Без обзира колико човјек познавао игру и играче, превише је прожимајућих параметара. Сцену чине бивши фудбалери, тренери и спортски новинари, кроз подкасте, колумне и гостовања – што море кладионица масовно користи
Коцке су бачене, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Један од мојих највећих бламова догодио се пред гостовање у култној емисији „Док анђели спавају“ Марине Рајевић Савић, када сам у стану чувеног Дулета Савића пред њим и дивном му женом Марином (баш сам нашао гдје ћу) цитирао славног Сплићанина Миљенка Смоју, и рекао што мислим о фудбалу. Будући да је та мисао из књиге „Вело мисто“ (по којој је 80-их година у режији Јоакима Марушића снимљена култна серија) изречена на икавском дијалекту пуном романизама, превео сам је Савићима:
„Када будемо давали голове, немојте се љубити и грлити. Замислите како би било да обућар изађе из радње, па да почне да скаче и да виче: Људи, направио сам ципеле! Или да пекар од весеља чини колут преко главе зато што је испекао векну леба. Ваш је посао да дајете голове!“
Лишо сам пасао, причао сам касније Бокељима, што ме због овог цитата Дуле Савић није убио погледом, него ме, напротив, почастио као да сам највећи љубитељ фудбала, и удостојио ме да први видим пробни примјерак фотомонографије „Дуле Савић“ из пера Александра Апостоловског.
Биће да је Дуле Савић невештаственим оком опазио да сам ипак као тинејџер најмање кварат деценије посветио фудбалу.
Пазимо…
У основној школи био сам голман, што је ваљда најнижа улога коју младо биће навијено да ногама претрчи знатне раздаљине – може да добије. Касније ћу страсно завољети бициклизам и планинарење, али ми је у временима када сам као нестраствени фудбалер силом морао да будем голман, засметало што једини на великом одмору нисам знао да причам о тимовима и фудбалерима, о стратегијама, о комбинацијама, јер кад би какве славне ноге биле повријеђене, о, тада је супарнички тим имао велике шансе да побиједи у недељу!
Средином 80-их, постојали су широм СФРЈ, обично поред киоска за новине, и киосци за тзв. Спортску прогнозу – претече данашњих кладионица. Мајка мог школског друга Душка радила је у једном таквом киоску, а како се Душко, заједно са Ацом, Максимом, Игором и Савом разумио у фудбал, куповао је тикете спортске прогнозе, попуњавао их иксевима, и давао паре рођеној мајци да му те тикете прокњижи. Памтим да је неколико пута добио ситне износе.
Слушајући велике приче на великом одмору из уста великих зналаца који никад ништа нису добили на спортској прогнози, најгори од фудбалера школског тима, ја-голман, одлучио сам да почнем да се едукујем, не бих ли ушао у кружок посвећеника најважније споредне ствари на свијету – фудбала. Почео сам да купујем Југословенски лист „Спорт“, који је штампан ћирилицом излазио сваког дана у Београду (издавач „Борба“). Важио је за најтиражнији дневни спортски лист на простору СФР Југославије, тиражнији од латиничних загребачких „Спортских новости“, познатих по избору за најбољег ЈУ-спортисту, тј. спорташа или спорташицу.
Почео сам за ситне паре од џепарца да код Душкове мајке на киоску купујем листиће Спортске прогнозе и да паралелно, сваког дана, на киоску до – купујем лист „Спорт“.
Није прошло много, на великом одмору нико није могао да ми парира у разговору на фудбалске теме, ни Душко, ни Ацо, ни Максим, ни Игор, ни Саво, јер нико од њих није читао „Спорт“ на дневном нивоу, нити је са знањем које сам ја стекао, могао са сигурношћу да калкулише који су тимови на чијим теренима, из разлога тих и тих, дебото фаворити.
Коцка је бачена, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Осјетио сам 1984. шта значи бити изузетно информисан. Крене Ацо да друштво у кругу убјеђује како је Партизан фаворит у следећој утакмици, а ја – до јуче невидљив у школском тиму – узмем пред друговима да аргументовано негирам тај став, јер сам у јучерашњем „Спорту“ прочитао да је Миодраг Јешић доживио тешку повреду тетиве, а Звонко ће Варга, због одласка у ЈНА, да буде ван терена…
Но, моје стварно познавање свијета фудбала могао сам да докажем само на киоску Душкове мајке.
Постао сам, стога, фанатик, јер сам, мимо „Спорта“, недељом поподне редовно на транзистору пратио радио-емисију „Време спорта и разоноде“, укључујући и коментаре чувеног Јордана Ивановића. Коментатори су се јављали из минута у минут, којекуде, са свих стадиона широм бивше Југославије, чим би неки тим имао шансу или би пак постигао згодитак. Кад би лопта затресла мрежу, кад би изненадила голмана или вратара – било је разних синонима и стилских фигура којим су коментатори драшкали слушалачка ушеса.
Мој је мотив за улагање мора енергије у област која ми се никад није чинила нарочито битном – јер се сводила на то хоће ли ће неко вјештином вођења лопте и трчањем истовремено постићи го – постала интригантна у тренутку када сам постојао слушан на великом одмору и када сам, неискусан, претпоставио да ме велике суме никако неће мимоићи само ако на дневном нивоу пратим шта се дешава унутар клубова и око њих, са играчима и у вези са њима.
Дакако, као најинформисанији у генерацији младих кладионичара никад ништа нисам зарадио, нисам се обогатио знањем, нисам се окористио подацима о повреди кључног играча Вележа, великој прогностикованој магли на стадиону Олимпије, никад нисам могао да претпоставим да Раднички из Ниша може да изгуби на домаћем терену иако је словио за фаворита, и томе слично.
На Спортској прогнози је било немогуће побиједити онда, као што је у спортској кладионици немогуће обогатити се данас.
Попуњен листић Спортске прогнозе из 1981. године (Фото: Купиндо)
Без обзира колико човјек познавао игру и играче, превише је прожимајућих параметара. То доказује и читава сцена људи који јавно коментаришу фудбалске утакмице и дају прогнозе онима који се кладе. Сцену чине бивши фудбалери, тренери и спортски новинари, кроз подкасте, колумне и гостовања – што море кладионица масовно користи. Такође, постоји и не мали број тзв. типстера, професионалних аналитичара, који детаљно образлажу прогнозе за домаћи и страни фудбал, те дају детаљне статистичке анализе са предложеним квотама и исходима. Њима слични су и махом млађи момци, добри познаваоци статистике, који на Инстаграму и ТикТоку снимају кратке видео-форме, у којима анализирају парове прије почетка мечева и предлажу системе клађења.
И, умјесто да се многи обогате од толиког знања и корисних савјета, намножиле су се кладионице. Колико их има од Хоргоша до Херцег Новог? Има их око 4000. Узео сам лупу и увећао једну рендом тачку. Градско насеље Бијела, на 12 километара од Херцег Новог, са чак шест кладионица запосјели су сви водећи брендова у Црној Гори. Бијела по последњем попису има само 3460 становника. И јесте у праву о. Владан када ми каже да је коцка највећи порок у нашем народу.
Кладионице у Бијелој (Фото: planplus.rs)
Но, оставимо ли ону лупу по страни и уздигнемо ли фокус са локалног на глобално, има ли зналаца који могу предвидјети, да не кажем – који се могу кладити – што ће бити ако Епштајнова коалиција погоди Москву или Санкт Петербург, ако Израел уцијени Вашингтон да овај нуклеарном бомбом дисциплинује непокорни Техеран, да ли ће бити геополитичног тајфуна на граници Јужног кинеског мора и Источног кинеског мора, око Тајвана? Зашто се наоружавају Њемачка и Јапан, некадашње царевине, а сада несамостални ентитети, зашто Пољска не прихвати реалност и не одустане од патолошке мржње према свему руском, зашто Велика Британија и даље нуди уточиште đavolu спремајући му достојну отпремнину за Јерусалим, зашто ционистички Јерусалим градску силуету више не види са џамијом Ал Аксом и Куполом на Стијени… тек су неке од питалица које сви геополитички кладионичари имају на столу пред собом, понеки и са неограниченим буџетима, што их као крајност одваја од кладионичара о којима је било ријеч и које су из овог угла до те мјере ситне рибе да их ваља тражити не лупом, него електронским микроскопом.
Ни теоретичар Дугин не спада у категорију оних који би могли да убоду фикс кладећи се на исход игре у којој су пређене било чије црвене границе. Свакако не очекујемо да то буду границе Епштајнове коалиције, Јудео-англо-америчке, већ руске, кинеске или пак оне границе које су зацртали муслимани шиити.
И док Глобална већина жели да живи, расте и цвјета, Колективни запад огрезао у материјалном, лишен колективне идеологије но добрано уведен у отворени сатанизам, тежи тоталном надзору, биолошкој деструкцији и беспоговорној депопулацији.
Ко би се кладио да су и Кина и Русија друга страна истог новчића, да ли би погријешио?
Одговоре на питања у овом тренутку нико нема, осим ријетких православних умова који молитвено тихују по манастирима и у сталној су конекцији са Творцем. Унутар хиландарских или дечанских зидина нико се не би кладио у исход овај или онај.
Бог ионако пуца пенал у последњој секунди.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
„Син моје пријатељице из Новог Сада,
На коцки направио дуг у вредности стана.
Дошли су јој зеленаши на врата, морала је да прода стан од родитеља.
Вратила је дуг, а сина једва сачувала, тачније, преселио се преко, због траума које су остале.
Коцкарнице нам рекламира Андрија Милошевић, и од свих глумаца, снимио их је највише.
Брат од моје колегинице са факса,
Због коцкарских дугова извршио самоубиство.
Исто играо са каматом, када су почели да га посећују и да га понижавају пред свима,
Било је – или живот, или новац. –
Није знао како да врати све то, дигао руку на себе.
Коцкарнице нам рекламира Милош Биковић.
Син од мог комшије,
Узео кредит за нешто друго, а отишло за клађење, изгубио до последњег динара.
Родитељи продали аутомобил и викендицу да би све то вратили…
Мајка завршила у болници због стреса, а отац…
Коцкарнице нам рекламира Петар Божовић.
Један од чланова моје породице
Постао завистан од клађења, све што заради остави тамо.
Жена је отишла, повела децу са собом, вратили се код њених.
Није то више исти човек, а породица је прекинула контакт са њим.
Коцкарнице нам рекламира Раде Шербеџија, заједно са Северином.
Пријатељ мог брата
Позајмљивао новац од зеленаша како би наставио да се коцка.
Једне ноћи су га пребили јер није могао да плати дуг.
Пре тога га није било неколико дана, мислили смо да је нестао.
Полицији је пријављено да га данима нема,
а, заправо, везали су га док не смисли како ће да врати дуг.
Ни он више није исти човек, све се заборави осим срамоте.
Коцкарнице нам рекламирају Бранко Ђурић Ђура, Рале Миленковић, Урош Јовчић, Срђан Жика Тодоровић…
Често када гостујем у школама причам о коцкању.
Када се заврши, млади ми, на крају, у поверењу кажу
ко се од њихових другова, а и наставника, коцка.
Није било наступа да ми не кажу за некога.
Коцкарнице нам рекламира Вук Костић.
Недавно је човек изашао у јавност са причом
како је оставио дете у колима док је отишао до коцкарнице.
Толико га је понела еуфорија да је дете остало.
Једва је преживело, занемело од страха и плача.
Коцкарнице нам рекламира Никола Пејаковић.
Сви ови људи су изгубили део себе због коцке, а неки и живот.
Али рекламе нам поручују – само забава, само срећа, успех.
Зар заиста?
Или је коцкање нешто сасвим друго, а разлога зашто „не“ је мали милион.
Зашто не добије шансу и друга страна да о њој проговори?
Или само слушамо плаћенике који навлаче људе,
који остају без домова, породица, здравља,
а њихова лабилност се користи да би им се нешто отело,
уместо да им се помогне?“
Извор: Стефан Симић (ФБ страница)
Човек моје рођаке иде без зуба али има паре за коцкарницу. Она гаји двоје деце, уби се радећи, човек сад ради сад не ради, али коцка увек. Сучим и очега, нико незна.
Дошла слава. Нећу намерно рећи која, да се не почну сви коцкари молити пред том иконом. Рођака у плачу, нема пара да прослави. Куку срамоте, Српкиња: мајка, супруга, кћи и сестра, домаћица – да не прослави славу.
Таква каква јесте (од оних што те дворе кад наиђеш и тек у пролазу на кафу на брзака – она те служи храном, и док се ти браниш, и изговарараш и временом и да си јео – она поставља сто, и сипа ти „бар мало“), није могла да замисли да због коцкара човека не прослави славу.
Узме задњих незнам колко динара што је имала у кући, помоли се, извини се, и оде – да уплати фудбал.
Нађе у коцкарници човека, овај падне са столице, још кад је чуо шта је намерила, верујем да га је стрефио фрас. „Женче женче, дај ја да ти попуним, ти немаш појма“.
„Ма немаш ти појма, бежи срамото остави ме на миру“, рече му жена. Сви у кладионици попадали од смеха. Наша средина, сви знају и њега и њу. Она је душа, да се стварно питаш „Боже што састави ову са овим и оваквим“.
Седе рођака, испред ње све нека чудна имена, реал мадрид, астон вила, галатасарај, Бога питај шта је то. И крене рођака, 0:0, 1:0, 0:2, 3:1… Фудбал је – не није интересовао, већ јој је омрзао, због човека. Он пред телевизор, она са децом напоље: лонац ти је на шпорету.
Не морате ми веровати. Ово звучи ко бајка. Довољно ми је да ја знам за себе. Пронашао сам Успенскога чудо. Знам те људе и њихову судбину.
Седели смо то вечери код рођаке, њих двоје се смеју, сто пун, ми гости жваћемо, заборавили да прогутамо. Слушамо.
Рођака погоди око две хиљаде евра. Купе све шта треба за славу, уз то регал у дневну собу, и да човеку око 500 евра, „молио ме, а нисам му требала дати. Ал нека му, било ми га жао“. Почетничка срећа? Тај враг који мами? Помогла јој Слава? Појма немам. То ће неки овде на СтСт боље објаснити од мене.
И, сејо, хоћеш играти даље?
Никад више, и да за хлеб немам. Зарекла сам се, ово ми је први и задњи пут.
Крезави се само клиберао. Она, беле пути, овалног лепог лица као оне плавооке руске иконе, само одмахује одречно главом и сервира нама храну.
Био сам дубоко ганут. Гутао сам сагнуте главе залогај, засољен својом сузом.
@ Зоран Стојиљковић
Благодарим. Конкретни примери из живота су увек најбољи.
Потребно је још разумети да је било кава игра на срећу грех пред Господом и то велики – лото. спортска прогноза, коцкање, покер, итд. Све је то грех јер је то у ствари гатање и погађање будућности само на други начин.
Поред тога, то је у ствари и још једна пљачка народа. Учиниш народ сиромашним, а онда отвориш кладионице да им даш илузију о шанси да се могу извући брзо и лако из сиротиње и на тај начин им узмеш и оно мало што су имали.
Све коцкарнице и кладионице треба забранити укључујући и покер/клађење преко интернета.
Брате Зоране,
Треба забранити коцкарнице, али још важније је забранити политичке странке. Странке су криве и за коцкарнице, и за демографију, и за Косово, и за криминал, и за свако зло што у друштву постоји. Укинути их потпуно, заувек. И смислити како да најбоље међу нама изаберемо да управљају. Има начина, само смо дозволили да нам мозак заробе бајкама о демократији финансијери странака – дубока држава – мрачни господари новца. Док живимо у уверењу да се нешто питамо не примећујемо како нам све више стежу рововске ланце.