Ознаке

, , , , ,

Да храброст и помоћ пријатељима и савезницима у невољи нису одлике само великих народа најбоље показује светао пример из историје Црне Горе, некада с правом називане „Српска Спарта”. Када је Јапан далеке 1904. године заратио са Русијом, малена и честита Црна Гора сместа је реаговала објављујући Јапану рат. Пружила је тако моралну подршку руској браћи, али не само то. Неколико Црногораца учествовало је у операцијама руске војске.

Извор: ИН4С

Међутим, када је „братска Русија” после изгубљеног рата са Јапаном 1905. године потписала мировни споразум, из њега је некако изостало име Црне Горе, па тако између ње и Јапана није склопљен мир. Црна Гора је затим постала Зетска бановина у Краљевини Југославији, а после Другог светског рата једна од шест република док 2006, не баш беспрекорним бројањем гласова на референдуму, није изгласала самосталност и напустила заједничку државу са Србијом – СР Југославију. Јапан ју је још исте године признао, те се тако, незванично, после 102 године завршило ратно стање између ових држава.

Стара латинска изрека каже „времена се мењају а и људи у њима”, па су и црногорски главари после осамостаљења закључили да им је први и најважнији корак да земљу одвоје од њене најближе словенске браће, Србије и Русије, и срећу потраже на другој страни, а најчешће међу народима који јој кроз историју и нису били много наклоњени. Ти, некад ненаклоњени, међутим, у новом веку и у измењеним приликама у свету, почели су да показују – макар привидно – све већу наклоност према Црној Гори. Врхунац те наклоности је позив у НАТО, организацију познату по непрестаном развијању пријатељских односа и оружане сарадње са свим земљама које сматрају да је Русија највећа препрека несметаном ширењу америчког утицаја широм света.

Убрзо после осамостаљења Црне Горе 2006. године и упоредо са намигивањем НАТО-у, некрунисани краљ Црне Горе, Мило Бритва, почео је систематско потискивање идеје да су Црногорци и Срби један народ и „два ока у глави”, оне исте која је кроз читав средњи и нови век обележила политику мале и непокорне „Српске Спарте”, дајући јој снагу да се одупре и знатно јачим непријатељима. Њени главни носиоци били су црногорски главари и свештенство, међу којим и највиши великодстојник међу њима и највећи песник на српском језику, што је, разумљиво, одлучујуће утицало на широке народне масе у Црној Гори.

Међутим, чим је стекао жељену самосталност, Мило Бритва је посегао за уобичајеним начином стварања нације на Балканском полуострву – почео је да шири идеју о новом, у науци дотле непознатом црногорском језику.

Мило Ђукановић (Извор: ИН4С)

Доста грађана прихватило је нови назив за дотадашњи српски језик – према последњем попису из 2011. било их је 37%, али је већина од 42% уписала да јој је матерњи језик српски. Главарима то, ипак, није сметало да за званични језик прогласе језик мањине, и да затим припреме његов нови правопис, чији су творци Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор Универзитета у Лавову и др Јосип Силић, пензионисани професор из Загреба. Нова азбука садржи 32 слова, пошто су аутори закључили да се морају обележити и меко с и ж, дотле „запостављена” у постојећем правопису.

Овај нови Правопис још није одобрен, али јесте Граматика црногорскога језика – коју је 2010. године усвојио Савјет за опште образовање. Њени аутори су хрватски лингвисти др Јосип Силић (који је, као што видесмо, учествовао и у писању Правописа) и Иво Прањковић, јер – како је објашњено – у Црној Гори нема квалификованих људи који би могли да ураде тај посао, нити је ико од стручњака показао интересовање за то. А није занемарљива ни чињеница да су од 13 чланова Савјета само двојица лингвисти и да су они гласали против предложене граматике, у којој им је највише засметало враћање застарелих речи и израза и увођење необразложених хрватизама који немају никакве везе са такозваним црногорским језиком.

Ипак, већина се није обазирала на примедбе стручњака, она је боље знала шта је добро за црногорске ђаке и донела одлуку да се усвоји нова граматика.

Следећи корак није било тешко претпоставити: пошто је нација добила ново име за језик, и нову граматику, уведена је и хрватска латиница као званично писмо, чиме је још једном потврђена разлика од српског језика и писма.

Нова црногорска слова (Фото: Новости)

(Овде је занимљиво подсетити се првих телевизијских емисија у некадашњој Југославији. Пре педесетак и више година прокажено српско писмо није се могло видети на Телевизији Београд ни у емисијама за децу, на другим телевизијским станицама у земљи такође, а само је Радио-телевизија Титоград – уз Скопље, које није ни имало замену за своје писмо – остајала верна Вуковим словима.)

После свега што се последњих десетак година догађало у Подгорици, најновији корак Црне Горе никога није изненадио. Дуго припреман и најављиван – он је ових дана и учињен. Злочиначка међународна организација, НАТО, добила је новог члана. И република Црна Гора се придружила нескривеним непријатељима Русије, своје вишевековне заштитнице, коју је увек називала братском. Истина, то се мора нагласити, о овако важном питању грађани Црне Горе нису имали прилику да се изјасне. Плашећи се народне воље и исхода референдума, Главар га је једноставно заобишао, па су његови послушни посланици учланили Црну Гору у НАТО.

Мило Бритва је затим одушевљено изјавио како је улазак у НАТО најбоља одлука за будућност Црне Горе, а његов доглавник, премијер Душко Марковић, усхићено додао да „ће се ова одлука памтити док буде Црне Горе и Црногораца и осталих народа који у њој живе… док данашњи дан уписујемо у најсвјетлију историју Црне Горе, раме уз раме са првим јулом 1878, када се на Берлинском конгресу расправљало о потврди независности Црне Горе”.

Нема сумње да је нова чланица НАТО-а на граници Србије још једна озбиљна претња и по нашу земљу. А опасност је вреба и од начина на који је Црна Гора приступила овој злочиначкој организацији, основаној ради ратовања за америчке интересе широм света. Мали Алек би лако могао да се поведе за примером свог старијег и искуснијег колеге, аутократе Мила Бритве, па да одлуку о учлањењу у НАТО препусти својим послушним обожаваоцима у Народној скупштини са којима, као што је познато, никад нема неизвесности.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements