Љотићева логика је, у оно време, била логична. Али, ја бих умро од стида да нисмо имали „нелогичне” архијереје Гаврила и Николаја. Данас их немамо, али у нама тече њихова крв

Владимир Димитријевић (Фото: Медија центар Београд)

Мејл је стигао

Од свог саборца, који је прочитао текст о “деломпаризацији” Србије, примио сам електронску пошту:

“Драги Владимире, хвала ти што си у наставку ʼантиломпаризацијеʼ фактички потврдио све што сам у цитираном мејлу писао. Када би Ломпара у први план стављала патриотска опозиција, свесрдно бих то подржао. Али, они који финансирају и управљају студентским бунтом (не волим да кажем ʼдецаʼ за студенте, то су одрасли људи) то неће урадити. Изиграће га, као и све патриоте који буду у тој ујдурми учествовали. Ја студентима не верујем априори. Има их разних. Верујем само онима које знам, то су моји студенти. А њих је мало. Многи студенти су заражени европском пошасти. Сети се само мајдана у Кијеву. ʼКафа у бечкој опери и чипкасте гаћицеʼ, како је на неком транспаренту тамо писало.”

Владимир Димитријевић: Доба „антиломпаризма“ (огледи из импресионистичке аналитике)

Тако је писао мој саборац из доба борбе против рушења образовања у Србији.

Све то звучи трезвено.

Национална опозиција?

Чак и сјајно.

Сумњиви студенти, наивни Ломпар подложан манипулацији, а, са друге стране, национална опозиција за коју се, авај, још не зна ко је чини, и ко је подржава, и кога она подржава.

Мислим да ће Велики Кловн, као и много пута до сада, кренути да обликује неку нову „националну опозицију”.

З. Чворовић, В. Димитријевић: Вучићева кловнократија или Србија за владе Шћепана Малог

Рецимо, нешто попут покрета „Ми – глас из народа”, о чијој судбини један од његових оснивача, Синиша Љепојевић, у интервјуу „Печату” каже:

“Иницијални састанак је одржан код др Несторовића у његовој ординацији. Мислио сам да од тога нема ништа, али догађаји су ме демантовали. Нисмо имали ни новац ни инфраструктуру, ни оптимизма није било превише…(…) Ми смо били као културно-уметничко друштво, буквално од нуле смо кренули у сваком смислу. За нас је гласало сто осамдесет хиљада људи! Бирачи су били жељни нечег новог, то је био наш адут. И тако смо ушли у парламент.(…) Имали смо тринаест посланика. Међутим, десило се да су ту настали неки неспоразуми и онда се тај покрет распао.(…)

Да, али неспоразуми око новца су дошли касније. Група у којој сам остао је била ускраћена за новац који се добија од државе за страначке активнoсти. Ми смо основани као група грађана и рачун се води на приватно лице, у овом случају на др Несторовића. Сваки посланик на месечном нивоу добија финансијска средства за страначки рад, тај новац др Несторовић као власник рачуна не даје другој страначкој групи – Ми, Глас из народа. Не даје нити ће давати како ствари стоје.(…)

Колико ја знам то је око две и по хиљаде евра месечно.”[1]

По посланику, наравно.

Добра идеја?

„Није лоћикаво”, што каже народ. У Скупштини Србије се правиш да си мртав док СНС прождире државу, а парице капљу. С неба па у џепић. А ти се широко осмехујеш, чак и без златног зуба из Балашевићеве песме. И Велики Кловн влада. Већ спрема тај исти Кловнократа барем десет патриотских и осам студентских листа, оних „правих”, његових. Све патриота до патриоте и студент до студента. Сви против „обојене револуције”. Нико ни долара не прима од ЈуЕсЕјда. Лова стиже од Великог Кловна, који нас плаши Динком Грухоњићем. Тражили сте – гледајте, зар не?

Владимир Димитријевић: Студенти нису запалили жито, него бакљу Слободе и Правде!

Ипак, то није све: пошто ми се мејлом јавио озбиљан човек, да се подсетимо једне трезвености из наше прошлости. Јер, поред логичности, одговор који нудимо епохи мора бити заснован и на питању моралних избора у тешка времена. А неки пут морални избор не изгледа логично. Логична је изрека „Покорну главу сабља не сече”, али има и она друга, која част ставља изнад главе: “Вода све опере до црна образа”.

Трезвени Љотић и врх СПЦ

Читајући већ цитирано електронско писмо, сетио сам се Димитрија Љотића, вође мале, али идеолошки монолитне, политичке организације „Збор”. После потписивања Тројног пакта 25. марта 1941, који је изазвао огромни гнев српског народа, јер Србин није желео савез са Хитлером и Мусолинијем, кренуло се, свенародно, ка рушењу Владе Цветковић–Мачек путем несустајних протеста где год је било живих потомака Карађорђа и Његоша. Љотић је, као искрени родољуб, сматрао да ће последице обарања пакта бити кобне, пошто ће се Хитлер свом снагом обрушити на Краљевину Југославију.

Димитрије Љотић (Извор: Википедија)

Љотићу је највише сметало што је у рушењу Тројног пакта најактивније учестовао врх СПЦ. У својој студији о вођи „Збора”, „Учитељ или фарисеј”, Растко Ломпар пише:

„Подршка коју су епископ Николај Велимировић и део клера указивали Димитрију Љотићу престала је током драматичних догађаја пролећа 1941. године. Српска православна црква се јасно определила за Савезнике, а против споразума са Осовином. Још фебруара 1941. године, патријарх Гаврило упитао је све епископе за мишљење о питању пакта са Осовином. Сви епископи изјаснили су се против, а најжешћи противници пакта били су епископи Николај и Иринеј. СПЦ је израдила меморандум против пакта, који је предат намеснику Раденку Станковићу 19. марта. Активности СПЦ нису се заустављале само на томе, већ су успостављани контакти са свим политичким актерима који су се противили пакту. Патријарх је у разговору са председником Владе изјавио да је пакт издаја српског народа, и заказао је седницу Синода за 27. март. Та одлука, која је објављена у штампи, далеко је одјекнула у југословенској јавности. Због ње је Драгиша Цветковић покушавао да се сретне са патријархом, а Димитрије Љотић је упутио писмо патријарху и епископима Николају и Иринеју 26. марта. У писму, које је само делимично објављено у његовим Сабраним делима, он је бранио кнежеву одлуку да се приступи пакту и упозоравао епископе на страшне последице уколико наставе да му се опиру. (…)

У сваком случају, патријарх и епископи нису прихватили савет Димитрија Љотића и СПЦ је подржала државни удар 27. марта 1941. године. Према доставама БДС-у (немачка обавештајна служба, нап. В.Д.) епископ Николај се састајао са завереницима и пре пуча. Дан након удара, патријарх Гаврило се обратио јавности преко радија говором, који је према неким индицијама написао епископ Николај. Односи између Димитрија Љотића и епископа Николаја, као и остатка СПЦ, трајно су покварени и нису се поправили ни током окупације.“[2]

Трајно покварени односи између Љотића и Николаја настали су на основу различитог односа архијереја и Љотића према Тројном пакту. Не на основу личне нетрпељивости.

Љотићево писмо

Љотић је патријарху Гаврилу и владикама Николају и Иринеју писао 26. марта 1941:

“Према томе ја вас молим и преклињем да се с ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Кад је већ пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело једна права, пуна и чврстине и ауторитета влада која ће с једне стране пакт поштовати а с друге стране народу улити поверење да ће слобода и независност бити сачувани… Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити сву одговорност за слом државни и народни и пред Богом ћете испасти као они људи „који траже славу не код Бога већ код људи”.

На завршетку морам поменути да су сва моја предвиђања из спољне политике досад била углавном испуњена, па отуд и ова моја тврђења ваља гледати под тим углом…”[3]

Љотић је, чињенично гледано, био у праву: Хитлер и Мусолини су разбили Југославију, наступило је расуло државе, а Срби су страдали највише у својој дотадашњој историји.

Неколико питања

Ако се томе дода да су и Американци и Британци имали своје емисаре у Југославији у марту 1941, који су се састајали и са врхом СПЦ, да ли то значи да је врх СПЦ учествовао у „обојеној револуцији”? Јер, англоамерички обавештајци су долазили и виђали се са некима од епископа, и очекивали од њих подршку пучу изведеном 27. марта. Тај пуч је одговарао САД и Великој Британији. [4]

Неколико питања: да ли је врх СПЦ требало да подржи кнеза Павла и Владу Цветковић – Мачек приликом потписивања Тројног пакта? Зашто су Срби рушили Тројни пакт иако су знали да је Србија окружена пактовским земљама, и да не може да се одупре јачем непријатељу? И да ли би нам, можда, било боље да смо слушали Љотића? Да ли би Хитлер и Мусолини заиста сачували Југославију од поделе коју су фирер и дуче планирали, и која је између Сила осовине договорена још 1940. године?

Међутим, кључно питање гласи – да ли су Срби на челу са врхом своје Цркве заиста могли да пристану на савез са Хитлером и Мусолинијем?

То питање је морално. И кључно. Такво је било питање из 1914. године – да ли да се покоримо Бечу или, после Првог и Другог балканског рата, да прихватимо услове Фрање Јосипа? Такво је било и питање 1915. године – да ли да капитулирамо као Црна Гора или да кренемо на албанску Голготу, која ће нам 1918. донети солунски Васкрс?

Још нешто

Мој кореспондент каже да не верује студентима априори. Љотић ни патријарху Гаврилу, ни владикама није веровао априори. Сматрао је да озбиљно греше. Углавном је био у праву. Енглези и Американци су нас, видело се то још 1942, изиграли. Препустили су нас Стаљину и Брозу. Патријарх Гаврило је дочекао комунистичку окупацију земље у којој је Српска Црква имала своју паству. Николај Велимировић је умро у изгнанству, осуђен од Броза и његових на губитак држављанства. Љотић је, следећи своју логику мањег зла („Боље пакт него рат” ) сматрајући да су Немци мање зло од комуниста, и служио је Немцима од 1941. до 1945. Срби су, у ужасима Србоцида, изгубили преко милион људи у Другом светском рату.

Демонстранти на крову Митићевог аутобуса 27. марта 1941. (Фото: Документација „Политике”)

Али, читаоче, стави руку на срце – какви бисмо ми били Срби да смо, као Бугари и Румуни, били у савезу са Хитлером и Мусолинијем? Какво би било наше морално наслеђе?

Наравно да спољна и унутрашња политика нису исто. Наравно да савез са Хитлером није исто што и власт Вучића. Али, питање морала у политици се данас поставља са истом жестином као и некад. Зар ћемо допустити да Врховни Кловн и Савез напредњачких срамотника униште Србију? Која власт може нанети већу штету српском народу од Вучићеве? И зар студенти мање од некакве „патриотске опозиције” желе добро Србији? И зар је Ломпар, који их подржава, некакав кратковиди славољубац, какви су, у очима Љотићевим, били патријарх Гаврило и владика Николај?

И још нешто

Или, како рече Ива Радовић:

“Десет месеци живимо у опсадном стању, и није случајно што ово стање власт намерно потпирује, јер је природна људска потреба за сигурношћу и предвидљивошћу. Рачуна се на то да ће у једном тренутку доћи до засићења, да ће људи напросто желети да се врате својим, привидно нормалним, подразумевано изнуреним, животима.

Упоредо са тим мобилишу се једни против других они који су оправдане протесте започели и подржали. То даје резултата, те се на мрежама може видети више гнева против „неутралних” (а то је категорија која обухвата многе, од пуких лицемера па до обесправљених и очајних) или неподобних, него против оних који нам заиста, дословно, раде о глави.

Узмимо се у памет: и „националисти” и „евроатлантисти” заслужују здрав ваздух, земљу и воду, заслужују једнаке могућности да се школују, запосле сходно образовању и способностима, заслужују објективно информисање, заслужују да се возе ауто-путем или чекају воз на станици без страха да ће погинути. То су неупитна права; све остало решава се на изборима.”[5]

Ива Радовић: Изнуривање, спиновање, хушкање… и реч-две о Цркви

Тако и ја мислим. Као што мислим да борба против Вучића нема никакве везе са кијевским нацистичким бунтом на Мајдану који је довео до Зеленског и НАТО рата против Русије на Украјине. То има везе са нашим непристајањем на сверазорни и издајнички режим Александра Вучића који нас, бацајући димне бомбе на којима пише „Динко Грухоњић”, води у слом и пропаст.

Љотићева логика је, у оно време, била логична. Али, ја бих умро од стида да нисмо имали „нелогичне” архијереје Гаврила и Николаја. Данас их немамо, али у нама тече њихова крв. Слаби и недостојни, њихова смо духовна деца. Благословите нас, Ваша Светости и Ваше Преосвештенство!

Опрема: Стање ствари

(Правда, 14. 9. 2025)

[1] https://www.pecat.co.rs/2025/08/ulazak-u-politiku-je-moja-velika-greska/

[2] Растко Ломпар: Димитрије Љотић: учитељ или фарисеј, Catena Mundi, Београд, 2021.

[3] Димитрије В. Љотић: „Одабрана дела”, Прва књига, Минхен, 1981, стр. 237

[4] oko.rts.rs/istorija/5083943/uloga-amerikanaca-u-pucu-27-marta-1941-skrivena-pisma-tajni-emisari-i-dusa-jugoslavije.html

[5] https://stanjestvari.com/2025/09/13/iva-radovic-iznurivanje-spinovanje-huskanje-i-rec-dve-o-crkvi/

Categories: Гостинска соба

Tags: Владимир Димитријевић, Димитрије Љотић, Тројни пакт, студентски протести