Ознаке

, , , , ,

У „Мустри за револуције“ Срђа Поповић (бивши Отпор, сада CANVAS) пише како је једно од најделотворнијих оружја за свргавање неке власти – хумор. Срђа је, како смо видели, добро изучио занат од својих западних ментора, па је и сам постао ментор.

Један од оних који се служи његовим методама је и Зоран Кесић.

Одувек сам некако више преферирао Кесићев хумор, у односу на вулгарности Ивана Ивановића, а о Амиџићу и да не причам.

До јуче сам пратио Кесићеве емисије, чисто због хумористичког садржаја, али ако бих његове емисије гледао кроз „политичку призму“ Кесић би био један од мојих жестоких неистомишљеника.

До јуче сам гледао Кесића због хумора. Више не. И оно „непријатељ мог непријатеља“ има своје границе. Зашто више нећу гледати Кесића?

У првом тренутку ми је промакло, али је ипак било то. Косово као засебна, независна држава. Оваква фора може чак имати и јачи ефекат него да је рецимо преко целог екрана ставио Косовску заставу и написао „Косово никад неће бити српско!“. Зашто? Зато што овакве форе делују на подсвесно.

Одувек ми је код Кесића сметао тај другосрбијански, не-давимо-београдски хумор. Али толерисао сам га.

Толерисао сам и геј лобирање.

Толерисао сам и отворено алудирање да треба гласати за Јанковића.

Али не. Више не. Не могу. Ово ми је дефинитивно испод части.

Изгледало је као да је једва дочекао да негде употреби заставу „Репубљике Косова“, и ако је ово пробао ноншалантно да провуче.

„Српска“ власт дефинитивно јесте признала независно Косово, али српски народ није. И шта се ти онда јебено правиш паметан да исправљаш криве Дрине? Сад си ти екстра и кул јер си као то прихватио, живот иде даље, шта да се ради, „криви су политичари, а говна попут мене немају никакву одговорност!“. „Еј Срби! Па Косово одавно није наше, али три шупе нам руше уставни поредак! На улице, народе!“.

И ту долазимо до другог великог проблема. Кесић се (употребићу његов израз) васпоставио као opinion maker међу младима. Кесић јесте неозбиљан и смешан, али његов је аудиторијум велики, и та публика клима главом на оно што Кесић каже, јер ипак је он велики непријатељ Вучића.

Кесић је рек’о да је геј океј? Па вероватно и јесте.

Кесић је рек’о да се гласа за Јанковића? Па вероватно и јесте у праву, за кога бих другог.

Кесић је рек’о да је Косово независно? Па вероватно и јесте, зашто да се боримо када су нам га већ узели.

Е, мунем! Не може. Кесић је пајац, једно од многобројних оружја срђопоповићевског калибра.

Вучић јесте про/е/дао Косово, али ти би Кесићу требало да имаш неки интегритет и да упркос лови и западним газдама кажем свом васколиком аудиторијуму да је Косово наше све док постоји и једна српска душа на њему. Косово је колевка српске цивилизације, смрдо једна.

Зашто су кесићевци гори од Вучића? Зато што би Вучић дао 99% а они би дали пуних 100 јер није ред да Вучић буде већи Европљанин од њих.

То су, једноставно речено, две стране исте медаље.

А сада се Кесићу врати међу кругодвојкашку елиту, препричавај догађај како си га шукн’о крезубим Србима, док ти пића плаћају Саша Јанковић и Теофил Панчић. И учини ми нешто: Замоли Сашу Јанковића да те помази по глави, и наставите да кујете планове како ћете да заје*ете крезубу Србију за Косово или Сребреницу.

Будале!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Мртав угао, 10. 5. 2017)