Ознаке

, , , ,

Душан Пророковић

Душан Пророковић

Ако је за неку утеху, последња иницијатива Александра Вучића је тешко остварива. Најпре би морали да се организују дуги и сложени преговори, а затим да се споразум и ратификује у свим парламентима. Нити постоји политички амбијент за тако нешто, нити постоје интереси да се посао брзо заврши. Али, то није разлог да се не укаже колико је његова иницијатива невероватна. Ради се, свакако, о идеји стварање некакве балканске царинске уније. Шта је ту невероватно? Неколико ствари.

Прво, што се форме тиче, унутар Владе Србије је прописана јасна процедура како се дефинише спољна политика. Колико сам успео да проверим, ово није била тема нити на надлежним одборима, нити на седници саме Владе. Одакле премијеру право да овако поступа и у име наше државе аустријском канцелару предлаже било шта, када то питање није размотрено у надлежним институцијама?

Друго, када је о институцијама реч, одлука Владе би требала да буде последња у низу, тек пошто се о овом питању изјасне многи други. И то најпре они који се баве економијом, а затим и они који се баве политиком. Када је о економији реч, неопходно је видети процену на основу које се нешто овако предлаже. Какву ће корист имати Србија од свега? Колико ћемо повећати извоз? Где су ту наше шансе? Не може се напамет говорити. И ЕУ је царинска унија, па се у пракси показало да таква интеграција не користи свим чланицама. Такође, са државама које и премијер (нажалост) назива „западнобалканским“ Србија има потписан споразум о слободној трговини и још давно је успостављена ЦЕФТА. Нама та интеграција користи, те би било логично да је одржимо што је дуже могуће. Ако има проблема унутар ЦЕФТА (а има их), они се решавају усаглашавањем нових протокола, а не променом интеграционог формата.

Треће, када је о економији реч, премијеру је неко морао да скрене пажњу на то каква је хијерархија економских интеграција (није он дужан да то зна, али има у Влади и превише оних којима је то посао) и да постоји неколико суштинских разлика између зоне слободне трговине и царинске уније. Царинска унија је виши степен интеграије и он подразумева постојање једног тарифног система за цело подручје, односно, све државе које у томе учествују. Да не идем даље у прошлост, прва послератна царинска унија је био Бенелукс. Када се усвоји тарифни систем и ратификују сви неопходни споразуми, више промена нема. Из тога је врло тешко изаћи. У нашем случају, то би значило да нема више самосталног преговарања о слободној трговини и преференцијалима са трећим партнерима. То јест, да престају да важе споразуми које тренутно имамо. Па и онај са Русијом и Евроазијским савезом. Убеђивања Расима Љајића како су нам тржишта БиХ и Црне Горе скоро па једнако важна као и евроазијско су неозбиљна. Србија мало ради да искористи привилегије које јој је Русија понудила, а делом се тај споразум и намерно опструира од стране Брисела. Споразум се не мора раскинути уколико све остале чланице те „западнобалканске“ царинске уније не би постигле договор са Евроазијским савезом да се слободна трговина прошири на све земље. Овде се, међутим поставља питање: зашто би Русија дозвољавала бесцаринску трговину земљама које су у НАТО и уводе јој санкције? Јер, све ово није само питање економије, већ и политике.

А када смо код политике, онда четврто: Вучић је потпуно промашио и време и место да представи своју идеју. Време, зато што је у истом дану Бакир Изетбеговић најавио нову „хашку епопеју“ против Србије, а свега три дана раније су Хрватска и Албанија писали НАТО-у како се Србија „агресивно понаша“ на Косову. Црна Гора још увек није у НАТО, па се њен министар није потписао, али би то несумњиво учинио пошто је прошле недеље обновљена идеја о „Јадранској тројци“, средству за геополитичку изолацију Србије. Једни би поново да нас туже, други би да нас НАТО поново дисциплинује, а наш одговор на све то је да ћемо са њима правити царинску унију.

Пето, место за презентовање идеје је погрешно, пошто нема никаквог смисла да се предлог у слављеничком тону уручује аустријском канцелару. Какве везе има Аустрија са тим? Хоће ли можда они да нам праве унију? Њих се то, наравно тиче, Аустрија има и економске и политичке интересе на Балкану. Али-ми би ваљда требали да имамо наше. Па у складу са тим и да најпре ваљаност идеје проверимо у билатералним разговорима са осталим потенцијалним партнерима, размотримо какви су ефекти и на крају све представимо на каквом регионалном скупу.

Наравно, као и у сличним ситуацијама, из тих неколико реченица о царинској унији премијера Вучића се заправо показује колико је очајна позиција Србије. Јер, све су прилике, идеја о царинској унији уопште није потекла са Балкана. Најпре нас је у изненадној посети походио Курц (треба ли подсећати – Аустријанац), па је још изненадније дојурио председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић (у службеној посети Београду боравио три недеље раније, па није било потребе да поново долази, осим ако се не ради о хитној ствари), опет на миг Валентина Инцка (такође Аустријанац), а у међувремену се Вучић чуо и са пријатељем Едијем Рамом, што се званичног Беча тиче – провереним кадром. Аустријанци су припремили долазак свог канцелара у Београд, прича о царинској унији је њихово масло, које се спроводи у договору са Немцима, а шта је требало Вучићу да се уплиће у све то је већ нека друга тема. Симптоматично, истог дана када и Вучић, на ову тему је нешто прозборио и Горан Свилановић учествујући на једном од панела Минхенског безбедносног форума. Нова иницијатива која ће нам бити понуђена јесте да правимо царинску унију. Ко зна, можда то буде и ултимативни захтев ЕУ. „Безалтернативни пут“ у ЕУ ће нас одвести право у царинску унију са Албанијом. И толико ћемо до даљњег видети од благодети евроинтеграција. Машала.

Advertisements