У историји српске културе Миодраг Петровић је стекао вечни спомен критичким издањем „Законоправила Светога Саве на српскословенском и савременом српском језику“. Он је то заслужио и самим враћањем изворног назива „Законоправило“

Миодраг М. Петровић (1936-2025)

Поводом упокојења проф. Миодрага М. Петровића (1936–2025) понављамо образложење Милослава Рајковића поводом избора професора за Личност 2023. године

Име Миодраг М. Петровић (Ратина код Краљева, 1936) није непознато научној јавности друге половине прошлог и првих деценија овог века. Није то име непознато ни многим верницима СПЦ. Реч је о стручњаку за историју цркве и црквено право, историчару канонологу, једном од водећих у тој области у Православној цркви.

И у поодмаклој животној доби, још завидне телесне снаге, духовно и интелектуално крепак, надасве неусахле љубави према Цркви, роду и научној истини, он не престаје да им служи својим ретким знањима, самопрегорним радом и вером у Бога. Дарује им оно чиме је испуњен, неретко у разговору подсећајући на ону народну да човек не може дати оно што нема. Дарује им своја сазнања и закључке до којих су га довела врло студиозна проучавања и скрупулозна анализа предметне грађе и историјских извора. Та сазнања, расута по часописима и зборницима научних скупова и конференција, сабрана су у његовим Одабраним радовима у шест књига, које је објавио о свом трошку. Друга од тих шест књига Спиридон Пећки IV патријарх српски штампана је почетком лета 2023, такође о трошку аутора. Сам Петровић је омогућио штампање и другог дела критичког издања Законоправила Светога Саве на српскословенском и савременом српском језику, „на корист Србима и науци“. То је својеврсни самиздат, као да је у питању субверзивни и непожељни аутор. Не можемо  овде да се не сетимо како је приликом штампања првог дела Законоправила у Аспровалти (Грчка) у манастирску штампарију улетео један бивши српски епископ у покушају да спречи штампање рукописа, говорећи да је дело јеретичко. Читаву ствар је спасио владика Артемије који се ту својим послом затекао.

Насловница првог дела Законоправила Светога Саве у преводу Миодрага М. Петровића, Манастир Жича, 2004.

У историји српске културе Миодраг Петровић је стекао вечни спомен критичким издањем Законоправила Светога Саве на српскословенском и савременом српском језику. Он је то заслужио, како је давно говорио учени владика будимски Данило (Крстић), и самим враћањем изворног назива Законоправило тој највећој српској књизи, која се у научној литератури безмало два века јављала под десeтак различитих имена, од којих ниједно није било право. Законоправило је највећа српска књига по свом значају, како у време у коме је настала и циљева због којих је безусловно морала да буде састављена (оснивање самосталне цркве), тако и у потоњим столећима, по свом значају за „целокупно православно Словенство“ (Троицки) и као најзначајније правно дело „читаве словенске правне литературе“. Она и данас из  дубина славне прошлости зрачи својим језиком, правдом и бригом о човеку од зачећа до смрти. Прота Матеја је из ње исписао неколике одредбе за први закон устаничке Србије 1804, а Јернеј Копитар 1823. године први указао Вуку на дужност српске науке да се руска штампана Крмчија, у чијој основи је Савино Законоправило, преведе на народни српски језик и критички изда. Сви покушаји, чак и угледних стручњака завршавали су се, „раније или касније, неуспехом“. Одустајало се због недостатка специфичних знања и непознавања византијских изворника које је Свети Сава користио за Законоправило. Историчар Никола Радојчић је у једном часу просто завапио да „не смемо дозволити да други пре нас издају овај значајан историјски споменик“.

Тек када је Миодраг М. Петровић, као атински докторанд из канонског права, теолог и правник, дошао у Историјски институт, који је водио пројект критичког издања, ствари су кренуле са мртве тачке. Нарочито од тренутка када је остао сам на пројекту (после изненадне смрти Д. Богдановићa коме је тај посао био поверен). У Петровићу су се стекла сва она знања која су толико недостајала другим научницима, пре свега изврсно познавање византијских номоканонских зборника и средњовековног грчког језика. Ово је био услов свих услова без кога се ни српскословенски текст није могао ваљано разрешити нити се могло упустити у превођење. Било је потребно знати и српскословенски језик Савиног протографа, грчку и словенску палеографију, текстологију, догматику, црквеноканонско право, општу историју и историју хришћанске цркве. Наводимо све ово да бисмо што јасније дочарали стручан профил творца критичког издања Законоправила. И да би се боље разумело зашто су угледни појединци, као што је лингвист Митар Пешикан, настојали да се Миодраг Петровић прихвати овог „преважног научног подухвата“.

Милослав Рајковић: Писмо без одговора или Председниче Вучићу, знате ли ко је Миодраг М. Петровић?

Миодраг Петровић је неко ко је апсолутно одговарао и оном трудбенику на овом послу, како га је замишљао Н. Радојчић. Наиме, он вели да будући преводилац мора да буде „задахнут Савином љубављу према цркви и народу“ и „опасан његовом трудољубивом истрајношћу“. Пратећи изблиза више од четврт века Петровићев рад на превођењу неретко бих се сетио Његошевог стиха своме учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији: „Ја сам теби много дужан, дужности су ове свете“. Мора да је, мислио сам, и он попут Пустињака Цетињског, испуњен тим осећањем према Светомe Сави када сваког дана, из године у годину, стрпљиво преводи реч по реч, реченицу по реченицу, главу по главу, а има их шест уводних и 64 основних, страницу по страницу, Законоправила, а има их 800, исписаних на пергаменту. О величини Петровићевог стваралачког прегнућа и научног достигнућа говори и податак да је он сам, тек уз два повремена сарадника на стручним и техничким пословима, обавио поверени му задатак. Без икакве подршке државе, која у својој праоснови на њему почива; Цркве, чији је то још увек званични канонски зборник; Академије наука, која је својевремено основала и Одбор да се Светосавска крмчија изда. Нико се са ових врховних адреса није интересовао за његов рад нити проблеме у раду.

Дочекао је да здрав, колико се може бити здрав у деветој деценији живота, бистре памети и снажне вере (годинама већ води хор на недељним и празничним литургијама у београдској црквици Светог Трифуна) да види златоносни плод свог шездесетогодишњег мукотрпног, а зашто не рећи, и богонадахнутог рада. Са критичким издањем  текста Законоправила на српскословенском и савременом српском језику, данашњи Срби више „нису лишени могућности да се преко њега дубоко загледају у множину и озбиљност питања која су испуњавала духове“ њихових предака. Миодраг М. Петровић је давнашњи дуг науке према Светоме Сави који је своје отачаство, са аутокефалном црквеном организацијом, уздигао до правно уређене државе и највиших културних висина онога доба, обавио на начин достојан величине дела Светога Саве и његових сарадника.

Задужбина Миодрага М. Петровића и супруге у селу Ратина крај Жиче (Извор: Гора Савина)

Други део Законоправила је објављен пре три године, али о њему ни слово није написано, ни најкраћа вест у некој културној рубрици. Оно што су прећутали најпозванији, није један новосадски мајстор књиговезачког заната када се на овогодишњем Сајму књига појавио са триптихом нове фототипије Иловичког преписа из 1262. године, као основног текста превода, у кожном повезу и позлаћеној 24-каратним златом (издање Народног дела) и већ штампаним Петровићевим критичким издањем првог (Жича 2004) и другог дела Законоправила (Београд 2020). Била је то можда и најбоља промоција овог капиталног дела наше националне културе.

Пролетос је Петровић објавио свој рукопис о патријарху Спиридону, који је дуго чекао да буде завршен. Спиридон Пећки IV патријарх српски је монографија о једној значајној фигури Српске цркве из доба кнеза Лазара. Она је „мало уздарје за велика дела којима нас је задужио“. Монографија о патријарху Спиридону доноси и ширу слику сложених црквенополитичких збивања у Византији и Србији преткосовске епохе. Аутор пружа одговор и на многа питања која су мучила истраживаче, као што су: „трисепископство“ патријарха Спиридона, зашто га је Цариградска црква тако назвала и зашто се та кованица уз Спиридоново име јавља само у византијским изворима. У краћем критичком осврту досадашњих проучавања Душановог законика, М. Петровић посебно указује на потребу да се приреди боље критичко издање, на мањкавости досадашњих превода, посебно у члановима који се тичу очувања и одбране православне вере наспрам Латина као јеретика. Са мањкавих превода на српски, каже, урађени су и мањкави преводи на светске језике. На крају књиге је чланак Штетни томоси о аутокефалијама, поводом давања томоса о аутокефалији тзв. „Македонској православној цркви“ и украјинским расколницима, чијих последица још нисмо свесни.

Миодраг М. Петровић: Штетни томоси о аутокефалији

Петровић је овај чланак најпре објавио на порталу Стање ствари, на коме је последњих година веома присутан. Као осведочени борац за правоверје и канонско јединство у Православној цркви, он је и у години за нама, својим стручним и аргументованим прилозима о актуелним догађајима у васколиком православљу, доприносио његовом угледу. Симболично признање Личност године је, да се послужимо његовим речима о патријарху Спиридону, наше мало уздарје за велика дела којима је читаво Српство задужио.

Милослав Рајковић, филолог и новинар

ТЕКСТОВИ МИОДРАГА М. ПЕТРОВИЋА НА СТАЊУ СТВАРИ

Categories: Гостинска соба

Tags: Милослав Рајковић, Миодраг М. Петровић, на вест о смрти