Чедомир Антић: Логика неодговорног нечињења
Поводом текста Зорана Чворовића „Регионализација или федерализација”
Господин Зоран Чворовић, доцент на Правном факултету у Крагујевцу, реаговао је у јучерашњој „Политици” на мој текст посвећен регионализацији, као једној од тема нашег уставног питања, који сам недавно објавио у истом листу.
Чедомир Антић (Фото: Танјуг)
Темељна теза текста господина Чворовића јесте да уставно питање не треба отварати. Текст о промени устава је, како верује, нека врста моје провокације. Промена устава, према том тумачењу, Србију треба да наведе на то да сама призна независност Косова и додатно угрози свој суверенитет. Дакле, у тренутку када политичке вође и око 80 одсто посланика у Народној скупштини Србије отворено говоре о неминовности промене устава, сваки истински родољубиви Србин требало би да настоји да ово питање не спомиње, да га избегава и коначно да (када оно буде отворено) настоји да по сваку цену штити постојећи устав како би „одбранио” државу. Ова моћна логика неодговорног нечињења, тако блиска догматском „мејнстриму” савременог српског конзерватизма, спречила нас је да реформишемо државу и суштински је онемогућила спас српског народа у Крајини, одржање функционалне заједничке државе са Црном Гором и било шта осим потпуног губитка кад је реч о Косову и Метохији. Само радикално одступање од овог концепта учинило је да настане Република Српска.
Теза господина Чворовића да је регионализација Србије могућа тек уколико се уједине Србија, Црна Гора и Српска, како је према концепту Миодрага Јовичића било и предвиђено, у потпуности је неодржива. Дакле, Србија би требало да остане уставна развалина или уређена у складу с некаквим интересима националне мобилизације, све док не оствари национални циљ. Замислимо да је тридесетих година 19. века неко у Кнежевини Србији тврдио да је штетно донети устав или укинути феудализам зато што српски народ није уједињен, а статус Србије праведно и повољно одређен… Узгред, према Јовичићевом концепту, Српска и Црна Гора представљале би по једна регион. Дакле, суштински регионалаизована би била само данашња Република Србија.
Уставно питање није само правно. Тврдња да моји „правни аргументи за регионализацију нису вредни коментара” у својој суштини је бесмислена. Приликом писања устава политичке и друге потребе једне државе, народа, друштва, појединца… добијају правни облик и садржај. Није обрнуто. Мада, можда је у правној идеологији средњовековља, посебно у Византији и њеном комонвелту тако… Међутим, реч је о идеологији, а не политичкој реалности и данас је друго време.
Господин Чворовић је научник и професор па би било добро да објасни на основу ког сегмента мог текста је закључио да предлажем успостављање горњег дома Народне скупштине Србије, који би представљао регионе? Поставио сам једно питање. Ништа више. Истина је да сам написао да регионални ниво власти никако не би имао овлашћења која би угрожавала суверенитет Србије или би била у конфликту са средишњим властима. Уверен сам да би уз регионализацију Србија у уставној реформи требало да добије и сенат као горњи дом, али као што ћу писати у „Четвртом тексту о уставу”, моја замисао је да сенатори не представљају регионе, већ да буду бирани непосредно у великим изборним јединицама које се не поклапају са границама региона.
Нисам детаљно изнео концепт регионализације за који се залаже Напредни клуб. Пре свега, желео сам да предложим ово питање јавности. Писао сам на ограниченом простору у уваженој новини о неколико принципа. Напредни клуб је још пре четири године објавио програм регионализације. Данас је ипак важно успоставити принципе пошто ће око појединости свакако морати да буде постигнут некакав, надајмо се, разуман компромис.
Господин Зоран Чворовић покушава да ме дисквалификује у свом тексту. Колико год ја дисквалификацију можда заслуживао, то је приступ недостојан озбиљне расправе. Ако су већ моји правни аргументи ништавни, ако је свака регионализација пут ка распаду државе, чему онда пажња коју ми је посветио? Притом, ако је најважније што ја незаслужено имам некакав углед у круговима до којих господин Чворовић држи, или што ми је текст објављен на некаквом порталу (њему није важно што је објављен у најстаријој живој и најугледнијој новини на Балкану), онда господин Чворовић не брани интересе Србије, већ једног идеолошког резервата чија чистоћа, док се можда не вратимо на свете и непроменљиве изворе уставности ромејских и руских императора, мора остати потпуна. Аргументације према личности уместо према тези скупо су у прошлости коштале српски народ, можда ће тако бити и у будућности.
Напредни клуб
Зоран Чворовић: Државни услов је сувереност, а не регионализација
Поводом текста Чедомира Антића „Логика неодговорног нечињења”
Одговором на мој први „утук”, господин Чедомир Антић је показао колико су удаљени наши политички погледи.
Зоран Чворовић
Став да се у условима евроатлантске криптоокупације Србије не сме приступити промени важећег устава, за Антића представља израз „логике неодговорног нечињења”. Он ову „логику” оптужује за „губитак” Црне Горе и Косова, иако ће пре бити да је кривац за ове националне поразе била логика уставотворног чињења у условима постпетооктобарске криптоокупације. Довољно је сетити се карикатуралне, из угла суверености, Уставне повеље државне заједнице СЦГ.
Уосталом, да ли се може говорити о уставотворству – као акту суверене власти – у земљи у којој уговор о придруживању са ЕУ (ССП) има својство надустава и у којој би одредбе новог устава морале да буде усаглашене с правним тековинама ЕУ (чл. 72 ССП)? Народна скупштина Србије је већ деградирана на ниво машине за оверу преписивачке радње, еуфемистички назване хармонизација права Србије са правом ЕУ. Следствено, не ради се ни о каквом позиву на нечињење, већ о политици јасних приоритета. Прво, укидање окупације, једностраним раскидом ССП, због промењеног односа ЕУ према Космету, којим се нарушава принцип статусне неутралности (клаузула rebus sic stantibus), а тек онда доношење највишег правно-политичког акта. Све друго би представљало глуматање уставотворства и суверености зарад цементирања постојеће окупације Србије.
Нејасно је зашто би Србијa остала, како каже Антић, „уставна развалина” ако се не би регионализовала, осим ако његова безалтернативност није утемељена на схватању да Србија своје централистичко политичко наслеђе мора да подвргне конституционалној лустрацији. Супротно, отимање атрибута суверености на „ЕУропском” путу чини Србију државом развалином јер је сувереност, а не регионализација, услов без којег нема државе.
Антић негира да је у његовом плану сенат представништво региона и притом нам не даје објашњење смисла постојања горњег дома у унитарној и социјално хомогеној Србији. Осим ако се не ради о истом оном разлогу због којег се у 19. веку дводомни парламент нашао у уставном нацрту аустрофилских напредњака, чије идеје и име баштини Антићев клуб. Незадовољна због слабог утицаја у народу, а тиме и у једнодомној скупштини изабраној према принципу „један грађанин један глас”, Аустрија је рачунала да ће преко строжих имовинских и образовних услова за избор сенатора у законодавну власт убацити своје људе из кругова српске олигархије.
Уставотворство не везујем, као што рече Антић, за тренутно тешко достижан чин свесрпског уједињења, већ за лако достижан чин освајања суверености кроз престанак процеса придруживања ЕУ.
И историја Србије 19. века говори у прилог оваквог мог става. Несуверена Србија, која се налазила под ефективним спољним туторством, на Сретење 1835. није могла сама да донесе устав. Отуда је после сретењског уставотворног покушаја, султан Србији даровао провинцијски органски статут (Хатишериф од 1838). Насупрот томе, уставотворна радња из 1861. и 1869. била је по свему суверена, скројена према домаћој мери, без тражења сагласности сизерена и великих сила, јемаца међународног положаја Србије. Сизереновом великом везиру чак није ни удовољено да добије примерак Намесничког устава на француском језику. Капацитет уставотворства није био обезбеђен међународним признањем јер је Србија ово признање добила тек 1878, него ранијом кнез Михаиловом одлучном демонстрацијом суверености – куповином оружја у Русији и закључивањем уговора о војном савезу с православним балканским земљама. Посматрано из угла кнез Михаилових манифестација суверености, данашња Србија пре може да добије бриселски хатишериф, него домаћи устав.
Приговарајући потписнику ових редова да је припадник некаквог „идеолошког резервата свете и непроменљиве уставности ромејских и руских императора”, Антић показује чудно непознавање материје у коју се „пача”. Византија не зна за уставе јер су они творевина 17. века. Што се руске уставности тиче, од члана Крунског савета принца Карађорђевића није могло да се очекује овакво ниподаштавање јер је први руски устав добрим делом утицао на Устав краља Александра од 1931. и то баш у погледу установе сената. Подсмех према византијској и руској правној традицији и смештање поборника правног конзерватизма (чуварности) у „резерват”, показује такву евроцентричну свест која би постидела једног Енгелса и Тојнбија. Ако судимо по Антићу, испада да је Крунски савет само још једна од западних НВО за даљу неоколонијалну вестернизацију Србије, а не чувар традиције православног монархизма.
Доцент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу
Categories: Преносимо
Оставите коментар