Ознаке

, , ,

Четири године после смрти и даље је неуверљиво негирати водеће место Алексеја Балабанова у руском филму постсовјетске ере, мада би неки тако нешто и те како желели. Рекло би се и десни и леви, и они који себе сматрају патриотама и који себе сматрају либералима.

Алексеј Балабанов (1959–2013)

Овај евроцентрични арт-хаус редитељ, а касније весник буђења-обнове руске националне свести, најзад рaзобличавалац империјалних тежњи нове руске државе, односно својеврсног „гасног империјализма“ – свакако не може бити сведен ни на једну од постојећих или приписиваних му идеолошких матрица.

Водећи идеолог руског демократског национализма Јегор Холмогоров даје неколико занимљивих напомена – пре o ванфилмском него филмском значају другог дела филма „Брат“, снимљеног 2000. године, после великог успеха првог дела.

Плакат за филм „Брат“

Док је за њега први део „Брата“ само успела варијанта социјалне драме из периода перестројке, други део је концентрација идеја и тежњи кратке бурне епохе између јељциновске демократије и путиновске државотворности. Централни догађај те епохе представљао је „рат за Косово“, односно како би то руски либерали рекли – „антинатовска хистерија“, а главни садржај – безумна нада у руски одговор, не толико одговор руске државе, јер тако нешто је било превише смело очекивати, него руског народа.

Оно што сам ја именовао „називањем ствари својим именима“, као главно обележје идентитетског реза који је узроковали филмови „Брат 1 и 2“, Холмогоров подводи под паролу – „Сами ћемо“, односно, допуњавам у своје име, „Узећемо ствари у своје руке“. Смемо и можемо. Зашто не бисмо могли? И ко нам брани? Заиста, ко нам брани?

Данила Багров[1] је за Холмогорова био управо таква машина Судњег дана, савршено функционална, лишена слабости, али праведна. Сергеј Бодров као да је у овом лику отелотворио једног прелепог анђела освете и обнове, који је на задивљујућ, а за неке можда и застрашујућ начин, покренуо руско колективно несвесно.

Сергеј Бодров као Данила Багров у „Брату 2” (Фото: kinopoisk.ru)

Он је представљао овеплоћење најскривенијих жеља нације у том тренутку, за почетак сасвим скромних: да богати Американац врати паре које нам је покрао, и да у сузама призна како сила није у (америчком) новцу него у (руској) правди. И да се руске проститутке врате кући, и поново постану оно што су и раније биле – руске девојке.

Холмогоров закључује како је Балабанов овим филмом до екстазе довео руску националну утопију, која би се могла свести на: „Средићемо то сами“, али и напомиње како морамо бити свесни макар три ствари: прво, да је то утопија; друго, без обзира на то, Русима је наопходно да се ослободе страха како „то могу сами“; и треће, да то можемо само заједно, као „екипа“.

У Холмогоровљевим речима видимо нужност суштинске промене поретка на ком почива руска држава, како би се уопште могла назвати руском (и државом), где призивање „народа“ представља пре крик за једном елитом која не би била отуђена и слугерањска, него јефтини популизам. Видимо и у руској традицији толико присутан, и тако „скитски“, протест против – не и никада цивилизације, него – цивилизације „златног телета“. Видимо много тога, али и разумевање неких од најважнијих Балабановљевих интенција, због којих временом све боље разумевамо зашто је овај велики редитељ желео још једино да ради адаптације Николаја Љескова.

Није случајно управо Јегор Холмогоров, а поводом догађаја на Криму и Севастопољу, творац синтагме „руско пролеће“, која није била само одговор на нека друга и другачија „пролећа“, и као таква нада у способност руске државе да одговори равном мером на изазиве „анонимног рата“ које се води против ње, него и једног буђења руског народа, буђења руске самосвести, али и истинске руске културе. И која би могла да представља до сада можда најзвучнији глас „руске правде“, отелотворење и истински зачетак „руског сна“, онако како га је у „Манифесту руског сна“ објавио севастопољски писац Платон Беседин.

За крај ћу навести речи савременог руског писца Јурија Козлова, које сам већ наводио на овом сајту, да поново размислимо о њима:

„Оно што сигурно знам, то је да је капитализам штетан за Русију. Решити проблеме које има Русија могуће је само променом њеног економског и политичког система, његовим приближавањем духовном типу народа. Руски човек никад неће моћи да ради онако као Немац, нити да тргује попут Азербејџанца. Он уопште неће да ради само да би се прехранио, без визије неког појмљивог, достижног, и што је главно – на опште добро усмереног, будућег циља.“

А свој прилог проучавању дела Алексеја Балабанова објединио сам на овом месту.


[1] Прим. ур.: Главник јунак филмова „Брат“ и „Брат 2“, за кога је Захар Прилепин рекао да је „симбол  руског националног карактера, храбрости, лење, али истовремено силовите агресије, спремности да се заузме за своје, симбол једноставности, дубине, самоироније“.