Сајмон Џенкинс: Извештавање о Мандели и баналност доброте

(Гардијан, 10. 12. 2013)

Расправљати о Мандели уз Мајку Терезу, Гандија и Исуса је тотално лудачки. Кладим се да се он сада кида од смеха

simon_jenkinsШта је доста – доста је. Извештавање о смрти и сахрани Нелсона Манделе је постало апсурдно. Мандела је био афрички политички лидер чији су квалитети на критичној прекретници живота његове државе били таман такви какви су требало да буду. То је било све – и добро да је тако било.

Па ипак, његова репутација је пала у шаке лопужа и циника. Отели су га политичари и славне личности – од Барака Обаме – до Наоми Кемпбел (Naomi Campbell) и Сепа Блатера (Sepp Blatter) – и требало га је до божанске висине прослављати, само да би и њих озрачио својом славом. У току тог процеса, он је био дехуманизован. Много се прича о баналности зла – а понекад би требало и да обратимо пажњу на баналност доброте.

obama-mandela

Барак Обама на сахрани Нелсона Манделе, десно лажни преводилац на знаковни језик (фото: AP)

Део свега овога настаје и због безобзирне машинерије медија. У припремама за Манделину смрт истраћени су милиони долара. На терен је послато медијско особље, резервисани су хотели, па су унајмљиване и сеоске кућице по селима Транскеја. За средства која су на то истрошена, могло се вероватно саградити више болница. Сви медији су полудели. Прошле недеље сам затекао репортера Би-Би-Си-ја како стење под теретом свега тога и захтева од једног од приспелих да упореди Манделу са Исусом (compare Mandela with Jesus). Кажу да је Би-Би-Си добио више од хиљаду жалби због свог претераног извештавања – а да ли му, можда, сада још припремају и васкрснуће?

Много важнија би требало да буде обавеза према историји култа тог медијског догађаја. Нема сумње да је Мандела 1980-их година био „неопходни лик“ – не само Јужноафриканцима, него и целом свету. У ономе што је погрешно представљено као последњи велики догађај повлачења империјализма, белци су били карикирани као лоши, а црнци као добри. Појава једног господственог црног вође, па ма то био и некадашњи терориста – који је уз то и погодан за скоро божанско обожавање – био је прави Божји дар.

Посећујући Јужну Африку и пишући о њој током последњих година владавине белаца током 1980-их година, схватао сам да се велика битка не бије толико између белих Јужноафриканаца [Африканера] и Манделиног АНЦ-а, чије вође су се налазиле или у затвору или у избеглиштву, колико унутар редова самих Африканера. То није била побуна против неке стране силе. Радило се о потенцијалном конфликту немоћне већине и моћне мањине, а у томе је изгледало да је вероватноћа да би та мањина попустила изгледала не само минимална, него и непотребна – бар на кратке стазе.

nyp-obama-mandela

Насловна страница Њујорк поста о „флертовању“ Обаме са председницом владе Данске Хеле Торнинг-Шмит током Манделине сахране. Десно Мишел Обама, испод Томислав Николић

Први херој те битке је био тадашњи премијер ФВ де Клерк (FW de Klerk). Његово схватање да његова групација треба да препусти владавину црној већини је било колико морални преокрет, толико и израз реалполитике. Африканери нису капитулирали због притиска неке велике моћи (као што су биле санкције), нити због још важнијег пада Родезије или колапса португалске империје. Њихови свештеници и интелектуалци су им казали да је апартхејд изгубио спор. Изгубили су вољу. Како рече Де Клерк: „Била је то страшна неправда.“

Али, и у том случају, посао и задатак преласка на владавину црне већине био је херкуловско дело, а ни успех није ниуколико био сигуран. Личност мања од Де Клерка би се кроз све веће крвопролиће могла борити још и деценију. Па ипак, његова племенска револуција, коју је историчар африканерства Херман Гијоме (Hermann Giliomee) тако добро записао, јесте успела. То је био редак случај да једна ушанчена мањина мирно предаје власт већини.

Мандела је био круцијалан за успех Де Клерковог задатка. Он је био афрички аристократа, добар познавалац тежњи свог народа, помиритељ и опростилац прошлих зала. Изгледао је као отелотворење премошћавања расних подела, па је тако и омогућио остварење Де Клерковог скоро немогућег задатка. Бели Јужноафриканци би се – уз нервозно огледање на Дезмонда Тутуа и остале – могли заклети да је Мандела био једини црни лидер који им је уливао осећај мира.

Раних 1990-их у Јужној Африци није било речи о повлачењу колонијализма – радило се о нагодби двају племенских система. Упркос свим окрутностима оружане борбе, крвопролића је било запањујуће мало – није то био ни Пакистан, ни Сри Ланка, нити Конго. Успон већинске владавине у Јужној Африци је био један од најплеменитијих тренутака афричке историје. Нобелова награда за мир је била праведно подељена између Манделе и Де Клерка – а ту њену поделу су прошле недеље игнорисали скоро сви чланци о Манделиној смрти. Они су били два добра човека у Кејптауну 1990. године.

Mandela De Klerk

ФВ де Клерк и Нелсон Мандела, Кејптаун, 1990. (Фото: DenisFarrell/AP)

Концепт доброте политичког лидера је фасцинирао философе од Платона до Ничеа – и после. Треба нам да у то верујемо како не бисмо склизнули у цинизам, али се при том морамо чувати да не склизнемо у идолопоклонство. Макијавели би могао тврдити да је лако било Мандели да буде добар. Био је у затвору и храброст му је у основи била лична. Тренутак његове истинске доброте је био кратак. Из свог проучавања британског закона је разумео концепт легитимности владања и улогу компромиса. Томе је додао и инстинкт помирења – али то је било и делом због тога што је знао да није вероватно да ће победити.

Кад је тај његов инстинкт отворио врата договору, Мандела је хитро делао како би обезбедио да убеди и измири беле пословне људе, јер би иначе ови избегли у иностранство. Уобличио је АНЦ тако да то постане странка за учешће на изборима и радио на томе да задржи и дисиденте – Зулуе – када је у једном кратком тренутку запретила сецесија Натала. Али, како иначе износи Дајвид Бересфорд у одличном чланку поводом његове смрти (David Beresford’s admirable Guardian obituary), Мандела је био знатно лошији од неког просечног председника. Врло мало је чинио против клизања у непотизам и корупцију, био је бедан управљач и никада није употребио своје таленте да би се одупро Мугабеу, нити да олакша разне ужасе који су погађали остале делове Африке. Више је давао предност томе да одржава своју функцију, састајући се са познатим личностима и сакупљајући сумњив новац.

Људска историја може да чезне за митовима, али потребно јој је да им познаје суштину. Једном сам расправљао са писцем Џен Морис заступајући тезу против бесмислица које неки Велшани приписују Овен Глендоверу (Owen Glendower). Она ми се противила тврдњом да је баш оно што људи верују у историји – „истина“. Свим племенима су неопходне легенде да би боље учврстила сопствени идентитет, а легенде се не праве зато да би биле истините.

Па ипак, историја није вера, него еснаф. Нека свет чезне за „Манделином иконографијом“ – али, у коју то сврху? Тотално је лудило да озбиљни медији дискутују о њему уз Мајку Терезу, Гандија или Исуса. Он је био Нелсон Мандела.

Пошто су сад видели како је гомила светских чувених ликова њиховог бившег председника засула врлином и цедила му славу, Јужноафриканци треба да му обнове репутацију. Мандела им је указао пут за један кратак период током 1990-их година, па – ако им одговара да га обожавају као симбол јединства, доброте и мира – нека им буде. То су њихова посла.

Али, како се сећам – онај прави јужноафрички квалитет који је Мандела у огромној дози поседовао, није била светост, него отврдли осећај ироније. Сумњам да он сада носи онај плехани светачки ореол који му Би-Би-Си ставља на главу. Кладио бих се баш да се кида од смеха.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис 



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Изузетан аутор, фантастичан текст, маестрално посрбљивање!

    Остаје нам само да жалимо што у Србији нема (нити може бити, какве су медијске прилике боље речено неприлике) новинара оваквог калибра и овакве ширине. А буквално ми је прочитао мисли, ма колико да не пратим „мејнстрим“ србске медије, ипак се запитах „није ли ми/нам овај Мандела род најрођенији“?!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s