Милош Милојевић: Опозициони макијавелизам

Милош Милојевић

Милош Милојевић

Шта да се ради – био би погодан алтернативни наслов недавног чланка (број 3435, од 27. октобра 2016) новинара и одговорног уредника НИН-а Николе Томића. Тиме би се направила интересантна алузија на истоимене списе  Чернишевског (а потом и Лењина) и дао омаж ишчезлој левичарској прошлости часописа. Тема коју адекватно сажима и одабрани наслов („Ако је циљ победа, онда Јеремић“) јесте следећа: шта би требало да ради опозиција у Србији како не би лоше прошла на председничким изборима који нас чекају идуће године.

Занимљиво да се и у овом напису сачувало понешто из марксистичко-лењинистичке политичке технологије: победа по сваку цену, експлицитни, огољени макијавелизам. Примењен чак и на председничке изборе у Србији, године 2017, за које многи актери не верују да могу ишта суштински да измене на карти политичке моћи. Осим евентуално малко да поколебају политички престиж Александра Вучића који – суочен и са дрекавцем из јајиначке шуме – стоји постојано кано клисурина. Додуше, можда то и није мало. Али, по који цену и за чији рачун питања су која треба поставити да би се боље разумеле прилике на српској опозиционој сцени.

Недавни састанак крње опозиције истакао је као кључну тему инсистирање на медијским слободама. Није лоше поставити тако ствари – то је заиста оно што би требало да буде заједничко свим опозиционим странкама које су медијски маргинализоване. Али, тај састанак – на који неки нису позвани док се други нису одазвали – указује да је разматрање о заједничком кандидату опозиције академистичко разматрање политичких прилика или, малициозније речено, кафанско наклапање.

Без обзира на тај податак, основа око које би се опозиција евентуално окупила није пука аналитичко-новинарска вежба. До тога вероватно неће доћи брзо. Можда никаквог договора неће бити за председничке изборе идуће године. Међутим, независно од тренутних прилика, то ће вероватно бити нужна опозициона тактика ако њени лидери планирају да постигну ишта више од играња политике.

Шта стоји с тим у вези у споменутом чланку? Томић наводи неколико сценарија у зависности од тога шта је циљ опозиције. Ако јој је циљ оно најзанимљивије – да победи на изборима онда је политички небитно о којој личности је реч, једино је важно да та особа има математички реалну шансу да победи у другом кругу и да на изборима учествује као кандидат опозиције. И додаје каже се даље: ако опозиција по сваку цену жели победу, онда вредности, идеологије, симпатије, бол у стомаку постају небитни.

Чланак Н. Томића у НИН-у

Чланак Н. Томића у НИН-у

То је укратко прелогомена за нови ДОС, против кога су – како у чланку стоји – врло оштро преостали малобројни руководиоци ДСС-а. Пита се аутор – а вероватно и многи посматрачи – зашто је ДСС против новог окупљања ако су (а посебно њихов лидер Војислав Коштуница) представљали кичму оног старог ДОС-а? Који им је, уз извесне ограде, омогућио прво победу на изборима против Милошевића а потом непоновљени – и вероватно непоновљиви – успех у парламентарној борби. Суштинске разлике су ипак јасне када се мало загребе испод површине. У старом ДОС-у се могло подразумевати да је веза између свих опозиционих чинилаца који су расположени за широко окупљање не само да су против Милошевића већ и да су против Милошевићеве политике, шта год она подразумевала. Може се рећи да се сматрало непристојним да, на пример, будете против Милошевића а да се залажете за оно за шта се он залагао, шта год то било током његове несталне политичке каријере. То је био својеврстан нормативни оквир који је могао да окупи опозицију. То је било оно што није морало да буде речено а што се напросто подразумевало. И у џудо клубу Веље Илића и грађанистичким кружоцима Круга двојке.

И то је оно што фундаментално разликује онај и овај тренутак. Сада се подразумева – иако се то ретко каже – да би победа над Вучићем подразумевала продужетак кључних елемената његове политике. А сви знамо која је политика позног читача Вебера, ученика Ангеле Меркел и предавача у фондацији Клинтонових. Може ли се очекивати да се сва опозиција, и лева и десна и грађанистичка, окупи око тих оквира?

Тешко. Нити би такво окупљање требало прижељкивати. Опозицији би прворазредан циљ требало да буде – да буде опозиција. И да то своје опозиционарство не сведе на критику Вучићевог насилништва, медијских неслобода и бахате реторике. То би могли да чине и разборитији чланови Српске напредне странке. Када би их било. И када би смели. Ту је можда руководство ДСС-а у осипању у праву. Опозициони ангажман нема много смисла ако се не залаже за суштинску промену политике Александра Вучића. Хиперпрагматични опозициони макијавелизам може да донесе користи појединим страначким првацима и истакнутим активистима. Нажалост, не и Србији.

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , , , , ,

1 reply

  1. Опозиција којој се дозвољава да постоји има само један програм, а то је „како д апостанем калиф наместо калифа?“ и једну стратегију – ускочити Западу што дубље у позадину, па нек кошта шта кошта – коштаће народ, а биће и мало муштулука, таман да се намири Круг Двојке.

    Оној другој опозицији – родољубивој и проруској – не дају ни да постоји. Тако да ја не видим ко би ту могао да буде српска опозиција?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s