Општи утисак јесте да наши данашњи епископи неугодно личе на генерале ЈНА из пост-Брозовог времена, који су се бавили својим еполетама и фотељама, док се држава распадала
Сабор СПЦ 2024. године (Извор: Сајт СПЦ)
Након завршетка рада сабора СПЦ, ревијалних пријема код престолонаследника и председника републике, као и фарсе са патријарховим давањем благослова “нашем” председнику пред пут у Америку, као да се овај упутио на Косово поље да мученички пострада, можемо констатовати да су се и патријарх и цео сабор у потпуности оглушили о све апеле да нешто предузму у вези са надолазећом пропашћу наше цркве, народа и државе (ово последње већ би морало да стоји у множини, што само по себи много казује о нашем положају).
О изазовима растакања српског етничког простора, прекрајања историје и уништавања српског народа саопштење се изражава као о елементарној непогоди, као о нечему што се не дешава уз активно и свесно учешће управо власти Србије. Осим ламентирања и позивања међународних чинилаца да предузму нешто из своје надлежности, нема никакве назнаке да би власти у Србији својим (не)чињењем из своје (не)надлежности могле бити барем учесници у дешавањима, ако не и саодговорне за трагично стање нашег народа. Такво прећутно аболирање власти од одговорности није у складу са декларативном бригом архијереја за добро народа и државе.
Лично је патријарх у патријаршију довео свога доктора правних наука у мантији, који би требало да је могао састављача саопштења да посаветује да се резолуција СБ УН 1244 и Заједница српских општина не могу наћи заједно у једној мисаоној целини. То је contradictio in adiecto пошто је ЗСО мртворођенче Бриселског споразума, којим се управо и дезавуише поменута резолуција СБ УН, а који је председник Србије прихватио у наше име мимо нашег знања и воље и без валидног мандата за такве одлуке. Зато прихватање Бриселског споразума од стране председника Србије представља кршење устава, председниково прекорачивање уставом прописаних надлежности, као и кршење већ потписаних међународних споразума и самим тим и издају. А непротивљење издаји од стране патријарха и сабора СПЦ представља кукавичлук и саучесништво.
Сабор СПЦ: КиМ, Јасеновац и Сребреница “жалац” у телу наше Цркве
Један пасус из саопштења пренећемо у целини:
“Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја.”
Иза ове лаконске формулације крије се чињеница да су још у току заседања сабора почеле да круже приче о томе који епископи ће убудуће носити титулу митрополита. Волели бисмо да можемо да тај сегмент рада сабора припишемо емотивној незрелости наших епископа, да га прокоментаришемо старом црногорском пошалицом “ја ћу теби сердаре, ти ћеш мени војводо…” али бојимо се да је у питању нешто много злослутније. Подозревамо да је у питању реформа СПЦ према моделу грчких цркава, а то значи по НАТО-стандарду, њено онеспособљавање за доношење одлука и припрема за цепање по авнојевским границама, што би нас по питању јурисдикција вратило у стање горе него пре Великог рата, а као цркву и народ коначно уништило.
Иако се у саопштењу помиње очинска брига и сагледавање мисионарских и пастирских потреба, није јасно како би дељење епархија и рукополагање нових епископа могло задовољити неке потребе и одговорити било каквим изазовима. Дубоко је у људској психи законитост да је оно што је ретко самим тим и драгоцено. Повећавање броја епископа док се демографска бројност нашег народа трагично смањује, неизбежно ће довести до банализације институције епископа, а њихов сабор учинити додатно гломазним и неефикасним. Значај њихове пастирске службе и тежина њихове речи само ће бити додатно обезвређене. Коме иде у прилог такав развој догађаја не можемо овде спекулисати, али можемо рећи да сигурно није у интересу цркве и народа.
Ми смо у своме скромном апелу позвали сабор да се, између осталог, јасно одреди и према егзибицијама Александријске патријаршије, не желећи да детаљима саблажњавамо ширу публику. Наиме, недавно су у тамошњој јурисдикцији за ђакона рукоположили ЖЕНУ, што представља не само преседан, него скандал без премца у историји свеколике цркве. Сабор наше цркве није нашао за сходно да реагује на такав очигледан насртај на предање чак ни вербалним протестом, иако би прекид општења са Александријом био на месту. У светлу тог нечињења, патријархова наводна забринутост за законско наметање родно осетљивог језика у Србији (које, узгред буди речено, ступа на снагу управо у тренутку док ово пишемо) изгледа као обично лицемерје.
Општи утисак после овога заседања сабора СПЦ јесте да наши данашњи епископи неугодно личе на генерале ЈНА из пост-Брозовог времена, који су се бавили својим еполетама и фотељама, док се држава распадала.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
„Село гори а баба се чешља!“
Нека би дао Милостиви Господ да наш многоггрешни и многострадални народ схвати ко су заиста претставници СПЦ-е и ускрати своје „Амин“ на ово лицименство.
Хм… Не сећам се да су генерали у пост-Брозово време састанчили и млатили празну сламу у неком подруму гробнице, док се држава распадала. Али се сећам да је војска тада била једини преостали интегративни део СФРЈ, против које су биле политичке врхушке свих република изузев Србије и Црне Горе. Сећам се и некога Богића Богићевића, Србина, који је у једном подруму, својим гласом против, пресудно утицао да захтев Војске за увођење ванредног стања буде одбијен. И сећам се да евентуални војни пуч нико у свету не би подржао, чак ни Руси (тадашњи СССР) и да је Горбачов горко жалио што није ухапсио Кадијевића кад је овај ишао да моли Јазова да тадашњи СССР подржи пуч.
Немам ништа с генералима нити желим да будем њихов дрвени адвокат, али не сећам се да је икада било неко саборовање генерала као што је саборовање наших владика.
Србофобичне хијене истрајавају у хуљењу по Српској Цркви, па то ти је
Сећа ли се још неко оног Лонгиновог Апела из Америке или како се већ звао и расправе овде на ту тему?
Волео бих да ми сада коментатори који су тада, као и овај господин Дрого сада, све нас који су критиковали њихов “птичији језик” називали србофобима, србомрсцима и јеретицима прокоментаришу тај, како су тада говорили, револуционарни папир и њихову “храброст” да ето упуте критику “Његовој светлости” и сличне “сердаре-војводо” титулације.
Не, тај је папир био само оправдање и искупљење за нечињење те братије.
Сви који су гласно ћутали ево до овог трена су криви за нечињење и за саучесништво у злочину према српском народу, али и према СПЦ, јер они нису СПЦ. Ја сам СПЦ и сви људи који виде издају и о њој гласно говоре су СПЦ.
Срамота браћо моја, срамота је и бити глуп или се правити глуп када се капацитета има. Интелигенција не искључује глупост, а глупост не аболира ћутање. Срамите се сви који видите, a ипак радије БИРАТЕ конформизам и незамерање.
Историја ће вам судити, а надам се још неко.
Имаш ли неки унутрашњи глас народе, или знаш само да зомбирано узвикујеш “Амин!”?
Јел си схватио народе зашто су ти све време говорили да је срце само важно, а да је глава (исто од Бога дата) неважна?
Мене већ двадесет година подилази језа гледајући ову скупину на сликама, која себе назива Христовим епископима.
А мени највећем грешнику пак унутрашњи неки глас говори да то они нису, већ да су АВ-ови напредњаци и још горе – да су послушници глобализма. Годинама су бирани.
Уколико народ као део Христове Цркве ову скупину не изопшти и не ослободи је од окова трговине, онда је сам саучесник у свом страдању и хули истовремено на Духа Светога. Јер Дух Свети је истина.
Христос Воскресе!
Христос Васкрсе!
Цркву чине епископи, свештеници и народ. Православни Србин није “србофобична хијена” и не хули на СПЦ јер је сам део ње.
****** ****** ****** ***** ****** Најважније су њихове фотеље и комфоран живот а за све остало их боли уво. Последња су времена.