Напослетку се ипак све сведе на филозофију коју је моја покојна баба делила са Рокијем Балбоом – чоек вриједи колко море предурат а да не пане
Моња Јовић (Извор: Филмски центар Србије)
Моја је баба имала једноставну филозофију живота: “Нек боли, само да могу дурат.”
То се односило и на физички бол и на психолошку патњу.
Умрла је упознавши један од највећих физичких болова, истовремено задовољна чињеницом што одлази пре своје деце, унука и праунука – јер то би ваљда било оно што је замишљала да се не да предурати.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Непрекидно чинимо напоре на умањењу патње – оставши најчешће суочени са простом чињеницом да је у том “дурању” садржана незаобилазна истина живота коју покушавамо избећи као заиграни једноипогодишњак мењање ус*ане пелене.
Јер напослетку се ипак све сведе на филозофију коју је моја покојна баба делила са Рокијем Балбоом – чоек вриједи колко море предурат а да не пане.
Фото: Фејсбук страница Моње Јовић
На фотографији је храст на ком је неко брижно исекао дебело стабло бршљана. Наоколо има доста храстова угушених бршљаном. Овај један ће по свој прилици преживети, али без лепоте својствене том дрвећу. Токсична веза оставила је на њему свој траг. Лепота је стога садржана једино у овом резу, начињеном нечијом витешком руком: резу који спасава храст, укидајући трпљење, или део трпљења. Ретке су прилике да то за неког учинимо, а наше моћи најчешће мале и онда се враћамо на почетак – колико бршљана можемо поднети пре но што паднемо. Јер пашћемо, то је једино извесно.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Дуго имам недоумицу око односа дрвећа и пузавица (не знам да л’ су бршљани) у Бојчинској шуми. Није ми јасно је ли у питању нека врста симбиозе или је борба на живот и смрт?
Питам свештеника једном, има ли спасења без страдања.он каже нема.
Разумели смо се да је страдање служба, неугођавање себи.
Ја мислим (грешник), да може некад мало да се угоди и себи,увек свестан опасности од застрањивања,од преугођавања.увек боље мање и још мање, него малкице више. Боље одрадити посао макар и неперфектно, него тежити перфекцији и никад не почети.
Буди биљка која не захтева пуно воде, богато земљиште. Униније, самосажаљење је грех.
Пазимо: овдје је мудрост!
Свој бршљан носи, и бршљану је дато да живи. Али никад онолико пуно бршљана да те обори, удави, да паднеш посрнеш под њим. Сваки спаситељ треба да има у виду своју форму, да би могао даље спашавати, носити, треба му самозаштита. Није поента товарити на себе док не паднеш. Престани са товарењем – а захвали се Богу што ти је дао да понети можеш.
Благосиља душа моја господа
и све у мени име његово пресвето (и бршљан је име Божије, дело Божије пресвето. И права и обавезе око нас су једна од многобројних имена и појавних облика Бога, Имена Божијег)
Благосиља душа моја Господа
И памти (не заборавља, слави, свесна их је, прихвата) сва његова уздарја. (Тим Уздарјима, талантима, надареностима, носимо те бршљане. Некако и тај бршљан је уздарје. Средство подвижништва. Као лектира, или школски предмет. Завршавајмо разреде. Ако не са 5, онда са 4. 3, 2. Али не: напаковати се за 5 а пасти на испитима јер си завршио код доктора и ниси изашао на испит, јер си узео претешко бреме и оболео).
Нисам теолог. Не сматрам моје мишљење меродавним. Ово је моја истина за мене. Овде је само делим са тобом.
Моња – природно слатка.
Одолево, одолево, можда и отворим налог на фејсу.
Толко о бршљеновима, Рокију и дурању.
Бршљан није паразит. Има хлорофил, врши фотосинтезу, од дрвећа не узима ни воду ни минералне материје. Толерише широк распон температуре, свијетла, али је зависан од високе влаге ваздуха. Због тога је природни члан многих екосистема, од низинских до горских. Не дајте идиотима да га уништавају, то није имела!