На седници главног одбора главни је рекао: „Прихватам!“
Салом се проломио громогласан аплауз. Председништво се дигло на ноге да би се боље видело ко колико аплаудира. Некима су чак и сузе потекле, а неки ће тек да плачу.
И би светло, и би кандидат за председника (Фотомонтажа)
Кад се, после получасовних овација, све стишало, главни је поновио: „Прихватам!“
Поновио се и аплауз, опет устајање, све се покренуло. Сузе радоснице лију низ озарена лица, а Дунав је, у знак подршке, почео да тече узводно. У томе га нису могли спречити ни мађарски ледоломци по цени од 500 евра на сат. Кад не раде.
Све је, дакле, исто, само Томе нема.
„Драги пријатељи – почео је кандидат чије је присуство све пријатно изненадило – морам да вам скренем пажњу на очигледну чињеницу да су на једној страни ОНИ, а на другој, Ми, односно Ја, што је исто.“
„Хоћемо ли дозволити да ОНИ буду МИ, односно ЈА, што је исто?“
И не чекајући одговор јер се у оваквим приликама зна ко поставља питање и ко одговара, наставио:
„А ко су ОНИ?“
„То су заправо ОНИ – наставио је са одговором – који куцају на отворена врата куц!, куц! И не само да куцају, него и маљевима ударају: маљ!, маљ! Намера им је да уђу у нашу кућу и поврате већ једном пропале наопаке науме. То су ОНИ који су упропастили ову земљу, осрамотили је, довели до јада и чемера; опљачкали је и онда када она није имала ништа, а да за нас нису ништа оставили. МИ смо морали све испочетка и све што смо остварили, урадили смо са својих једанаест прстију. Нешто се морало променити.“
Ноћна мора: Предизборни спот СНС-а о “два капетана”
„И ушли би они и без пуцања, пардон, без куцања, само да се на вратима нисмо појавили Ми, односно ЈА, у пози чувеног Роналда када постигне победоносни гол“!
„На њихово упорно и непристојно куцање у време када се радни човек одмара, учтиво, без повишеног тона и сасвим љубазно запитао сам: тко је?“
Обезнанили су се од тако указаног поштовања њиховом лику и делу. Занемели су. Само се чуо шапат: Шта је, бре, ово, мајка му стара, па одкуд сад „тко је“?
„Ипак су успели да се поврате и, пошто су дошли к себи, наставили су да мрзе, једино што знају и једино што могу. Могли су и да ми пљуну под прозор, али знају да моја кућа нема прозор за погледом у мрачну њихову прошлост. И да их се не плашим!“
У сали се зачула песма: „Ко се боји вука још, вука још, три за грош, три за грош, што су женски пратећи вокали надопунили рефреном: Е, мој Саша“!
„ОНИ траже моју главу на црти. ЈА им кажем: ево вам моја глава, али на пању“!
„ОНИ понављају: нећемо на пању, хоћемо на црти!“
„ЈА им опет подвучем: само на пању, па коме се свиди, свиди, а коме не може да ме мрзи“!
„Рекли смо на црти и шлус! – упорни су – због чега сам, као паметнији, морао да попустим предложивши:
„Добро, ако вам већ не одговара на пању, ево, може на стиропору“!
„И одмах сам се покајао јер је стиропор намењен за штрајк глађу председника који ће остати без посла и неће имати шта да једе, а са стиропором већ има драгоцено искуство.“
„У овом кајању су ме подржали и Мађари преко ледоломаца, и Аустријанци преко Курца, и Европа преко Блера, јединог Енглеза који је због Србије остао у ЕУ саставу. Трампа да и не помињем.“
Александар Вучић прихвата предлог своје партије (Фото: Танјуг)
„ЈА сам се ипак више руководио Наполеоновим идејама садржаним у његовим мисаоним достигнућима када је рекао Држава, то сам ја! После су ми напоменули да то није рекао Наполеон, него неки други Француз који ме, ако већ није први, као други апсолутно не интересује. Можете мислити докле је моје интересовање за напредне европске идеје пало када сам чуо да је дотични Француз можда чак и четрнаести, ако не и четрнаести и по.“
„Најљубазније вас молим драги пријатељи – без паузе је главни кандидат наставио своје четрдесетминутно излагање – да за власт не будемо толико алави па да заборавимо на наше верне и послушне коалиционе партнере. Зато, са овог места и желим да поручим и Дачићу, и Палми, и Вулину, и Расиму, и Пастору да се могу, са моје стране, надати најбољем. Њима могу да поручим, ако се слажу, и десет са луком, само да за Вељу не остане ништа. Веља може да се слика! И у кафићу и на ивици базена у Шилеровој. Код мене му неће упалити објашњење да се сликао поред базена јер је мислио да је напуњен ракијом. Зна се ко је у нашој странци задужен за ракију.“
„Дакле – приводи крају надахнуту дискусију – ми ово не радимо да би само нама било боље, него управо да би било боље целој Србији и сваком њеном грађанину, па и онима који не буду гласали за мене, ако су већ толико луди. Оно, било би добро да и нам буде боље, али би било још боље да нама буде и најбоље, само да ме неко погрешно не разуме.“
Аплауз одобравања се учетворостручује.
„Дозволите ми да вам на крају, али без краја, на једноставан начин и без икаквог претеривања у неколико речи опишем како се човек, па макар био и премијер, осећа док својом главом брани част и достојанство своје државе и свог народа“ – после дуже паузе, као припреме за драматичан обрт, започе говорник.
„Било је то у Сребреници када сам на споменик жртвама стравичног злочина поставио цвет помирења док су се, баш у том тренутку, сви други учесници поприлично одмакли, неки напред, неки у прошлост. Са околних разломљених брда, како је говорио благи и паметни Селимовић Меша, разлеже се стравичан хук: Алаху екбар! И онда полетеше каменице, патике, флаше, псовке. Једино што ми је тог момента пало на памет јесте да сачувам достојанство земље чоји сам премијер и да не сагнем главу. За сагињање, знао сам, биће других прилика. И, као што знате, ништа ме не погоди. Лажу они који тврде да су намерно промашивали како би доказали да Србија на челу има промашену главу.“
Несагињући Вучић у Сребреници (Архивска фотографија)
Салом је владао апсолутни мир у региону.
Само се, непажњом тонског сниматеља, одапе и оде у етар уздах неидентификованог члана техничке екипе који је личио на познату сентенцу Алаху екбар, а у ствари је изговорено: ал‘, ах, ак‘ бар и да те је стрефио не би била велика штета.
А, можда је ово последње, само неуспела спекулација непријатељских медија што се види и из непознавања граматичких правила.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар