Извештај са трибине „Свето насиље – религија и тероризам”  

sveto-nasilje-religija-iУ организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Библиотеке града Београда у четвртак, 3. новембра, одржана је трибина Свето насиље – религија и тероризам. Учесници трибине били су Драган Симеуновић, редовни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, Зоран Ћирјаковић, предавач на Факултету за медије и комуникације и Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета у Београду.

Пошто су говорили предавачи из различитих дисциплина о једној широко постављеној теми, не треба да изненади што је садржај изговореног био доста разнолик. Зоран Крстић је одржао уводно излагање уопштено о насиљу, његовој вези са религијом и посебно са православном, хришћанском теологијом. Према Крстићевим речима, европска етика почива на етици мушкости; мушка агресивност је стога велики проблем а мушкарци су починиоци највећег дела насилних аката. Ипак сва европска друштва су учинила значајан помак у обуздавању мушког насиља табуизацијом убиства и разоружавањем појединца.

Крстић је потом навео мишљење неких историчара и антрополога религије како је њен смисао да обузда насиље. Ови мислиоци су ишли тако далеко да су указивали како је наводно насиље узрочник религиозних уверења. У западној цркви је, према његовим речима, теологија светог Августина послужила као темељ за верско насиље широм западне Европе. Крстић је указао да је у темељу оваквог развоја питање да ли кривоверје има права да постоји. Један од одговора на ово питање био је негативан. То је, како је навео, била основа за инквизиторско насиље и сличне акте.

Крстић је потом указао на специфично хришћанске погледе на насиље. Адам и Ева се плаше једно другог, крију се једно од другог, а Адам се крије од Бога. Страх је темељ насилног односа између људи. Крстић је покушао да укаже на хришћанске одговоре на насиље као на начин борбе против насиља. Христос је жртва насиља а, према његовим речима, етос мучеништва имао је истакнуто место у Цркви у првим вековима њеног постојања. То је опстало све до наших дана.

Може ли се насиље активно прекинути или га треба пасивно трпети, упитао се Крстић. Његов одговор јесте да спрам насиља треба бити активан. Господ тражи разлоге од својих прогонитеља и то је један од примера активног приступа насиљу. Други активан начин јесте чињење добра. Са крста Господ моли свога Оца да опрости грехе онима који га гоне. Ово остаје  срж хришћанске историје. Хришћанство нема илузија да ће насиље бити побеђено у оквирима историје. Требало би говорити о култури доброте – што би био још један начин чињења против насиља, закључио је излагање Крстић.

Према речима Драгана Симеуновића, наслов предавања укључује две контрадикторне речи – светост којој тежимо и насиље које нам је судбина. Симеуновић је на почетку свог излагања изнео једну прилично песимистичку антрополошку визију: људскост човека је једно зрнце у огромном простору зла, зрнце које нам је Творац дао да га развијамо и негујемо. Човек тежи насиљу по својој структури бића. Инфериорност коју осети на почетку свога постојања никада не напушта. Ту, на самом почетку, указао је Симеуновић, отвара се и зона манипулације. Страх и зона инфериорности рађају тежњу за моћ.

Симеоновић је навео да чак и дете – супротно гледиштима песника Миодрага Павловића – располаже различитим врстама моћи. Од самих почетака увиђамо да нам није довољно да имамо само онолико моћи колико нам је потребно – спремамо се за ванредне ситуације и тежимо ка вишку моћи. То је темељ насиља и политике.

Нит која делује насилно тежи да се показује. Насиље постоји и наш је пратилац до краја живота. У том грчу живљења осећамо потребу да будемо заштићени а то нам у потпуности не може обезбедити ниједна моћ. Симеуновић је указао да је у основи идеје светог насиља идеја жртве; жртва као доказ да је нешто вредно, о чему је писао Рене Жирар. И у политици, указује Симеуновић, подносе се крвне жртве. Југославија је била света јер су у њене темеље уграђене жртве. Туђман је  рекао да је Хрватској потребан Вуковар како би у њене темеље биле уграђене жртве борбе за слободу. О дубокој утемељености насиља у људској природи речито сведоче речи Сигмунда Фројда на једном предавању у масонској ложи – сви смо ми потомци масовних убица.

Зоран Ћирјаковић, новинар и предавач на Факултету за медије и комуникацију, указао је да у савременом медијском дискурсу – што је била главна тема његовог излагања – насиље представљено да се чини у име светог заправо је узроковано неким сасвим другачијим побудама. Ћирјаковић је указао да је видљиво, физичко насиље, само један од многобројних аспеката насиља. Ту је насиље према такозваним жртвама транзиције, нормативно насиље – у српском случају отелотворено путем међународних трибунала и друго.

У либералним или левичарским медијима постоји неспоразум код разумевања насиља. Јављају се две крајности: потпуна негација легитимности насиља и инсистирање на насиљу као пожељном виду убрзавања еманципације. Чак и кад се визура крајње сузи на физичко насиље, ситуација са односом медијског мејнстрима према насиљу није јасна.

Глобални медији имају тенденцију да приказују насиље као реликт прошлости, као и религиозна уверења између осталог. Из таквих кругова долази чврсто везивање насиља за одређене религије. Насиље врши религиозни човек што не приличи модерном човеку. Овај топос изражен је код људи који се могу описати као секуларни фундаменталисти.

После уводних излагања уследила је дискусија. Указано је да се поједини термини олако и неадекватно користе у медијској сфери. Професор Симеуновић је објаснио порекло и значење појма тероризам и корене његове неадекватне употребе. Тероризам је насиље против нечије власти а терор је насиље власти, објаснио је Симеуновић. На сличне нејасноће указано је и код употребе појмова фундаментализам, радикализам и других који су широко присутни и у медијима и у академском свету.

Трибина која је одржана у Одељењу уметности Библиотеке града Београда била је одлично посећена. Излагања предавача била су веома разноврсна и садржајна и једино што би се може замерити је превелики број тема који је дотакнут, па за релативно кратко време нису све могле бити адекватно разјашњене.

Милош Милојевић



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. прилично бесплодно

    Свиђа ми се

  2. Simeunović mali agent savremenog globalizma, zagovara masovnu manipulaciju, šta on ima novo da kaže na tribini, osim koliko e time da dobije. Jadno i žalosno.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s