Светлана Максовић
Опет се српски народ осврће на лажне проблеме, којима им се у последње време врло лако скреће пажња са дна леденог брега, са сржи проблема. Оно што ме посебно брине јесте то што упућени и образовани људи крећу истим путем. Овог пута реч је о Зорани Јовановић (Zorannah) и успеху њене „књиге“ на овогодишњем Сајму књига. Појавиле су се разне критике на њен рачун, као и подршке као одговор на те критике. Подршку јој је пружио и Борис Малагурски на својој Фејсбук страници, што ме је и потакло да напишем овај кратки осврт: ако ме не чуди разумевање „E-novina” и/или Биљане Србљановић за Зорану (по принципу „што горе за нас то боље за њих“), заиста ме је изненадио овакав став човека чији рад поштујем.
Желела бих само да скренем пажњу српском народу да су и једни и други промашили суштину. Проблем није Зорана, нити њена књига, о којој нема потребе овде нашироко причати. Оно што треба да нас забрине и оно против чега треба да устанемо јесте позадина тог успеха. Запитајте се зашто је баш та врста штива доживела толики успех, а не, на пример, неки роман? Зашто је тај „албум слика“ пропраћен кратким, површним коментарима најпродаванији на Сајму?
“Life & style” (насловна страна)
Одговор се сам намеће. Узрок лежи у родитељском васпитању, у погрешним вредностима које се преносе преко медија, у слабом образовном систему, у катастрофалној ситуацији у култури. Министарство за културу (и образовање) државе Србије као и да не постоји, што доказује његова расколика раслабљеност према поменутој ситуацији. А већина родитеља, измучена преживљавањем, заборавила је или нема снаге да обрати пажњу на то у шта се претварају њихова деца. Не кажем да их то оправдава, јер смо некада живели и у много горој ситуацији, као Срби на Косову и Метохији данас, али може бити делимично објашњење за ове негативне промене.
Дакле, погрешно је критиковати Зорану, као што је погрешно и давати јој подршку, јер је она само резултат нашег немара и небриге. Није проблем Зорана(х), проблем је министар културе који на свом Твитер профилу рекламира еротику, проблем је држава која не жели да улаже средства у наше уметнике и културне институције – или која их улаже преко намештених тендера, „преко везе“, не обазирући се на низак ниво квалитета који тиме добија. Проблем смо ми који лако допуштамо да нам скрећу пажњу са вредности које су одржале наше претке, а то су увек били (и за неке срећом остали) породица, част, отаџбина, љубав.
„Твит“ министра Тасовца
Пођимо свако од себе и вратимо се нама, сетимо се како су наши преци преживели много веће муке од нас и опстали. Ако овако наставимо, идемо у унапред изгубљену битку.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6hv
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар