Милош Милојевић: Ћириличко питање и историчност српске нације

Српски народ има право да се одреди према свом наслеђу онако како верује да је то потребно. Латинично писмо је део тог наслеђа и за знатан део српског народа оно је писмо окупатора. Писмо на коме је, осим неког Скерлићевог писма, исписано и оно злогласно „U“ по споменицима на партизанским гробљима широм Херцеговине. За неке Србе ово је можда добар разлог да се латиничним писмом не користе

Православна црква Светих апостола Петра и Павла у Сињу, 6. март 2017. (Фото: СПЦ)

Брет Стивенс, неоконзервативни коментатор Њујорк тајмса (раније дугогодишњи колумниста Волстрит џорнала), је у својој колумни од 16. јуна написао у полушаљивом тону да би америчка политика требала да инсистира на депортацији свих рођених Американаца и њиховом заменом за имигранте. Они су, како наводи, боље образовани, вреднији, у већој мери окренути традиционалним религиозним вредностима и патриотизму од оних чије породице обитавају више од једне генерације у САД.

На интернет сајту Вашингтон тајмса ову колумну је прокоментарисао амерички филозоф Роберт Кунс, дугогодишњи предавач на Универзитету у Остину у Тексасу. Кунс је разуме се свестан да Стивенс своју сугестију користи као вербални маневар усмерен ка томе да благо шокира читаоца и подстакне га да боље и озбиљније промисли о великим проблемима америчког друштва.

Но, Кунс поставља следеће питање: које би начелне разлоге имали неоконзервативци попут Стивенса или његових либералних колега из Њујорк тајмса да, у случају логистичке изводљивости оваквог подухвата не пригрле овај саркастични предлог као практично решење? Међу тамошњом елитом, запажа Кунс, Америка није уобичајена држава већ својеврсни скуп начела и разлога, готово (квази)религија. Та начела треба да воде практичном политичком промишљању и у унутрашњој и у спољној политици. Она су извориште својеврсног мисионарског жара и идеје о америчком „ексепционализму“.

Кунс, међутим, сматра да су САД по много чему уобичајена држава, са властитим историјским искуством које је обликовало и америчку нацију. Он цитира речи енглеског конзервативног филозофа Роџера Скрутона који вели да САД уједињује оно што уједињује сваку нацију: заједничка историја, утемељеност заједничких пракси политичке заједнице и скуп географских ограничења која су се током времена значајно изменила.

Свака од ових тема могла би опширно да се елаборира и многи увиди да се подвргну здравој дози критичког премишљања. Али то је подухват за неку другу прилику. Оно што желим да укажем у овом осврту је како ови увиди могу да послуже да боље промислимо о најновијем окршају српског „културкамфа“.

По среди је место ћирилице у културној стратегији коју је предложило министарство и чије би спровођење требало да спроводи прошли и садашњи министар за културу Владан Вукосављевић. Занимљиво, ћириличко питање је изазвало страховиту ахиловску срџбу неких овдашњих јавних радника. Теофил Панчић, колумниста недељника „Време“ је томе посветио један свој напис. То је била једна од тема и интервјуа који је за прошли број (бр. 1381) овог листа дао књижевни и филмски критичар Милан Влајчић (разговор је водила Биљана Васић). У продукцији овог листа је снимљена и посебна емисија посвећена „културној стратегији“ – учесници су били министар Владан Вукосављевић и Теофил Панчић.

Емисија је, узгред буди речено, када се сагледа тренутна понуда јавне политичке полемике била прилично добра. Усудићу се да кажем да је министар Вукосављевић један од ретких министара вучићевско-напредњачких Влада који уме да конзистентно образложи нешто што заговара а да притом не испољава типичне напредњачке црте – аморални цинизам, вербалну агресију, замену теза итд. И то не кажем само зато што се у овом случају са Вукосављевићим гледиштем слажем – и Панчић је као саговорник покушао да аргументује своје ставове. Покушаћу не само да читаоцу укажем да ти његови аргументи нису убедљиви него да разгрнем нешто за шта верујем да су дубински слојеви неслагања. Шта нам ова мала чарка указује на дубинска политичка и културна размимоилажења која постоје у овом друштву? (И која ће бити тема легитимних политичких дискусија ако ово друштво претраје мучну напредњачку еру.)

Почнимо од господина Влајчића. Коментаришући опаску „латиница је исто непријатељ“ Влајчић одговора: „Међутим, у 19. и 20. веку, најбољи српски писци писали су и на латиници и на ћирилици, чак је Јован Скерлић у једном тренутку рекао да би се он пре определио за латиницу него за ћирилицу, што је можда мало прејако за човека његовог интегритета. То је одражавало његов ентузијазам за заједницу Јужних Словена.“ Занемаримо Влајчићеве опаске како смо „срећни што имамо два писма“ и како „велики део света пише латиницом“. Прва је врло дискутабилна а друга очигледно погрешна – велики део света пише разним верзијама алфабета. Значајан део света користи и графичке системе којима се бележе кинески и хинду језик али нисмо показали ни трунку ентузијазма да мало уморимо руку и научимо да бележимо српски језик и на овим писмима. Уосталом, интересантно је забележити да се историјски српски језик бележио још најмање једним писмом – истим оним које су користили османски Турци. Наиме, наши сународници који су прихватили ислам и стали у службу Османског царства писали су неке врло лепе књижевне радове српским језиком и модификованом верзијом арапског писма којим су се користиле Османлије. Занимљив куриозитет из историје српске културе али који очито ни најмање не утиче на нашу савремену културну политику (иако не би било лоше да утиче – на пример одређивањем извесних средстава да се ово књижевно наслеђе боље изучи).

Занемаримо ове маленкости и вратимо се на средишњу тему – шта нам Влајчић овим опаскама поручује? Прво, да политички став књижевног критичара и историчара, изречен пре више од сто година треба на неки начин да руководи нашим садашњим политичким одлукама. Друго, да „његов ентузијазам за заједницу Јужних Словена“ треба такође, на неки тешко докучив начин, да представља за наш обавезујућу или макар релевантну политичку чињеницу. Влајчић, вероватно без трунке злонамере, овим опаскама брише комплетно историјско искуство српског народа и не сматра га ни најмање релевантним у заузимању става према – између осталог – и југословенском опредељењу Јована Скерлића. Можда би Срби као политичка заједница на почетку 21. века могли и хтели да се негативно одреде према једном делу свог историјског наслеђа? И можда, на симболичком плану то историјско самоодређење подразумева и отклон у односу на латинично писмо? Прећи преко овог питања као да је реч о искључиво техничкој ствари (како је лакше писати и како да нас разуме свет коме се неуспешно умиљавамо) представља озбиљан мисаони пропуст.

И док је Влајчић у свом лапидарном коментару прилично недоречен Панчићев антићирилички памфлет врви од малициозности. Панчић се као што рекосмо од ћириличарске офанзиве бранио на неколико места – у својој краткој колумни и у емисији „Зумирање“.

Њему, на пример, смета што би евентуално фаворизовање ћирилице подразумевало државну интервенцију у тржишну утакмицу. Обратите пажњу: један часни југоносталгичар Теофил Панчић с муком прихвата да се држава меша у економско-финансијске токове. Уместо да тај стидљиви покушај повратка на социјалистичко, планско писање, поздрави, Панчић грми.

Али то и није претерано важно, барем не за средишњу тему ове дискусије. Важно је да је Панчић, за разлику од Влајчића (и многих других „латиничара“) свестан онога што културна стратегија можда може да буде. А то је покушај политичког опредељења српског народа о томе како ће се уредити једна јавна ствар у контексту историјског искуства и властитог опредељења према том искуству. Ништа чудно, и ништа настрано. Сувереност, права народа, демократија и тако то.

Да је Панчић свестан о чему се ради указује и наслов његове колумне: „Тридесетогодишњи рат против смисла“. По њему наиме, вођење културне политике од осамдесетих година 20. века, заједно са Два века Вука и сличним манифестацијама, представља стално и увек исто одузимање смисла. Ког смисла то Т. Панчић не покушава да нам укаже.

Суштина је међутим јасна: Панчићево одређење српског историјског искуства је изразито негативно. За разлику од Влајчића, он не прелази ћутке преко њега већ га изразито негативно оцењује.

Но, поставља се питање – зашто бисмо се ми сложили са Теофилом Панчићем? Да ли нам он даје неки добар разлог да то учинимо осим што на крају свог текста Вукосављевића пореди са Хасанбеговићем кога не готиви ико ко у хрватској култури нешто значи (тако каже Панчић, мада ми је тешко да докучим зашто би нас то интересовало)? Одговор је разуме се негативан, јер Панчић својој публици не мора да даје никакве разлоге – она дели његов светоназор и потребно јој је само да га неко елоквентно разради, да му да дозу једног козерског интелектуализма.

Неко би могао да оно што Панчић означава борбом против смисла, насупрот њему да означи борбом за смисао. Борбом за самоодређење која је била и даље јесте сложен историјски процес, која је понекад трапава, недоречена и вулгарна али која је део политичког обитавања сваког народа, па што да не и српског народа.

Јер српски народ има право да се одреди према свом наслеђу онако како верује да је то потребно. Латинично писмо је део тог наслеђа и за знатан део српског народа оно је писмо окупатора. Писмо на коме је, осим неког Скерлићевог писма, исписано и оно злогласно „U“ по споменицима на партизанским гробљима широм Херцеговине. За неке Србе ово је можда добар разлог да се латиничним писмом не користе.

Да ли је то добар разлог за све говорнике српског језика и да ли је довољно добар разлог да се тај став преточи у јавну политику – отворено је и легитимно питање. Али то питање мора да буде постављено на такав начин: питање о томе како ће једна јавна ствар бити уређена. Политичко питање о коме суверено и слободно треба да одлуче Срби и други грађани Србије.

И то је кључна тема: однос према српском историјском искуству. За Панчића је то искуство изразито негативно — најмање тродеценијско а можда и вишевековно бежање од смисла. За неке друге то искуство је барем помало и позитивно – мукотрпно трагање за смислом. Који је бележен превасходно ћириличним писмом. Право да се определимо у односу на то питање је нешто за шта се вреди борити.

Историчност српског народа и његово право да се као заједница слободних људи опредељује спрам свог наслеђа је такође вредно борбе. Барем за нас за који сматрамо да је српски народ историјска заједница коју уједињују заједничко искуство, друштвене и политичке праксе, културне и верске традиције.

Не чуди да је другима – којима се историја заледила – постављање ових и оваквих питања бежање ка бесмислу. За њих нема историје. Само једног и увек истог – титоизма.

Опрема: Стање ствари

(Степски соко, 10. 7. 2017)

Advertisements

16 thoughts on “Милош Милојевић: Ћириличко питање и историчност српске нације”

  1. Oдлично је када је саговорник на ову тему Т. Панчић – зато што су му аргументи плитки и, морам то тако да кажем, неинтелигентни, јер стварно јесу такви. Зато други саговорник може лако да га надговори, све док се разговара аргументима и обе стране имају једнаке могућности да искажу своје ставове.
    Тако, овде је реч о другом саговорнику, да ли он познаје тему добро и има квалитетне аргументе.

    Свиђа ми се

  2. Добар, лепо писан и аргументован чланак

    Ипак, зачудила ме је ауторова тврдња да је латиница за знатан део српског народа писмо окупатора. Можда. Али, по тој логици, могло би се и за ћирилицу рећи да је писмо бугарског окупатора који је у прошлом веку три пута чинио масовне злочине у Југоисточној Србији. Или писмо руских револуционара који су нам донели комунизам.

    Латиницу носи и вуче галопирајућа технологија Северне Америке, Кине и ЕУ. Носе је и џинови интернета (GAFA). Енглески језик и латиница од 24 слова (којом је на пр написана Трајанова табла у Ђердапу), све брже постају универзално средство комуникације.

    Наше ћирилица и латиница од 30 слова су савршена писма којима се мој народ служи већ 160 година.

    Свиђа ми се

  3. @ Деда Ђоле: Ви сте велемајстор у замени теза, и према Вама су језуити мале бебе. Честитам!
    Али, да пређем на ствар: Богу хвала, ја нисам Србин, па то на мене не делује, али – да јесам вероватно би и мене могли да вучете за нос. Међутим, цитирам: “могло би се и за ћирилицу рећи да је писмо бугарског окупатора“… Ма, немојте! А, да ли су и те азбуке идентичне, или се ипак доста разликују? То исто се може применити и за (цитат): “…Или писмо руских револуционара који су нам донели комунизам….“ – опет важи исто оно: ма, немојте!
    Дакле, да сам Србин, и ја бих итекако осећао, као и знатан део српског народа да је латиница писмо окупатора – јер је то непобитна чињеница. На жалост, исто је тако чињеница да је до сада и велики део српског народа подлегао бесомучној вишедеценијској индоктринацији југославизмом и комунизмом, и више није у стању да логично резонује, па бесловесно прихвата то двоазбучје ( и све друге свакодневне политичке свињарије којима је обасипан), не схватајући да се тако национално кастрира. Ако се тако настави, @Деда Ђоле и остали такви побеђују.

    Свиђа ми се

  4. „“деда Ђоле,
    Уз дужно поштовање Ви сте или неписмени или злонамерни, а да сте евроUнијат не верујем.
    Постоји бугарска, руска…ћирилица. И не скрећите вешто тему. Тема је ћирилица, а где нестане ћирилица, нестају и Срби-

    Свиђа ми се

  5. Иоанн Дубињин:
    “ (…) исто је тако чињеница да је до сада и велики део српског народа подлегао бесомучној вишедеценијској индоктринацији југославизмом и комунизмом, и више није у стању да логично резонује, па бесловесно прихвата то двоазбучје ( и све друге свакодневне политичке свињарије којима је обасипан), не схватајући да се тако национално кастрира.“

    Ово сам копирао и објавио још једном да бих га истакао због језгровито исказане суштине српске трагедије после Другог светског рата. На жалост, за разлику од других народа у Југославији, Срби су најгоре подлегли и најгоре страдали од те идеологије, већином и дан-данас несвесни шта им се десило. И политика се у доброј мери наставила до данас.
    За ту несагледиву несрећу више нема оправдања, постоји интернет и свако може да се обавести у мери у којој жели истину.
    Али, изгледа да смо толико пострадали да више немамо ни потребе, нити представе о истини и правди.

    ЉВЈ

    Свиђа ми се

  6. За Иоанна Дубињина :
    Ја сам рекао да латиницу не треба схватати као ПИСМО ОКУПАТОРА, већ као неопходно средство или алат који нам олакшава комуникацију са светом. Ако је за вас латиница писмо окупатора, да ли ви мислите да је треба ограничавати, забрањивати (1), или имате неку другу идеју ?

    (1) – као што су ћирилицу забрањивали Аустроугари и усташе

    Свиђа ми се

  7. Поштовани Деда Ђоле,

    Не треба нам још једно писмо у српском језику да бисмо “ лакше комуницирали са светом“.
    Латиницу не можемо да не знамо и користимо, али нам у српском језику као друго писмо није потребна: нико нем још једно писмо у свом језику ради тога, већ просто користи све што му је додатно потребно у разним областима, па практично СВИ имају у свом језику једно писмо.

    Тако, није пресудно да ли је латиница коју користимо писмо окупатора, или није, већ то да је сувишно и да ствара конфузију у скоро свим областима живота. То не значи да не бисмо користили разна латинична слова онолико колико су нам потребна, као што користимо и грчка, и разна друга слова, ознаке, иконице и остало. Као што, на пример, користимо слова q, w, y и друга, а нема их у латиници која нам је сада друго писмо.
    Што се тиче споменуте комуникације, за њу је знатно боље знати један од великих страних језика, било који, него било какво писмо само по себи. Одређено писмо служи у одређеном језику за његово записивање, а најчешће је потпуно некорисно за другу комуникацију без познавања тог језика.
    ЉВЈ

    Свиђа ми се

  8. Понављам коментар, да бих одговорио јасно:
    “@Деда Ђоле said:
    За Иоанна Дубињина :
    Ја сам рекао да латиницу не треба схватати као ПИСМО ОКУПАТОРА, већ као неопходно средство или алат који нам олакшава комуникацију са светом. Ако је за вас латиница писмо окупатора, да ли ви мислите да је треба ограничавати, забрањивати (1), или имате неку другу идеју ?
    (1) – као што су ћирилицу забрањивали Аустроугари и усташе“.

    Е, да почнемо – цитирам : “…латиницу не треба схватати као ПИСМО ОКУПАТОРА, већ као неопходно средство или алат који нам олакшава комуникацију са светом…“ .Јао, јао, какав јак аргумент!? Нокаутиран сам… Лелеее… То би значило да ће ми те “српске латиничне“ куке и мотике: Ć – č – đ – š – ž – а поготово шармантни dž бити неопходно средство или алат који ће ми олакшати комуникацију са светом??? Којим то светом, побогу??? Коме је то ђубре потребно за комуникацију – осим, наравно са Хрватима и сл.??
    Ја сам већ казао да нисам Србин – само ми је једна прабаба по женској линији била Српкиња, па ако @Деда Ђолетови аргументи успеју код већине Срба – онда се стидим и оног малог мог српског “генетског“ дела.
    Српски језик сам научио у детињству (4 године), јер сам имао несрећу да се у избеглиштву родим на тој територији – и заволео сам га у његовом природном ћириличном писму. Када га видим са оном тзв. “латиницом“ са све оним кукама и мотикама – повраћа ми се. А праву латиницу сам научио од моје 5-те године (француски), 6 – те (енглески) и 30-е (холандски, којим већ скоро 50 година говорим и пишем), и ту ми @Деда Ђолетове “српске“ куке и мотике само могу сметати у комуникацији са светом. Толико о “комуникацији са…“ .
    А, сада идемо на актуелност: Данас је код вас отворена прва “ИКЕА“, и то је прослављено као најепохалнији догађај. Аферим!
    Ево њеног сајта на “српском“ (боље речено : хрватском) језику. Не будите лењи и отворите га:
    http://www.ikea.com/rs/sr/ .
    Вица ради потражио сам на њему и ћирилицу- а ево, видите и резултат: “Nula rezultata za „ćirilica“ Da li si mislio/la na: visilica, visilice, susilica? Za tražene ključne reči nije pronađen nijedan rezultat. Pokušaj da pretražuješ sa drugim ključnim rečima“.
    У догледном времену, долази вам и ЛИДЛ – очекујте исти резултат, јер како вас @Деда Ђоле поучава, латиница ће вам бити “ неопходно средство или алат који нам олакшава комуникацију са светом“….

    Мада је за велику силу, као што је Русија, природно да не прихвата латинично представљање мултинационалних компанија на својој територији, ипак дајем пар сајтова – ради илустрације:
    http://www.ikea.com/ru/ru/
    https://mcdonalds.ru/
    https://www.coca-cola.ru/
    Активирајте и поледајте…

    Добро, сада да погледамо како стоји са ситном боранијом: народима и државама Балкана које ипак имају и неки сопствени језик и писмо, а још увек нису изгубили сопствени мозак, кичму и муда:
    ИКЕА и ЛИДЛ у Грчкој (отворите линкове и уверите се да је све на матичном језику и писму Грчке):
    http://www.ikea.gr/
    https://www.lidl-hellas.gr/el/index.htm

    А, како стоји са Бугарском? Погледајте – исто:
    http://www.ikea.bg/
    https://www.lidl.bg/bg/index.htm

    Шта то значи? То значи да су чак и те слабе државе у стању да мултинационалним компанијама наметну своја правила! И, те компаније се тих правила стриктно придржавају….

    Сада на последње @ Деда Ђолетово: “…да ли ви мислите да је [латиницу] треба ограничавати, забрањивати (1), или имате неку другу идеју ?
    (1) – као што су ћирилицу забрањивали Аустроугари и усташе“. Пошто је више него јасно да је то стриктно политичко питање – то је онда ствар Срба, а не моја. Решавајте то сами – али, ако мене питате: ако и дође до неке забране (у што не верујем), онда ће Срби вероватно пре забранити српску ћирилицу него латиницу. Дотле сте дотерали….

    Свиђа ми се

  9. Док год државни мастиљари који самовољно крше Устав и закон не буду кривично гоњени, питање језика и писма се не може решити.

    Свиђа ми се

  10. @Иоанн Дубињин
    Хвала Вам на беспрекорно документованом коментару.
    Предлажем Редакцији да га прогласи КОМЕНТАРОМ НАД КОМЕНТАРИМА за сва времена!

    Свиђа ми се

  11. @Иоанн Дубињин

    “…онда ће Срби вероватно пре забранити српску ћирилицу него латиницу. Дотле сте дотерали….“?!

    Ово, ипак, не могу да ураде Православни Срби, али окупационе власти могу
    и тога да се дрзну, разуме се: “ако имају м.да“!
    То нису Православни Срби, то је тај “ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЧОПОР“ који се окупио у
    маленој Србији и од ње хође да направи још мању “ТРЕЋУ ЈУГОСЛАВИЈУ“?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  12. @Драган: “ То нису Православни Срби, то је тај “ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЧОПОР“ који се окупио у маленој Србији и од ње хође да направи још мању “ТРЕЋУ ЈУГОСЛАВИЈУ“?!“. Да – ја ипак нисам казао оно о евентуалној забрани српске ћирилице од стране Срба као неку тврдњу – него као хиперболу, али – ако се све овако настави, а треба се плашити да хоће, јер број убеђених православних Срба је у све већем опадању, док је “ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЧОПОР“ снажан, концентрисан углавном у Београду и Новом Саду, а често из чисто дневнополитичких разлога, и то само за сада , маскиран као “патриотски“ чврсто на власти и има све конце у својим рукама. Они су ти који ће одлучити. Дакле, ко зна…

    Свиђа ми се

  13. Захваљујем свима на интересантној размени различитих мишљења поводом тврдње : „Латиница је писмо окупатора“.

    Рођен сам и остао убеђени слависта и славенофил, тако да ме напори савезне УДБЕ (1) да разбије Југославију нису променили. Напротив !

    Још више сам убеђен да смо ми – Јужни Славени – браћа и да су наш ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК и ОБА ПИСМА цементни малтер који нас спаја.

    Што се тиче акцената у нашој латиници (које неки називају куке и мотике), сетим се француске азбуке која садржи 26 нормалних и 16 акцентованих слова.

    (1) – као и Кучана, Слобе, Фрање, Алије, Мила и др .

    Свиђа ми се

  14. @ Деда Ђоле има потпуно право да припада групи коју @ Драган назива – цитирам: “`ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЧОПОР`“ који се окупио у маленој Србији и од ње хође да направи још мању `ТРЕЋУ ЈУГОСЛАВИЈУ`?!“. Ја верујем да их је, на погибењ Србије, подоста и међу аутохтоним Србима… АЛИ: @ Деда Ђоле користи или претпоставку незнања међу читаоцима сајта, или и сам нема појма о чему говори, када тврди: “…Што се тиче акцената у нашој латиници (које неки називају куке и мотике), сетим се француске азбуке која садржи 26 нормалних и 16 акцентованих слова“… Е, @ Деда Ђоле, @ Деда Ђоле – ти “акценти“ нису апсолутно, или дибидус никакви акценти! То су диакритички знаци и немају никакве везе са сећањима @Деда Ђолета “француске азбуке која садржи 26 нормалних и 16 акцентованих слова“, јер француска акцентована слова само показују којим нагласком се изговара неки – искључиво САМОГЛАСНИК!!! Еј, бре – незналицо! У случају “српске“ латинице и оног што ја подругљиво називам кукама и мотикама не ради се уопште ни о једном самогласнику – него искључиво о СУГЛАСНИЦИМА!!! И – у том случају, ти сугласници добијају не други нагласак (јер је то физички немогуће) него постају једно потпуно друго слово: ево примера нормано латинично “c“ – српско “ц“, у случају “č“ се претвара у “ч“, а у случају “ć“ у “ћ“…. итд. Ту остављам по страни потпуне наказе као “lj“, “nj“ и “dž“ који су дефинитивни testimonio paupertatum “српске“ латинице у односу на изворно и једино српско писмо – српску ћирилицу, која има посебан знак за свако слово/звук.
    Сада да цитирам и ово @ Деда Ђолетово: “Рођен сам и остао убеђени слависта и славенофил“… Епохално! То мора да је нови допринос генетици… Свашта! До сада сам мислио да се слависта постаје дипломирањем славистике, а словенофилом неким политичким убеђењем стеченим животним искуством. Али – сада видим да се то по @Деда Ђолету стиче и рођењем… а, јел` то и наследно?

    Свиђа ми се

  15. Лако је на Гуглу отворити француску азбуку и установити да садржи 26 нормалних и 16 специјално куко-мотикастих слова. Што наравно никад није омело једну од најбогатијих светских култура.

    С друге стране, ја разумем некога ко каже да је имао несрећу да се роди у Србији и ко одавно живи у иностранству. Њему није до суживота са земљацима – суседима. Он није преживео недавни грађански рат и не схвата да заједнички језик и заједничка писма (ћирилица и латиница) доприносе међусобном разумевавању, миру и просперитету.

    Свиђа ми се

  16. У прилог ЋИРИЛИЦИ – АЗБУКВИ, а насупрт – latiničnoj ABECEDI:

    „БОЖИДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ
    ПРИЛАЖЕМ КОРИСТАН КОМЕНТАР КОЈИ ГЛАСИ :

    ДОБРО ПОЗНАТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДА СУ ЗАВЕДЕНИ САПИЈЕНСИ (НИСКИМ ЧУЛНИМ СТРАСТИМА БАЗАЛНИХ ХОРМОНА), ОД СТРАНЕ „ТАМНИХ СИЛА“ РЕАЛИЗАТОРИ УНИШТАВАЊА ХАРМОНИЈЕ, СЛОГЕ И ЉУБАВИ НА СВИМ ПЛАНЕТАМА. ТАКО СЕ НА УДАРУ ОВИХ ЗЛОТВОРА НАЛАЗИ И НА НАШОЈ ПЛАНЕТИ ВЕРА У ТВОРЦА И СВЕГА ШТО ПОСТОЈИ – ИЛИ ПО НАШЕМ СХВАТАЊУ ПРАВОСЛАВЉЕ, МОРАЛ И ЕТИКА, КАО ОСНОВА ДУХОВНОГ РАЗВОЈА И ПЛЕМЕНИТИХ ОДНОСА МЕЂУ ЉУДИМА.

    САДА У 21ВОМ ВЕКУ, ПО НАШЕМ БРОЈАЊУ ВРЕМЕНА, ОВИ ЗЛОТВОРИ НАСТАВИЛИ СУ ДА УРУШАВАЈУ ЦЕО ХРИШЋАНСКИ И МУСЛИМАНСКИ СВЕТ У ИЗМИШЉЕНОМ СУКОБУ ИНТЕРЕСА У ЗОНИ ЕНЕРГЕНАТА, ДА БИ УВЕЛИ СТРАХ И ТОТАЛИРНИ РЕЖИМ ВЛАДАВИНЕ ХАОСА И ЗЛА НА ЦЕЛОЈ ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ. ОВА АКТИВНОСТ НЕ МОЖЕ ДА ОПСТАНЕ, ЈЕР НАШИМ КОСМОСОМ ВЛАДА „ЗАКОН УРЕЂЕНОСТИ“ – А ТО МИ ЗОВЕМО БОГ ИЛИ ТВОРАЦ,

    ПО НАШОЈ АЗБУКВИ А,Б,В,Г,Д- АЗ БУКИ ВЕДИ ГЛАГОЉЕ. У ПРЕВОДУ ЈА УЧИМ (И) ВИДИМ РЕЧИ ДОБРЕ, КОЈИ ЗА СЕБЕ КАЖЕ – Е,Ж,С,З ИЛИ У ПРЕВОДУ ЈЕСАМ, ЖИВА СИЛА ЗЕМЉЕ. И ДАЉЕ И,Ј,К,Л,М – И ЗНАМ КАКО ЉУДИ МИСЛЕ…. ЈЕР ЗА ТВОРЦА НЕМА СКРИВНИХ МИСЛИ ! ЉУДИ СЕ ОБРАЋАЈУ БОГУ Н,О,П,Р.С,Т,У – НАШ ОЧЕ ПОКОЈА (СВЕМИРА) РЕЦИ СЛОВО (ЗАКОН) ТВЕРДО (ПОЗИТИВНОГ) УЧЕЊА,
    ЗАТО БОГ НАЛАЖЕ ПЕТ ЗАПОВЕСТО 1- НЕ ЛАЖИ, 2- НЕ КРАДИ 3- НЕ ГРАБИ, 4.- НЕ УБИ, 5 – ЧИНИ ДРУГОМЕ ШТО И СЕБИ. ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ НА УДАРУ СРБОРУСКО ПИСМО МОРАЛ И ЕТИКА КОЈУ ОНО НОСИ СА СОБОМ (ОД ИСКОНА ПРЕНЕТО СА ХИПЕРБОРЕЈЕ)….ШТО ЈЕ ОСНОВНА КОМУНИКАЦИЈА ЧОВЕКА СА КОСМИЧКИМ РАЗУМОМ – ПРОВЕРИТЕ САМИ !

    КО ИМА МОЋ РАЗУМА СХВАТИЋЕ ДА СЕ РАТ НА ОВОЈ ПЛАНЕТИ ВОДИ ПРОТИВ БОГА – ТВОРЦА И ЊЕГОВИХ ТВОРЕВИНА (ФЛОРЕ, ФАУНЕ И ЉУДИ), АЛИ НАЖАЛОСТ НИЈЕ ТО ПРВИ ПУТ. ОВАЈ СУКОБ НЕЋЕ УСПЕТИ КАО ШТО НИЈЕ УСПЕО НИКАДА ДО САДА, ЖИВОТА НЕБИ БИЛО НИГДЕ И НИКАДА – ЈЕР ЦЕО КОСМОС ЈЕ ОДУВЕК ЖИВА ТВОРЕВИНА ТВОРЦА !

    НЕКА БУДЕ ВОЉА БОЖИЈА – ЗАУВЕК !
    ДР ИНГ БОЖИДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s