Јуриј Козлов
Када за руског писца кажемо да се ослања на традицију руске књижевности то не подразумева обавезно и његову припадност реалистичком писму. Напротив, то може значити и често значи ослањање на руску традицију фантастике, никада суштински одвојене од пародије и сатире, а која је кодификована и легитимизована већ на самом почетку савремене руске књижевности, са Гогољем.
И последњи роман врло цењеног, утицајног и на традицију свакако ослоњеног писца Јурија Козлова (1953), „Ђавољи кројач“ („Враждебный портной“, Художественная литература, Москва, 2016; држаћу се овог превода, уместо „речнички“ буквалнијег „Непријатељски кројач“) је, тако, „изашао из Гогољевог Шињела“, и то не у смислу приче о „малом човеку“, него оне која најозбиљније доводи у питање реалност и уобичајену перцепцију реалности.
У тој руској традицији фантастичка стилска апаратура није тек питање метафоре, „деформисања израза“, како би се на други начин исказале неке важне истине, већ се тиче саме реалности, и то најпре реалности као „света“. Свет се не доводи у питање као такав, али се одређује као „пали свет“, а то значи свет какав не би требало да буде, или – ако је то свет, онда се са њим нешто мора урадити.
У баш је у томе „шта радити са светом“ основа руске литературе и посебно руске фантастике, која управо због тога, због сталног суочавања са „светом“ који никад није „свет као такав“, него је увек некаква перцепција света, „наш“ однос са тим светом, свет као „текст“ – никад није ни била одвајана од пародије и сатире. Ако је свет „пали“, како онда владати њиме, управљати њиме, и како, најзад, писати о њему.
Иако ослоњен на богатство руске литературе, сав у интертекстуалној узајамности, уводећи паралелизам светова и књижевних јунака, Козлов није постмодерниста, јер његово „осећање света“, као и схватања смисла литературе никако није постмодернистичко. Поступци које користи у основи су нашем времену примерени поступци које је користио већ, например, и Достојевски у своја прва два романа, а они су одавно својствени стилској апаратури која не припада само руској књижевно-уметничкој традицији, али је за њу итекако специфична, одражавајући истовремено подвојеност и дијалогичност руске културе „између Истока и Запада“, њену наглашену тенденцију и способност за асимилацију и преображавање страних (европских) утицаја истовремено са потрагом за не само културном него и цивилизацијском самосвојношћу и идентитетом.
Јер ми, када је Козлов у питању, напросто верујемо да се реченице типа оне да је у свету све пролазно осим врлине и страха Божијег, или оне да свет „бога новца“ не може променити новац (још више новца) већ само идеја, као и да човек не може, бар не самостално, да мења свет, него то може да учини само Бог, или пак да је пространство, па и пространство Русије, ништа без духа, нису далеко од идејних и уметничких интенција самог аутора, без обзира на литерарног субјекта ком су приписане.
Насловна страна романа
Колико, својом стилском припадношћу роман о „свету“, својом идејном идентификацијом овај роман је и роман о Русији, о томе шта је Русија, шта смо ми њој и она нама, шта ми, а шта опет Русија и „руски народ“ имају од наше љубави или нељубави према њему и њој. Уз свест да свака идеја садржи истовремено истину и негацију истине, да борба за Русију често подразумева борбу са Русијом, док сам процес писања (и читања) има улогу „очиститеља“ мисли, који нам најпосле открива како је питање „зашто волети“ – бесмислено.
И најважније, како већ и његов наслов сугерише, роман „Ђавољи кројач“ – у директном дијалогу са Гогољевим „Шињелом“ – поставља питање ко нам кроји одећу коју носимо, коју би хтели да носимо или коју нас смо принуђени или просто навикли да носимо, креирајући при томе књижевни свет у ком за руску литературу „обавезну“ фигуру „новог човека“ може да представља још једино лутка-манекен. У пасусу који није ушао у коначну верзију романа, ваљда због „вишка експликативности“, Козлов пише:
„Одећа организује народ. Народ, који носи туђу одећу, не може да воли своју земљу. Он никада неће моћи да је заштити. (…) Него ти обрати пажњу и организуј производњу одеће која би била способна да измени психологију народа, и да га од бесловесне стоке преобрати у градитеље, ствараоце нове реалности. У тако скројеној реалности Русија би можда и могла да пронађе себе, а можда чак укаже и на нови, светлији пут за читаво човечанство. Стари свет, без обзира на војну моћ и најновију технологију, распада се у конвулзијама. Он је осуђен на пропаст. У нови свет победнички могу да ступе само оне земље и народи који поседују идеју“.
Козлов, дакле, у магистралној традицији руске књижевности, не напушта интересовање за „руску идеју“, и то у њеној најплеменитијој форми – као никада окончив стваралачки порив народа да трага са сопственим језиком и начином исказивања истине, за својим стваралачким учешћем у историјској и есхатолошкој авантури човечанства, увек, изнова и обавезно конкретизованој кроз свако конкретно и појединачно људско биће. Као што не напушта ни идеју писца ако не већ као пророка оно као некога чија је одговорност за друштво и историју, па и за саму реалност у свим њеним појединачним одређењима, највећа могућа. Писац који порекне свој порив (призив) ка правди и истини, не само да пориче себе као писца, него и смисао писања као таквог, а то једном писцу нипошто не би смело да се догоди. А он свакако не би требало да „кроји“ свет и људске животе према мустри ове или оне идеологије, већ да надахњује – оном својом највећом тајном коју нико и никада неће моћи да разоткрије, и идејама – онима имају моћ прозирања и енергије.
Завршићемо речима самог Јурија Козлова, који у разговору поводом овог романа покушава да објасни своју помало усамљеничку позицију унутар, свакако комерцијализоване а делом и идеологизоване, савремене руске књижевне сцене:
„Оно што сигурно знам, то је да је капитализам штетан за Русију. Решити проблеме које има Русија могуће је само променом њеног економског и политичког система, његовим приближавањем духовном типу народа. Руски човек никад неће моћи да ради онако као Немац, нити да тргује попут Азербејџанца. Он уопште неће да ради само да би се прехранио, без визије неког појмљивог, достижног, и што је главно – на опште добро усмереног, будућег циља.“
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар