Потребно је да се види алтернатива, када се каже да се све сруши… Али, не видим ко је тај који после тога долази, рекао Бећковић

Матија Бећковић (Фото: Никић/Мокрогорска)

„Неко је рекао: Ја сам као стари пас, који све види, све разуме, ал’ мрзи га да лаје. Али, то је било некад. А сад сам постао још старији пас који ништа не види и ништа не разуме, а терају га да лаје“.

Овако је Матија Бећковић, академик, одговорио на моје питање – У каквом друштву данас живимо. Наравно, насмејао се после свог шеретског одговора, а и ја сам.

Разговарали смо 11. септембра, на Мокрој Гори, у Дрвенграду, где је на програму Јесењег Вивалди форума (у организацији пословне школе Мокрогорска), одржано незаборавно за учеснике „Вече са Матијом Бећковићем“.

У овом интервјуу, ексклузивно за мој портал, са нашом живом легендом, академиком Матијом Бећковићем, дотакли смо много тема – од актуелне ситуације у српском друштву, студентских протеста, недавног пораза српске фудбалске репрезентације до омиљене теме овог члана Крунског савета – да Србија поново постане краљевина.

Али, мени је било важно да чујем шта мисли и какав је одговор Матије Бећковића на питање: У каквом друштву данас живимо?

„Ја не знам више да ли уопште неко зна шта се догађа. Човек, што има више информација, мање зна о чему је реч. Никад нисмо имали више тих средстава, и у телефону више него што смо имали у једној библиотеци, а опет, ништа не знамо. Бавим се политиком као емигранти који нису имали никакве информације, а расправљали су о најактуелнијим догађајима. А ипак је политика нешто о чему бисте морали да знате нешто. И онај који зна, он лако процени да ли причате напамет и немате појма о чему говорите. Али људи не престају да се изјашњавају, а праве информације су под ембаргом“.

Протести у Србији трају већ месецима. Како видите те протесте? Шта се ту, заправо, догодило?

„Ја видим те младе, лепе, паметне људе и девојке за које нисам знао да постоје. А поготово да нешто знају. И да их уопште интересује. Јер, најактуелнија узречица била је – немам појма, никад чуо, баш ме брига. Баш тај свет који је сада на улици, то је била реакција и одговор на било које озбиљно питање.

А сад су се управо они појавили као неко ко зна, кога се то тиче, који се изјашњава о нечему до чега им је највише стало. И то је велика радост. Нико такву Србију није видео ко зна откад. И није знао ни да постоји. То је нека новост“.

А кад им се каже да они нису тачно обликовали те своје жеље, кад им се каже да они не знају тачно шта хоће… како се Вама чине те примедбе?

„Ови матори људи ми сметају који се ту, око студената појављују. Знате, ја сам био у гимназији у Ваљеву, па када имамо матине ми смо закључавали врата да ови из града ’мандови’, долазе да ’закуче’ неку од наших другарица. Тако ми сад личе ови који се мотају око студената. Највише ме они нервирају.

Личе ми на те сумњиве који се мотају око ’пилетине’. И они се понашају као да је то њихов свет, као да су они то обликовали и као да су они то смислили. Има код оног Валтазара Богишића та реч: Незвано вршење туђих послова. Сад одједном су ту неки матори који тумаче шта они хоће. И некако нема алтернативе. Види се да ће то да се сруши, али као да ће да иде у Бермудски троугао“.

Радојка Николић и Матија Бећковић (Фото: Никић/Мокрогорска)

Како мислите – шта би се све срушило, шта би отишло у неповрат?

„Апсолутно све. Видели смо пре неки дан утакмицу Србија – Велика Британија. То је био такав пораз, таква увреда и за људе које уопште и не занима фудбал. Али, ја мислим да је и сваки чобанин био увређен. Толико је то била слика и нашег света који заостаје за данашњим временом. Као да су изашли из неког времеплова, као да се баве нечим другим. Као да им то није посао као и овима, Британцима. Два времена се виде.

Наши су били из неких давних времена, који као да су залутали на тај терен. Британци су демонстрирали ово време, овај век. А ми смо се суочили са нечим што нисмо имали појма да смо заостали. Мислили смо да можемо нешто на неку шпекулацију, на неку превару, неку досетку. Ови су дали пет голова, а могли су још…“

А још пре утакмице наш селектор каже – “Зар је забрањено победити Енглеску“… Познаваоци фудбала кажу српска репрезентација је доживела тежак пораз…

„Да, они кажу тежак пораз. Али то није био само пораз. То је био симбол нечег много дубљег. Сав тај свет – од тих који играју до тих који све то воде – то су били људи привидно живи. А суочили су се како изгледа данашњи свет, како игра, какви су професионалци. И наши се, кобајаги, само тиме баве…“

Кад правите ту паралелу са том утакмицом и нашим друштвом данас, хајде нам мало појасните?

„Мислим да је то некако било била много важнија ствар него та утакмица. На нашој страни није имао ко да се чему радује. Није био нико ко није био посрамљен. Како можеш да изађеш на терен, да се свира химна, да буде хиљаде људи и да сваког увредиш?! То је био један од највећих пораза које смо доживели на било ком терену.

Нешто се ту открило што нико није знао. Ја сам мислио да би било најпристојније да су они изашли с терена. Јер, они као да су ту залутали, као да им то није био посао, као да се тиме не баве, него их је неко ту довео да их неко понижава“.

Шта може да симболише та утакмица, ако је повежемо са стањем у нашем друштву?

„У том спорту, у фудбалу и у кошарци, где смо имали најбоље играче, сад је одједном испало да смо најгори. А шта онда по нечем другом да мислимо. То је била нека очигледна настава“.

Да смо ми неспособни – је ли тако?

„Да смо ништа и да треба да се покријемо ушима и да не идемо на неку превару. То је била репрезентација, а понашали су се као да им није то посао.

То заслужује неку анализу која нема везе са фудбалом, са утакмицом. Да се нађе неки најбољи начин да се људи суоче са неком стварношћу коју не виде“.

Матија Бећковић (Фото: Никић/Мокрогорска)

Са чим смо се ми сада као друштво суочили?

„Потребна је једна генерална смена. Треба да дође нови нараштај. Да неки који су већ били, а све смо видели шта знају, шта могу, да се они кандидују да дођу опет – то је одвратно.

Млад свет, нов свет, нови људи треба да дођу. Да се саструже та срамота, те заостале приче. Ти послови су ствар хигијене. Шта то значи? – Да имате у Београду људе који живе у туђим кућама…“

Мислите на конфисковане куће после Другог светског рата?

„Да. Људи из тих туђих кућа говоре о људским правима, демократији, правди, Европи… Где то још има?“

Кажете да је потребан долазак младих људи. Ви добро знате како изгледа долазак на власт. Како је могуће сада да дође до смене власти?

„Потребно је да се види алтернатива, када се каже да се све сруши… Али, не видим ко је тај који после тога долази“.

А да ли Ви видите ту алтернативу данас?

„Млади би га нашли. И сигурно би постојали неки критеријуми. Сигурно не неко ко је већ био и све знамо шта зна. А он је нешто заборавио, па би сад поправио. Имате две категорије: имате ове који се баве политиком за паре и имате мене који о свом трошку то решавам.

У социјализму су стално говорили, кад неко нешто критикује – ’не нуди решења’. Значи, требало би да ја нудим решења о свом трошку, а он за силне паре и за силне привилегије не мора ништа ни да уради, ни да нуди неко решење.

Има људи који се мотају око тих младих, не би ли некоме ’испао сир из кљуна’. Овом младом свету не треба нико да доцира и да покушава да их злоупотреби“.

Поменули сте политику и паре. Политика је код нас, заправо, постала највећи бизнис. Како смо дошли до тога?

„Они би за тај бизнис хтели да укључе људе који би за њих џабе радили. Мора бити да код нас још има паметних људи, остварених људи који немају никакве амбиције, који не траже ништа, који представљају ауторитет, да им неко нешто верује, да говоре нешто нормално. Да оно што је нормално није неизводљиво.

Кад би се то догодило, врло брзо би се неке ствари решиле. А сада, кад год неко прича неку истину, они кажу – хајде да чујемо супротно мишљење, па неко понови нешто што је већ олињало“.

Радојка Николић и Матија Бећковић (Фото: Никић/Мокрогорска)

Да ли можете да направите поређење између овога што имамо сада у друштву, са неком сличном ситуацијом у прошлости? Да ли нам се нешто слично већ догађало?

„Сећам се терора, страдања због једне речи – ’вербалног деликта’. Ми имамо закон о заштити лика и дела Јосипа Броза. Тај закон је још на снази. Он је сахрањен у главном граду, на главном брду тог града, у туђем народу, пред туђом кућом. За њега је увреда да буде са великанима, са херојима, са својим борцима у свом родном месту. Има широк избор…

А што је он припао Србима? Зато што га нико није тражио. И они који нама ништа не признају и не дају – њега дају“.

Какве су Ваше процене? Као друштво се налазимо у драматичној ситуацији. Дубоке су поделе у друштву. У чему видите излаз?

„Имамо краља, имамо круну. Ми смо били краљевина вековима. Не бисмо били другачија краљевина од Холандије, Норвешке, Шведске, Данске… „

Мислите да је стварно то реално?

„Па, треба само да променимо име: да останемо Краљевина Србија. Ја мислим да, и кад бисмо ми хтели, свет би рекао: ’Ма, довољно је вама ово. Шта ће то вама, немате ви појма шта је то…’ И у целој Европи нису сви за краља и монархију. Али, имају краља. И тај краљ нема никаква права и никакву власт, само је та семенка сачувана. Та кућа је жива.

Али, он код нас мање вреди него било где, где тако нешто постоји. А краљ је симбол трајања јединства једног народа. Наш краљ се појављује три пута годишње да прочита три реченице које му је неко написао, а они кажу – не зна српски. Ја сам скоро био у Холандији, па кажу, холандска краљица не зна холандски; она је нека Бразилка. И ништа им то не смета. Не предаје она тамо холандски“.

Ви мислите да је повратак Србије краљевини – решење?

„Мислим. Има толико покрета за обнову краљевине, али нису ни они заједно. Али, рецимо, то би био најкраћи, најефикаснији начин да кажете да сте завршили са комунизмом. Да у то уверите запад. На пример, да оде неки наш дипломата код ових краљевских кућа и да каже – Ми бисмо хтели да обновимо краљевину, да ли бисте ви нама помогли.

Краљевине су данас у Европи најдемократскије и најбогатије државе. Што би Србија била мимо њих. Он је свима краљ. И онима који су против краља. Он штити њихова права. Није он крив што се родио као краљ“.

Мислите да је реално да се то догоди и Србији?

„Овде причају којешта. Кажу – шта ће нама краљ, хоћемо да живимо као Шведска. А они не знају да је Шведска краљевина. у Европској унији има доста држава краљевина. И за већину народа то би било довољно: има неко у држави ко је на свом месту. А кад он није на свом месту, онда свако може да буде где год хоће.

Ниједном, рецимо, на РТС-у, није била озбиљна дискусија о томе… Ми нисмо укинули краљевину, нама су је укинули. Наш вековни државни облик је краљевина. Република нема дугу историју, осим од времена комуниста. Какве имају везе република и битка на Косову? И што би сад република славила Цара Лазара?“

Ви са највише страсти говорите о Краљевини?

„Ја не верујем да међу младим људима има неко против тога. Они би само рекли – је ли он краљ? А што не седи на својој столици?

Пазите, Задужбина Краља Петра на Опленцу се звала Душан Петровић Шане. Она још није враћена краљевској породици. А то је краљ Петар направио од својих пара… Србија је као краљевина направила највеће подвиге. Тај краљ је ишао воловским колима преко Албаније, онај други је убијен усред Марсеја; на њему су сложили нишане Стаљин, Лењин, Хитлер, Мусолини, Павелић… А тај човек је створио ту земљу, водио војску, био на положајима, не у канцеларијама…

Србија треба да постане краљевина и да се издвоји се из свега овога. Овај краљ не би био ни његов отац, ни његов деда. Него би био краљ ове деце“.

Да се вратимо у нашу садашњу ситуацију? Шта имамо сада као слику друштва?

„Млади су велико, пријатно изненађење. То је нови нараштај за који сам мислио да су дигли руке, да уче и унапред планирају где ће да оду. Да овде немају никакву наду ни перспективу. А одједном су се јавили да их интересује.

Само да се чувају оних који се око њих мотају, да не буде да су млади радили за друге, које смо већ виђали, а који не могу ни да се договоре.

Сви сад виде да је ово срушено, а не виде шта настаје“.

А како Ви видите расплет догађаја? Шта можемо да очекујемо у наредним месецима?

„Расплет ће бити кад се појави алтернатива. Нека алтернатива која је логичнија, убедљивија, непотрошена“.

Која би то била алтернатива? У чему видите излаз из ове ситуације?

„Док се не каже – ово је следеће, ми то не знамо. То је као ово што смо видели на стадиону. Пораз, а нико није способан ништа да уради. Нико да прими к знању да смо ми понижени и увређени и да ништа више тако не може да функционише“.

Како Вама изгледа ситуација у српском друштву? Да ли као општа конфузија или као дозревање кризе из које нешто може да произађе?

„Говорим као емигрант. Немам никакве информације. Једино овај нови, млади свет улива наду. Али, ови који се мотају око њих… ту нисам никога приметио у кога имам поверење. Гледате то, ту су вам деца, унуци – за кога ви друго можете бити? Шта је ваш живот ако нисте за њих? Вапијућа је ствар да се нађе нека алтернатива, а једна је краљевина. Два дана да се о томе прича озбиљно, ја мислим да би Србија врло брзо била ’на ногама’“, рекао је Матија Бећковић у интервјуу за портал magazinbiznis.rs.

Радојка Николић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Бизнис, 14. 9. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Матија Бећковић, Радојка Николић, Србија, студенти, студентски протести, фудбал