Бринимо о будућем онда када дође време за то. У овом часу треба се бринути само за основно достојанство, човечност и правду. У томе бисмо морали сви да се сложимо, то није питање идеологије или политике
Фото: Фејсбук страница Иве Радовић
Изнуреност је нормално стање савременог човека, и то није случајно.
Изнурен човек нема времена ни снаге да се позабави проблемима од суштинског значаја – смислом, сврхом, бићем, истином – свим оним питањима која би одредила његово деловање у свету и живот сам. Уколико прокламована или усвојена идеологија не даје одговоре на ова питања априори, онда је важно да се упитан човек исцрпи што више, како их никада не би ни поставио. Његова основна брига треба да буде животињска – да преживи дан, задовољи своје основне потребе, и да се, у најбољем случају, размножи. Чак и питања размножавања, из визуре просечног сисара, не досежу даље од две генерације.
Већина савремених политичких система наше биће своди на обрисе класе сисара; наша је срамота уколико на то пристајемо.
Ако се ишта може констатовати као квалитет домаће актуелне власти, то је да се политика изнуривања, уз дозе спиновања и pseudologiae fantasticae, спроводи готово беспрекорно.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je nagovestio kada bi mogli da budu održani izbori. Ovog puta pominje dva potencijalna datumahttps://t.co/0BQTKqfqlp
— Vreme (@NedeljnikVreme) September 13, 2025
Десет месеци људи протестују, тражећи да се одговорни приведу правди, и једнаких десет месеци власт, по default-у изморене, обезнађене људе, игнорише, успут их исцрпљујући што ћутањем, што лупетањем, што вређањем, што батинањем, што – да (зло)употребим њихов израз – капиларним изнуривањем. Свакога дана имамо на десетине и стотине протеста, где би, само за нас лично, присуство било неопходно – а човек се још увек не може клонирати тако да буде на сваком истовремено. Било да је то школа у којој је устоличен неспособан и штетан директор, саслушање неправедно притвореног, бешчасно распродавање државне имовине, загађење ваздуха и воде, деложирање сиротиње, медијске увреде појединаца и група које би у нормалним околностима биле темељна основа за тужбу… а где су ботовски напади, полуписмени графити, приватне претње, напади локалних кабадахија, клизавице потказивача, полтрона и лажова?
Десет месеци живимо у опсадном стању, и није случајно што ово стање власт намерно потпирује, јер је природна људска потреба за сигурношћу и предвидљивошћу. Рачуна се на то да ће у једном тренутку доћи до засићења, да ће људи напросто желети да се врате својим, привидно нормалним, подразумевано изнуреним, животима.
Упоредо са тим мобилишу се једни против других они који су оправдане протесте започели и подржали. То даје резултата, те се на мрежама може видети више гнева против „неутралних“ (а то је категорија која обухвата многе, од пуких лицемера па до обесправљених и очајних) или неподобних, него против оних који нам заиста, дословно, раде о глави.
Узмимо се у памет: и „националисти“ и „евроатлантисти“ заслужују здрав ваздух, земљу и воду, заслужују једнаке могућности да се школују, запосле сходно образовању и способностима, заслужују објективно информисање, заслужују да се возе ауто-путем или чекају воз на станици без страха да ће погинути. То су неупитна права; све остало решава се на изборима.
Ова права, у основи, не би требало да зависе ни од какве геополитике, па ако било ко рачуна да ће се нека светска сила изборити за њих као нуспојаву у борби за систем идеја, чини ми се да жестоко маши пориве који мотивишу процесе, а посебно актере тих процеса. Тешко да можемо проценити у шта све могу да се трансформишу квазиидеологије које сисамо као мајчино млеко, везујући се за симболе више него за оне који их носе. Неће Трамп или ЕУ да вам да хлеб ако будете гладни, него саосећајни комшија. У том смислу требало би комшију поштовати знатно више него богатог геака који удара на танке жице нареченог саосећајног комшије.
Браниоци ненародног режима, колико год паметни и речити били – таквих има, углавном се декларишу као „неутрални“, частићу их да су скептици – поседују врло јасну слепу мрљу на месту корупције. Дакле, ако корупција, непотизам и го лоповлук, непосредно угрожава народ, како онда ово може бити режим усмерен ка добру народа, или (последњи лицемерни бисер) – једина странка/идеологија/задружна мафија која се осврће на социјалне проблеме друштва?
Најсувислија критика (логички потпуно бесмислена) каже како су критичари режима огрезлог у корупцију, и сами склони корупцији. Добро, и? Да ли то значи да је критика неутемељена?
Бринимо о будућем онда када дође време за то. У овом часу треба се бринути само за основно достојанство, човечност и правду. У томе бисмо морали сви да се сложимо; то је онтолошко питање, не питање идеологије или политике. Не треба више од просечне интелигенције да се буде прагматичан, али је потребно суптилније морално осећање од голог користољубља или театралног манихејства. Просто речено, ваља да само мало будемо људи који виде шире од сопствене задњице. Апологетику наречене задњице, за сад, ваља оставити по страни; и туђе се задњице питају, уосталом.
На крају, реч две о Цркви (мислим на СПЦ).
За верујуће, Црква је поседник Светих тајни, свештеници су носиоци апостолског прејемства; Цркви припадамо и због и ради спасења. Међу свештенством има и оваквих и онаквих (као и нас лаика), и уосталом, сви чинимо цркву – и „педери, курве, лицимури…“ како би рекао блаженопочивши Сава из Кикинде; и лажови, и прзнице, и прељубници, и трећебрачни, и, лопови, и разбојник који је први ушао у Царство Божје. У Цркву не идемо да би нам дала политичке смернице, него зато што… упућујем заинтересоване на Символ вере (има на нету, има у сваком црквеном календару, чита се на свакој литургији).
Разумем да би за политички активне, а атеисте, било корисно када би се Црква определила једнодушно за одговарајућу страну, имајући у виду да се преко 80% становништва декларише као православно (нек им буде), али од тога ваља одустати. Макар у смислу личног опредељења, нека се верујући држе онога што Црква налаже, а атеисте нека то не занима. Остало је (у погледу спасења) неважно.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Иве Радовић)
Categories: Гостинска соба
Коректно сагледано и написано. Наслов кратак, а речит: „Изнуривање, спиновање, хушкање…“ Хвала Ива.
На тему изнуривања да пробам да допуним: „Десет месеци живимо у опсадном стању, и није случајно што ово стање власт намерно потпирује, јер је природна људска потреба за сигурношћу и предвидљивошћу. Рачуна се на то да ће у једном тренутку доћи до засићења, да ће људи напросто желети да се врате својим, привидно нормалним, подразумевано изнуреним, животима.“
Тачно је да власт уз помоћ са стране потпирује и продужава опсадно стање уз међусобно хушкање (значајно контролише део друге стране). Али ми се чини да разлог није нада у засићење после чега иде оно познато: “ … а сад сви на своја радна места и у школе“. Овде се ради о много језивијим мотивима, а они су директно везани за опстанак државе и народа. Званични медији, јавни сервиси, лидери, опозиција, интелектуалци, јавне личности, СПЦ, САНУ, коморе … углавном ћуте о бесповратном формирању државе Косово, о комадању и продаји или припреми за продају српских природних ресурса (рудника, националних паркова, извора воде, инфраструктуре железнице и производње струје …), о комбиновано колонијално-олигархиској приватизацији Србије, незапамћеној корупцији и раслојавању друштва, доласку инвестиционих фондова, који ће за мале паре откупљивати наше јалове огромне кредите (за стадионе и сајмове), о уништавању домаће привреде и отварању шопинг молова за продају увозне робе, о „родољубивим“ увозним лобијима, који газе сељака и увозе храну … Посебно се пази (и власт и опозиција) да се ништа не мења док се не узме последњи цент на монструозној и никад већој корупцији – ЕХРО. Али ово није крај набрајању. „Хаос“ је потребан и за нетранспарентно и тајно потписивање уговора са СЗО о губитку суверенитета при појави „пандемије“, уговори о „увозу“ радне снаге из Азије и Африке, …
Укратко, купује се време за читав низ активности испод радара јавности, а на штету свих нас, и ћација и блокадера, где ови други, чини се, виде део егзистенцијалне претње, а корисни идиоти јок.
Одличан чланак Иве Радовић.
Зар није време да се окупе наши умнији људи на пројекту стварања новог друштвено-политичког система примереног нашем народу и поднебљу. Да се створи праведније и хуманије друштво засновано на истинским вредностима у којем би живео наш народ у чистој природној околини.
Зар нисмо сведоци да су и западна и источна „демократија“ стигле до свог краја и да су препуне аномалија и апсурда.
А ово све што се нама дешава већ дуже време је знак непостојања државе.
За почетак, после пада овог режима, који је неминован, треба укинути функцију Председника, да нам се никад више не понови овакво зло. Отварањем досијеа ће се открити размере зла. Ни Скупштина а ни Влада нам нису потребне, овакве какве су. Државу би нам боље водила два српска сељака – домаћина, један да води унутрашњу а други спољну политику.
Изнуривање, спиновање, хушкање… и реч две о 13 септембру 1808 године.
Прошао је 13 септембар 2025 године и нико баш нико ни од оних школованих, на било ком универзитету у Мајци Србији да се сети а камоли каже гласно и јасно да је јуче било 217 година од када је Доситеј Обрадовић у Београду у Карађорђевој Србији основао Велику Школу илити Београдски Универзитет.
Само четири године од када је Црни Ђорђе
са јединим писменим устаником од 20.0000 неписмених кренуо да ослобађа
Мајчицу Србију.
Међу првих двадесет уписаних ЂАКА у Велику Школу су били :
Вук Караџић и син Црног Ђорђа Алекса.
Две године касније 1810 године у Београду у Карађорђевој Србији основао је и Богословију Доситеј Обрадовић.
Није познат број првих уписаних ЂАКА у Богословију.
Пар година после 5 октобра 2000 године
Душан Ковачевић је после вишегодишњег искуства сакупљања података о поделама у Србији написао и објавио књигу :
20 Србских подела.
Ко је читао књигу о Србским поделама у зависности од погледа схватања Србства и Србске историје имао је на избору три етапе процеса читања :
Прво да почиње да се смеје.
Друго да креће са климањем главе и
Треће да почињу сузе да сузе из очију.
Данас 2025 године уколико бих Душан Ковачевић хтео да напише допуњено издање његове књиге пре око двадесетак година раније наслов његове књиге бих могао да буде :
40 Србских подела.
Танка нит која повезује невидљивом руком Доситеја Обрадовића и Душана Ковачевића после више од два века је реч:
ЂАК. Једнина.
ЂАЦИ. Множина.
У писању речи ЂАЦИ у почетку 2025 године на једном контејнеру за ђубре испред основне школе Јован Јовановић Змај у Новом Саду у Србској Војводини
је НЕКО, никада нећемо сазнати КО написао ПОГРЕШНО ЋАЦИ ћирилицом.
Спрејом.
Није знао или није умео да напише правилно Србско ћирилично слово Ђ.
Или је у журби да га НЕКО не види и ухвати на делу нехотично зауставио спрејовање слова малчице раније него што је требало.
У сваком случају од 2025 године Мајка Србија је добила једну од највећих Србских подела како у „високом образовању“ тако и у „ниском образовању“.
Не због идеологије, политике, рата, мира,
или религије већ због (не)писмености једне једине особе са спрејом уместо оловке и контејнером уместо свеске.
Мајка Србија никада неће моћи овај најновији производ Србске поделе да
уновчи добро извозом у друге земље.
Као што нам није успело ни Душанових првих 20 Србских подела као извозни бренд.
Разлог је врло једноставан.
Неможе овај најновији и најбољи Србски прозвод подела да се преведе на било који други језик осим Србског.
Шта бих рекао на све ово Доситеј , Вук и Црни Ђорђе ?
Да могу .
Наивно, драга Ива.
у вези критике „неутралних“. Нисмо сви „неутрални“. Дајте нам програм и странку: националну, православну и патриотску, и радо ћу са њима изаћи, јер је ову издајничку власт одавно требало сменити. Никад нисам ни гласао за АВ, али са пленумашима, стразбурговцима, Н1 и Данасом – нећу! Толика будала нисам.
А што се тиче Ваше наивности Ива, кључна Вам је ова реченица у Вашем „сматрању“:
„Бринимо о будућем онда када дође време за то.“
Не!
Сад ми реците за шта се тачно боримо?!
Срдачно Вас поздрављам драга Ива, јер делује ми да сте прилично млади, лепи и паметни, али за знање је неопходно и искуство.
Подсјети ме ово на ону пјесму
„Баба ђеду удробила кора,
једи ђеде појести се мора.“
Пизање: Ко је од Срба толико луд да буде уз блокадере, а и опозицију?
Одговор: Онај, који је за власт.
Живко Петровић: „Дајте нам програм и странку: националну, православну и патриотску, и радо ћу са њима изаћи“
Блокадер из Доње Шаторње: „Дали смо вам странку „националну, православну и патриотску“ – Заветници. Сада имате и министарку у 2 мандата. Шта сте ви Живко конкретно предузели на очувању Православља, српске традиције, суверености и физичког опстанка народа?“
Живко Петровић (парафраза): „Изаћићу на изборе, али „ми реците за шта се тачно боримо?!“. И још нешто „са пленумашима, стразбурговцима, Н1 и Данасом – нећу!“. Није довољно бити млад, леп и паметан, „за знање је неопходно и искуство“.“
Блокадер из Доње Шаторње: „Ива, познајеш човека? Ово није демагогија, није ни мазохизам, ни лицимерје, ни ћацилитис, ни глупост, ни скептицизам, ни дефетизам… Ово је све то помешано. Једино што човек изгледа „има“ знање и искуство.“
Ива: „Браниоци ненародног режима, колико год паметни и речити били … поседују врло јасну слепу мрљу на месту корупције, непотизма, лоповлука …“.
@ melanij
„Пизање: Ко је од Срба толико луд да буде уз блокадере, а и опозицију?
Одговор: Онај, који је за власт.“
Цртање политичко-психолошког профила @melanij – моја омиљена дисциплина.
Из наведеног се може закључити да су Срби – генерално луди, без обзира на полититичко определење. Каква год да се политичка мисао јави у српској глави – Геџа је луд! Овим описом је обухваћена и малолетна „блокадерска“ српска омладина.
Пошто изјава садржи политичко-етничку конотацију, није остављена никаква дилема, јер се лудило односи искључиво на Србе, а не становништво и гласачко тело у Србији које је састављено и од других етничких заједница, јер би тада питање гласило: „Ко је толико луд да буде уз блокадере, а и опозицију?“
Овде @melanij као оставља одшкринута задња врата, да „неутрални“ Срби можда нису луди. Пошто је свима познато, чак и „лудим“ Србима да политичка апсциненција значи цементирање власти водећој партији, тешко је поверовати да је од лудила амнестирао и те Србе.
Иначе: „Лудило или безумље је назив за скуп понашања који нису општеприхваћени као примерени у друштву. Односи се на већину или читав спектар менталних поремећаја. Лудило је понашање узроковано одређеним абнормалним менталним или бихејвиоралним обрасцима. Лудило се може манифестовати као кршење друштвених норми, укључујући и то да особа или особе постану опасност за себе или за друге људе. “
Баш леп опис за Србина.
У принципу не одговарам онима који коментаришу коментаре, али ћу сад направити изузетак јер је овај анонимус „природно телигентан“ толико се узбудио да ми га жао, вероватно је несретник и он Србин.
@природно телигентан:
Хвала на „сматрању“ мог коментара, али ниси пажљив читач: нисам никад гласао за Милицу Заветницу, јер како сам и написао, ни она оно што је неопходно, нема искуство и знање.
И употребио сам императив за футур: „дајте“, значи да такву странку треба створити.
Али са овако природно телигентним, Н1, Данасом, стразбурговцима и њима сличним: Н Е Ћ У!
Не замерите, али нећу.
И не бих да се расправљам са (природно телигентним) коментаторима.
Свако добро вам желим.
Да се држе онога што Црква налаже?
Црква говори да је прва социјална добродетељ Хришћанина послушање (послушност).
(СП)Црква говори да се Председник „као лав бори за Косово“ (мада би сстилска фигура била прикладнија кад би се рекло да се за Косово бори „као Шиптар“, како му и надимак казује).
Црква изричито говори – заповеда – да су њени чланови дужни молити се за оне који су на власти.
То значи, не само за Ацу шиптарског лафа („за благочестиве цареве“), него и за Ану лесбијану („благоверне царице“), директора Бије /која не бије/ и начелнике полиције /која бије/ („и за све христољубиво војинство“).
Кад би сви благоверни крштени Срби ревносно испуњавали те заповести, СНС би постала сувишна – сва би Србија постала Странка (Партија), свака литургија страначки митинг (радостно „амин“), а све што говори Председник и његови благоверни медији истина.
А Орвел са онога света би Богу реко: „Јесам реко?“, и тражио да седи поред Божјих Пророка.
Тј, СПЦрква би постала највећи колективни Ћаци (тренутно се такмичи са СНС за наслов, али надтецање је у току па се не може рећи ко је у предности).
Увек разумем када жена не стигне да прочита Свето Писмо до краја; или не стигне да га пажљиво прочита – пред крај већ опада концентрација. То је оправдано: она је заузета домаћим обавезама које су јој приоритет, а време је скраћено, убрзано (овај свет – машина за прање душа, дошла је до завршне операције у програму, центрифуге); и у тим специфичним околностима Апокалипсе Бог, као благи Наставник, тражи да свако испуњава само своје основне задатке – за пролаз. Зато је речено: „Да Господ не скрати те дане, нико се не би спасао“ (Марко 13:20).
Али ми је ипак мало необично да наша ерудитка Ива, жива и весела била, нема макар из опште културе појма о жени која седи на црвеној звери, обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и у руци својој држи путир златан (пун гнусоба и нечистота блуда свога), са којом блуднич(иш)е цареви земаљски а народи се опјанише жестоким вином блуда њенога. О Невести Антихристовој, то јест.
Јер, не, није у питању Јелена Карлеуша, та у руци држи микрофон.
Да сам ја Епископ Лазић, ја би у својој еклесији, по апостолском налогу, забранио женама да говоре („Њима није допуштено да говоре; него да се покоравају“ и месе колаче, агапе ради, да се уче да буду агапаче а не алапаче).
Тачније, допустио бих им, јер је слобода од Бога, али са милосрдном епитимијом за нарушавање апостолске заповести: за оглашавање, 3 сата лаког друштвенокорисног рада (пите, кифлице, ситни колачи).
Па би свима било добро: и заповест црквена би се држала, даме би имале слободу (воље), а ми адами неке опипљиве користи од њих.
Ех, да сам ја Епископ…а Лазић мој Архиђакон – где би нам био крај!
Ал’ на страну то што би увек било свежих кифлица, него што ни једног јединцатог ћација не би остало овде… идеално Стање Ствари!
Плашим се да немамо права на: нећу ово а нећу ни ово. Време за решавање откуцава. Кад истекне, биће туђ избор а не твој а ти мораш да га прихватиш јер кад су понуде биле на столу ти си се понашао аутистично. Да ли смо у овом историјском тренутку довољно зрели, храбри и свесни да јасно артикулишемо свој став? Морамо бити, назад не постоји, враћање на старо је немогуће. Буди бар поштен па храбро и скрено изабери страну и аргументовано брани. То је поћ свима.
@ Живко Петровић
Ви сте, драги Живко генијално увели иновативни приступ нашој политичкој сцени и направили продор ка решењу ове вишемесечне пат позиције (како се ја тога нисам сетио?)!
Тако је – решење је у формирању нових странака „on demand“. Странке на захтев корисника, а не да се ми (бирачи) прилагођавамо, и правимо компромисе и да бирамо бољу међу лошим. Томе је дошао крај.
Ја идем одмах да „створим“ једну, како кажете, по вашој мери и вашем захтеву. Лезите ви, сад ћу ја „националну, православну и патриотску“ и „искусну“, а нову. Пошто нећете са „стразбурговцима“ онда ћемо да удробимо „путиновце“, може? Ништа, лезите ви слободно сад ћу ја, само како „ганц“ нова, а искусна? Да ставимо искусне политичаре прелетаче? Одлично, ево пишем прелетачи, али искусни.
Све сам разумео и радим на „стварању“.
Ипак и ви морате да направите један уступак. Морате са мном!
Ако својствено верујете ви доживљавате свет из хоризонта радикално другачијег од мог. Оно што је могућност за вас, најизвеснија могућност, а то је спасење свега и свих, одређује све што ви доживљавате, све дато вам у границама вашег искуства. Свако зло, патња, неправда упућују на веће добро у чијем су хоризонту смислени и тако бивају искупљени, стога подношљиви, била то лична телесна болест или неправедно друштвено уређење, корумпирано свештенство, неспособни или окрутни владари итд. Ви верујете и, ако снажно верујете, веће зло које искусите је само потврда славе и безграничности Божије, јер Бог који то превазилази и опрашта је утолико већи и за вас стварнији.
Мени та вера није дата, то поље могућег није доступно у мог искуству; све што ја доживљавам обојено је сасвим другачијом нијансом, стоји наспрам другачије позадине. За мене је најизвеснија могућност знатно ближа и хладнија.
Али ја сам ипак Србин. Човек не бира где и када је рођен, од којих родитеља; ја као коначнo, смртно, не само-створено биће себе увек већ налазим у комплексној ситуацији – која укључује језик, културу итд – која ме одређује и на коју морам да одговорим. То је просто устројство моје егзистенције. Ја сам рођен у србској земљи, од срба, дошао у своје у србском језику и култури, одређен историјом србског народа. Присваја ме та ситуација, присвајам ја њу, то је моја судба.
Ваша Црква, иако се не доживљавам као њен део, је тако битна за овај народ, има ауторитет који има. Свештенство ваше Цркве, говорећи из хоризонта своје вере, претендује на то да говори за све припаднике овог народа као чији се пастир види, претендују на ауторитативан говор у пољу културе, морала, историје итд., и њихов се говор свакако доживљава као битан. Стога мене не може не бити брига за вашу Цркву.