Као и Свети Марко Ефески, / теологијом дијалога / тражи и налази решења, / теологијом Љубави Светог Старца Порфирија живи, / а богословствује као српски Исаија / – Свети авва Јустин Ћелијски
Епископ бачки Иринеј (Фото: Православие.ру)
Ево читах ових дана,
као и многи,
Божићни интервју за Печат
Митрополита бачког др Иринеја
и дође ми мисао ова:
Ево Марка Ефеског нашега доба
– Иринеја, Оца Отацa,
а знам да ће неки,
али хвала Богу не многи,
на ове стихове рећи:
– Чему ове удворичке речи,
а они који ме иоле знају,
знаће да истину не говоре поменути неки;
само дође време
да се каже нешто језиком другим
о Иринеју бачком
и његовој Теологији дијалога,
ученику Светога Марка Ефескога
Иринеј – Отац Отаца,
те ми речи у сну дођоше
када бејах заиста због болести
као на крсту распет,
Иринеј – Отац Отаца,
зато што духовно порађа Оце,
ко чита нека разумије,
а друго, Иринеј је онај који нам данас у СПЦ
оприсутњује три теологије:
теологију Љубави Светог Порфирија Кавскокаливита,
теологију Свечовека Аве Јустина Ћелијскога,
српскога пророка Исаије
и теологију Свете Русије,
зато потекоше ове скромне речи
о Иринеју – Оцу Отаца,
он духовно роди
и данашњег патријарха Порфирија
и многе друге оце
и учитеље Српске Цркве
који данас Богу и Цркви службу чине
на свим меридијанима
Митрополити Фотије и Иринеј (Архивска фотографија: СПЦ)
Иринеј – Отац Отаца,
као и Свети Марко Ефески,
теологијом дијалога
тражи и налази решења,
теологијом Љубави Светог Старца Порфирија живи,
а богословствује као српски Исаија
– Свети авва Јустин Ћелијски,
који је из Ћелијске пустиње
народу Српскоме благовјестио:
– Све за Христа, а Христа низашта,
Иринеј – Отац Отаца,
када га неки питаше куда даље,
он им одговори:
– Када је дошло време да бирам
између Вартоломеја и Православља,
ја сам изабрао Православље,
посведочио им је Иринеј Бачки – Отац Отаца,
савремени исповедник Православља
Опрема: Стање ствари
(Епархија зворничко-тузланска, 1. 1. 2026)
Categories: Гостинска соба
Чему сарказам пред Божићне благдане?
У свакој нашој цркви у централној Србији се налазе плоче са именима пострадалих за слободу Старе Србије 1912. и 1913.
Само Бог зна колико је још Срба пострадало у минулим вековима и још увек страда, „За крст часни и слободу златну“ у Старој Србији.
Наши црквени великодостојници предвођени Буловићем и Перићем су их све прогласили блесавим дајући аутокефалију онима који су насилним путем одрођени и научени да их је све направио пе*ер (Александар Македонски), па су од манастира на Охридском језеру направили куплерај, …
Предлажем господину Фотију и осталима да говоре сачувају за трен када се суоче са нашим прецима и рођацима из прве реченице.
Ја преко тога не могу да пређем а не знам примерен одговор.
А што му је сметао владика Артемије? Хоће ли икада одговорити?
Док је Фотије био у Шибенику, или Задру, не знам тачно баш, као неки „нижи“ свештеник, читао сам један његов текст о папи, унијаћењу уствари!
био сам згранут и бесан због тог срамног писања а поготову кад је постављен на место владике зворничко-тузланског!
могуће да се и сад може наћи на нету то срамног писање!
ПС
После Патријарха Павла сви су потоњи били папољубци, ***** **** **** *** **** ******. они неуморно раде на уништавању главног стуба србског рода од давнох времена, а тај стуб је СПЦ!
Вот воз дет?
Биће скоро пропаст света
Нек пропадне, није штета.
Мајсторе, кесу.
Лопата
Кад понестане
Инспирације
Узимам
Лопату
Улазим
У шталу
Копам
По парлогу
Улазим
У себе
Чистим се
Од гордости
Копам
Гроб
Својој
Сујети
Момчило
БЉАК!
Једино што може да се каже
Опрости Господе мени грешном!
Што би бабе рекле:“Кад Бог хоће неком да науди прво му памет узме.“
Читам и не могу да верујем да је Митрополит Фотије изговорио ове непримерене речи:
„Иринеј – Отац Отаца,
те ми речи у сну дођоше
када бејах заиста због болести
као на крсту распет“
Христов крст је јединствен, непоновљив и искупитељски. Само Он је, као Богочовек, принео жртву за грехе света. Упоређивати било чију патњу, па и највећу, са Христовим разапињањем умањује јединственост и довољност Његове жртве. То доводи до мелодраме и духовног присвајања онога што припада само Христу.
Иако је намера можда била да се изрази интензитет патње, употреба израза „осећао сам се као на крсту распет“ је теолошки и духовно непримерена за свештеника и ризикује да поткопа сувереност Христовог искупитељског чина.
Говор у сну, болести, магновењу донекле могу да објасне претеране и „удворичке речи“ митрополита, али исто не може да оправда горе речено.
да се забрани Владикама да се баве политиком, а посебно овом да пише глупе песме, изгледа да је ******* *** *****. Ово је катастрофа и срамота брука се Црква, мада не верујем да је намерно него ето Владика је застранио. Још сам у шоку.
Ако се то Ваше мрчење хартије
стихом и (с)тихошћу сматра,
онда сам и ја, о владико Фотије,
краљица Клеопатра.
Без жеље да кудим Ви Музе на допу,
од смѣха пресамићен,
тек велим: каткад је и доконом попу
боље да крсти јариће.
Што би рекли наша браћа Роми: ове је једно велико – кењафте!
Браћо, има ли неко да ово може да ми објасни јер не разумем шта је песник хтео да каже?
Разумем ако је владика Фотије хтео да удари лиз Иринеју – незваничном патријарху, а по мало и Порфирију – званичном патријарху. Полтронизам ништа не кошта а може пуно да вреди.
Али, са друге стране, поредити владику Иринеја бачког који покушава да нашу Цркву уведе у унију са Римом са светим Максимом Исповедником који је Цркву Христову спасио од уније личи на подсмевање кроз иронију и сарказам. Нешто као: ја ћу да ти се увлачим, а заправо ти се подсмевам. Уз то, са истим циљем пореди вођу србских екумениста са највећим антиекуменистом на свету светим Јустином Ћелијским. – И ово све ми има смисла, ако је то поента.
Или владика Фотије само глуми полтрона а заправо на фин начин га подсећа да би требало да се држи светог Максима Исповедника и светог Јустина Ћелијског, јер не сме отворено да му каже? И ово бих могао разумети.
Уз то, да би појачао утисак, све смешта у форму некаквих крш стихова – ужасно аматерске поезије. Да забуна буде потпуна.
Ако постоји неко да није збуњен, молим за братску помоћ кроз појашњење.
О Боже, шта се ово дешава са епископима СПЦ? **** **** **** **** … ово је срамота и црквена и назионална. Какво удварање?! Чему?
„о Иринеју – Оцу Отаца,
он духовно роди
и данашњег патријарха Порфирија“
Када се каже да је митрополит или епископ „духовни отац који је родио данашњег патријарха“, мисли се на сакраментално и харизматско родитељство које је саставни део рукоположења (хиротоније).
Према 34. Апостолском правилу, „син“ не сме чинити ништа важно без сагласности свог „оца“ (првостепеног старешине), односно мора поштовати канонску послушност и саветовање. Син тражи благослов за значајне кораке у животу цркве и службе. Духовни син има дужност да гаји почаст према оном који му је пренео благодат. То укључује молитву за њега, тражење савета у тешкоћама и духовну пажњу.
Наравно, обавеза „сина“ није ропска послушност. То је активна, слободна и љубавна сарадња заснована на поштовању, захвалности и заједничкој бризи за Тело Христово. Када овај однос функционише здраво, он је најмоћнији одговор на нападе на црквено јединство и најлепши приказ православне еклезиологије у акцији.
Први пут се не слажем, са иначе веома поштованим, Владиком односно Митрополитом Фотијем.
@ Алекса
Са једне стране, поштовани Алекса, можда је одговор на Ваше питање дао покојни Оливер Ивановић. Или барем делимично. Он је рекао да се Срби на Косову не боје Шиптара, већ Срба. Међутим ово није само на Космету. Овај феномен највише потреса политичку сцену Србије са посебним акцентом на владајућу структуру, а није заобишао ни црквену хијерархију. То се у пракси рефлектује кроз модел „Не дирам те, не дираш ме!“, који омогућава издајства појединаца до неслућених размера. На овај начин су епископи СПЦ не само део издајничке стихије у Србији, већ сами дају замајац целокупне пропасти. Резултат овог модела јесте да нпр. владика Артемије буде одстрањен, а да креатуре попут Јована Ћулибрка даље опстају.
Са друге стране, ако се прочита песма „Марко Краљевић и бег Костадин“, да се приметити, да су у политичком, и овде конкретно у црквеном врху, нанизани све један до другог – бег Костадини. Нема Марка Краљевића који ће навести које нечовештво слаткоречивом бег Костадину.
Страх је одсуство Бога у човеку.
Какав учитељ, такав ученик.
Окупациони колониста Ендехазије.
Наследни титоиста и набеђени аљековац из Антинграда.
Гркопапистички кривославац и глобалистички свејеретик.
Сутра 2027. у Бѣљини први поглавар „семберијанске кривославне цркве“ ће да торжествено устоличи такође наследног титоисту и набеђеног аљековца из Црњелова Доњега 1988. за првог поглавника Независне Државице Семберије, где ће ватиканска нација семберијанаца усташицом или аграмерским латиницом писати „семберијански“ језик.
Боже, саклони.
Вређајући српске владике и патријарха, себе уједамо.
Не требају нам гори непријатељи, од нас самих.
О кукавно Српство угашено!
Како пише, или је некад писало, на улазу у Хан Пијесак: „Тешко Богу с нама, какви смо“.
Све ми се чини, да нам је Господ Бог памет узео пре нешто више од сто година, прво југословенством, а онда и комуњарством.
@ Дана Тан
Поштовани, верујем да Ви можете дати одговор на питање које привлачи моју пажњу већ одређено време,
Да ли је од почетка 90-их година до данас, на било којој високој државној функцији Србије (Влада, владине службе, итд.), био неки потомак припадника ЈВуО?
Ако јесте, ко је у питању?
Хвала унапред, и Срећан Бадњи дан уреднику портала као и свим читаоцима православне вере!
Мир Божији, Христос се роди!
E-пошта
Ја нисам упућен као Дана Тан али са приличном сигурношћу могу да вам кажем није. Ако изузмете „фарсичну“ причу о Војиславу Михајловићу чији је дедан заиста био Драгољуб али га се његов отац „информбировац“ одрекао. Можда али само можда неко у време Коштуничине власти али само на нижим нивоима.
Хајде да покушамо да одговоримо само на једно кратко тест питање:
Шта је (било) заједничко Зорану Ђинђићу, Милану Брдару и Ђуру Мацуту?
И СЛАГАШЕ у Москви…
Христос вас господо архијереји није учио да ЛАЖЕТЕ!?
И ИЗДАДОШЕ „своје“ стадо служећи своме БОГУ ЂАВОЛУ, који је ЛАЖЉИВАЦ и ОТАЦ ЛАЖИ… и људски убица од искони…
Велики је ово ПАД и велика је ово ИЗДАЈА Србије од стране садашње гарнитуте у СПЦ…
а ми Србијанци, са појасним; Срби рођени у Србији, нисмо свесни да се налазимо под „Другом аустроугарском“… читај „босанском“ окупацијом… окупрана је и СПЦ и СРБИЈА…
„Митрополита бачког др Иринеја (…) Марка Ефеског нашега доба“ који „духовно роди и данашњег патријарха Порфирија“?!
„Премудро“ нас заиста учи владика Фотије! Једино је мало незгодно што је Свети Марко Ефески забранио да му унијати (римокатолици у православним одеждама) дођу на сахрану, а патријарх Порфирије је љубио руку папи…
Додуше, владика Фотије је овом ненамерном али дубински перверитираном сликом оцртао главне контуре скривеног Буловићевог карактера: На речима „исток с висине“, у недрима – папа. Сачувај нас Боже, од таквог духовно злочиначког кривославља!
@ Јован П Антовић
Ваш коментар, односно садржина истог, је крајње забрињавајућ – управо до мере како сам и предвиђао… по Српски народ су веома трагичне те околности, поменута у Вашем и мом коментару – што у пракси видимо и данас, на апсолутно СВИМ нивоима, и по вертикали и по хоризонтали – а имам и веома ружан осећај/објашњење зашто је то тако.
Док је Крлежа (да дааааа, ”велики комуниста”, ”антиклерик”…) још од раних 70-их (МАСПОК-а), уз пуну подршку Гроза и екипе, из петних жила кренуо да ради на уједињењу ’рватских комуњара и окорелих усташа (махом из дијаспоре, али и оних ”крипто”-комуниста, а заправо такође усташа), што ће и званично бити реализовано средином 80-их а затим примењено почетком 90-их на челу са Г. Шушком… дотле је ”отац нације” (претпостављам и ко га је тако ”крстио”… вероватно иста адреса која је ”крстила” Шешеља у ”војводу”) Д. Ћосић трубио да би поново ратовао са четницима, а тај наратив је остао и до дан данас, на нашу колективну трагедију!
А за ову тројицу… паааа, осим чињенице да им је отац официр ЈНА – и то безбедњак – не видим даље.
Будите љубазни и реците нам више…
Ко бљује отровом против прекодринских Срба мора да заиста има свест потамњену, логику изокренуту, и срце пуно инферналне мржње. Још горе, трагедија самоупослених бројача крвних зрнаца и мрзитеља Срба са леве обале Дрине, је што су и сами Срби. Питање је да ли они знају за стид!? Таквих екстрема нема ни код најбестиднијих међу Крватима, да мрзе свога с друге стране Купе или Неретве, на пример. Зар неће срамота да попане на лица њихова од погледа на икону Јасеновачких Мученика? Гле сви мученици са „оне“ стране Дрине. Или срамота да их буде од помисли на Ђакона Авакума, и он са „погрешне“ стране, рођен у Поткозарју. И Милана Тепића да их је стид. Ено му (још увек) мурала/слике на зиду његове куће у Босанској Дубици… Примера таквих је мноштво коме броја нема, али и ових неколико би паметноме требало да је довољно.
Све то на страну, суштина је у следећем, опадачи своје браће пекодринских Срба су просто наивци који су прогутали још једну пропагандистичку удицу, смишљену да сеје раздор и смутњу међу нама.
Наводно Србијом владају „прекодринци“. Па ако међу владајућима има и таквих (а има их много) разлог је што су потекли из породица чији чланови у Другом Рату допадоше шуме у којој су били партизани, а не четници, па су и они, као и потомци, постали део послератног комунистичког уређења. И врапци дунавски знају да постоји континуитет, ако не спољашње форме, онда засигурно југословенско-титоистичког опредељења и сентимента у политичкој вољи и деловању српских власти после 91-ве. Међутим, оптуживати за то прекодринце је неоправдано и погрешно. Као прво, тај народ је неупоредиво највише страдао и искрварио у endehaziji тако да је партизанско-послератна власт за њих била поистовећена са ослобођњем и спасењем. С друге стране иста та власт је била инструмент поробљавања србског народа и православног духа у самој Србији чије погубне последице још трпимо. Овде долазимо до важне тачке, моралног оправдања прекодринсих Срба због следовања Тити (успешно наметнутог као ослободилац прекодринским Србима кроз претходно страдање и пропаганду). Прекодрински Срби су током СФРЈ били део власти широм БиХ, Кроације и Србије. Међутим, у истој или већој мери, у Србији су на власти били домаћи (деснодрински!) Србљи који нису доживели усташки терор па тиме ни партизане као ослободиоце. Они су дакле властовали у Србији као „драговољне“ присталице комунистичке власти и као такви немају морално упориште или оправдање за тај политички избор. Као пример, Коча Поповић, А.Ранковић, С.Пенезић, П.Стамболић и остали комунистички „великани“ су „србијански“ комунисти, а таквих и њихових следбеника је у Србији свакако већина. С друге стране, они који су били у ЈВуО или у четничким формацијама су масовно пострадали, за време рата или још више после октобра 1944-те, па је тиме и њихово потомство умањено. Они који су успели да избегну погибију (нпр. четници и народ са Војводом Ђујићем) завршили су преко океана, па многи Србију нису никада видели.
Многа је зла и страдања претрпео и још трпи наш србски народ, али немојмо додавати со на рану сопственим рукама непотребним раздорима и омразом. Зато, нека би Господ наш Исус Христос дао у ове дане Божићних празника да зрак Његове светлости обасја и наше душе и радост се усели и наша срца. Срећно Бадње вече. Христос се роди! Ваистину се роди!
Е-пошта
Па кад смо код очева да ли треба (гледати) даље. Србијом и даље владају они исти који су на тенковима совјетске армије ујахали у Београд….
И тако ће бити док се Срби живом Богу не врате претходно се покајавши на коленима.
Нека је срећно и Богом благословено Бадње вече па да сутра са Славом дочекамо Рожденство Богомладенца Христа!
@ Епошта
Извините на доцњи.
Година 1944-2026. у Србији већ осам деценија ниједан министар није потомак припадника Југословенске краљевске војске у Отаџбини 1941-1945. Министри су титоисти или великохрватски троцкисти, углавном окупациони колонисти Ендехазије и Монтенегрије.
Међу хрватима партизани су црвене усташе док усташе су црни партизани.
Сви су србождери пошто србождерство је суштаство нововековног хрватства. Физичко лице престаје да буде хрват чим престане да буде људождер. Исто важи и за припаднике осталих ватиканских србојезичких нација (бошњаци, бугараши, војвођанери, јозефштатари, монтенегрини и хрби).
@ Јован П. Антовић
Тројка су окупациони колонисти Ендехазије, синови окупационих титоистичких официра и наследни титоисти.
Године 1944. у Србији на тенковима црвених бандероваца или усташа Малорусије, бајонетима црвених нациста Бугарске и Шиптарије и бомбардерима црвених англоциониста Американије црвене усташе Ендехазије и Монтенегрије су србождерском инвазијом наметнуле окупациону управу титоиста или црвених великохрватских хитлериста.