Милош Ковић: Први светски рат и наши пропусти

Интервју са др Милошем Ковићем

milos-kovic-240Поставља се питање, шта је нама данас 1. Светски рат?Где је место 1. Светског рата у колективном сећању српског народа, ако о категорији колективног сећања можемо да говоримо?

Уверен сам да можемо, јер свака нација има корпус сећања који је чини оним што она заправо јесте. На шта мислим када то кажем? Енглези, рецимо, имају своја драгоцена историјска сећања. То нису само Елизабета I и победа над шпанском „Непобедивом армадом“ из 1588, Ватерло и тријумф над Наполеоном 1815, или Черчил и победа у Другом светском рату. Ту је и сећање на рецимо краљицу Келта Боадицеју, која се побунила против Римљана и подигла устанак, чиме је заслужила споменик поред парламента у Вестминстеру; или романтични краљ, крсташ Ричард Лавље Срце, или чак и велики пораз из 1066.када су се Нормани искрцали на тле Британије. Нису Срби једини који обележавају своје поразе. Француски писац Ернест Ренан у свом предавању „Шта је нација“(1881), каже да нацију пре свега чини сећање на заједничка страдања, одлучност да се истраје данас и да се у будућности дели заједничка судбина. Дакле, порази и страдања нас више зближавају него тријумфи и победе. Ви данас у оксфордским колеџима имате на најсвечанијим местима посебне плоче са именима погинулих у Првом и Другом светском рату. Национални идентитет Енглеза је, дакле, дефинисан, поред осталог, одређеним историјским сећањима. Сваког 11 новембра Британци носе оне црвене булке на својим реверима, они их зову попис (poppys) и обележавају годишњицу победе у 1. Светском рату, полажу венце у Вајтхолу, у најужем центру Лондона, и на споменицима широм земље.

Национални идентитет не чине само сећања, идентитет чини језик, географски положај,религија је веома важна у свести једне нације.Има ту много фактора који одређују националну припадност. Неки кажу да је примарна слободна воља појединца да одабере, то рецимо каже Ренан,  и то је Ренанов „свакодневни плебисцит“.

Али вратимо се на српски случај. Морамо да поставимо питање, шта је нама 1. Светски рат, тим пре ако знамо да је српски народ тада постигао невероватне победе и доживео истинску демографску и економску катастрофу.

Српски народ може да дели своју историју на пре и после Првог светског рата. Знамо да се српска војска сјајно показала у биткама на Церу, Колубари, да је пробила Солунски фронт, али и да је у исто време поднела огромне људске жртве, да би одбранила право на слободу. Доживела је заиста демографски колапс. Уствари право је чудо да је успела да се регенерише после 1. Светског рата, ако је уопште и успела.

Убеђен сам да би сећање на 1. Светски рат, требало да буде заиста уграђено у темеље нечега што је модерни српски национални идентитет. Баш онако као што би требало да ту буду Свети Сава и Свети Симеон, Косовски Завет и Кнез Лазар, Карађорђева и Милошева револуција, Балкански ратови, ту је место и 1. Светском рату.

Прича о Другом светском рату је сложенија. У њему сте имали геноцид над Србима у НДХ и на Косову, грађански рат, што није био случај са Првим светским ратом, борбу између партизана и четника и потом револуцију, насилни дисконтинуитет са дотадашњом српском историјом. Упркос томе што су Срби тада имали два покрета отпора, што су њихови припадници показали много истинског патриотизма и јунаштва, што је 27. март био израз истинског антифашизма српског народа –  Други светски рат у колективном памћењу остаје болна тема.

У данашњој Србији скоро да немате породицу која није изгубила неког од чланова у 1. Светском рату, или чији се деда или прадеда није вратио са Солунског фронта окићен ордењем, са дубоким душевним ранама које свако ратовање доноси. Колико су жена аустроугарски и бугарски окупатори обешчастили у Србији? Одмерени Арчибалд Рајс пише да је у западној Србији било села у којима су све жене то доживеле. Где су нам имена тих мученица? Немамо их и нећемо их имати, јер то су теме о којима се нерадо говори и пише.

1. Светски рат је до дана данашњег има веома важно место у колективном сећању, али чак ни у Краљевини Југославији, после уједињења, неке ствари нису смеле да се кажу. Једна од таквих ствари је и та да су лавовски део снага које су 1914 прешле Дрину, починиле стравичне злочине над цивилима, чинили Јужни Словени- Хрвати, Муслимани а на жалост и неки Срби. Напротив, велики део аустроугарских официра је био примљен у војску Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. Да и не говоримо о Титовој социјалистичкој Југославији. Погледајмо само колико је лажних контроверзи настало око чињенице да је Јосип Броз Тито био аустроугарски војник. Сам је написао у једној биографији за Коминтерну 1935. године да је био на српском фронту, од августа до децембра 1914 године. То значи да је био од почетка до краја Церске и Колубарске битке; био је војник 42. хрватске „вражије“ дивизије, која је починила невероватне злочине, којом је командовао Стјепан Саркотић, који ће потом, са својом дивизијом, рушити Ловћен. Због тога ће свом презимену додати фон Ловћен; он се тиме поносио. Они ће после Србије и Црне Горе, јуришати на Русију. Тај исти Саркотић ће касније предати организовану најекстремнију хрватску емиграцију у руке Анти Павелићу.

То су неке ствари о којима се у социјалистичкој историографији није много говорило. Певање песама оних који су Југославију 1918. створили, као на пример „Марш на Дрину“, сматрано је националистичким изгредом у Титовој Југославији. Тужно је да је један једини играни филм снимљен са тематиком 1. Светског рата,а то је „Марш на Дрину“. С друге стране замислите да је Америка имала такву епопеју колико би снимила филмова и каква би то пропаганда била.

О Балканским ратовима, колико је мени познато, ниједан српски играни филм није снимљен. Не заборавимо да за Србе, и за већину Балканаца, време од 1912-1918 представља скоро један рат, и на споменицима широм Србије, Бугарске, Грчке,налазимо имена палих бораца од 1912-1918. После пада социјализма, ми смо снимили још један филм о Првом светском рату, „Свети Георгије убива аждаху“, који је, за мене, био дубоко разочаравајући. Ту су, сасвим анахроно, историјски нетачно, српски сељаци из 1914. приказани као београдски бегунци од мобилизације из 1991.

То говори нешто; са једне стране, нико од нас није равнодушан када види фотографије тих војника, Солунаца са шајкачама и опанцима; с друге стране, мислим да ће много читалаца поделити са мном осећање да смо се ми, наше генерације, пред њима, пред својим прецима, осрамотили.

Ово што говорим не значи да од 1. Светског рата треба створити једну митску слику. 1. Светски рат је тема за преиспитивање и то је отворена, пребогата тема за непристрасну историјску науку. Као што видите, не мислим да непријатне истине о 1. Светском рату треба прећутати. Напротив, то је посао историографије, то је посао друштвених и хуманистичких наука. Почео сам да говорим о томе да свака озбиљна нација и држава има нешто што се зове културни модел, културни образац. О томе је пред смрт сјајно писао Слободан Јовановић. Зато сам поменуо Велику Британију.

1. Светки рат за Србију и српски народ са обе стране Дрине јесте један од неоспорних симбола. С друге стране, када говоримо о тамним странама сећања на 1. Светски рат, реч је и о томе да је Србија за слободу свесно жртвовала оно најдрагоценије, своју младост и будућност. То су били они несебични, најхрабрији, најморалнији родољуби. Зато сам поставио питање да ли се Србија демографски и интелектуално опоравила?У осталом питање се поставља, да ли се и Европа икада демографски и интелектуално опоравила од 1. Светског рата?

Такође, важно је рећи да су се Срби 1914.суочили по први пут са нечим, с чим ће се суочавати периодично током целог 20.века. То је смишљено, систематско уништавање српског цивилног становништва. То је оно што су аустроугарске трупе, под врховном командом Оскара фон Поћорека, спроводиле у Мачви, Јадру, Рађевини и Шапцу 1914.године. То је оно што ће бугарске трупе спроводити 1917-1918 год. Веома је важно рећи да ће исти људи, на истим местима, починити исте ствари, са обе стране Дрине; исти рукопис се препознаје 1914. и 1941,а при том су неки од њих служили у редовима војске Краљевине Југославије. Не заборавимо да 1914.нису страдали само Срби из тадашње Србије, него и Срби из Босне и Херцеговине. Велике злочине су починили „шуцкори“, неформалне и нелегалне јединице Аустроугарске у које су већином регрутовани муслимани и Хрвати,који су починили зверства над српским цивилним становништвом. Страшни злочини почињени су и над Србима у Срему у време битке на Дрини, тј. између Церске и Колубарске битке. Тај исти рукопис препознајемо и 1941 године. У тој и таквој Аустроугарској су сазрели Адолф Хитлер и Анте Павелић, у тој држави и таквој клими су се заразили србофобијом и антисемитизмом. То су, по мом мишљењу, чињенице о којима би требало да размислимо.

Да ли смо ми стварно потомци тих људи из 1912,1913,1914-1918? Шта значи то – бити нечији потомак? Да ли то значи бити његов крвни сродник, или наследити његове вредности, идеале, веру?

Да ли наша данашња влада може да претендује на то да буде настављач традиције Пашићевих влада када се на карикатуралан начин састаје у Нишу 28. јула 2014? Ито је све што ће учинити на обележавању 100 годишњице од почетка 1. Светског рата.То је влада оних људи који су потписали Бриселски споразум, влада која излаже српску привреду на милост и немилост ММФ-у и Светској банци, међународним грабљивцима; она дакле, полаже право да буде наследник влада Николе Пашића, Милована Миловановића или Љубомира Стојановића?

Да ли је могуће да се у Србији више говорило о Сарајевском атентату 28.јуна 1914, који је искоришћен као повод за напад на Србију (а напад  је био спреман још  од 1907 године), него о 28. јулу 1914, јер1. Светски рат је почео тога дана, гранатирањем цивилних циљева у Београду?Тога се неће сетити у Лондону, Берлину, или Паризу, па чак ни у Москви, уколико се ми тога не сетимо овде. Дакле, 28.јул 2014 је протекао са том карикатурном седницом у Нишу, на којој је наша влада смењивала директоре, да би, по подне, примала „добронамерна упутства“ италијанске министарке спољних полова о нашој политици према Русији и Украјини. Шта је та иста влада учинила да обнови сећање на судбоносну помоћ коју су Србији 1914. пружили Русија и цар Николај II? Ти људи су на стогодишњицу његовог ослобођења, предали Косово Великој Албанији и НАТО-у, при чему су се чак јавно ругали нашем Косовском завету и нашем „слављењу пораза“; не би ме зачудило да издају Русију на стогодишњицу жртве коју је Русија поднела за нас.

Пажња наше јавности је скренута са достојног обележавања 1. Светког рата на питање одговорности на 1. светски рат и 90% расправа у нашој јавности ће протећи у покушају да се одбранимо од оптужби новокомпоноване ревизионистичке историографије, типа Кристофера Кларка, Маргарет Мекмилан, Шона Мекмикина. Ми, уствари, свесно и намерно, бежимо од питања: шта смо учинили да би били достојни потомци јунака и страдалника из 1.Светског рата? На који начин одржавамо и негујемо сећање на те људе, на који начин негујемо културу сећања?

Ако са жалосне српске државе, заплашене да јој случајно потомци оних који су 1914.марширали на Србију не замере зато што обележава 100 годишњицу  1.Светског рата,скренемо пажњу на српско друштво, имамо доста разлога да будемо задовољни. Људи сами себи постављају питања и траже одговоре. Сами се организују. Појављују се нови и вредни књижевни радови, снимају документарни филмови, објављују се стрипови, играју позоришне представе, организују изложбе. Имао сам част да у Бањи Ковиљачи отворим музеј посвећен бици на Гучеву, који су направили сами грађани Бање Ковиљаче. Они су се организовали, свако је донео од куће пушку, чутурицу, оно што му је оставио деда или прадеда. Добили су подршку дела локалних власти и музеја, али нису чекали да их држава организује.

Велики број села по Србији има споменике,подигнуте у част палих јунака и бораца. Хајде да од тога пођемо, да видимо у каквом су стању ти споменици и да их обновимо, упалимо свећу нашим погинулим сродницима, улијемо нашој деци сећање на те људе. Постављајмо питања, трагајмо за одговорима. Рецимо: зашто на тим споменицима, у мојој Мачви, нема имена жена и деце, жртава аустроугарског терора? Само више не губимо време на жалопојке и критике на рачун пасивне и незаинтересоване (да не кажем нешто још горе) државе.

То је модел и образац. Потребно је да се сами покренемо и организујемо, на свим нивоима, по парохијама, селима, општинама, удружењима. Још није касно, јер до 2018. биће још много важних, драгоцених стогодишњица.

(Фонд стратешке културе, 7. 8. 2014)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. У тексту пише : „што је 27. март био израз истинског антифашизма српског народа“. Познато је да је 27.март -пуч свакако, а вјероватно и демонстрације организован од стране Енглеза, па се и комунисти кад су видјели шта се дешава прикључили… Истински антифашизам се могао исказати и на паметнији начин, а не срљањем у погибељ… Паметан народ и држава ратују само кад морају, а тадашња Југославија није морала да не би несретног 27.марта „који је био израз истинског антифашизма српског народа“. Ако је то и био антифашизам – боље је да није тада изражен. А што се сваког народа тиче, па и српског, он је вишеслојан. Да ли су антифашисти били и они који су Њемце 1941 затрпавали пријавама о субверзивним елементима у толиком броју, да су ови апеловали на доушнике да смање пријављивање, док се не организују… Или они Срби који су на Теразијама 1944 пили пиво у кафанским баштама, док су се у близини објешена тијела правих антифашиста љуљала на вјетру…

Оставите коментар