Ознаке

, , ,

Милутин Станчић

У позицији ексклузивно заштићеног тумача прилика о садашњем статусу Срба у Македонији, историчару г. Чедомиру Антићу из Београда, са резервисаним простором на страницама Политике додатно је могуће одговорити само на уредничким аршином дозвољено дозираном „растојању“ и у „погодном“ термину, али скрајнуто не у истој рубрици Погледи, него Међу нама, без домета на интернет издању.

И, после поновних одмеравања да ли ће одговор на манипулисање чињеницама које се тичу укупног положаја Срба у Македонији изнетих у његовој контра реакцији – (Српство у Македонији – криво је огледало или лице? Политика 01.03.2017.) уопште „проћи“, ипак, са задршком, 9. марта 2016. објављен је мој одговор, али, само у штампаном издању Политике, (која се, као ни остала српска штампа више од месец дана не дистрибуира у Македонији), „доле“, испод новог Антићевог текста – Македонија – опстанак или нестанак, са изношењем личних страховања „за српски народ у Македонији чији гонитељи и мрзитељи данас покушавају да се домогну власти“.

Ово је одговор на поменути фаворизовани текст дежурног историчара, тумача овдашњих прилика у светлу погледа на укупно стање српства, између осталог и у Македонији.

– Убеђење историчара г. Чедомира Антића, како наводи, о „приликама у којима се налази српски народ у Македонији“, насупрот мојим веровањима (Српство у Македонији – криво је огледало или лице? Политика 01.03.2017.) очито је резултат онога што и сам на крају потврђује да њега „занимају Срби у Македонији“, о којима му г. (Иван) Стоилковић – говори. И, на основу тога – чувеног, из своје београдске визуре, после гостовања у Скопљу, поучава како то треба схватити и прихватити – овде. Не ради се ни о каквом веровању, већ директном искуству.

Апсолутно сам сагласан са констатацијом г. Антића да су нам „национална солидарност и конструктивност преко потребни“. Но, на реалним основама без непотребних и често и те како штетних политикантски (зло)употребљивих прилагођавања објективног стања Срба у данашњој Македонији. Јасно је да у тексту нигде нисам навео да је „српски народ у изузетно лошем положају“. Навођење само дела реалних и свакако сурових показатеља о ускраћеним правима слободе вероисповести, права на школовање на матерњем језику, култури, информисању… где хваљена странка Срба и њен лидер наравно не могу бити и остати по страни, никако не значи да и неког националног „вођу“ наводно јавно компромитујем.

Поука „на даљински“ о деценијским проблемима црквеног раскола у Македонији који траје и овдашње Србе у 21. веку држе као једини део народа у Европи без права на слободу вероисповести непотребне су, а и упућене на погрешну адресу. Баш као и сугестивно питање – „Где су инвестиције из Србије? Где стварање неопходности за кадрове образоване на српском језику?“.

Нема у реаговању замерања „вођству националне мањине“ за нерешено верско питање, него указивање на неосновано и наменско „кићење“ некаквим успесима на том плану. Конкретно и прослављањем Светог Саве. Никако не стоји ни приписана ми примедба што је Демократска партија Срба у Македонији „учествовала у владама СДСМ и ВМРО“. Питање је зашто за деценију и по тог учешћа нема бољих, или чак никаквих позитивних резултата. Ваљда „учешће у власти“ у том низу није зарад пуког размештања по деобним функцијама чланова интересне групе подобних кадрова.

Зар се не подразумева и не очекује и некакав – учинак? Напротив, зашто је у многим сферама ситуација све лошија… Указивање на чињенице шта су Срби „добили“ на основама уставних измена као и све остале мањинске заједнице у земљи није никаква злонамерност. Довољно су Срби таоци неких других политика да би требало да буду и „таоци унутрашњих сукоба македонске нације“, како се пита. И у том контексту није тачно да су „дато право“ мањинама искористили само Албанци и Срби, како наводи г. Антић. Познаваоци прилика знају да та права по „кључу“ имају и Турци и Роми и Власи… користећи надокнаду за учешћа у власти, на различитим нивоима.

Добро је што се г. Антић деценијама бави политичким правима Срба у региону и то што говори на скуповима где организатори процене да је „довољно поверљив да присуствује њиховим активностима“. Непотребно и пропагандистички пренаглашено промовисање и афирмисање нечијих политичких заслуга, међутим тамо где их објективно нема, или бар нису ни приближно вредни за хвалу, сигурно је да улазе у жижу интересовања познаваоца правих прилика између осталог и у Македонији.

Кад се нешто искривљено приказује неминовно дође под лупу критике поготову оних који то осећају сопственим искуством. Ко је и зашто г. Антићу из Македоније упућивао „пашквиле према којима би све било много боље да уз власт нису садашњи српски представници, већ неки други“, то верујем да он зна. Али, не знам зашто то наводи и „подмеће“ као некакав „аргумент“ у одговору на конкретне добронамерне примедбе сасвим друге природе.

Милутин Станчић, Културни центар Спона

(Спона, 12. 3. 2017)