Сваки национално освешћени Србин треба да чини све што може да заблуделе сународнике чупа из зла западњаштва и враћа Завету. То још увек јесте могуће, иако су могућности све суженије

Прво издање Горског вијенца

Читава драматика „Горског вијенца“ тиче се Српског завета.

Део Срба који се одрекао Српског завета зарад „бољег живота“ и друштвених привилегија, којима је турски освајач награђивао оне који приону уз његов поредак, довео је у питање опстанак Срба као заветне заједнице (заједнице сабране у Христу, коју је Свети Сава као такву утемељио на Жичком сабору 1221, а Лазар потврдио на Косову 1389, о чему је опсежно писао и говорио Жарко Видовић).

Тему „Горског вијенца“ Његош обелодањује и пре почетка саме радње дела, у „Посвети праху оца Србије“, то јест посвети Карађорђу, који је као иницијатор и вођа Првог српског устанка васкрсао Србе као народ након вишевековног ропства, односно одбранио и испунио Завет. Посвета се завршава стихом: „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“

Жарко Видовић: Косовски Завет могућ само као Поезија којом се човек уздиже у Царство Небеско

Владика Данило као црквени поглавар, али стицајем околности и световни вођа Црногораца (Срба у Црној гори), грдно се мучи током читавог дела, јер је свестан неопходности одбране Српског завета, али као истински хришћанин и човекољубац он из жала према заблуделој браћи исте крви (бившим Србима, потурицама), жели да избегне рат и крвопролиће, те покушава да их на миран начин убеди да се окану туђинштине у коју су себе заробили и врате Српском завету. Тек пошто се Мустај-кадија, као виђенији потурица, томе онако с висока наруга и почне да набраја каквим су га изобиљем даривали ислам и турски поредак (упоредити са ругањем данашњих позападњачених свему српском и идолисањем свега западњачког), Владика Данило са тугом постаје свестан да је сукоб са потурицама неизбежан. Још дуго је хамлетовски неодлучан у вези с тим, не из слабости него из страха да не почини грех, али пошто му стигне „одобрење одозго“ у виду мудрих поука старог игумана Стефана, он најзад позива Црногорце на борбу и изговара: „Удри врага, не остав му трага / Али губи обадва свијета“, што значи: или се бори са отпадницима од Завета и победи их силом кад не може другачије или их пусти да се шире међу народом, па изгуби и земаљско и небеско царство. Црногорци побеђују, потурице нестају, игуман Стефан плаче од радости. Не што се пролила људска крв, већ што је Завет у Црној гори одбрањен и тиме још једном испуњен, како каже Његош у последњем стиху „Посвете“.

Жарко Видовић: О чему се ради у „Горском вијенцу“

Ми се данас као Срби у Србији и Срби ван Србије налазимо у потпуно идентичној историјској драми, само што избор између „бољег живота“ и Српског завета није наметнут са Истока, него са Запада.

Западњаштво је нажалост пустило дубок корен у већинском српском народу и оно се испоставља као непријатељ Српског завета на исти начин као потурчењаштво у „Горском вијенцу“. Према Српском завету и српским вредностима сваки позападњачени гаји истоветан презрив и подсмевачки однос као Његошев Мустај-кадија („Крст је ријеч једна сухопарна“ итд).

Жарко Видовић: Ликови Његошевих игумана – решење тајне Косовског завета

Срби су све мање народ Завета, а све више народ ишчекивања животног и материјалног стандарда по западном обрасцу. То је пошаст која се шири као куга и која је много већи разлог за бригу него и у време када је Владика Данило завапио:

„Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!“

Под најгорим злом он мисли на зло отпадије од себе и сопства и приклањања туђину и окупатору зарад материјалне удобности и друштвених привилегија. Но онда је постојала истинска народна елита кадра да преузме историјску одговорност и стане у одбрану Српског завета, оличена у тројству црквено-државног поглавара (Владика Данило), мудрог старца-духовника (игуман Стефан) и смелог ратника (Вук Мандушић). Данас такве елите нема нити је треба тражити у окупираном и узурпираном институционалном НАТО-поретку. Она може евентуално да израсте из оне још увек духом независне и незаведене српске мањине одане Завету.

Жарко Видовић: Империјална цивилизација Запада пропада исто као империјални Рим

Док се то не догоди сваки национално освешћени Србин треба да чини све што може да заблуделе сународнике чупа из зла западњаштва и враћа Завету. То још увек јесте могуће, иако су могућности све суженије.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Његош, Горски вијенац, Жарко Видовић, Светислав Пушоњић, Срби, завет