На текст митрополита Давида у којем помиње „српске усташе“ реаговали митрополити Григорије, Јоаникије, Јустин и Димитрије, као и епископи Максим и источноамерички Иринеј
Фото: Сајт СПЦ
Митрополит крушевачки Давид: Здухачи, манитоши и људи од вересије (изводи)
У периодима снажних превирања код појединаца и целих заједница на површину излазе све нијансе људских карактера и етоса. Све оно што се покаже на сцени агоре јесте реалан одраз нечијег испољеног штаства, и не може се ублажавати одузимањем процената одговорности зато што су у питању неки млађи људи, или слабије сналажење, зато што су у питању неки старији или посустали људи. Ако на пример неко, будући хришћанин, има обавезу да и у седмој годиници свога живота исповеда грехе, то ће значити да он има и јеванђелске и моралне дужности, и да преузима одговорност за своје поступке пред Самим Богом; притом сазнање да Господа никако не треба одвајати од Цркве, и Цркву од Господа.
Када су нереди, буне и револуције разних боја у току, на њиховом крају ипак преовлада она црвена, или боја крви, и тада сви учесници параде постају одговорни за далекосежне историјске последице, и то знају како бескрупулозни мајстори заплета, тако и наивни пијуни. То учини ситуацију таквом да вулгарни тип политике, умешен у некој од домаћих и страних кухиња, изнесе свима на кусање дилитириона или отрова. Такав тип политике доноси са собом „велику секиру која људе одваја од молитве и једне од других“. Таква политика нема расуђивање за претходницу, нити је у споју са мирним, истрајним изношењем ставова, те и са решењима која се у једном тренутку изнађу?!
За очекивати је да Православни хришћани не могу стајати између пластова незарађеног туђег новца као између пластова сена, и притом зверати унаоколо погледом тражећи највећи пласт коме би се приклонили. У позадини свега стоје старе ушанчене теме и теореме: уклонити тиранију да би се донекле слободно дисало; олабавити централизам да би се слободније дисало; увести економски либерализам да би у такмичењу доминирали „најспособнији“; допуштати и анархизам еда би свачија права била максимално истакнута и уважена; омогућити страначкој и опозиционој вртешки да се окреће до трансгресије зарад угодности свих; данас се опијати и заносити благодетима глобализма, а у блиској будућности стењати у технолошким крлеткама и кавезима дефинитивног поретка ствари; данас пак апстраховати и изокретати критеријуме основних вредности да би свако био неприкосновен у наступима изригавања свога селфа; својих заблуда и својих страсти; својих теорија и псема или лажи, својих прелести и јереси…, и за то добијати вравиа или награде, односно витешка звања и титуле.
Као што ниједна смрт није лишена процента самоубиства, тако нити једна режија стварног догађаја није лишена реализма. Најновији и ретко импресиван пример за речено нека буде прво изнедравање Пасије двојице ветерана у области америчког светлописа и кинематографије Гибсон-Кавизел. Још старији пример за речено нека буде житијска прича о глумцу Порфирију, који је интерпретирајући на сцени лик хришћанског мученика одједанпут стварно и сам постао мученик за Христа. Треба приметити како две категорије – усличавања и уподобљавања – постају нераскидиво повезане са нашим самовласним ергоном или делом.
Зато је на овоме месту вредно подсетити се да је свака власт допуштена од Божје стране, и да се власт итекако налази под моћном Десницом Господњом. Расуђивање божанског апостола Павла о овој ствари важиће до краја времена: „Браћо, слушајте старешине своје и повинујте им се јер они бдију над душама вашим“. „Знајте пак да су ове власти од Бога одређене: онај који се противи властима противи се Божјим заповестима, и они грех на себе узимају. А грех рађа духовну смрт: немојте се противити, да њоме не умрете.“ Једноставно, Господ узвисује, а када је потребно, Он и обара; извесне управитеље Он поставља, и опет их замењује другима. Но Њему су при свему томе најмилији миротворци, па се они и синовима Његовим, синовима Божјим називају!
**
Наши горски „здухачи“ или другде „стуваћи“ данас, наводно, имају натприродна својства. Наравно, имају их, али их показују за трпезама, у механама, при колутању димова, хазардерству, при спавању и у сновима. Док спавају из њих излази дух и води ветрове, гони облаке, доноси и односи град, и туче се сам са другим „здухачима и стуваћима“. Они су митски инсани који живе по планинама, швапским котлинама и за шанковима пабова, и највише подсећају на шумске панове и прорицатеље упропаштене будућности ближњих; чине добро свом крају, али наносе зло другом обору и земљи, и тако претрајавају; они имају својства да предвиде сопствену смрт, али се радије клоне своје, и окрећу се онима које су од себе отуђили или се на њих намерачили. Да би томе дали тон свечаности и спектакла, они их нападају и киње само о великим празницима и големим народним дешавањима.
*
Њихова јатаковања сличе Линчовим енергетским порталима и нагазним гаталицама, док њихови скупови опет, личе на годишња саветовања илумината и томболе Давоса. Сусрет са појединцима, или са целом групом „стуваћа“, увек је трауматичан, па тако и када ови дођу као пацифисти, доносећи добре гласе и прогласе. Дарове међутим, они никада не доносе.
*
Наопослен инсан чува језик да му девет речи не прође кроз девет зуба, јер ако прођу, оне ће и кроз девет села проћи, па када му се врну у ушеса, нити ће оне бити његове, нити ће бити оне првобитне. Наопак инсан дочим, не мари за то, већ мари само за кажи ми да ти кажем, и још, кажи му да ћу му доћ’ и казат’ му. А биће ипак само то да он говори себи: Хвалите ме уста моја! Тако су настали манитоши (маниташи) наших дана, а заједно са њима и сваштомислећи и свашточинитељи. Божидари пак, навијачи њихови, погубили су своје дарове и у међувремену постали врагодари, па и хулигани.
*
Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке.
*
Све ми је дозвољено, али све не користи (1. Кор. 6, 12). Када то слобода не користи? Када не изграђујеш Тело Христово у смислу и својству личног члана Његовог, и опет благодаћу Духа Светога: Духа вере, истине, разума, савета, мудрости, кротости, страха Божјега, побожности… Зато у црквени миље не може да уђе, нити у њему може да опстане ишта што је од духа хуле, рушења и разбојништва. Гордељивцима опет, насушни лек је да буду смирење и благодарност; никада није довољно понављати те и такве ствари. За њих књижевник и ненавидник Срба Лоренс Дарел такође није хтео да зна, док се истовремено хранио српским хлебом.
*
Дотичемо се гњецавих места вашарске или маркет културе, више него ли теологије протеста; ту где се разголићују вашарски, „новоправославни“ теолози. Они теже да живе без обавеза и благослова, и то када неки од њих носе костиме, неки одоре, а неки образине. Но необавезност и ноншаланција, те релативизација догмата, канона и црквених правила, свакако нетрпељивост према мисли Светих Отаца, знаци су њиховог препознавања, као и сам простор њиховог испољавања и освајања слободе. Изградити имиџ, достићи драмску лакоћу веровања и доћи до моменталних решења тешких места – све то да! – али само у зависности од кулоара, ложе, џет-сета, сцене, изнајмљеног простора, трибине, амфитеатра, слушаонице, дворане, црквеног ентеријера, ћумез ТВ-студија, фудбалскога клуба. Све то постепено постаје њихов заштитни знак, укључујући пропратни маниризам: игнорисање, карикирање, увреде, псовке, таргетирања, сатанизацију, закулисне радње и новчане трансакције, телохранитеље, вечере са наложницама и муви-куртизанама, загорчавање празничних радости, самовољно искакање из поретка: повлачење нових епархијских граница Српске Православне Цркве у Дијаспори… свакојака истрчавања пред руду или на медијски терен…, све до манипулисања датумом прославе Божића у Епархији диселдорфској и немачкој…, на Фанару и у Ватикану, и опет упрезања у туђа кола…, и наравно – све време: Инат, инат и само инат, најгори занат! Зато „другоправославље“ или „другачије православље“ не може бити ништа друго до стално кварење црквене доктрине и црквеног Предања; односно подривање канонске дисциплине!!!
Мазохистички је то однос према себи када живиш тако као да стално береш своју кожу на шиљак, а о Царству Божјем тешко ти је слушати.
*
Господе, јутром да Те претиче молитва наша… не одбацуј душу нашу, не одвраћај лице Твоје од нас. Да не дођу љутње Твоје на нас, устрашења Твоја да нас не потресају да не бисмо изгинули у овом часу, јер смо изгинућу склони сав дан. Познаници нас поставише себи за гађење (в.: Пс 87), а њима је дах у носу и хвале се да им је ђаво друг… те и повратак убице помазаника Tвога Александра призивају.
**
(У састављању горњег текста позивали смо се на Светог Порфирија Светогорца, Светог Јустина Ћелијског, Патријарха Српског Павла, Митрополита бачког Иринеја, Митрополита зворничко-тузланског Фотија, Председника Републике Србије Александра Вучића, Митрополита браничевског Игнатија, Митрополита немачког Григорија, Епископа славонског Јована, свештеника Владана Перишића, ђакона Бранислава Рајковића, доцента Ненада Божовића, Благоја Пантелића, групу Београдски синдикат, Марка Видојковића).
Зоран Кинђић: Одбранимо „патуљка“ Давида од интелектуалног Голијата
ЦЕО ТЕКСТ ВЛАДИКЕ ДАВИДА ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
Скраћивање и опрема: Стање ствари
Позив на поштовање студената, одговорно изражавање и извјештавање
Будући да су се претходних дана у јавности појављивале различите оптужбе на рачун студената, те да су неке од њих изнесене од стране црквених великодостојника и пренесене путем званичних гласила СПЦ, осјећамо потребу и дужност да изнесемо и свој став и позив на поштовање студената и њихове праведне и достојанствене борбе, као и на одговорно изражавање и извјештавање:
ПОЗИВ НА ПОШТОВАЊЕ СТУДЕНАТА, ОДГОВОРНО ИЗРАЖАВАЊЕ И ИЗВЈЕШТАВАЊЕ
Као архијереји Српске Православне Цркве осјећамо дужност да јавно изразимо неслагање и ограђивање од било каквог говора који дехуманизује другог човјека, а посебно од говора који младе људе, студенте, ниподаштава као фактор изградње друштва, фактор који доприноси будућности истог, или их понижава као оне који су позвани да мисле и траже истину.
Црква Христова, као изабрани народ и дом Бога Живога, постоји у сваком времену да љубављу приводи све људе спасењу. Историја нас учи да сваки говор који поништава достојанство другог води ка великим друштвеним трагедијама, а ми као пастири не смијемо дозволити да таква реторика узме маха у нашем народу и Цркви. Ријеч служи за споразумјевање. Она је сила и темељ промјена, и мора бити аутентична, да би била вјерна сама себи. А ми као хришћани живимо свједочећи Ријеч која је сами Бог.
Фото: Нова.рс
У ове дане припреме пред Велики Пост, Митрополит крушевачки Давид у свом најновијем тексту, који је пренио и званични сајт Српске Православне Цркве, студенте ставља у контекст „обојене револуције“, обиљежавајући их на такав начин да буду перципирани као „српске усташе“, што је и увредљиво и неприхватљиво. Вјерујемо да данас није оправдано бити епископ Српске Православне Цркве, а ћутати на овакве ријечи – ријечи које показују неосјетљивост и небригу за Тијело Цркве. Њихова дехуманизујућа природа захтјева да више не ћутимо. Српски народ који је преживио голготу усташког терора, свјестан је да се ова идентификација било кога са једним таквим монструозним покретом не смије никада више спроводити, првенствено из пијетета и поштовања према жртвама. Али, исто тако – одређивати нашу младост оваквим ријечима више је од бруке – то је срамотни печат на Тијелу Цркве. Студенти су наша будућност, а наша дужност је да их с љубављу и разумјевањем, чак и у случају да негдје гријеше, упућујемо ка Истини, а не да их одбацујемо и омаловажавамо. Једино таквим приступом можемо очувати јединство, слободу и достојанство сваког човјека, што је суштина православне вјере и етоса наше Цркве и светосавске аксиологије.
Због свега овога, више не смијемо мирно стајати са стране, него послије оваквих изјава, које су се нашле и на званичном сајту Српске Православне Цркве, желимо јасно и недвосмислено да саопштимо да наша Црква не мисли да су наши студенти „српске усташе“. Јер управо је овакав рјечник, укидањем притом слободе да се чују и другачији гласови са званичног гласила Српске Православне Цркве, довео до тираније бахатих и увредљивих ријечи, изговорених без одговорности. Сваки слободан човјек се бори за оно у шта вјерује да је истинито, бори се тако као да његово дјеловање може утицати на ток догађаја, макар можда не буде тако, али увијек ношен правилом да не објављује или не изговара ништа што би могло потакнути на мржњу. Ту нам лекцију студенти држе ових дана.
Не можемо више бити равнодушни или не примјећивати патњу другог, попут Јовових пријатеља, живећи у замислима и реторици о космичкој праведности, већ морамо бити покретачи и пратиоци доброте и правде за сваког појединца, нарочито за нашу младост.
Фото: Марко Ђурица/Reuters
Обраћамо се и браћи архијерејима молбом да не дозволе да овакав језик постане нешто нормално и устаљено. Молимо и да се напослетку преиспита уређивачка политика званичне интернет странице Српске Православне Цркве, јер је неопходно да она изражава саборност наше Цркве, њен глас и њену мајчинску бригу.
Коначно, неопходно је да се сјетимо Христових ријечи да не живи човјек само о хљебу, „него од сваке ријечи која излази из уста Божијих“, дакле: уста Христових, који је сушта Љубав и Милосрђе. Улазимо у Велики Пост у нади да ће нас овај нежељени догађај пробудити да заједно сачувамо Цркву као Тијело Христово – не за тиранију, већ за спасење свих нас.
Опрема: Стање ствари
(Митрополија црногорско-приморска, 28. 2. 2025)
Митрополит њемачки Григорије
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
Митрополит жички Јустин
Митрополит захумско-херцеговачки и приморски Димитрије
Архиепископ западноамерички Максим
Епископ источноамерички Иринеј
Митрополит крушевачки Давид: Протестујем и демантујем!
Оглашавам се поводом злонамерних објава на друштвеним мрежама на мој текст који је представљен на сајту Епархије крушевачке под насловом Здухачи, манитоши и људи од вересије. У 11-ом одељку текста, испод Уводног дела стоји написано следеће:
„Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
Mitropolit kruševački David uporedio studente sa ustašama https://t.co/1MxfokT2py
— TV N1 Beograd (@n1srbija) February 25, 2025
Приписивати ми да сам под изразом „српске усташе“ мислио на студенте Београдског Универзитета гнусна је лаж, учитавање туђих мисли и подметачина! Наиме, нити су студенти поменути, нити сам на њих мислио, што је очигледно када се прочитају макар два пасуса која су овом инкриминисаном пасусу претходила. Истине ради поновићу их како би контекст био јасан свима, и како бих и овом приликом потврдио да је ова медијска монтажа и манипулација управо сачињена од стране оних на које се синтагма из текста „српске усташе“ и односила, а који свесно и намерно замењују тезе, пребацујући написано – са себе на студенте, еда се Власи не би досетили.
9. пасус
По сунцу ишли, ћудљиви даскали и карађози, своје службе недостојни, зато што се никада нису ни мало смирили, нити од страсти очистили, уображавају да је Црква макета и черга коју они имају право да обрћу, са свих страна загледају, па овде одлепи, онде залепи, тамо отргни, амо пришипетљај. Будући да их верни народ одбацује у матици, они завршавају у приобаљу. А тамо, када народ обмањују, они му и финансијско било ослушкују. И данас, баш као и досад, они ће се јавно исповедати нашем туђину, а сутра, или када им буде затребало, „дукнути се“ и на Нови Зеланд стићи преко Голфскога Залива; они свуда трагају за интересом. А тамо су још само Абориџини остали непросвећени њиховим лицемерством, умешеним од џепарења по методима Круга двојке и лацманских згода за ласно и брзо преверавање.
10. пасус
Митопоетичари нам се загубљују на путу и обољевају од дупле експозиције. Нашавши се у магновењу, они више не владају нормалном оптиком, а ипак се „стваралаштва“ не одричу. И не маре што им светлост непогрешиво тежи ка тами; само да им се не дира у ласкаве одреднице, само да их медији даље ките бизарностима. Они фиксацијама објављују своје мутације; само што ће нешто заустити, ето белаја, па и понеког јеретичког жалца; наступи ли празник, или којекаква претумбација са светлог на сиво и тамно, неко од њихове ловине одмах мора бити жртвован – и тако годинама!
11. пасус
„Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
*
Дакле, треба да се забрину они који су се провлачили кроз масе непосредно и са дистанце (мање или веће, а и поприлично удаљене) поступајући по усташким манирима, речима, упутствима, гестовима и акцијама. И којем би то лицемеру онда могло да смета оно што му је већ послужило да иза њега сакрије своја сваштоговорења и свашточињења?! Такви треба да престану да мисле, говоре и раде против заједничких интереса Српског народа и против Српске Православне Цркве, па ће им се веровати!
„Studenti su srpske ustaše”: Ko je vladika David, roditelj ove misli
Свом силом дакле лично демантујем клевету која треба да се претвори у моју одговорност, огрешење и кривицу према студентима. Врло јасно се запажа замка која ми је разапета, и у коју би моји клеветници и обмањивачи јавности хтели да ме гурну! Не прихватам лажну одговорност и етикетирање, а заинтересованима за истину опет предлажем да прочитају мој текст у целини, са сајта Крушевачке епархије. Ако им и поред приложених претходећих пасуса и даље није било јасно о чему и на кога се текст односи, онда им ми више не можемо помоћи.
Свети пророк Захарија нам упућује ове речи: „Немојте да зло смерате један другоме у срцу свом, немојте се радо криво заклињати, јер све то мрзим“, говори Господ (8, 17).
Архиепископ и митрополит крушевачки
Давид
Прочитајте још
- Душан Мишковић: Звиждуци патријарху Павлу – увод у страдање народа (Сајт СПЦ, 24. 2. 2025)
Categories: Гостинска соба
Аха…и??? шта ћемо САД??? јасно је да су сви прочитали само Н1 и да то нема везе са речима архиепископа Давида…зашто су се други митрополити залетели на непрочитан и по свему врло озбиљан текст???тешка прича…црквени великодостојници да благосиљају, да моле и да мање говоре…најбоље тако, или???
Srpske ustaše nisu neki imaginaran pojam, postojale su za vreme drugog rata: Miloš Oberknežević, Savo Besarović, Uroš Doder, mnogi domobranski generali u tadašnjoj krvackoj državi. Srpskim ustašama danas smatram neke organizovane spodobe iz Beograda, kao i vojvođanske separatiste, jer su im uzor i zaštita hrvatska Nato/europska politika. S tim, što je delovanje klasičnih krvackih ustaša sada umiveno i uglađeno. Srpske usraše, a posebno njihov najžešći deo – sarajstanci, motenegrini i njihovi razni satrapi su i dalje zločinački usmereni i opasniji od svojih hrvatskih drugova.
ПРОСТИ НАЛАЗЕ
Прости нађоше,
а ти,
што мислиш да нешто знаш,
све више тражиш !
А деца, гле, мало траже
и мало им треба.
И чиста су
к’о анђели.
Драган М.
Дакле, није мислио на студенте неко на мурићозе, микломозе и увуклоизвукле шкофалозе који својим имбирентним коклањем, али не било каквим коклањем, већ оним познатим – бубривезувно имбирентним – директно скомамолишу сићерасте везуве!
Архаичан Српски језик познаје појам „усташи“ (а не „усташе“) са значењем – устаници. Суочио сам се са овим проблемом приликом цитирања једног текста из 1934. Наравно да сам у напомени реферисао на такво значење јер је појам „Усташе“ у међувремену етаблиран у другачијем контексту. Аутор би то свакако морао да познаје, јер, ако се његова употреба израза повеже са малициозним тоном текста, који се осећа упркос конфузном стилу излагања, може се наслутити намера, коју је препознала група његове сабраће.
Ма не, какви, није мислио на студенте него на оне који их подржавају. Мада, како неповезано пише Миторполит, може да буде и нешто пето., али мислимо зло јер не разумемо га па нас Господ мрзи (8, 17). Циркус. А већина од ових владика што га нападају су исто прича за себе, колико су верне предању и отаџбини, а да су у Србији не би се ни бунили то 100%, част изузецима. Црква од када је преузео Патријарх Порфирије је имала наслеђених проблема, али није се баш отворено показивала недораслост ситуацији као данас.
Не браним в. Давида, али то што је написао не односи се на студенте. Ово су неке интерне „игре престола’ у којима ћу ја увек бити на супротној страни од в. Григорија Немачког, и Масима и Иринеја Америчких. Зашто? Ко разуме, схватиће…
Објашњење тога ко су „српске усташе“, али уједно одговор ботовима који раздиру хаљине због моје хуле „на Мајку Цркву“ (https://stanjestvari.com/2025/02/23/od-cega-su-nas-studenti-oslobodili/#comment-201922 иако је седмица фарисеја прошла, па није право литургијско време за њихове театралије). Уз назнаку да се не обраћам њима, него словеснима, јер знам да ни интернет бон-тон ни правила духовне хигијене не препоручују комуникацију са ботовима.
Који је смисао бота, етимологија не открива (каже да је од србскословенског неологизма „робот“, и етимоне не анализира до краја). Али кад разложимо сложеницу, видимо да је суфикс истоветан старогрчком βοτον, што значи марва, или благо како би стари Срби рекли, у зависности са ког се аспекта на облик живота гледа.
И то се логично надовезује: оно што је ниже од словесног роба који за газду раб-бота, ово бесловесно благо газдино само бота. И ефектно ђубри воћњаке, да плодови словеснима слађи буду.
А и савршено се уклапа у Небеску Литургију: у најважнијем бојном пољу данашњице, информатичком, свудприсутни ботови несумњиво су, иако нижи, битан ешалон оних војски које је Сатана подигао и повео на земљу Србију, „од звјериња свога и људскога“ – марва „које би се марва застиђела“.
„Мајка Црква“ се, могу констатовати, у мојем коментару нашла као колатерална штета, јер реч није била примарно (о) њој. Али скичање ботова, уз течење златног гноја из њихових уста (staphylococcus aureus? MRSA?), сведочи да је бич истине ударио добро, и на право место – на највећи и најболнији и најсмртоноснији чир на телу Србства.
Још један доказ вечног принципа: ти прегни да учиниш добро, оно што треба и што можеш, а Бог ће твојем делцу додати маха, и учинити и оно „што у срце човеку не дође“.
Слично, ни студенти нису имали намеру да устану у побуну против „Мајке Цркве“.
Али тако то функционише у духовном свету: кад се пљуне у лице Сатани, сав Ад стење и дрхти од гнева, и сав Ад устаје на Христовог јунака. Па је тако и „Мајка“ стала против студентарије (уз гласан шкргут пар кутњака: https://stanjestvari.com/2025/02/24/episkop-sergije-gledajmo-svoja-posla и https://srbin.info/politika/mitropolit-david-uporedio-studente-sa-ustasama-ocekuje-se-reakcija-patrijarha/) – демонстративно затворивши двери Храма пред њима. Иако их истовремено прељубазно широм отвара пред најшаренијим јеретичким и масонским и спонзорским шљамом, чије им црвене шаке не сметају. Односно, сама је показала да је битан агенс неподношљиве кварежи бивства, и чинилац „атмосфере од које мрамор трули“. Скупоцени мермер Храма, у конкретном случају.
Али ако су студенти ту јафетовски окренули главу од богомрског призора „Мајке“, која достојанствено јаше на напредној звери (што „бљује огањ из адових жвала“ и урла „AV,AV!“ – Откровење 17:3) и закључани Храм претвара у стидну мрзост опустошења, и господствено оћутали, ипак је збивање ескалирало у широки народни револт против још једне институције система која, будимо сасвим еуфемистични, „не функционише“ (https://nova.rs/vesti/drustvo/gradjani-u-porti-nove-crkve-u-kragujevcu-podrzali-svestenika-koji-je-stao-uz-studente/).
Јер, заправо, она функционише – будући да је њена улога у Апокалипси да духовно зароби Србина. Њом се испуњава и открива последње зло србског поробљења из Небеске Литургије: „Да не смије слободно мислити“ (тачније претпоследње: „нит слободно мислит, ни дисати“; ово потоње односи се на авионским запрашивањем отровани ваздух због којег више не смемо дубоко удахнути – осим ако неко није опуштен попут експерименталних животиња на којима је тестирана ефикасност разних формула „smart dust“ праха).
Слобода мислити подразумева мислити истину, лаж у овом свету никад није била забрањена. Црква, као Столп и Тврђава Истине (1.Тимотеју 3:15) задужена је за диструбуцију истине у свету. Главешине „Мајке Цркве“, и њена пешадија на терену, видимо, не допуштају истину – ко мисли другачије (истинито) и усуди се да то /по/каже, тај је непријатељ, хулник-сатана, изопштен и проклет (илустративни доказ: владика Артемије).
Скоро сви знају да је папизам (=језуитизам, то јест фарисејски клерикални милитаризам) највећа духовно терористичка организација на свету.
Али не сви знају, нит желе да знају, да су православни екуменисти који су са папистима-језуитима склопили пакт-савезништво, и то редовно демонстрирају на заједничким смотрама и маневрима (заједничким молитвама…), данас прва борбена јединица језуитизма – ударна песница христоцида, будући да је Христос данас остао само међу верним ученицима, православнима („Ја сам с вама у све дане до свршетка века“). То значи и србоцида, духовног – онолико страшнијег од физичког покоља, колико је душа већа од тела.
Тако да су, заправо, екуменисти ти који су „српске усташе“.
+
И ту питање и темица за размишљање, свима.
Да ли је Македонија заувек изгубљена за Србство?
Кад кажем Македонија, мислим у првом реду на цркве, јер су оне Амбасаде Небеске Србије на земљи (али и: ако те заборавим Скопље, и ако те заборавим Охриде, нека ме заборави десница моја!).
Ако јесте, како је то могуће прихватити и остати Србин? И изаћи пред лице Душану, и тисућама тисућ србских витезова што животе даше за Маћедонију?
Ако није, како се ампутирано може повратити? Како, кад је формално-правно (канонски) савршено предата туђину („братском народу“, бившим Србима, који се од Монтенегринских усташа разликују само тиме што су питомији, и Србе нису физички клали – мада зашто би, кад су их све у себе претворили, кољу се само Срби који одбијају да себе у туђина заробе)? И кад у црквеном праву, а нарочито међународном, принцип „пуј-пике – не важи“ не важи? Правници?
Једино објашњење – објашњење достојно земаљске истине и правде, законске објективности и здравог разума, али још више и најпре суштине дела пред лицем метаисторијске Небеске Правде (Инстанце на коју апелујем и којој ја најмањи овим формално подносим кривичну пријаву, кад већ нико други неће, и чуј и прими је, Небеска Србијо у Богу Правде!) – јесте: то отуђење је незаконито, и као такво правно беснажно.
А чиме је незаконито, ако црквена власт помесне цркве као самостално јуридичко лице има законско право да располаже црквеном имовином (даровштину и продају укључив – тј. закон није нарушен), и кад је одлука донета саборно и једногласно, уз формално поштовање саборске процедуре и формулу „изволе се Духу Светом и нама“?
Незаконито је субјектом.
Цео Архијерејски Сабор је незаконит – нелегалан: као збориште јеретика и унијата, и као званична филијала свејеретичког Светског Савеза Цркава.
То је оно што ја покушавам да објасним, залуду.
И то је Апокалипса Христових Студената показала, сваком ко има очи да види: да су и црквени главари слуге онога који данас поробљава сав васиони свет. Апокалипса дословно значи откривање појаве која је до тога била скривена, невидљива и тајна; а дело Духа Истине је транспарентна егзистенција, у којој се све види онако како јесте.
То патетични „мајкини“ ботови не могу сакрити, ма колико се као ревносна антихристова ишчадија трудили. Антихрист је истовремено и антисветидух: Дух открива што је скривено; а антихрист/антисветидух настоји да скрије оно што је већ испољено – властито зло, и да га прикаже као неприкосновену светост. Ботови су ту да држе скуте, да реп не провири испод сакоса и шлепа патријарашке мантије; али реп конвулзивно палаца, и већ су га и неподозриви видели.
Ако има Небеске Србије, Србска Маћедонија је њен део, њена Колевка. А сабор црквених криминалаца који су је одсекли и предали иностраним криминалним колегама (аналогно као што државни сабор криминалаца поклања србску земљу арапским и хрватским тајкунима), није Мајка Црква.
Quod erat demonstrandum. И амин.
Другим речима, благоверном Србину овде преостају само две могућности:
Да, ћутећи или гунђајући, допусти издају и предају Македоније (док у исто време херојски кличе да је онај ко изда и преда Косово проклет).
Или да се сагласи са грешником Евсевијем.
Па, благоверни Срби, бирајте између та два зла.
ПС
Ако има још неког ко жели да се придружи кривичној пријави пред Судом Небеске Србије за јавно кривично дело (crimen publicum) светокрадства Србске Цркве, нека то учини овде и сад, или нека ћути довека.
За процедуру, наравно, није битан број подносилаца кривичне пријаве, али је битан за ваше душе, Срби. Јер, црквено право експлицитно каже: ко прикрива лупежа – тј. сведочи да лупеж није лупеж, било речју било ћутањем – тај је и сам лупеж („о криптон тон клептин, клептис ести“).
А лупежи, не варајте се, неће наследити Царство Божје (1. Коринћанима 6:9-10).
Да ли преосвећени овако пише зато да би звучао бомбастичније, да би накрцао што више меандрирајућих реченица (к’о да га, не дај Боже, плаћају по броју карактера или шлајфни), или с циљем да буде неразумљив, па да после свагда може да каже да није добро схваћен?
Сукоб међу екуменистима и јеретицима уопште не би требао да нас интересује. Мишљење „обе стране “ верујући народ треба да игнорише. Кога брига за писанија Владике Давида и ове дуге групе црквених профитера.
Све сам прочитао. Штиво није лако, можда нисам све најбоље разумео.
Али ми изгледа да се ту уопште не ради о студентима.
Нити се студенти помињу директно, нити видим некакве алузије на студенте…
Међутим, помиње се „повлачење нових епархијских граница Српске Православне Цркве у Дијаспори“…
Помиње се „манипулисање датумом прославе Божића у Епархији диселдорфској и немачкој“
„…, на Фанару и у Ватикану, и опет упрезања у туђа кола…, “ Итд…
Конкретно, без увијања.
Да ли је могуће да шесторица потписника није ово приметила?
А шта ако јесте? Како онда тумачити оно што су они написали и потписали?
На крају – може бити да помињање „српских усташа“ и није најбитнији део текста владике Давида.
Не зна се ко је већа штеточина за СПЦ, Давид крушевачки или Григорије Димитрије, Максим и Иринеј. Први је духовно чедо Иринеја бачког, а остала четворица су духовна чеда пок.Амфилохија и Атанасија. На овој првој страни фали патријарх Порфирије и остали ковиљци, а на овој другој још Јован славонски и несрећни Кирило. ***** ***** **** ****
Крушебачки.
Dragi brate Evsevije,svaki tvoj komentar je malo remek delo..svi ovi mozgoslovi bi mogli kod tebe na kurs crkvene istorije,duhovne istorije i mnogih drugih oblasti…žalosno,kako te malo ko razume
Заборавих Игњатија браничевског.
Ово постаје занимљиво, али претерано пред пост. Само да за крај резимирамо, јер писати даље на ову тему, би било душепогубно. Значи, Патријарх Порфирије преко свог ментора Митрополита Иринеја постваља на нет шифровану поруку Митрoполита Давида , да се хватају на мувски лепак кртице фанара :). Ето какве имамо владике, чиме се баве, као нека дружина Пере Квржице. Молимо се да их Бог посети, просвети и опамети у време Велике Четрдесетице и да мање брукају мајку Цркву и мање издају Косово, мада тамо је све већ направљена катастрофа.
David je nekanonski episkop ****** ******* ******. Zato kod patrijarha Pavla nije mogao ni ctec da postane a kamoli svestenik i episkop. On je ****** ****** **** od Irineja Bulovica i mora da pise sve sto mu ovaj naredi telefonom. Tako stvari funkcionisu. Koliko je David postovan najbolje svedoci to sto su njegovi svestenici izasli i pozdravili studente koje on naziva ustasama. Oni ga ne sljive 5 para.
Огавна је лаж да је митрополит Давид било гдје у тексту назвао, упоредио, или на било који начин довео у везу студенте који протестују са усташама. Нити се то на било који начин може из писанија извести, нити било гдје у проницљивом и надахнутом тексту помиње уопште студенте, студентскје протесте, нити је могуће на било који начин повезати контекст „обојену револуцију“ са актуелним дешавањима. И читајући пасус у којем се спомињу „српске усташе“ (што је митрополит ставио у наводнике чиме је дао до знања да је у питању фигуративно изражавање), пасус испред и иза, те контекст садржаја никако се не може наћи повезница са данашњом студентском популацијоим што сугеришу аутори у србомрзилачком порталу „Нова“, као и дежурни клеветник по Српској Цркви, овај паћеник Благоје Пантелић.
Наравно, србофобично крдо нема навику читати текст већ ће сваку прилику, и очигледно лажну вијест, искористити да крене са риком по Српској Цркви. Шта да се ради, таква времена
ОПТУЖБА “СТУДЕНАТА“!
Владика (11. пасус – крај):
“Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје
ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“
и нови злодуси Лубјанке“.
ПОРИЦАЊЕ ОПТУЖБЕ (“СТУДЕНАТА“)!
Владика:
„Приписивати ми да сам под изразом „српске усташе“ мислио
на студенте Београдског Универзитета гнусна је лаж, учитавање
туђих мисли и подметачина!“
Владико!
“Ако коза лаже, рог не лаже!“
“ОНИ ДРЕЖДЕ ПО УЛИЦАМА…“ је, Владико, алузија (еуфемизам)
за “СТУДЕНТЕ“ , јер једино они, и само они, трентуно,
– “ДРЕЖДЕ ПО УЛИЦАМА“, обучавани “како да постану
„српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
“Студенти“=“они дрежде по улицама“=“српске усташе“=“злодуси
Лубјанке“!
Владико, проваљени сте (проваљена Вам је “шифра“) и треба да Вас
је срамота, посебно што је то све учињено пред Велики пост!
Pa glavnokomandujuci celokupne vojske NDH bio je Srbin Fedor Popadic iz Panceva….