Небојша Малић: Зашто је срушен споменик Лењину у Кијеву

nebojsa-malicПита ме јутрос један читалац, зашто су украјински „револуционари“ рушили споменик Лењину, када су баш Совјети Украјини дали државност? Одговорио бих једноставном аналогијом: зашто се хрватски лидери свако мало баце дрвљем и камењем на загорског фараона, који им је не само дао државност, већ и Истру, Барању и цео Јадран, а онда моралном уравниловком амнестирао НДХ (осуђујући „реакционарно“ руководство, али перући идеју Serbenrein хрватске нације)? Из истог разлога.

Шта се данас кличе по хрватским стадионима, што репрезентацији што Томпсону? А коме оранжисти у Украјини одају почасти? Не морам ваљда даље да цртам.

Не чуди ме што Џастин Рејмондо у свом прегледу стања у Украјини користи хладноратовски идеолошки речник; он је историчар америчке „старе деснице“ из средине прошлог века, који су Рузвелта сматрали комунистом. Али кадсрпски историчари и коментатори почну да користе америчку хладноратовску матрицу, онда то звучи попут Стеријине покондирене Феме.

Неким српским родољубима није јасно зашто Владимир Путин не пљуне на све совјетско и покуша да врати систем крваво срушен 1917. То је зато што не разумеју други светски рат, када је Стаљинов комунистички апарат – из чисто себичних разлога – смерно клекнуо пред Богородицом Казанском и идејом Мајке Русије, како би смогао снаге да протера немачке агресоре. После тога, ништа у Совјетском савезу није било, нити је могло да буде, исто као пре. Пљунути на црвени барјак значило би одрицање од Великог отаџбинског рата, а то нити једном иоле нормалном Русу не пада на крај памети. Не само због поноса на велики подвиг Црвене армије, већ и због пијетета према жртвама тог рата – њих око 26 милиона.

ukraine_lenin_AP16909455537
Рушење споменика Лењину у центру Кијева (Фото: AP/Efrem Lukatsky)

Нама је можда тешко да ово схватимо, будући да је српско искуство са 2. светским ратом далеко другачије. Можда би помогло да се прецизно изражавамо. Наш проблем је што је струја комунизма која је тријумфовала на нашим просторима била србомрзачки неохапсбурговски титоизам, који се није држао доктрине (као ни закона) „к’о пијан плота“, али му је србождерство била једина истинска светиња, поред лика фараоновог.

Или да цитирам Мила Ломпара:

„Титоистички поредак је једно противсрпско кретање унутар једне комунистичке идеологије и можемо рећи да је у Србији преживео само тај титоизам, а да су ове компоненте комунистичке идеологије, које су на неки начин обезбеђивале бољи друштвени положај већих маса, ишчилиле.

Постоји само вршак тог идеолошког кретања у коме ћете непрекидно оптуживати српску културу и српску политику, а да се у исто време спроводи једна далекосежна пљачка људи и добара на тој територији. И то је оно што је карактеристично за титоистичко наслеђе. Они који се јављају као баштиници титоизма у Србији не желе да врате социјалне предности тог поретка, него само желе да задрже његов идеолошки садржај.“

И, додао бих, своје привилегије из тог поретка. Није случајно идеолог тзв. „Друге Србије“ некадашњи културкомесар Латинка Перовић. Нити је случајно Виталиј Кличко, медијски произведени лидер украјинске „демократске опозиције“, син совјетског генерала.

Кад идеологија пропадне, остају само сирове страсти: личне, породичне, племенске. А до народа и нације има још да се иде. Послушништво странцима зарад личне користи постало је норма међу политичарима на истоку Европе деведесетих. Запад између осталог толико мрзи Владимира Путина зато што је срушио ту норму и примером показао да се може другачије.

Неспособност разликовања титоизма од комунизма уопште, или капитализма од Империје војно-банкарског комплекса, доводи чак и добронамерне Србе у ситуацију да користе језик наших непријатеља. Деценијама су нам испирали мозак да смо криви за све – прво титоисти, а онда Запад. Ред санкција, ред сатанизације, ред бомби, па три реда холивудског ђубрета, и распамећени Срби постану карикатура америчких „антикомуниста“. Па тако имате иначе сасвим интелигентне људе који се диве „сусједима“ на њиховој „државности“ и „националној свести“, иако су то код њих тек мрачне, извитоперене имитацијеонога што су некада имали баш Срби.

Кад смо већ код имитације, кад гледате оно што вам телевизија приказује као дешавања на улицама Кијева, имајте на уму да гледате представу. Трг је позорница. Опозиционари су глумци-аматери, извођачи сценарија који је писао Џин Шарп. Спонзори представе су ЕУропска унија и Вашингтон.

Али како ми јутрос у преписци рече Александар Павић: „на Западу више нема пара, и они то знају, а кад нема пара једина карта на коју могу да играју је дестабилизација и изазивање хаоса. То је једино што имају да понуде, њихова једина преостала извозна индустрија.“

rg-kijev-3
Виталиј Клично на протесту у Кијеву (фото: Росијскаја газета)

Кијевски шоу је иста представа коју је у Србији октобра 2000. извео „Отпор“. Има извештаја да су и неки од истих глумаца у постави. Али кад мало боље погледате, постане вам јасно да је „опозиција“ нешто попут оних оцвалих „кућаница“ из америчких ријалитија (или њихових домаћих копија) које су спале на то да за камере праве скандале да комшилук не би сазнао како су у ствари остале без пребијене паре.

Уосталом, Украјина је већ гледала отпорашку представу 2004. године, са катастрофалним последицама од којих се још опорављају. Чисто сумњам да Украјинци који нису СС-носталгичари заиста желе да буду трећеразредна колонија ЕУропског Рајха.

А они који јесу, није ни чудо што су рушили Лењина.

(Сиви соко)

Advertisements

3 thoughts on “Небојша Малић: Зашто је срушен споменик Лењину у Кијеву”

  1. Са огромним делом овог врло доброг текста се слажем, али ипак осећам да треба да покушам да унесем пар нијанси/појашњења : На ово “… када је Стаљинов комунистички апарат – из чисто себичних разлога – смерно клекнуо пред Богородицом Казанском и идејом Мајке Русије, како би смогао снаге да протера немачке агресоре…”, бих желео да подвучем да уствари Стаљинов бољшевички апарат никада није клекнуо пред Богородицом. Он је, само, у очајању – видевши опасност да ће изгубити рат и главе, дозволио до тада терорисаном руском народу да (само привремено и само током тог рата) несметано и јавно клекне пред Њом… При том је била и приређена гала представа обнављања московске патријаршије, и на место већ деценијама покојног (убијеног од стране бољшевика) патријарха Тихона постављен је митрополит Сергије. И он и цео синод су били бољшевичко марионетско позориште – али су добро играли своје улоге, и народ је поверовао. То је и довело (бар делом) до преокрета и општенародног отпора немачком агресору. А – што се тиче садашњег кијевског рушења споменика Лењину – ја нисам цепидлака. Важно ми је да је срушен. Онда, када без мешања са стране буде и у Москви срушен његов маузолеј, и када се са кремљевских кула сруше црвене петокраке и на њихово место врате империјални орлови – тек онда ћу, можда, поверовати да се обнавља права Русија. Овако – остајем скептик.

    Свиђа ми се

  2. Заиста добар текст. Отрежњујући за оне који у Путину виде (само) цара Русије, а таквих је Србија препуна….

    Али, тези да се Стаљин поштује због Отаџбинског рата итсл може се супроставити теза да се није раскрстило са комунизмом јер су на власти само настављачи те политике „другим средствима“. Колико је Путин Совјет а колико Рус?! Није ли и он продукт совјетизације Русије?

    А то што у Украјини руше Лењина можда и зато што га доживаљавају као „руски жиг“ и што би рушили било шта такво што подсећа на руско?

    Свиђа ми се

  3. Поновићу, да се слажем да је текст г. Малића у суштини добар за текст који је написао српски аутор. Једина разлика нам је у томе да мада ми се допада што је споменик Лењину (било који, било где, па чак и било када – мада је ово сада ипак доста касно, али добро: дај шта даш) срушен, ако се погледа на мотиве “украјинствујушчих“ да то чине – мора се заиста, питати: Зашто? Ја мислим да су њихови мотиви за то – ако су га срушили као симбол Русије, потпуно идиотски. Лењин ем није био Рус, ем је био најглавнији убица Русије, који је отворио Пандорину кутију отцепљења Украјине од вековне везе са Русијом. Дакле – њему као таквом, они који су срушили његов споменик ( украјински унијати и римокатолици, патолошки мрзитељи Русије и свега руског) би, уствари, требало не да руше, него да мал` те не дижу споменике! То, да ли су они љубитељи СС-овске традиције… ма то иде далеко дубље у прошлост- најплићи корен је у Галицији – а ако некога то питање занима, препоручујем му изванредну књигу Th.Snyder: The Red Prince, Vintage, London, 2009. То је биографија једног од многих Хабзбурга, надвојводе Вилхелма фон Хабзбурга (Лошињ 1895 – Кијев 1948). Њега, као“борца за независну Украјину“ (и, као узгред претендента на украјински престо) и данданас славе украјински унијати и римокатолици, и подигли су му (звали су га Васи́ль Вишива́ний, јер је волео понекад да парадира у украјинској народној ношњи) чак и споменик у Лавову (или – како хоћете: Lemberg – у). Ако Срби желе да мало боље схвате шта је ова Украјина у данашњим границама – најбоље је да је у мислим упореде са огрооомном БиХ. Њен северо-западни део – насељен обожаваоцима горенаведеног Васиља и сличних његових савремених варијанти је упоредива са муслиманско-хрватском федерацијом, а југоисточни део –укључујући црноморско приморје, и наравно, Крим, са Републиком Српском. Та Украјина каква је сада, је одржива баш колико и БиХ. Једини проблем Запада је у томе што Русија није Србија. Толико, за сада….

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s