Ознаке

, ,

„Западне вредности и западни интереси”

Зоран Чворовоић

У тачност увида М. Ломпара, да морамо да „раздвајамо западне вредности од западних интереса”[1], уверили смо се током најновије балканске турнеје високог представника Европске уније за спољну и безбедносну политику, Федерике Могерини. У ставовима које је упутила локалним политичким првацима, Могеринијева је јасно показала да Европска унија на Западном Балкану примењује основно руководно начело западне политике, према коме у западним колонијама интереси метрополе далеко претежу у односу на западне вредности. Пошто западне вредности служе само као пропагандно средство за обезбеђивање трајне и дубинске цивилизацијске колонијализације, односно акултурације маркиране територије, у ситуацијама када су угрожени западни интереси одбацује се и смоквин лист западних вредности. Како се у колонијама однос западне псеудоимперије према вредностима западне цивилизације одмерава на ваги интереса ове псеудоимперије, дупли стандарди су нужно и кључно обележје западне политике. Оно што важи у метрополи не важи и за колонију, као што се неједнако третирају, у зависности од западних интереса, поједине колоније и мера њиховог претапања (акултурације) у западну цивилизацију.

Идејни извозни производи западне цивилизације, од природноправне теорије људских права, устава, парламентаризма и других изума западне, пре свега протестантске и либералне правне и политичке мисли, обезбеђивали су у претходним временима западној цивилизацији културолошку супериорност, наоружану атрибутима универзалности и ексклузивности.[2] Извоз демократије је западним државама, као и старој Атини у оквиру Атичко-делског савеза, добродошао да сакрије голу војну, политичку, идеолошку и економску доминацију над наводним савезницима, а заправо обичним сателитима. Са рецепцијом (преузимањем) западних правних тековина некадашње западне колонија нису, међутим, добиле и стабилне правне установе и озбиљан политички живот, налик оном који постоји у метрополи. Супротно томе, у овим земљама је преузимање туђих цивилизацијских стандарда успело да уништи сваки облик аутентичног и аутономног духовног, политичког и економског живота. Зато су и после стицања формалне независности, некадашње колоније остале политички, економски, безбедоносни и што је најважније културно-идентитетски недоношчићи метрополе.

Зато свако ко се нада да ће наднационална паразитска бирократија бриселске метрополе донети Западном Балкану западне правне и политичке вредности, треба најпре да погледа правне и политичке системе појединих држава Африке, Азије и Латинске Америке.

Зашто је важна теорија мандата

Све што је горе речено о односу западних метропола према примени западних правних и политичких стандарда у животу колонија, потврдила је Ф. Могерини током своје посете Македонији.

Могеринијева је у Скопљу тражила од председника македонске државе да мандат за састав нове владе преда Зорану Заеву, јер како је том приликом истакла, „демократска правила предвиђају поштовање воље већине и позивамо председника Ђорђа Иванова да преиспита своју одлуку о додељивању мандата за формирање владе”.[3] Своју политички храбру одлуку Ђорђе Иванов је у најкраћем образложио тиме што мандат за састав владе не може да уручи коалицији која је окупљена око једног противуставног програмског документа, тзв. Тиранске платформе.[4] Ово је сасвим у складу са начелом владавине права, које се пре свега изражава кроз принцип апсолутне супрематије (превласти) закона над самовољом појединца. У државама које имају устав, каква је и Македонија, слобода законодавца (парламента) је ограничена уставним нормама као lex superior. Једном речју, начела законитости и уставности су средства која по речима, Ханса Келзена, „самоограничавају демократију да ова саму себе не би разорила”.[5] Позивајући се на овог класика западне правне мисли, Ђ. Иванов је морао да подсети Могеринијеву да у условима владавине права воља парламентарне већине не може да буде старија од устава.

Међутим, када је у питању примена западних вредности на Балкану, од онога што је Иванов рекао, много је битније оно што је Могеринијева прећутала. Њен став да у парламентарним системима, какав постоји и у Македонији, важи „демократско правило” да мандат за састав владе добија странка или коалиција која обезбеди већину у парламенту само је делимично и условно тачан.

Како је В. Британија колевка парламентаризма, онда при утврђивању „демократских правила” која важе у овом систему власти треба поћи од британске теорије и праксе као својеврсног еталона. У најкраћем, парламентарни режим је такав облик власти у коме је парламент центар политичког живота, па влада, као орган извршне власти, мора да ради не само у складу са законима, већ и у складу са вољом парламентарне већине. Сходно томе, владу саставља странка или коалиција која има парламентарну већину, а председник владе и министри остају на положајима док уживају подршку парламентарне већине. Иако је жижа политичког живота и носилац законодавне власти, парламент нема оригинерну власт, већ је он, сходно теорији народне суверености, носилац делегиране власти коју путем слободних избора народ, као носилац оригинерне власти, преноси на парламент.

Парламентарна пракса је показала да влада, односно партија која има парламентарну већину, често долази у искушење да води другачију политику од оне која је кандидована на изборима и којој су бирачи дали већинску подршку. Уколико би се то дозволило била би изиграна воља народа, као јединог изворног носиоца целокупне (суверене) власти, па би тако добили власт са фингираним легитимитетом. Да би отклонили овај недостатак парламентарног система Енглези уводе још у 19. веку тзв. теорију мандата, која данас у британском политичком систему има својство уставног обичаја.[6] А оно што има снагу неприкосновеног принципа у колевци парламентаризма, требало би да важи и у државама које су преузеле енглески парламентарни модел организације власти. У најкраћем теорија мандата означава следеће: „Једна влада нема права да – она сама или користећи своју позицију у Парламенту – донесе неку значајнију одлуку за чије доношење јој бирачко тело на изборима није дало мандат. Узима се, у начелу, да су политичке партије дужне да у својим изборним програмима најаве све значајније мере које, ако добију већину на изборима, имају намеру да спроведу; у супротном, оне злоупотребљавају поверење бирачког тела. Бирачко тело ни једној партији не даје carte blanche за управљање земљом, него своје поверење ограничава постављањем одређених услова. Оно, дакле, хоће да зна како ће се земљом владати”.[7]

Супротно теорији мандата, Брисел и НАТО захтевају од председника Иванова да мандат за састав владе да коалицији која се окупила око програма који није кандидован на изборима. Јер тзв. Тиранску платформу не само да на изборима није кандидовао СДСМ, З. Заева, већ ни мањинске албанске партије, зато што је овај документ настао тек после окончаних избора, 7. јануара 2017. године.[8] Предлажући нове изборе, на којима би Заев требао пред бираче да изађе са Тиранском платформом, ВМРО-ДПМНЕ, иако не помиње теорију мандата, предлаже разрешење македонске политичке кризе у складу са највишим принципима западноевропског парламентаризма.[9] Насупрот томе, представници бриселске бирократије из угла западне расне супериорности сматрају да је за Балканце од енглеске прикладнија афричка и азијска верзија парламентаризма. Кључ је наравно у западном интересу, а не у западним вредностима, а према западном интересу Македонија мора да добије владу која ужива подршку Брисела, а не владу која ужива подршку (легитимитет) грађана Македоније и која ће добити уместо домаћег изборног, инострани постизборни програм.

Уосталом, најновији македонски случај није никакав уникум, већ редовни феномен у колонијалним балканским приликама. На испиту из теорије мандата пала би свака Србијина влада петооктобарског режима, јер су водиле другачију политику од оне које су владајуће странке кандидовале пред бирачима, чак и у условима неслободних и намештених парламентарних избора.

Чему служи теза о универзализму западних правних стандарда?

Нама који смо своје знање о праву стекли усвајањем начела западне правне мисли, психолошки је тешко да признамо да је теза о универзалности и ексклузивности западних правних стандарда само једна фино упакована идеолошка скаска, настала само са једним циљем – да западним државама и компанијама обезбеди успешну пљачку националног материјалног и нематеријалног богатства и радне снаге у земаља које се налази с оне стране лимеса западне псеудоимперије. И као што западна пљачка има свој континуитет од средњовековних крсташа и конквистадора до данашњих мултинационалних компанија, тако и теорија о универзалности западног права има своју непрекинуту нит. Она започиње са универзалном Civitas Vaticana као отелотворењем Civitate Dei, наставља са протестантском универзалистичком теоријом природног права, која је од времена грађанских револуција деградирала у секуларизовану мондијалистичку људскоправашку идеологију, да би у другој половини 20. века западни правни универзализам почео да се испољава кроз бројне системе глобализованог наднационалног права насталог у оквирима међународних финансијских, трговинских и других организација.

И док наивни српски грађанин, па и онај са узорним правничким образовањем, верује у беневолентност ових универзалистичких правних феномена, чувени правник, Рудолф Јеринг, је још у другој половини 19. века отворено писао, са немачком самоувереношћу и систематичношћу, о империјалистичкој сврси западних (=универзалних) правних стандарда и западног наднационалног (=међународног) права: „Мада међународно право учи да сваком народу припада оно чиме газдује и што производи – овај став је онолико тачан или нетачан колико вреди и када је у питању појединац; не постоји апсолутна својина, тј. одвојена од односа са друштвом, и историја се потрудила да народима укаже на ову истину. Када се покаже да је неки народ неспособан да користи земљу коју му је природа поверила, тај народ је дужан да је уступи другом. Земља одлази у руке оних који знају да је обрађују – привидна неправичност коју је англосаксонска нација у Америци испољила према домаћим Индијанцима, с тачке гледишта светске историје је ПРАВО. И ништа мање су праведни европски народи који су на силу отворили реке и пристаништа Небеске Империје и Јапана, присиљавајући ове земље на трговину. Трговина, или заједничка размена материјалних и духовних богатстава није само ствар интереса и слободне воље народа, већ је то право и обавеза; супротстављање испуњењу те обавезе представља побуну против поретка природе, против заповести историје; и народ који се затвара према другим народима чини не само грех према себи, лишавајући се средстава васпитања, већ у исто време чини и неправду против других народа – једном речју, затвореност је смртни грех народа, јер је општење виши закон историје. Народ који не поштује овај закон историје, зато што не подноси додир са туђом културом, тј. васпитавање путем историје, такав народ зато губи своје право на даље постојање, а његова пропаст доноси корист свету”.[10]

Између оваквих теоретских ставова правног утилитаристе Јеринга и геополитичких планова Бжежинског о одузимању, у име глобалних интереса, Сибира од Русије, стоји, речју В. Димитријевића, „човек са брчићима” као кључна слика за разумевање мозаика западне правне и политичке теорије и праксе. Исти „човек са брчићима” повезује немачког генерала Еберхарда, који је 1941. године у Косовској Митровици поручио да су „Срби ван закона”[11] и немачког министра Клауса Кинкела који је 1992. године изјавио како „Србе треба бацити на колена”. С тога, западно право из угла истинских заточника византијске правне традиције, делује само као „древни закон тајге: ко је моћан у њега је право”, како је то истицао А. Солжењицин поводом агресије НАТО пакта на СР Југославије 1999. године.[12]

Наслов: Стање ствари

(ФСК, 11. 3. 2017)

________________

[1] www.pecat.co.rs/2016/09/ekskluzivno-stilska-sugestija-kao-ideologija/

[2] Више у: G. W. Gong, The Standard of ̓Civilization͗ in Internacional Society, Oxford, 1984; Н. Фергусон, Цивилизација: шест убиствених апликација за моћ Запада, Београд, 2013.

[3] www.politika.rs/scc/clanak/375403/Mogerini-razgovarala-sa-Zaevom-i-Gruevskim

[4] www.politika.rs/scc/clanak/375403/Mogerini-razgovarala-sa-Zaevom-i-Gruevskim

[5]  К. Чавошки, Право као умеће слободе: оглед о владавини права, Београд, 2005, стр. 183.

[6] М. Павловић, Развитак права, Крагујевац, 2013, стр. 163.

[7] M. Jovičić, Veliki ustavni sistemi: elementi za jedno uporedno ustavno pravo, Београд, 1984, стр. 65.

[8] sdk.mk/index.php/neraskazhani-prikazni/kako-platformata-evoluirashe-vo-tiranska-platforma-otkako-vmro-gi-izgubi-shansite-za-vlada/

[9] www.mkd.mk/makedonija/partii/vmro-dpmne-sdsm-da-izleze-na-izbori-so-tiranskata-platforma-ili-da-ja-otfrli

[10] Р. Иеринг, Дух римскаго права на различных ступенях его развития, Част первая, С.-Пертербург, 1875, стр. 6.

[11] П. Р. Драгић Кијук, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 248.

[12] П. Р. Драгић Кијук, Хришћанство без Христа, стр. 250.

Advertisements