Владимир Коларић: Ђавољи кројачи – поново о границама на Балкану

Од сенатора Џона Мекејна најављен и промовисан „повратак САД у југоисточну Европу“, мотивисан најпре интересним претензијама Руске Федерације у региону, се наставља, и то, како је у америчкој политици у последње време све заступљеније, „вишеканално“.

Владимир Коларић

Ово вишеканално деловање је у једној мери свакако тактичко, а у једној производ недовољне усаглашености или борбе за превласт различитих центара моћи унутар САД и глобалних структура.

Доста пажње у региону је изазвао текст бившег аналитичара НСА Џона Шиндлера објављен у „New York Observer“-у, чији је власник, како се наглашава, Џаред Кушнер. Кушнер је зет председника Трампа, који између осталог важи за јаког „израелског играча“ у Трамповокм окружењу, уз спекулације да је један од најодговорнијих за Трампову одлуку да бомбардује положаје сиријске војске, што је протумачено као корак који је новог председника можда и неповратно удаљио од првобитних идеолошких и спољнополитичких обећања, захваљујући којима је и остварио изборну победу.

Аутори који се представљају као бивши обавештајци често преносе занимљиве поруке које умеју да одступају од званично прокламованих позиција влада за које су некада (?) радили, а такве поруке су упаковане у ставове који у најмању руку симулирају здраву дозу политичког реализма.

У Шиндлеровом тексту предлаже се да САД прихвате сопствене грешке као и реално стање на терену бивше Југославије, и да покушају те грешке да исправе, како их „уместо њих не би исправљали Руси“, што би само повећало утицај Русије на Балкану.

Америка, према овом аутору, треба да одустане од непродуктивног инсистирања на очувању мултиетничности, односно југословенско-социјалистичког концепта братства и јединства, као и очувању авнојевских граница по сваку цену, и да подржи стварање „нормалних националних држава са кохерентним границама“.

Ово би свакако морало да подразумева ново „прекрајање мапа“, које би, за промену, морало да се изврши „праведно“. Подразумева се да би највећа жртва овакве операције била унитарна Босна и Херцеговина у „авнојевским“ границама.

Шиндлерово решење за ову апсурдну „оронулу псеудо-државу“ би требало да буде подела која би подразумевала припајање етнички српских области Србији, хрватских Хрватској, док би претежно муслиманско-бошњачки остатак БиХ требало прикључити НАТО и Европској унији. То би помогло превазилажењу српског антизападног расположења, задовољило макар део хрватских националних тежњи, док ће „довођење остатка БиХ у западне политичке и безбедносне структуре само повећати регионалну стабилност“, и помоћи да се реши „неугодни проблем џихадиста у Босни“.

Овакве идеје свакако указују на реалну забринутост америчких власти због руског утицаја на Балкану, а поред тактике збуњивања и дезоријентације свих заинтересованих центара утицаја, могу да имају и функцију испробавања концепта (само)спасавања либерализма (читај капитализма) кроз повратак идеји националне државе.

Национално-парохијални сентимент код ког би, нарочито на српској страни, овакве спекулације могле да наиђу на плодно тле, свакако би морао да буде превазиђен у корист једне озбиљне политичке стратегије, које било какво прекрајање мапа, нарочито када оно долази за „западних страна“, може да узме у обзир само као упозорење.

Вера у нагло пробуђени политички реализам америчког естаблишмента никако не би смела да буде узета за озбиљно, а они који такву веру проповедају никако не би смели да буду међу онима који треба да доносе битне одлуке за даљу судбину Србије и Балкана.

Одговор на „вишеканалну“ пропагандну и обавештајну активност свакако би такође морао да буде „вишеканалан“, и свакако такав да укључује и „локалне“, глобалном центрима моћи што мање посредоване, канале утицаја.

Укратко, а шти рекоше у „Снупију“, цитирајући једног америчког председника: „Говори тихо, и носи пса са собом“.

Advertisements

One thought on “Владимир Коларић: Ђавољи кројачи – поново о границама на Балкану”

  1. Довољно је осврнути се на Кенонов сценарио за Србију, што би нашу србску трагедију најбоље могло да осветли. Зато ћемо цитирати Кенона, који се 90-их годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком и тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Имајући на уму да је Кенон био познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске интермариумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке политике западно-европског и америчког империјалистичког и фашистичког лакеја Јосипа Броза Тита, који се угледао на шпанског диктатора генерала Франка, јер су обојица конкурисали за капиталистичке кредите и туристе из извесних капиталистичких земаља. Такође, обојица су били робовласници, продавали своје раднике „гастарбајтере“ извесним капиталистичким и колонијалним државама.

    У познатом тексту којег је Кенон објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно је рекао:

    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie известају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…”( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).

    Кенонов сценарио за Србију се у потпуности поклапао са сценаријом краљице Викоририје, одлукама Берлинског конгреса и програмом Коминтерне и Комунистичке Партије Југославије.

    Имајући на уму да је у време Берлинског конгреса краљица Викторија писала да „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да треба их генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).

    Берлински конгрес којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године успоставио је „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку да би „решили Источно питање“ по извесном програму краљице Викторије ( Види: Arthur Christopher and Viscount Esher, The letters of queen Victoria – A selection from her Мajesty’s correspondence between the years 1837-1861, Vol. II, 1844-1853, London, 1908, стр. 431-472).

    На овом месту допуштамо себи слободу да цитирамо само две-три странице из „Организационог питања Комунистичке парије Југославије“, које се чува у Брозовој архиви у Београду… На стр. 6, 46 и 47, дословно стоји:
    „… шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну целију… На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије… Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“

    „…Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“

    Комунисти су у Србији 1941. године покренули диверзантске акције против немачких национал-социјалистичких окупатора и у исто веме покренули су и точак тз. “буржоаско-демократске” револуције, која је била само нагли прелаз у Брозову интермариумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку, великохрватску и итроцкистичко-пролетерску. Покренули су и грађански рат међу Србима за рачун мрачних сила, које су у XIX столећу решиле да збришу српски народ са географске карте из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967, стр 129 – Ускоро једна Светска влада ? – једна супер, над или против-Црква ).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s