Оволика навала стране и домаће силе покренуте против Цркве и Патријарха Порфирија досад није запамћена. Овај маљ саблазни покренут да погоди Цркву и Патријарха Порфирија није запамћен ни у „временима сивих мантила“
Владика крушевачки Давид (Фото: Епархија зворничко-тузланска)
Подсетник 1
Господње су године 2024/5. у Србији, и текућа већ узима маха. Од стране појединих читача знакова времена, али и савремених нам светитеља, година 2025. је означена годином упечатљивих догађаја широм света како у животу појединаца тако и народних скупина и целина. Пратећи догађаје током њеног првог месеца запажамо да се обистињују најављена предвиђања. Но она нису нимало непланирана, тј. нережирана!
Широм целовите Републике Србије српски народ излази на улице градова и проводи време на њима; штавише, он их запоседа; баш као и установе: школе, универзитете, клиничке центре, политичке и страначке институције и просторије… слободан и расположив простор, разне површине, те саобраћајна чворишта и мостове… Посвуда су људи (основци, средњошколци, студенти, наставници, професори, земљорадници, трудбеници, медицинари, јавне личности…, мало и велико, незнано и знано, а иза свих народних маса као штитова, опозиционари; иза опозиционара опет, стручњаци за обојене револуције и мајдане, док иза њих стране службе за разбијање Србије…). Наиме, сви испољавају своје идеје и гледишта, показују своја лица, карактере и душе, и попут Диогена из Синопе са светиљкама у рукама, дању и ноћу траже човека прво у себи, па у другима, у најодговорнијим личностима српског народног бића; у ствари тражи се неко ново друштвено уређење, бољи животни стандарди и перспективе; једна промене свих и свега, одмах и сада.
Сва описана и подразумевана стања данас, 2024/2025. године сада и овде, до у танчине кореспондирају са целокупном стварношћу такође креираном 11. марта фамознe 1991. године код Теразијске чесме и 5. октобра 2000. године пред Народном скупштином, на размеђу двају векова. Шта се тада догодило и догађало у народу и са народом, свима нам је познато, понајпре нашој глави и грбачи и савести! Да ли ће се и овај пут исто догодити остатку грбаче српског народа, с обзиром да се ради о стапању трију одисеја у једну, пресликавању трију драматуршких збегова у један ка обећаној земљи, питање је сад! – О чему је дакле реч, и о чему ће се говорити у будућности, само ће нам се касти! Само да нас све ово опет не кошта једног врага и по?!
Која је црквена личност са интегритетом, чак с ореолом тада изашла пред сав српски народ окупљен на Теразијама и Ушћу, да изрекне благо и отачко, а ипак твердо слово?! Био је то Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Господин Павле! Онај који је „сада члан Небеског Синода“. У покушају да Његове речи код народних маса изазову жељени ефекат мирног разлаза, а затим и мирних разговора и договора о важним питањима, и у првом, и у другом покушају Патријархове речи су наишле на звиждуке и одбацивање његовог предлога! Патријарх пак, само је закључио своје обраћање, и отишао! Да ли је Његова Светост Патријарх српски Павле раније икако размишљао и говорио о вековним невољама опстанка српског народа?! Јесте, често је и размишљао и говорио о томе:
„Наш јавашлук је плод наших историјских невоља. Не ради се о томе да ми не бисмо знали да се и литургички и духовно васпитамо и као народ образујемо и подигнемо. Знали бисмо ми то! Него је реч о томе да се српском народу то не дозвољава и да он нема времена за све побројано. Његов напредак у свему ограничен је на време између два напада на њега, на два збега, на два ропства, на две буне, на два ослобођења, па опет испочетка: на две окупације, два устанка, два рата, две страдије и покоља…“ Ето дакле узрока нашем данашњем јавашлуку; ето и наших историјских неприлика до овога часа.
СПЦ: Медијским и политичким манипулацијама злоупотребљена личност блаженопочившег патријарха Павла
А како бисмо ми у светлу претходних речи могли сагледати лик Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Господина Порфирија?! Свакако не као неки који би му били носиоци ловорика и фанфара! Оволика навала стране и домаће силе покренуте против Цркве и Свјатјејшег Патријарха Порфирија досад није запамћена. Овај маљ саблазни покренут да погоди Цркву и Патријарха Порфирија није запамћен ни у „временима сивих мантила“, када су, рецимо, за време нашег студирања на Богословском факултету у Београду људи који су носили сиве мантиле понеког колегу и одвели у нама непознатом правцу, рецимо брата Драгана, а да их ми никада више нисмо ни видели ни срели… Ко све није орао бразде по нашем народу; шта све није сејано по њему…?! Шта све није ницало из њега, каквог све плода и расплода он није доносио…; све су то страшна питања са још страшнијим одговорима?!
Нећемо ни помислити да наш Свјатјејши Патријарх нема снаге да поднесе и претрпи овај час смушченија и сивила, као и небивалих саблазни… Иначе, Патријарх још није ни распаковао свој путнички кофер, а већ је са своје стране учинио толико да би се тиме могло испунити целокупно преостало време његове службе; наравно, у условима мира и поретка. Како год, осврнимо се на Његов силазак у народ, боравак у њему и пастирско одговарање на његове потребе, све до добровољног давања крви; на решење Македонског раскола; решење црквеног проблема у Паризу; на санирање црквене кризе у Америци и враћање ствари у канонски поредак; на непоколебив црквени став у вези са тзв. Православном Црквом Украјине и одолевањем најновијим претензијама и притисцима Цариградског Патријарха; на устоличење Цетињског Митрополита у немогућим условима и на лично устоличење у Пећкој Патријаршији…, и све остало потоње злата вредно, Самоме Богу познато! И све то опет и опет учињено на тих и незлобив начин!
Христос је заиста страдао, и то путем неизрециво бруталних мука. Зато нам је све толико болно у вези са страдањима „народа који не зна Закон“… Мојсије је разбио плоче Закона Богом написане зато што је у подножју брда његов изабрани народ излио идола-Златно теле и почео да му се клања; Мојсије опет, није ушао у Обећану земљу због зановетала око себе који су га смутили па није најпре Богу одао хвалу и славу; Исаија опет преструган је од својих, Јеремија каменован, Језекиљ растргнут, Данило туђином бачен лавовима у јаму… И други наши Оци пострадали су од домаће руке, тј. од црквене вересије. А страдалници су свештеномученици и исповедници – патријарси Варнава, Викентије, Гаврило, Герман…, епископи Николај, Варнава, преподобномученици Јустин, Јован, Стефан Будисавачки, свештеномученици Лука Вукмановић, Душан… Зато и током свега овог и оваквог дешавања, па и након њега, упркос душевним страдањима Свјатјејшег Патријарха, неће тек тако дати Бог Порфирија Свог!… Он сада, дакле, испија чашу жучи припремљену му од стране разуларене духовне деце, која не само да туку по њему, по његовој црквеној служби и достојанству, него и по Српској Цркви, којој не служе, него настоје да се њоме послуже!!!
Данас смо сведоци да се упркос томе личност патријарха Порфирија и, преко њега институција Цркве, стигматизују и дехуманизују на начин који има јасан идеолошки предзнак и који има за циљ урушавање и прекид идентитетских веза са нашим духовним коренима, што последично може… pic.twitter.com/Lc57rALxzq
— Информативна служба Српске Православне Цркве (@Infosluzbaspc) February 11, 2025
У међувремену, и до овог часа Патријарх Порфирије само је повећавао своје архипастирске подвиге и проширивао меридијане пастирствовања и црквеног назиђивања. А оно што смо сви морали запазити као главне црте његовог карактера, или сталног душевно духовног стања, јесу: молитва, милосрђе, доброчинство, лакоћа заједничења, неуморно литургисање, беседнички полет, мајсторско вођење саборских и синодских седница, тактичност и расуђивање, гостопримство, и опет тајни подвизи… боме и дуготрпељивост. Али зашто бисмо ми говорили о нечему што је свима јасно и видљиво?! О његовом овогодишњем крсном имену у Светосавском дому, у обостраном језгровитом исказу о садашњем дешавању у народу, стекло се и созерцање садашње ситуације:
У нас, једну, две или више групација стварају страни и домаћи мешетари и режисери зађевица, које зађевице онда прерастају у надгорњавања, заваде и на крају, крвопролића. На тај начин наши усрећитељи најпре нас дарују братоубилаштвом, а затим нас мире тако и дотле док и мир почну да нам наплаћују; заправо док не почну лично да живе од нас као дембелани и утеривачи дугова и савести. Док у свему томе помагаће им фаланге муфтара, невладиних организација и медијских плаћеника. Ето зато су нам тако и толико и сва наша леђа изорана и плећа покидана!
Вештини уздужног и попречног браздања по бићу нашег српског народа данак одскора узима и тзв. теологија бунта?! Када је ова убрзо у пракси скинула маску са себе, показала се кривотвореном и насилном, односно новим издањем неоаријанизма и свих осталих јереси. Зашто и свих, осталих јереси?! Зато што су све јереси, баш као и све врлине, повезане као карике једног ланца. Када се ухвати једна карика, ухваћен је и цео ланац који ће те свезати! У вези са тим опет, стоји и чињеница да ако данас издаш истину у малом, сутра већ, издаћеш је целу! У српском народу пак одвајкада се знало за последице кривога зборења и делања у вези са црквеним светињама: Ко се греши о светиње, уста и врат му се окрећу наопачке, на леђа.
Зоран Кинђић: Одбранимо „патуљка“ Давида од интелектуалног Голијата
Завршили бисмо своје исповедно казивање овим речима. Знајући за докторску упућеност Свјатјејшег Патријарха Порфирија у целокупно богословље апостола Павла, није нам тешко погодити да се он надноси и над следећим стиховима, јер се речено у њима тиче како њега, тако и свих нас: Да… заповедиш некима да не уче друкчије. Нити да се баве бајкама и бескрајним родословима, који више наводе на препирке неголи на служење Богу у вери. А циљ заповести јесте љубав од чиста срца и добре савести и нелицемерне вере, од чега неки одступише и скренуше у празнословље, желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде (1 Тим 1, 3-7). Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе … и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим 2, 1-4). Сваком нашем младом човеку пак обратили бисмо се речима: Да нико не презире твоју младост (1 Тим 4, 12), а ти да чуваш свој ум и срце, душу и тело слободним за Господа, да не би био изигран и преварен од стране Варалице и његових слугу, који заједно обмањују и варају васколики свет!
Све старије пак подсетили бисмо на речи Патријарха српског Павла: „Молим вас у име Цркве Светосавске да се сва ова питања наша расправљају на месту на коме се и могу расправљати мирно и разумно у општем интересу. Молим вас у општем интересу да се данас мирно разиђемо! Поћи ћу и на ону другу страну да их исто коленопреклоно молим да се у општем интересу у овако тешким приликама у миру разиђемо. А да се… (заглушујући звиждуци и повици) рекох и спасох своју душу и пред Богом, и пред Светим Савом, и надам се пред вама, родом својим“ (11. март 1991).
Првенствено узрастати у миру и врлини, па ће помоћ стићи! Тако нам Бог сваке врлине помогао! И ми ето пред родом својим, пред Богом и Светим Савом нашим рекосмо, и душу своју спасосмо. Боже дај!
2. 2. 2025, у Крушевцу
Архиепископ и Митрополит крушевачки Давид
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
„Свјатјејши“ се окренуо рођаку, а не Цркви и Христу.
Писано 20.01.2025. г.
ИСПОВЕСТ и МОЛБА
Кајем се и исповедам Теби Господу Богу моме и Творцу, у Светој Тројици јединоме, слављеном и поштованом Оцу, и Сину и Светоме Духу све моје грехе које учиних у све дане живота мога и свакога часа, и у садашње време и у прошле дане и ноћи делима, речима и мислима.
Кајем се што се отворено залажем за екуменизам и што сам изјављивао да је екуменизам „насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве“, иако су црквени оци више пута осуђивали екуменизам као свејерес, што је заједничко име за псеудохришћанства, односно за псеудоцркве Западне Европе.
Кајем се што сам обављао функцију председника Савета Републичке радиодифузне агенције (РЕМ), чиме сам прекршио 6. апостолско правило: „Епископ или презвитер, или ђакон нека не узима на себе световних послова, иначе нека се свргне“, што је по канонском праву био основ да ми се одузме монашки чин.
Кајем се што сам изјављивао да се „јавно волим са Загребом и са Хрватском“, иако добро знам колико су зла претрпели Срби православци од „Загреба и Хрватске“ у три велика рата на овим просторима, чиме сам додатно утицао на урушавање националног, а посебно духовног идентитата преосталих Срба на подручју данашње Хрватске после наведених ратова.
Кајем се што сам љубио руку јеретику папи и што сам то са поносом изјављивао у јавности, иако сам упознат са вишевековним насртајима Ватикана и скоро свих папа на духовни идентитет православних Срба у настојању да их покатоличе.
Кајем се што сам изјављивао да би „папина посета Србији била веома значајна“, иако сам свестан хиљадугодишњег срамног односа Ватикана према Србима.
Кајем се због тога што сам се залагао да папа посети Србију.
Кајем се што сам јавно бацио Анатему на све православне Србе, зато „што погрешно уче да Дух Свети происходи само од Оца“, што је католички став по питању Символа вере, по коме они кажу да Дух Свети происходи и од Оца (Бог) и од сина (Исус Христ), и што је била једна од главних догматских разлога за Велику шизму 1054. године, када су римокатолици отпали од Свете, Апостолске и Саборне хришћанске Цркве.
Кајем се што сам за свог саветника именовао потомка члана обезбеђења усташког поглавника Анте Павелића, Драга Пилсела, у настојању да кроз тзв. екуменски дијалог приближим СПЦ Ватикану ради каснијег приступања СПЦ тзв. Унији са Ватиканом, што је крајњи циљ екуменизма.
Кајем се што сам Драгу Пилселу омогућио да упише докторске студије на православном Богословском факултету у Београду, чиме је добио могућност да изнутра утиче на разарање СПЦ.
Кајем се што сам Драгу Пилселу достављао поверљива документа СПЦ, која је потом користио за јавне наступе и нападе на српски род.
Кајем се што сам потпуно подлегао под утицај свог духовног оца владике бачког Иринеја, иако сам детаљно упознат са свим његовим вишедеценијским деструктивним активностима за СПЦ и што Иринеј доноси скоро све кључне одлуке у СПЦ, и поред мог патријаршијског звања.
Кајем се што сам потпуно подлегао под утицај председника Србије Александра Вучића, иако су световна и духовна власт формално одвојене, али би требало да буду у симбиози као двовлашће, на корист роду српском и држави, а не било којој политичкој власти у Србији.
Кајем се што сам под утицајем владике Иринеја и политичке власти у Србији пресудно утицао да се од СПЦ некаконски издвоје наше светиње у Северној Македонији и да се неканонски додели томос о аутокефалности Македонској православној цркви – Охридској архиепископији, чији представници, пре свега архиепископ Стефан, ниједним гестом, пригодним говором или на неки други начин не показаше благодарност за овај гест СПЦ.
Кајем се што сам тиме обесмислио напоре свих досадашњих великодостојника СПЦ да сачувају јединство наше Цркве и да не дозволе да се реализује пројекат неканонског осамостаљивања расколника у Северној Македонији, који је почео још у време безбожничке комунистичке власти у СФРЈ.
Кајем се што сам тиме обесмислио дугогодишњу жртву архиепископа охридског и митрополита скопског, и поглавара аутономне Православне охридске архиепископије Јована Вранишковског, који је често био утамничен у (сада Северној) Македонији због ревности нашој Цркви и канонском црквеном поретку, по коме се на подручју Северне Македоније одувек простирала црквена надлежност СПЦ, без обзира на различита имена под којима је егзистирала, а највише као Пећка патријаршија.
Кајем се што нисам адекватно реаговао на иступе епископа пакрачког Јована Ћулибрка, који јавно и вишеструко умањује број наших страдалника и мученика у Јасеновцу и другим стратиштима широм некадашње усташке НДХ, чиме се стварају услови за ревизију историје и аболицију НДХ за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом св. рату, чије су укупне жртве биле преко 800.000, од којих су српске жртве биле око 700.000, и чиме се данашњи Хрвати потенцијално ослобађају грехова својих предака за овај геноцид.
Кајем се што толеришем одступања епископа Григорија, који у Немачкој Свету литургију служи и на немачком језику, иако се на основу одлуке наше Цркве од пре око 40 година, поред црквенословенског, и српски језик користи у богослужењу.
Кајем се што толеришем одступања владике источноамеричког Иринеја, који Свету литургију служи на енглеском језику.
Кајем се што нисам реаговао када је цариградски патријарх Вартоломеј за СПЦ у више наврата говорио „Православна црква Србије“, чиме настоји да нашу Цркву ограничи само на данашњу Србију и да тиме преузме све наше епархије у иностранству.
Кајем се што сам увео 18 архиепископија (виши ранг у односу на епископију) у СПЦ, што може довести до новог раскола или чак потпуне дезинтеграције СПЦ, зато што по канонском праву сваки архиепископ може затражити самосталност за своју архиепископију.
Кајем се што сам пристао да се за мене адаптира луксузна вила на Дедињу у вредности од око 650.000 €, у коју планирам да се уселим, а заветовао сам се на скромност.
Посебно се кајем за своју пасивност по питању отимања наше духовне колевке и нашег Завета – КиМ.
Признајем све и кајем се за своја сагрешења и за одступништво од своје Цркве, на чијем сам челу као патријарх по Духу Светоме, да је предводим и да Њоме кормиларим у ова смутна времена, али својим поступцима све урадих супротно.
Кајем се, јер сам због свега овога недостојан патријаршијског трона СПЦ.
Најпре молим за опроштај мојих грехова све вернике СПЦ које сам изневерио, а на Богу је да све пресуди по својим аршинима.
Молим се свим верницима СПЦ да ме у молитвама Господу помињу и да траже милост Његову за моју грешну душу.
Молите се за мене да ме Дух Свети просветли да макар пробам да исправим део велике штете коју сам нанео својој Цркви и своме роду, па да тиме бар покушам да откупим душу своју пред Господом када дође време да изађем пред лице Његово, али и у оно касније време Страшног суда, када ће свима нама поново бити суђено за сва наша сагрешења.
За све учињено се кајем и молим Богу да ми опрости.
Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили.
Раб Божији, Слободан
извор: Вајбер група Гора Савина
https://invite.viber.com/?g2=AQBRf8c0v9Y2ZlInaK0oSeVaYGP%2BJkUFNrOWKFgJQwK7P6nrn1h4%2B3s7CmMTsKfK&lang=en
„све до добровољног давања крви; на решење Македонског раскола“ – ово прво је смешно а ово друго је трагично.
Обично се каже “ читам и не могу да верујем“. Написаћу ипак, читам и могу да верујем јер одавно ми је већ све јасно. „Познаћете их по делима њиховим“ ( и познадох их ).
Пре свега високо свештенство мора да схвати да Христову Цркву сачињава и народ. Оно је само руководећи орган. Међутим ово им не иде на руку. Народ као део Цркве у наведеном случају дакле не напада себе, већ уочава да је нешто „труло у држави Данској“. Конкретно за садашње стање, труло је у руководећој структури Цркве.
„Нас нападају“ је једна флоскула, помоћу које високо свештенство за себе изграђује непробојни бедем тако да могу да раде све као да су безгрешни, без ичијег питања и икакве одговорности. Безмало својим чињењем и нечињењем би да буду православне папе.
Ономе богочежњивом чељадету сузних очију и опослених руку, што „Белим Анђелом“ очељава истинохођење младости ради сретања у Сретењу и кроз Сретење, пљунуо си у лице, у око, у сузу, у руку, у срце, у „Анђела“, архиепископе и митрополите крушевачки… Приде и згазио и одрекао. Дела сад се окрени западу…
био чланак овде, истина добронамеран и лепо написан, да зачтитимо Владику од оних јеретика и атеиста са теологија.њет. А ово не зна се о чему Владика пише, како да га заштитимо од њега самог. Изгледа да у СПЦ има још мање од десетак владика који уопште знају шта је православље, јако је лоша ситуација. Патријарх им је лепо забранио пре годину две да пишу, а онда их пустио да га бране 🙂 и онда је наступио тотални хаос.
Нисам заборавио.
Ономе младеновачком, крхком и плавокосом, кротком и победном „анђелу“ који је даривао икону, не остављај празне руке – заповеди да Порфиријеву фотографију трепетно у Сирмијум однесе, да се дете од јереси избави… Оикониће фотографија кад се дете буде фотографисало са иконом…
„… Јер видеше зле очи моје запоседнуће твоје које сам приготовио свом народу Србскому…“ – александар ђавопримац, икона МРЕЊА 2025…
Почео сам да читам текст… Али је ове екуменисте више ништа не разумем. Него, шта се дешава са светом Студеницом, хоће ли бити каква комерцијала, докле се стигло? То су права питања.
Бивша Србија је далеко стигла на европском путу, али је београдака патријаршија дакако престигла.
Српски архијереји као главни виновници стања у коме се као народ и држава налазимо треба да се покрију ушима! Безакоње и хаос у Цркви су главни узроци хаоса и безакоња у држави! Црква је душа државе и не може држава да оздрави док не оздрави Црква! Због њиховог отпадништва (отвореног или прикривеног) у свејерес екуменизма, шуровања са папистима, новотарија у богослужењу и нарушавања канонског поретка безаконим сменама појединих архијереја, почевши од 2010. године и протеривања Епископа Артемија са Косова и Метохије, имамо и издају Косова и Метохије од стране АВ и параде срама и владавину мафије и свакодневно кршење Устава и закон а од стране напредњачких и претходних властодржаца и тд. Када би се ствари у Цркви довеле у ред ми бисмо за месец дана као народ и држава стали на зелену грану. Овако остајемо у дебелом минусу!
@Сања: „…Изгледа да у СПЦ има још мање од десетак владика који уопште знају шта је православље, јако је лоша ситуација.“
Навикли смо на широк спектар коментара, од екстремно мрзилачких до тупих и провокаторских. Овде је један „поучни“, да знамо како се тек један од пет владика СПЦ разбира у свој посао. @Сања, дете, ето прилике за тебе да их поучиш, не дај да остану у мраку, потруди се још да их просветлиш и поштено свој сребрњак зарадиш.
Ово је још један неспоразум. А све због различитих нивоа узрастања. Наша преосвештенства су већ одавно истрчала лествицу врлина и сад се спокојно клате на оној последњој исијавајући љубав на све стране. Њима је то лако било са свим тим силним докторатима, ко са каквим кукама, хватали су се за сваку следећу лествицу и тако све до самога врха. Док се највећи дио неуког пука заглавио још на онијем првим тарабама, а добром дијелу се и дроб по земљи вуче. И како сад то све увезати. Еда би се ови одозго смиловали па да се пруже ка овијем доље, не би ли их како повукли навише. Оће они то, знам ја, љубав их на то нагони.
Са обзиром да су поносни „… на решење Македонског раскола…“,
предлажем нашим архијерејима да одрже опело нашим прецима страдалим у Балканским ратовима 1912. и 1913. И тако у свим црквама које су у њиховим епархијама. Да помену сва имена исписана на каменим плочама које се налазе у тим црквама.
Потом нека се запитају зашто су ти људи страдали и нека то објасне верном народу па доведу у везу са „… решењем Македонског раскола …“ и вишеструком експлицитном подршком напорима и достигнућима председника републике на решењу конфликта на КиМ.
Поводом оптужби да је студентски покрет обојена револуција, није али може да прерасте у то!
Овде се у суштини ради о побуни народа против злорада и нерада надлежних и борби за физички опстанак „малих“ људи великог срца. Студенти су само најосетљивији и најмање трпељив део народа.
У скором времену уследиће политичке последице и тада се све ово може свести на обојену револуцију (увек може да буде и горе). Професионалци из Евроатлантиде су заиста мајстори да препознају друштвене напетости и „наведу воду на своју воденицу“.
Није део одговора митрополиту, али кад сам већ ту предлажем нашој деци која сада ходају да, када истерају садашње неполитичке захтеве, направе некакав политички покрет и сигуран сам да ће победити на изборима.
Нека се не плаше што о многим стварима битним за функционисање државе немају појма, сигуран сам да ће препознати и ангажовати честите професионалце.
„Знајући за докторску упућеност Свјатјејшег Патријарха Порфирија у целокупно богословље апостола Павла,“… требало би претпоставити да му је познат и део из 2. посланице Коринћанима у којима их критикује речима: „20. Јер подносите ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима. ако вас по образу бије. 21. На срамоту говорим, као да ми постадосмо немоћни.“
Неко би могао да протумачи да су студенти и средњошколци устали да својим мирним протестима скину срамоту са старијих генерација.
А што се тиче поштовања оних који су на власти, управо су они донели законе по којима у нашој земљи владају демократски принципи и демократске институције (а не аутократија или тиранија) и из поштовања према њима треба их подсећати да се тога држе сваки пут када са тог пута скрену.
Ако ћемо се позивати на светитеље, позовимо се најпре на светог Јована Крститеља који је свој живот дао сведочећи пред тадашњим владарем- Иродом, истину, и то не чак ни догматску већ ону која се тиче морала. Било би добро када би они који светећи водице и секући колаче за славу светог Јована зарађују за своју егзистенцију, следили и његов пример или бар поучавали друге да га следе.
Јавио се експерт, послао га Патријарх да се он не брука, Владика Петар, шта рећи на ово, него не да можемо да сумњамо, не само да можемо, него имамо право, али и даље ћемо да идемо у Цркву, па он нека се замисли какву је глупост одвалио и нека се чеше тамо где га не сврби. Али овакве изјаве су доказ да је све мање Владика које су православни. Срамота велика. У време Марка Ефеског, као и данас, је Црква је наизглед отпала, али је било достојних Владика и то је оно што се каже у Јаванђељу; Ни врата пакла не могу да науде Цркви, а не ове смушене Владике.
https://spc.rs/sr/news/aktuelno//13325.vladika-petar-nikada-ne-sumnjajmo-u-svoju-crkvu!-.html
Сетити се и овог, после ослобођења логора Србија.
На првом Црквено народном Сабору.
Боље не коментарисати. Сувише је тужно и ружно.