Ознаке

, , , , , ,

nebojsa-malicПита ме јутрос један читалац, зашто су украјински „револуционари“ рушили споменик Лењину, када су баш Совјети Украјини дали државност? Одговорио бих једноставном аналогијом: зашто се хрватски лидери свако мало баце дрвљем и камењем на загорског фараона, који им је не само дао државност, већ и Истру, Барању и цео Јадран, а онда моралном уравниловком амнестирао НДХ (осуђујући „реакционарно“ руководство, али перући идеју Serbenrein хрватске нације)? Из истог разлога.

Шта се данас кличе по хрватским стадионима, што репрезентацији што Томпсону? А коме оранжисти у Украјини одају почасти? Не морам ваљда даље да цртам.

Не чуди ме што Џастин Рејмондо у свом прегледу стања у Украјини користи хладноратовски идеолошки речник; он је историчар америчке „старе деснице“ из средине прошлог века, који су Рузвелта сматрали комунистом. Али кадсрпски историчари и коментатори почну да користе америчку хладноратовску матрицу, онда то звучи попут Стеријине покондирене Феме.

Неким српским родољубима није јасно зашто Владимир Путин не пљуне на све совјетско и покуша да врати систем крваво срушен 1917. То је зато што не разумеју други светски рат, када је Стаљинов комунистички апарат – из чисто себичних разлога – смерно клекнуо пред Богородицом Казанском и идејом Мајке Русије, како би смогао снаге да протера немачке агресоре. После тога, ништа у Совјетском савезу није било, нити је могло да буде, исто као пре. Пљунути на црвени барјак значило би одрицање од Великог отаџбинског рата, а то нити једном иоле нормалном Русу не пада на крај памети. Не само због поноса на велики подвиг Црвене армије, већ и због пијетета према жртвама тог рата – њих око 26 милиона.

ukraine_lenin_AP16909455537

Рушење споменика Лењину у центру Кијева (Фото: AP/Efrem Lukatsky)

Нама је можда тешко да ово схватимо, будући да је српско искуство са 2. светским ратом далеко другачије. Можда би помогло да се прецизно изражавамо. Наш проблем је што је струја комунизма која је тријумфовала на нашим просторима била србомрзачки неохапсбурговски титоизам, који се није држао доктрине (као ни закона) „к’о пијан плота“, али му је србождерство била једина истинска светиња, поред лика фараоновог.

Или да цитирам Мила Ломпара:

„Титоистички поредак је једно противсрпско кретање унутар једне комунистичке идеологије и можемо рећи да је у Србији преживео само тај титоизам, а да су ове компоненте комунистичке идеологије, које су на неки начин обезбеђивале бољи друштвени положај већих маса, ишчилиле.

Постоји само вршак тог идеолошког кретања у коме ћете непрекидно оптуживати српску културу и српску политику, а да се у исто време спроводи једна далекосежна пљачка људи и добара на тој територији. И то је оно што је карактеристично за титоистичко наслеђе. Они који се јављају као баштиници титоизма у Србији не желе да врате социјалне предности тог поретка, него само желе да задрже његов идеолошки садржај.“

И, додао бих, своје привилегије из тог поретка. Није случајно идеолог тзв. „Друге Србије“ некадашњи културкомесар Латинка Перовић. Нити је случајно Виталиј Кличко, медијски произведени лидер украјинске „демократске опозиције“, син совјетског генерала.

Кад идеологија пропадне, остају само сирове страсти: личне, породичне, племенске. А до народа и нације има још да се иде. Послушништво странцима зарад личне користи постало је норма међу политичарима на истоку Европе деведесетих. Запад између осталог толико мрзи Владимира Путина зато што је срушио ту норму и примером показао да се може другачије.

Неспособност разликовања титоизма од комунизма уопште, или капитализма од Империје војно-банкарског комплекса, доводи чак и добронамерне Србе у ситуацију да користе језик наших непријатеља. Деценијама су нам испирали мозак да смо криви за све – прво титоисти, а онда Запад. Ред санкција, ред сатанизације, ред бомби, па три реда холивудског ђубрета, и распамећени Срби постану карикатура америчких „антикомуниста“. Па тако имате иначе сасвим интелигентне људе који се диве „сусједима“ на њиховој „државности“ и „националној свести“, иако су то код њих тек мрачне, извитоперене имитацијеонога што су некада имали баш Срби.

Кад смо већ код имитације, кад гледате оно што вам телевизија приказује као дешавања на улицама Кијева, имајте на уму да гледате представу. Трг је позорница. Опозиционари су глумци-аматери, извођачи сценарија који је писао Џин Шарп. Спонзори представе су ЕУропска унија и Вашингтон.

Али како ми јутрос у преписци рече Александар Павић: „на Западу више нема пара, и они то знају, а кад нема пара једина карта на коју могу да играју је дестабилизација и изазивање хаоса. То је једино што имају да понуде, њихова једина преостала извозна индустрија.“

rg-kijev-3

Виталиј Клично на протесту у Кијеву (фото: Росијскаја газета)

Кијевски шоу је иста представа коју је у Србији октобра 2000. извео „Отпор“. Има извештаја да су и неки од истих глумаца у постави. Али кад мало боље погледате, постане вам јасно да је „опозиција“ нешто попут оних оцвалих „кућаница“ из америчких ријалитија (или њихових домаћих копија) које су спале на то да за камере праве скандале да комшилук не би сазнао како су у ствари остале без пребијене паре.

Уосталом, Украјина је већ гледала отпорашку представу 2004. године, са катастрофалним последицама од којих се још опорављају. Чисто сумњам да Украјинци који нису СС-носталгичари заиста желе да буду трећеразредна колонија ЕУропског Рајха.

А они који јесу, није ни чудо што су рушили Лењина.

(Сиви соко)

Advertisements