Ознаке

, , , ,

Милош Ковић: По(р)уке из 1999.

Бомбардовање СР Југославије означило је важну, светскоисторијску прекретницу у међународним односима. Свест о томе постепено сазрева

Милош Ковић

Усред захуктале кампање за председничке изборе Србија као да је остала затечена осамнаестогодишњицом од почетка напада НАТО на СР Југославију. У укупној српској историји, овај датум, наиме, има важност сличну почетку агресије Аустро-Угарске на Србију 28. јула 1914. и нападу нацистичке Немачке на Југославију 6. априла 1941. године. Ни у свету више нису спорне чињенице да је напад извршен без дозволе Савета безбедности Уједињених нација, да су у њему извршени ратни злочини против цивила, укључујући и бомбардовање осиромашеним уранијумом, да је с Косова протерано више од 200.000 Срба и Рома, да је ту створена класична парадржава, при чему су све већи делови локалних заједница повезани не само с криминалом, него и с радикалним исламизмом.

Доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Београду

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ПОЛИТИКЕ

(Политика, 27. 3. 2017)

Светислав Басара: Критични доцент

Српском историографијом харају следбеници главног Руварчевог опонента, Пантелије Срећковића, који за чињенице ич није хајао, него је српску историју писао методом што је баби мило то јој се и снило

Светислав Басара

Тврдим да би српска историја, а последично и садашњост, биле неупоредиво подношљивије да је Србија почем имала боље – не политичаре, како ћете, безбели, помислити – него историчаре.

А није да и у тој ствари – као и у мноштву других није имала шансу коју је – као и мноштво других – олако прокоцкала.

Као што је – у историјским размерама јуче – инертна и митоманска Србија удруженим снагама (свих) политичких чаршија осујетила Ђинђићеву визију људскије будућности, тако су политичке елите последње четвртине XIX века, а и касније, свесно одбацивале реалистичко, на чињеницама засновано, виђење српске прошлости Илариона Руварца и по кратком поступку га прекриле заборавом, а да отац Иларион (био је монах) није живео у Аустроугарској, не треба сумњати да би га – као и Ђинђића – прекриле и црном земљом.

Од тога времена српском историографијом харају следбеници главног Руварчевог опонента, Пантелије Срећковића, који за чињенице ич није хајао, него је српску историју писао методом што је баби мило то јој се и снило.

Данас ћемо се осврнути на једног од водећих настављача Пантелијиног лика и дела, Милоша Ковића, доцента на катедри за историју и колумнисту „Политике“ који је, ако мене питате, џаба страћио године на зицфлајшарење и студирање јер је „науку“ коју систематски подастире слуђеној јавности без по муке, у весељу и уз млако пиво могао научити испред сваке задружне продавнице.

Елем, потегао јуче Ковић па у „Политици“ публиковао текст „По(ру)ке из 1999“ који ћемо овде дајжестирано анализирати. Србија је, пише доцент, „заокупљена“ президенцијалном кампањом „остала затечена осамнаестогодишњицом од почетка напада НАТО на СР Југославију који „у укупној српској историографији“ – ма шта то било (прим. С. Б.) – има важност сличну почетку агресије Аустроугарске на Србију“.

Е сад, такозваним „обичним“ људима је допуштено да историјска збивања посматрају емотивно и субјективно, али историчари од заната, научници, не би смели тако да поступају, а још би мање смели да се – као што то Ковић чини – увлаче у дупе народној простоти и популистичким политичарима и да националну историју срозавају на ниво националистичке идеологије. Ако је разумљиво што се „обичан“ човек „љути“ на аустроугарску агресију, историчар не би смео да превиди и прећути претходну деценијску агресивност Србије према Аустроугарској, као што ни „бомбардовање и протеривање“ 200.000 Срба“ не би смео да истрже из историјског контекста и да га представља као нешто „ничим изазвано“. Могао бих о Ковићевим историографским (ре)конструкцијама написати још много тога, али будући да кубурим са карактерима, заинтересоване упућујем на читање интегралног текста у коме ће наићи и на Ковићево епохално „откриће“ да је бомбардовање Србије на Русију имало исто дејство као анексиона криза из 1908-1909.

(Данас, 28. 3. 2017)

Милош Ковић: Млако пиво, весеље и агресија

Одговор Светиславу Басари поводом колумне „Критични доцент“ (28. март)

Полемике Светислава Басаре одувек су ми личиле на кафанско добацивање. Уђете у угоститељски објекат, седнете за сто у намери да наручите пиће и онда вам са стола у углу (уместо пића) стигну (ненаручене) салве увреда (Басарина колумна у Данасу, 28. 3. 2017).

Начин на који је редакција листа Данас опремила Ковићев одговор

Признајем, импресионира ме самопоуздање с којим приучене незналице иступају у јавности. Некада су то углавном били „патриоти“ типа „Срби, народ најстарији“. Данас су то Басара и њему слични аутошовинисти типа „Срби народ најгори“. Ипак, морам да признам да ме је дирнуло то што ми је понудио да и ја завршим школе у којима је он стицао своје енциклопедијско образовање. Како је то прегнантно изразио, „у весељу и уз млако пиво испред задружне продавнице“.

Уз сву добру вољу, нисам успео да схватим у каквој су то вези Иларион Руварац, Панта Срећковић и мој новински текст о НАТО агресији на СР Југославију из 1999. Претпостављам да тек, како Басара то каже, „обични људи“ неће разумети шта је писац хтео да каже. Нема сумње да Басара није читао Руварчеве и Срећковићеве текстове. Он нема појма о чему говори. Али ту је перманентна едукација, или како се то већ данас зове.

У весељу, уз млако пиво, испред задружне продавнице.

Иларион Руварац би, када би данас могао да чита Басарина митоманска писанија о српској историји, закључио да га је Панта до ногу потукао. „Инертна и митоманска Србија која је осујетила Ђинђићеву визију људскије будућности“? Је ли ово митоманија? Или само школски пример политикантских фраза и злоупотребе покојника? Одакле ова митска, прометејска слика Ђинђића у причи о Руварцу и Срећковићу? Шта тек рећи о Басарином митоманском махању транспарентом са Руварчевим ликом?

Сироти, учени архимандрит би се на ово, у чуду, само крстио. А тек српске „политичке елите“ које су „свесно одбациле“ Руварчево виђење српске прошлости? Митоманија или незнање? Српску науку и националну политику су, нарочито после 1903, уобличавали и водили Руварчеви пријатељи, сарадници и следбеници: Стојан Новаковић, Љубомир Ковачевић, Станоје Станојевић, Светислав Симић и многи други. О томе се учи на факултету. А не испред задружне продавнице.

Где је Басара у мом тексту пронашао позивање на „укупну српску историографију“? Њему није јасно шта сам том синтагмом хтео да кажем, па учено и резигнирано додаје „ма шта то било (прим. С. Б.)“? Али „укупне српске историографије“ у мом тексту – нема. Помиње се „укупна српска историја“. „Историографија“ и „историја“ нису синоними. И о томе се учи у неким школама. У весељу, али не испред задружне продавнице.

С. Б. је од целог мог текста прочитао само први пасус, који је објављен у електронском издању Политике. Није купио штампано издање. Све што помиње потиче из првог пасуса. Осим поређења бомбардовања из 1999. са анексијом из 1908. То му је, по свој прилици, накнадно препричано (у весељу, уз млако пиво). Али, ето, чак ни тај, електронски пасус, Басара није умео да прочита.

Шта рећи о српској „деценијској агресивности према Аустроугарској“, која је изазвала аустроугарски напад из 1914? Или о оштроумном закључку да су Срби и Роми сигурно „нечим изазвали“ Басарине беле господаре, чим су их ови протерали више од 200.000 са Косова и Метохије?

Ту смо већ у средишту Басарине митоманске, али и прагматичне свести. Од антисрпске митологије данас се, наиме, лепо живи. Вратимо агресију у контекст, како он то лепо каже. Сетимо се, на пример, вишедеценијске агресивности Индијанаца према конквистадорима и светој католичкој цркви. Ти урођеници упорно су водили своје бесмислене ратове против модернизације. А тек геноцид над сиротим плавим блузама код Литл Биг Хорна? Не заборавимо ни дводеценијску агресивност Срба према Хрватима у великосрпској Краљевини Југославији, која их је закономерно одвела у Јасеновац. Нису ли Јевреји ипак „нечим изазвали“ нацистички геноцид? Ваистину, ништа без контекста. Might is right, што би рекли Басарини бели, плавокоси господари.

Аутор је историчар

(Данас, 31. 3. 2017)

Наслов и опрема: Стање ствари

Advertisements