Никола Варагић

Новац покреће данашњи свет. Ако желите да знате истину, треба само да пратите пут или трагове новца. Пошто је раслојавање између богатих и сиромашних све веће, данас је лако идентификовати онај 1% најбогатијих који поседују или контролишу 90% новца у оптицају. Питање је само да ли неко то хоће, или сме, да уради.

У систему у којем живимо нико не може да дође на власт, и нико не може да се одржава на власти ако не контролише главне токове новца, ако иза себе нема најбогатије људе у држави. Најбогатији људи, у корумпираној држави, често нису тајкуни који имају регистроване привредне субјекте и слично. У корумпираној држави, најбогатији људи су политичари и државни функционери (генерали, тужиоци, судије, инспектори…), који су кроз намештање тендера, мито и рекет стекли огромно богатство. У томе су учествовали заједно са тајкунима (неки тајкуни служе само као параван из кога се крије неки државни функционер, а неки државни функционер само ради за неког тајкуна). Тако је, на пример, спроведена буразерско-кумовска приватизација у Србији.

Ко може да добије озбиљне послове у неозбиљној држави

У мафијашкој држави, каква је Србија у последњих неколико деценија, озбиљне послове могу да добију и велике паре могу да направе само људи из власти и око власти. Тако су прве велике послове током деведесетих, када је дошло време за транзицију, радили и огроман новац зарадили само они који су били у врху (или чији су чланови породице или кумови били у врху) тадашње Комунистичке партије Југославије и Србије, Југословенске народне армије, Државне безбедности (или УДБ-е), великих привредних система попут Генекса, итд. То је прва генерација српских мултимилионера након краха комунистичког система. Они су зарадили милијарде долара тако што су крали своју државу и свој народ током деведесетих. Када су акумулирали капитал, било им је лако да поткупљују и ућуткују свакога ко им смета и ко их пита како су зарадили свој први милион. Наравно, ту је било много сукоба између њих због поделе плена, расподеле профита, поделили су се на више група. У једном тренутку, најјачој групи је сметао Аркан, а одмах затим и Слободан Милошевић. Нико међу онима који су се обогатили пре 2000. године није изгубио или умањио своје богатство, напротив, након 2000. су увећали своја богатства.

Само, сада стижу јапијевци из круга двојке (досовци) и вукови са Волстрита (”генији” из дијаспоре), дакле, друга генерација српских мултимилионера. Они су после 2000. године, на другачији начин, суптилније, скоро легално, крали свој народ и своју државу. Црвено-црни, из прве генерације, нису марили за законе, деведесетих није било закона, а  досовци, из друге генерације, после 2000. године доносили су законе који само њима одговарају; деведесетих није било тендера, није било ни царина, а после 2000. краде се преко тендера и јавних конкурса, итд. Између прве и друге генерације српских тајкуна и најбогатијих политичара, након 2000. године, долазило је до сарадње, али и до сукоба. Опет је настала подела на неколико кланова. У последњем дељењу карата, два највећа клана су стајала иза две највеће странке, ДС-а и СНС-а. Клан који је стајао иза СНС је био јачи и победио 2012. године – СНС је дошла на власт, а ДС се распала. Али, међу тајкунима и богатим политичарима који су сада у СНС-у, добар део њих је био у ДС-у или другим странкама ДОС-а, укључујући и ДСС. Тако су некада они који су били део црвено-црног режима, постали део жутог режима. А пре тога, они су били део комунистичког режима. Сада се сви заједно окупљају на ”српском Давосу” на Копаонику[1]. Ту се окупљају најбогатији међу црвенима, црнима и – жутима; и тајкуни који имају послове у Русији и ЗНД, и тајкуни чији су партнери (сувласници) у послу ЕБРД и остале банке и финансијске институције са Запада. Ту им се придружују и страни инвеститори и представници иностраних финансијских институција. Са таквих скупова извештавају новинари који раде у медијима који су у власништву или домаћих тајкуна и политичара, или странаца.

Не питај ме како сам зарадио прву милијарду

Какав је то човек који може да буде део таквог система (режима) и да у ”комбинацији” са поквареним политичарима, генералима и тајкунима зарађује велики новац, док је народ све сиромашнији и нестаје, тј. какав је то човек ако пристане на такве ”стандарде успеха”? Једно је сигурно, такав човек није православац, па чак и ако сазида цркву.

Наравно, међу најбогатијим људима има и оних који су поштено зарадили новац, али такви су изузеци, који потврђују правило. Па и они за које можемо рећи да су поштено зарадили свој први милион и првих сто милиона евра, део су друштва из Шекспирове и Немањине. Постоје богати људи који су зарадили новац поштено, али њих нема међу најбогатијим људима у држави (политичарима и тајкунима) – то су људи који су власници средњих или малих предузећа, успешни спортисти, уметници, научници, итд. Они имају, свако од њих појединачно, милионе или неколико стотина милиона евра, а најбогатији људи у држави, свако од њих појединачно, располажу стотинама милиона евра, а неки и милијардама евра. Најбогатији људи су најбоље повезани међу собом, поштени власници средњих и малих предузећа немају ниједну организацију (тј. привредну комору) која их окупља и која штити њихове интересе.

Ту смо дошли до теме овог текста: како да се боримо против режима, како да променимо систем, ако не постоји организована опозиција и ако опозиција нема финансијере? Како да се појаве слободни медији ако не постоје привредни субјекти или појединци који би инвестирали у такве медије, који би се рекламирали на тим медијима или би само донирали новац тим медијима? Такви људи постоје у Србији (и у расејању), али, ако не постоји привредна комора која их штити, ако не постоји јака и добро организована опозиција, свако ко би дао новац за такве медије, или ставио рекламу (банер), био би лака мета за режим јер се налази на брисаном простору. Због тога је мало оних који су спремни да ризикују. Режим лако ломи власнике малих и средњих предузећа када их нико не штити (довољно је да им пошаље све могуће инспекције, да их саботира на тендерима, итд.), политичари и тајкуни за мале паре купују новинаре и интелектуалце који са њима онда формирају одборе за, на пример, неговање српског језика, итд. Ретки су приватници који неће да буду део овог система, ретки су новинари и интелектуалци који се не би продали за мало новца и привилегија. Из тих разлога немамо приватну привредну комору која окупља и штити мала, средња и по неко велико предузеће (и инвеститоре из расејања), јаку опозицију (спремну да преузме власт) и слободне (масовне) медије.

Како да дођемо до тога?

Пратите траг независне приватне коморе

Пошто новац покреће данашњи свет, прво треба да се формира независна и приватна привредна комора. Ту организацију условно зовем комора, није битна формална страна, суштински то треба да буде место које окупља праве, најбоље привреднике и да се бави уређивањем свега што има везе са привредом, заштитом домаће привреде од државе, од стране конкуренције, и не само из угла власника и профита, већ и из угла радника – како да имамо добро плаћене и задовољне раднике, јер је то интерес привредника (задовољан радник не ради мрзовољно свој посао), али и дужност привредника као чланова ове заједнице, јер тако заустављамо одлазак младих из државе, демографски пад… Прави привредници и о томе воде рачуна. Истина је да таквих привредника данас нема много, а ако их има, нису сви спремни да буду активни на овај начин. Ако се формира таква комора, можда ће неко одлучити да буде активан. Зато би та комора, у почетку, морала да иде на квалитет, а не на квантитет, тј. у комори би се,из сваког сектора привреде, окупљали најбољи привредници и предузетници, људи који су у својој струци ауторитети, који су доказани у послу, који никога нису варали и сви са којима су сарађивали, или они који су за њих радили, имају само добре речи о њима… Другим речима, док се стање у Србији не нормализује – док се не успостави владавина права и нова економска политика – смисао те приватне привредне коморе би био да томе допринесе тако што би комора временом постала синоним за незваничну ”белу листу” свих привредника, банкара и инвеститора у Србији, тј. ко није члан те коморе, значи да је на незваничној ”црној листи” привредника, банкара и инвеститора у Србији. Тако делимо поштене од непоштених привредника, лојалну конкуренцију од нелојалне конкуренције, тј. жито од кукоља. Даље, таква приватна привредна комора, у којој је окупљено више хиљада успешних предузећа, тј. њени чланови, могли би да финансирају опозицију и слободне медије. Због тога, политичари који себе виде као опозицију режиму треба да подрже стварање такве коморе, а новинари који желе да раде у слободним медијима, треба да подрже такве привреднике и да не учествују у евентуалним медијским кампањама режимских медија и таблоида против чланова коморе или целе коморе. Нико не може успети у свом послу (приватна комора, опозиција, слободни медији), ако једни друге не подржавају. То је једини начин који ја видим у овим ванредним околностима.

Како да имамо праву и јаку опозицију? Режим покрива цело бирачко тело – и русофиле и еврофиле, и националисте и глобалисте, и вернике и атеисте. Да ли, онда, режиму може успешно да се супротстави подељена опозиција? Ако на председничким изборима наредне године патриотски део опозиције има свог кандидата, а грађански део опозиције свог кандидата, колико је реално да било ко од њих уђе у други круг, а посебно, ако неко од њих уђе у други круг, да победи кандидата режима? Неки из опозиције то раде у договору са режимом. Због тога је важно да се прво раздвоји права од лажне опозиције. Када се прави опозиционари одвоје од лажних, прави опозиционари ће бити (и даље) раздвојени идеолошки – православци и родољуби ће бити на једној страни, либерали, левичари и атеисти на другој страни. Дакле, опет смо на почетку, опозиција је подељена (парцијално покрива бирачко тело), а режим покрива цело бирачко тело. Да ли опозиција, дакле права опозиција, након одвајања од лажне опозиције, може да се уједини, и да наступи са заједничким кандидатом на изборима, тако да покрије цело бирачко тело? Верујем да може, јер другог избора немамо. Ко је права опозиција? Сви који неће да продају свој народ, своју државу, наше привредне и природне ресурсе и делове државе. За сада се, на десници, издвајају Двери и избачени чланови ДСС, међу либералима се издваја покрет Доста је било, а међу левичарима Покрет за слободу. Сви наведени, без обзира да ли су десничари, либерали или левичари, не би продали ЕПС и остале ресурсе странцима и тајкунима (нити их неко од њих финансира), боре се да Трепча[2] остане у власништву Србије и нису за улазак Србије у НАТО[3]. Поред њих и око свих њих има доста малих и независних синдиката, удружења, медија, интелектуалаца, академика, официра… Свако од њих, појединачно, слаб је да се озбиљно супротстави режиму. Када се удруже покривају скоро цело бирачко тело и имају велике шансе да на изборима 2017. године озбиљно уздрмају режим, можда и да победе кандидата владајуће коалиције[4].

Нема слободног друштва без слободних медија

Што се медија тиче, постоји пуно малих, слободних медија, већином су то интернет медији, али не постоји ниједан мејнстрим медиј, штампани или телевизија са националном фреквенцијом, који је опозициони или који макар није режимски. Сада постоји неколико мањих слободних медија, које углавном чита интелектуална елита, попут нашег Стања ствари на десници, или Пешчаника на левици, али не постоји ниједан масовни штампани или електронски медиј (за ширу публику) са великом редакцијом, а да није режимски, или склон аутоцензури, итд. Није реално да се поводом тога нешто уради до избора 2017. године, али о томе треба размишљати и на томе потенцијални покретачи таквих медија треба да раде већ сада. Подразумева се да ће то бити изводљиво само ако се формира приватна привредна комора и ако се уједини права опозиција.

На крају, већ сада треба мислити на још једну, веома важну ствар. Све што опозиција ради има смисла само ако по доласку на власт не ради исто што и они које су критиковали. Како да дође до раздвајања након доласка на власт, када се нормализује стање у држави, како да успоставимо владавину права, тако да више нико из (будуће) опозиције не мора на овај начин да се организује? Да појасним: да ли ће привредници из приватне привредне коморе и политичари из опозиције – по доласку на власт, након рушења овог режима – успети да одвоје приватно од јавног? Да ли ће слободни медији и након тога остати слободни, да ли ће они који сада нису слободни постати слободни медији? Мислите о томе, јер размишљање о томе помаже да се, између осталог, сада лакше разликују прави и лажни опозиционари, или, слободни и режимски новинари, или, поштени и непоштени привредници.

__________

[1] Видети: Никола Варагић: И Копаоник ускоро под водом?; Никола Варагић: Године које су појели скакавци; Никола Варагић: Да ли је Вучић „српски Санадер“?; Никола Варагић: Сада је 12 и 15

[2] Саша Радуловић, председник покрета Доста је било, затражио је од највиших европских званичника и парламентараца заштиту имовине правних и физичких лица у Комбинату Трепча. У личном писму упућеном председницима Европског парламента и Европске комисије, шефовима свих посланичких група у Европском парламенту, премијерима и председницима скупштина као и амбасадорима свих земаља чланица ЕУ Радуловић је питао: ”Да ли ико има право да конфискује нечију имовину, само зато што је она у власништву правних и физичких лица која припадају другој нацији” и упозорио на опасан преседан који руши основна цивилизацијска права, принцип неприкосновености имовине и владавину права на којима почива ЕУ. http://dostajebilo.rs/sasa-radulovic-od-evropskih-zvanicnika-trazi-zastitu-imovine-u-trepci/

[3] ”Сетимо се бомбардовања Авганистана за које је као оправдање послужило и наводно ослобађање тамошњих жена њихове талибанско-шеријатске потчињености; или како је окупација Косова правдана тобожњом бригом за стање људских права у тој покрајини.” – Миленко Срећковић, председник Покрета за слободу, http://www.politika.rs/scc/clanak/366858/Pogledi/Privid-borbe-za-socijalnu-pravdu

[4] Видети: Никола Варагић: Ко (не) може да учествује у дебати о образовању; Никола Варагић: Правна свест; Никола Варагић: Уставни идентитет Србије

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић