Епископу Јустину желимо да му Бог помогне да се одбрани од неканонског прогона, али пре свега и изнад свега да почне да брани Веру од екуменизма
Митрополит жички Јустин (Архивска фотографија)
Епископа Јустина неправедно и неканонски гоне због подршке студентима. Међутим, дотични је ћутао не само када су неканонски прогнали вл. Артемија, већ и када су „саборски“ на Криту 2016. прогнали Православље како би устоличили женевски екуменизам (за који је чак и Атанасије Јевтић пре Крита рекао да је тешка јерес, али је Крит прећутао пошто је и сам лицемерно практиковао ту јерес). Да Јустин и други епископи нису ћутали на прогон вл. Артемија и на ширење екуменизма (сем еп. Ксенофонта) не би ни морали да подржавају студенте. Надстрешнице не би било, јер корупције у тој мери не би било, а не би било ни Вучића и сличних политичара, јер би они епископи који би лавовски бранили Веру од екуменизма, тим пре бранили КиМ као део Србије од политичара издајника или народ од корупције силника.
OTKRIVAMO Sprema se smena mitropolita Justina koji je otvorio vrata hramova studentima: Sutra u 10 u Kraljevo stiže komisija SPC https://t.co/wKoRUc3B9f
— nova.rs (@novarsonline) October 22, 2025
Епископ који пре свега не брани Веру од екуменизма не сме, неће или не зна како ефикасно да одбрани КиМ као део Србије, народ или младе од политичке корупције и тако даље.
Јустину желимо да му Бог помогне да се одбрани од неканонског прогона, али пре свега и изнад свега да почне да брани Веру од екуменизма. Што ће рећи да прокуне екуменизам и папизам, лажни Критски сабор. И да прекине литургијску заједницу са оним епископима који истрајавају у екуменизму и духу Критског лажног сабора.
Крај писма патријарха Порфирија митрополиту Јустину
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Марка Пејковића)
Прочитајте још
Преписка митрополита Јустина и патријарха Порфирија
Categories: Гостинска соба
Ако смем приметити, одговор Жичке епархије је заиста веома неозбиљан, с обзиром на хијерархијску структуру Цркве. Или је то знак да су на помолу већи потреси.
Нама преостаје само да пратимо ситуацију. И да ћутимо. Као што смо сви ћутали кад је прогањан епископ Артемије. И кад су Македонцима поклоњене све српске средњовековне светиње, потврђујући тако да смо, вероватно, једина земља на свету икада у којој и комунисти могу да стварају Цркве. Ради којег тако високог циља за који ми, обични смртници, не треба ни да знамо, нити треба да питамо?
Сада је лопта код владика и митрополита који нису екуменисти, похлепни, полтрони, тешко огрешени па уцењени, …
Ако се овако настави није далеко дан када ће се мењати календар, писмо, лизати папи рука и у Београду, … па унијаћење. Пратите само испаде Буловића и Перића, све су најавили.
Ипак, верујем да неће завести знатан део народа. Ако ништа друго са конзервативним владикама и свештеницима правићемо нове цркве и манастире.
Нека се то зове и раскол, баш ме брига!
Нећу да се одричем мога рода који ходи по земљи и небесима,
хоћу да славим Васкрс када се пламен са неба спушта, … !
Зашто би им препустили храмове које су правили наши преци а и ми, па и они и њихови!?
Не знам канонски излаз, зна ли га ико!?
По мом скромном мишљењу, овај комплетан циркус у Србији, вођен од два брата од тетке, не може да прође без мотке. Један је метастазирао на месту председника Србије а други на месту Патријарха. И један и други су постављени на та места, и један и други раде против закона и Устава РС и против канона СПЦ и Православља. И један и други су ту да униште све србско. Где смо ми у свему томе? Видећемо. Ако устанемо, можда и претекнемо. Ако не, нек нам је Господ Бог у помоћи.
Амин!
Све је само последица узроци су дубоки. Удба никад није била без утицаја на (врх) СПЦа али су великодостојници знали да се одупру.
А онда су дошли генерали, носиоци прстена и папољупци. Неки се (мало) пред Господом оправдали литијама, неки просули већину доброг а неки били оно што су одувек били. Само омалени а највећи од Авиних ученика остао свој и Божији. А „ковид“ убио тројицу од четворице (а једног заобишао?!) и Патријарха и отворио пут за све што се дешава и завршиће се унијом и шиптарском црквом
Ако дозволимо Господ ни нама неће опростити. Мислите о томе….
@Тврд
„Ако устанемо, можда и претекнемо. Ако не, нек нам је Господ
Бог у помоћи.“
Бог нам неће помоћи ако не устанемо!
Бог помаже само храбрима, онима који имају смелости да устану!
Историја то потврђује преко Косовског боја, Првог и Другог српског
устанка, Првог и Другог балканског рата, Првог и Другог светског
рата, и коначно НАТО рата против Срба у Босни, Херцеговини и
касније (1999.) у Србији и Црној Гори.
Ако устанемо, Бог ће помоћи и – опстаћемо; а ако не устанемо, Бог
нема коме да помогне, и онда – ПРОПАДАМО!
Тако учи и Свето Писмо.
Мојсије више пута храбри свог наследника Исуса Навина и говори му:
“БУДИ СЛОБОДАН И ХРАБАР.“
Једнако тако говори и Цар Давид своме сину Соломону: “БУДИ
СЛОБОДАН И ХРАБАР!“
Старх је грех у случају одбране Отаџбине и Цркве (од спољашњег или
унутрашњег непријатеља), а храброст је врлина коју Бог благосиља
и умножава, до потпуног слома непријатеља Бога и Човека.
@Суводолски
„Ако смем приметити, одговор Жичке епархије је заиста веома неозбиљан, с обзиром на хијерархијску структуру Цркве.“
Ни трунке неозбиљан, напротив, достојанствен и озбиљан за разлику од дописа упућених од стране синода.
Ево једног аналитичког осврта
Преписка између Светог Архијерејског Синода и Митрополита жичког Јустина, поводом најаве контроле финансијског пословања Епархије жичке, открива низ поступака који не одговарају духу цркве, а ни административној пракси.
Већ сам почетак поступка обележен је крајњом неблаговременошћу и експлицитном политизацијом. Обавештење о доласку Комисије стигло је 22. октобра, за контролу заказану већ сутрадан у 10 часова. Такав рок не само да онемогућава уредну припрему, већ доводи у питање саму сврху и озбиљност контроле, остављајући утисак журбе и постављања архијереја пред свршен чин. Поред административне некоректности, први акт Синода уноси и политичку реторику – Позива се Митрополит да онемогући „сваки облик опструкције, отпора и насилног отпора… што иначе општепознати злогласни антицрквени и антисрпски медији у Србији увелико најављују.“ Такав језик није пастирски, већ идеолошки обојен, и делује као дисквалификација, а не као израз бриге за поредак.
На овакву неблаговремену и политизовану најаву, Митрополит Јустин одговара пристојно и конструктивно.
У целини прихвата контролу, али тражи разумно одлагање (до 3. новембра), образлажући то потребом за уредном припремом и одсуством сарадника.
Он не одбија контролу, већ моли за разумно одлагање до 3. новембра. Такав одговор показује спремност на сарадњу и поштовање институционалног поретка, уз истовремено настојање да се поступак спроведе достојанствено.
Међутим, задњи одговор Синода/Патријарха је усмерен на ултимативно одбијање ове логичне молбе, уз употребу непримереног тона.
Уместо разумевања, упућују се инсинуације о неискрености, уз тврдњу да Митрополит одлуку Синода „условљава реалним или пак фиктивним одсуством службеника и својим личним обавезама“. Такав тон је апсолутно непримерен у комуникацији, поготово духовних лица, служи за умањивање ауторитета и искрености једног архијереја, што је директан облик административно-дисциплинског притиска.
Сагледано у целини, поступак Синода комбинује неблаговремену најаву која руши озбиљност контроле, политизацију која уноси идеолошке квалификације, и завршно одбијање разумне молбе уз довођење у питање интегритета архијереја. Сваки корак у овом низу више личи на брз дисциплински обрачун и демонстрацију административне моћи.
Митрополит Јустин је одбио да потпише документа са вучјег критског сабора. Ово је чист наставак ширења утицаја прогоном преосталих који пружају било какав отпор и који би могли да засметају даљем развоју у правцу у ком се крећу и постављањем својих лојалних кадрова.
Притисак који Синод врши на Митрополита жичког Јустина није тек административни инцидент, већ показатељ дубље стратегије систематског ширења утицаја и преузимања кључних епархија. Тај потез треба разумети у контексту дугорочне кадровске политике која тежи да целу Српску Православну Цркву постепено потчини пројекту екуменске трансформације и папског преобликовања, између осталог и путем такозване „литургијске обнове“ и несаборског мењања богослужбеног поретка. Ова пракса се наставља упркос изричитим обавезујућим одлукама Светог Архијерејског Сабора из 2006, 2007. и 2008. године да се строго држи устаљеног црквеног поретка. Један од главних протагониста те обнове јесте управо председник комисије Митрополит Бачки Иринеј.
Суштина је у томе да се институционална моћ не исцрпљује у формалним одлукама Синода, већ се преноси кроз кадровска решења, контролу образовних центара и стварање идеолошки лојалних мрежа. Управо у тој стратегији лежи и суштина противуставног деловања: иако Синод има право на административну контролу епархије, он нема канонско нити уставно право да суди или разрешава епархијског архијереја.
Стога, директна принуда, попут намере да се Митрополиту Јустину „предложи да се повуче“, ако заиста постоји, представља грубо излажење из канонских оквира. Ове радње су у ствари узурпација искључиве судске власти Светог Архијерејског Сабора, који је једини надлежан да доноси одлуке о статусу једног Владике (Устав СПЦ, чл. 136). Синод, као извршни орган, на овај начин покушава да заобиђе Сабор и принудом постигне смену, претварајући истражни поступак у принудну пресуду.
Управо зато напад на Митрополита Јустина представља симптом ширег процеса: потискивања аутентичних православних гласова који одбијају да се поклоне духу овога света. У том смислу, борба за очување канонског поретка и заштита Архијереја од неканонске принуде није само локални спор, већ питање идентитета и будућности саме Цркве.
Ниједан извршни орган, па ни Синод, нема право да се поставља изнад Сабора. Док је административна контрола у његовој надлежности, сваки покушај да се архијереј принуди на оставку или смени без саборске одлуке представља грубо нарушавање канонског поретка и уставног устројства Цркве. Такво деловање није тек прекорачење овлашћења, већ узурпација саме саборности – темеља православног црквеног живота.
(Овај модел рада успостављен је ранијим неканонским актима, попут случаја Епископа Артемија, коме је Синод 2010. године привремено одузео управу над Рашко-призренском епархијом пре покретања и окончања пуноправног канонског поступка пред Сабором, чиме је извршна власт узурпирала искључиву надлежност највишег црквеног тела.)
Жури им се да рашчисте. Видите да Вартоломеј најављује „опипљиву манифестацију јединства источног и западног хришћанства“ – сусрет четири источна патријарха и патријарха западног у Никеји. Онај англикански поглавар Чарлс је већ обавио после више од 500 година заједничку молитву са папом. На Вартоомејеву најаву и потез ће морати да реагују све помесне цркве. Или да отпадну од Цркве. Па да предупреде могуће проблеме, да све настави да тече глатко као да се ништа не дешава морају и кадровске промене да се спроведу на време.
Онај владика којег подржавају Н1, Нова, Данас и сл. булумента, одмах да разјаснимо, свакако није достојан да управља епископијом СПЦ, што не значи да су сви до једног достојни и они са друге стране. Комисија (Синода) се неће ни бавити ставом владике Јустина у односу на политичку ситуацију у Србији већ сасвим другим темама. Епископи су нам постали хедонисти првог реда, озбиљни предузимачи и тајкуни, деспоти у сваком смислу речи, срамни ревизионисти српског страдања а најмање духовне вертикале које се поред осталог брину и о сиротињи. Да је среће давно би у црквеном поретку СПЦ био заведен ред.
@Никола
Нисам довољно упућен у све нијансе организационог и административног устројства наше Цркве, али верујем да сам у праву ако сматрам да је СА Синод надређен епископу Јустину. По том основу има право да од њега захтева, да не кажем да му нареди, да нешто учини, а овај је по логици ствари дужан да то спроведе у дело. У том смислу за такав систем неприхватљиво је да потчињени одбије да прими надређеног. Епископ Јустин навео је да због личних обавеза и одсуства својих службеника није у могућности да прими Комисију! СА Синод није њега питао да ли може или не може да прими Комисију, он му саопштава своју одлуку да ће Комисија доћи тад и тад.
Толико о томе, мада је овај детаљ најмање битан у читавом овом спору који сте Ви детаљно описали.
Српска православна црква као и цело православље је у великој кризи и опасности да нестане. Најгласнији су они који су најкратковидији, не само овде већ и другде. Постоји несхватање глобалних дешавања и онога што се иза брда ваља. Уништавање православља је пројекат који форсирају најјаче невидљиве снаге преко својих видљивих експонената, Нато, Циа, Карл Билт, глобални медији, мрежа невладиних организација и локалне политичке марионете.
У суседном чланку је поменуто да је већ успостављена контрола над Католичком црквом што и није било тако тешко јер су они и пре тога имали скоро идентичан програм освајања целог света, тако да је у том погледу остварена синергија.
Православље је била препрека том походу. Хришћанство у US скоро да не постоји јер су већ раније протестантске цркве стављене под контролу тако да имамо најмасовнији номинално хришћански покрет под називом – хришћански ционисти. Знам лично многе праве хришћане који су се потпуно изгубили, не знају шта да раде и који испољавају велики интерес за Православље, где нема присиле исповедања и потпуне контроле над приватним животима.
Други сматрају да је хришћанство кукавичије јаје потурено белим гојима да би се они пасивизирали и наметнуо им се робовски менталитет, који ће окретати други образ или гађати хлебом оне који их гађају каменом. Штета је што наша црква нема ни једног великог мислиоца и нема отварања неких значајних тема.
Неки подкасти и сајтови би могли да буду макар зачетак неке слободне мисли и место сусрета мислећих људи али због страха, конформизма и недостатка визије су веома ригидни у свом уређивању и најчешће голом цензуром следе дневну политичку коректност. Ако се и појави неки зрак светлости одмах се ту нађе и гомила ботова, плаћених или једноставно недотупавних.
Један добар коментар испод суседног текста цитира израелског професора и његов опис јеврејске политике према хришћанимa и Новом Завету. Он каже – ‘Teaching the New Testament was always forbidden’. Каква је ситуација код нас? Код нас се чак и не схвата питање односа Старог и Новог завета. Раније је било постављено наизглед тривијално питање да ли је Бог Старог завета исти онај Бог у Новом завету на које нико није одговорио. У првом преводу Новог завета на народни српски језик је преузета селекција текcтова Старог завета по угледу на Лутерову протестантску цркву у Немачкој, која је такође превела Нови завет на немачки народни језик.
То је већ друга тема али је код нас заживео мазохистички покрет пљувања по сопственој историји и култури, тамо где би се најмање могаo очекивати – Вуковој реформи језика. Чак се њему пребацује да је крив за неке теолошке дилеме због бајаги непрецизног превода. Били су овде пренети текстови напада на Вукову реформу, коју је прво писао један Хрват, ‘забринут’ за реформу српског језика, а онда је ту био и један Сорошев православни докторант са муслиманским именом. Још једном се показала једна од значајнијих српских мана – поводљивост, тако да је било појединаца који су толико исказивали само-мржњу према свом језику и култури, а да нису били у стању чак ни да формулишу предмет своје фрустрације.
И тако смо дошли до ситуације у горњем тексту. Црква која не зна када и где су Срби примили хришћанство, која не зна ни народну ни црквену историју нити улогу Срба у развоју хришћанства, која багателише милионске српске жртве током хиљада година, која не зна чак ни где су корени косовског завета, која сама себе уништава и растура миленијумско наслеђе стотина генерација зарад нечега што чак није ни дневна политика већ најординарнији криминал који гази преко лешева и уништава цео један народ, не заслужује да опстане, а ни народ ако би саучествовао у сопственом самоубиству.
На горе поменуте, тренутно потпуно погубљене, америчке хришћане је велики утисак оставила песма посвећена Косову као и кратак преглед српских светиња на Косову јер се ту, за само пар минута, могу видети – српска духовност, историјска дубина, православни верници, а може се чак и закључити шта се, и због чега, заиста догађало 1999 и касније све до данас.
https://youtu.be/V-uZhYEWi6k?list=RDV-uZhYEWi6k
На овоме ће да се сломе кола, није ни нека штета јер га брани непријатељска штампа која мрзи СПЦ, али зато Синод реч не сме против Вл Григорија, Вл. Иринеја и сл екипе. Овај је у Србији и змамерио се Председнику и одмах стиже екипа поп Џомић који носи свилен конац. У међувремену у Манастиру Дечане игуман Саава и екипа с знањем Владике Теодосија издаје срамно бедно саопштење и Синод ћути.
Око 450 вјерника из Србије, Косова и Метохије, Црне Горе, БиХ, Пољске и Албаније сабрало се данас на Литургији у Високим Дечанима. Сваке недјеље ријеке поклоника притичу моштима Светог Краља Стефана – да се у Његовом дому напоје из исте Чаше јединства у Христу.