З. Чворовић, В. Димитријевић: Вучићева кловнократија или Србија за владе Шћепана Малог

Преносимо текст Зорана Чворовића и Владимира Димитријевића који је оригинално објављен у шест наставака на сајту Аналитичког форума

О поводима за настанак овог текста

Данас је Видовдан, дан кад се Христом и кнезом Лазаором види све у нашој историји. Данас је дан када треба почети да се, опет и опет, мисли о нашој историјској судбини у доба када су, како рече Свети мученик Цар Николај Романов, „свуда издаја кукавичлук и превара“.

Потписници ових редова, од почетка Вучићеве власти, баве се поступцима овог несрећног човека који свој народ и себе води у пропаст без васкрсења. Заједно смо објавили и анализу његове „мали Перица“ визије наше културне и духовне историје (1), као и низ ауторских чланака на ту тему. Ипак, дубоко смо уверени да се о Вучићу и даље може и мора говорити, јер он није само политичка,  него и мистичка појава. И то управо у свом лакрдијашком виду. Зато је и настао наш оглед о Вучићу као лажном цару Шћепану Малом.

У тексту који ћете имати пред собом има тешких речи и болних увида, и оне се понајвише односе на човека који је на себе преузео срамну улогу издајника Косовског завета, „прекројитеља“ србске историје, „изменитеља“ свести нашег народа. Због тешких речи и болних увида овде је нужна једна ограда. Молимо читаоце да имају у виду: аутори огледа су православни хришћани који сваком човеку, па и Александру Вучићу, не желе никакво зло, него вечно и непролазно добро – спасење у Христу. А пут ка Христу и спасењу (како Вучића, тако и самих нас, наравно ) води кроз покајање као преумљење и свецелу обнову ума и срца, кроз напуштање наопаких путева на које смо стали.

Ипак, како се то може повезати са тешком речју која је, овим чланком, упућена на његов рачун и на рачун његових сеиза и вазала? Зашто, као православни хришћани, нисмо рекли благу реч, реч која не виче и не прозива за издају?

О томе је, својевремено, један од нас рекао: “Добро, зашто сам писао овакав текст, пун огорчења и сарказма? Зато што је то, наравно, крик: да се боље види и чује. Сахрањују нас дупке, третирају нас као највеће дебиле, а Срби ћуте и надају се да ће им лажљиви покварењаци на власти донети неки бољитак. Наравно, и то сам сто пута рекао, да бих волео да николић, дачић и вучић постану Николић, Дачић и Вучић и да, у последњи час, покажу да су људи, макар оставкама, не желећи да издају Косово и Метохију који су олтарски простор Српског Храма, место где се срећу небо и земља, Царство вечности и наша свакодневица. Наравно да бих волео да тројац којим кормилари Вашингтон престане да плови ка бездану, и да ови несрећници, од кловнова какви су сада, постану Срби, макар у покушају. Наравно да бих волео да им кажем: „Честитам, господо! Показали сте да у себи имате бар нешто од завета Лазаревог, бар нешто од наших светих предака!“ Овакве грубости у претходном тексту покушај су (свакако, узалудан) да се, како рече Мајаковски, у дебело ухо забоде нежна реч – света реч: Косово.  Овако ћу писати и говорити јер немам никаквог другог начина да посведочим да је у току невиђена издаја и продаја, не само Косова, него свега нашег. И зато, овде и сада, небу и земљи, вичем: „Издајници, зауставите се док још није касно!“За крај, Његошева молитва, кратка и свесадржајна: „Помоз, Боже, јаднијем Србима!“. И, наравно, упозорење блаженопочившег патријарха Павла – Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне.“(2)

За Вучића, за нас, за сваког човека пре Богом, до последњег даха има наде. И та нада, понављамо, води кроз покајање. Зато је овај текст позив на покајање и преумљење. И Вучића, али и оних који су га писали. Јер, како је рекао Достојевски, сви смо криви за све. Да смо ми, као личности и као народ, бољи, све би било боље. И Бог би слао кнеза Лазара и Карађорђа, а не Вучића. Јер, како је записао Свети Анастасије Синаит у свом делу „О недостојним властодршцима“:„Бог у Свом Закону каже: ‘Даћу вам пастире по у вашем’ (Јер.3,1). Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни части коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други пак властодршци, који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. /…/ Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу неки монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: ‘Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?’ Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијег одговора: ‘Зато што нисам могао да нађем другог горег од овог.’“

Хришћанин, уосталом, по речи Николаја Берђајева, не живи као тужилац, него као оптужени. Надамо се да ће читалац ову нашу ограду разумети.

Чему смо се надали?

Потписници ових редова припадају оном поколењу србског народа које се нашло у вртлогу историје, у прелазном периоду између титоистичког „кока – кола социјализма“ и дивљачког неолибералног капитализма који потапа спрат по спрат живота. Имали смо благослов Божји да смо стекли образовање и увиде  које нам је давала епоха у којој смо рођени (бејасмо млади оних бурних осамдесетих година прошлог века, када је кренуло храбрије мишљење, ново издаваштво, борба за слободу у Удружењу књижевника Србије и на трибинама у Београду, када се размахала студентска штампа и када смо ушли у читаонице наших библиотека да бисмо дошли до, између осталих, предратних издања Берђајева и „Идеја“ Милоша Црњанског ). Од почетка смо били политички активни – мада не у ускопартијском смислу. Веровали смо у обнову Србства са образом, и надали се да ће се остварити идеја Владике Николаја о трајној изградњи народне куће на три највеће вредности нашег народа  („Без Бога ни преко прага, без Краља – ништа не ваља, без Дома – судба Содома“, говорио је Владика Николај ). У томе нисмо били сами – томе су се надали и многи наши исписници. (3) И много пута смо варани и обмањивани, и много пута смо губили наду да ће се у Србији икад ишта променити, и много пута нам се чинило да немамо снаге за борбу. Колико је енергије потрошено на узалудности…

А шта је кључни узрок?

Узроци наших разочарења

Својевремено је Бошко Обрадовић написао текст „Удбашко праунуче или Тајна историја породице која влада Србијом“. Од тада је прошло осам година, а ствари су се мало или нимало промениле.    Тај текст стоји пред читаоцем као подсећање.

Нема другог објашњења зашто се ништа не може и не сме променити у Србији већ две деценије. Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима… Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена. Зато је главно питање свих питања за Србију данас – шта удбашка Породица планира да понуди као алтернативу самој себи у будућности?

Како је све почело?

Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.

Прво што је учинио родоначелник Ослободилац било је запоседање виле на Дедињу. Тог тренутка формирана је Црвена буржоазија и основана Породица. А онда је почео вишедеценијски систематски терор, застрашивање, цензура, отимачина, цепање српских земаља, језика, Цркве, нације… и парадоксално и невероватно – сарадња ове Породице са НАТО-пактом и обавештајним службама и амбасадама разних западних земаља.

Ова Породица је створена у братској крви, а њени западни спонзори до дана данашњег нису је оставили без подршке, и зато се она не може и неће повући без великих историјских потреса.

Породична историја

Најстарији син ове Породице, по неписаном породичном наследном праву, постао је социјалистички директор великих државних фирми. Рођен, одрастао, школован, припремљен, постављен од стране Породице – пребациван је потом са једног на друго директорско место, стекао све везе и искуства владања које Породица деценијама развија. Шта је за њега било да на време промени политичке боје и да, према Породичном договору, крајем осамдесетих постане опозиција сопственом оцу? Притом, он је најбоље знао каква се социјално-економска трансформација нашег друштва спрема и природно био први који ће фабрику на чијем је челу, пошто је из директоровања извукао све што је могао, најпре уништити, па потом приватизовати и на приватизацији се појавити као Нови Власник.

Од капиталне политичке функције у социјализму преко ноћи стиже се до власника крупног капитала у демократији. Још је најбоље да се синови на време поделе на две стране, па један у режим, а други у опозицију, један у тајкуне, а други у политичаре. Обојица крупни капиталисти и политичари, Нова буржоазија, играју се страначких противника и беспрекорно чувају један другог и заједничког им оца Породице.

Унук као алтернатива Оцу и Деди

Док се ми носимо са Оцем и Сином ове Породице у комунизму, социјализму и постсоцијализму или новој демократији, Породица школује своју унучад на Западу. Док нас пола века уче шта све не ваља на Западу, своју децу школују управо тамо. И то не само они који су дипломатски представници наше државе у иностранству, него и бројни чланови Породице у Србији шаљу своју децу на школовање у најпрестижније светске универзитете. И, невероватном случајношћу, у историјском тренутку када српски народ одбацује социјализам и окреће се западним демократским вредностима – појављују се наши људи, стручњаци који су школовани на Западу и који најбоље познају начине како да изађемо из кризе, и ми их наравно позивамо да нам помогну и преузму власт у своје руке. Њихови унуци тако постају демократска опозиција и алтернатива сопственим очевима и дедовима, Нова Власт која долази на њихово место, разуме се, изнова по Породичном договору и чувајући све Породичне тајне. Унуци и синови бивших комуниста, нових демократа и тајкуна, настављају власт Породице над Србијом.

Посебно је дирљиво када данас видимо да је на власти у Србији цела Породица на коалиционом окупу: Деда, Синови и Унуци. Ко је помислио да је ово њихово историјско финале и врхунац после кога нема куда даље, тај ништа није научио из ове Породичне историје и не познаје Породицу.

Шта планирају у овоме часу?

Колико пута су се до сада транформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних?

Пре неки дан ухватио сам себе у крајњој неозбиљности и несвестици. Колико дуго размишљам и пишем о удбашком политичком позоришту у Србији, а нисам размишљао о најобичнијој чињеници: они који су се до сада толико пута успешно преобукли, камуфлирали, маскирали – зар у овом часу не спремају нову улогу, зар немају спремну нову идеолошку преобуку, нову друштвену камуфлажу, нову политичку маску?

И то је заиста питање свих питања за све оне који озбиљно мисле да Србију мењају: шта планира Породица и кога спрема да понуди као алтернативу? Где се данас школују Породична праунучад? У Русији? Кини? Венецуели? Истанбулу? Бразилу?

И кога тренутно врбују међу нама да уђе у Породицу?

Да ли по први пут у последњих седам деценија можемо бити корак испред Породичних планова?

Онај ко не рачуна са овом озбиљном Породицом и њеним плановима о будућности Србије наћи ће се и сам, као толико пута у новијој историји, као део Породичног плана за ново освајање већ деценијама држане свевласти у Србији.

Не желимо да будемо део Породичног плана! Али, који је њихов план?(4)

Тако је то било: УДБА је, деценијама пре распада СФРЈ, припремала своју позицију и своју опозицију. Кад је требало да распад крене, речено је онима који су радили за Службу: ти си четник, ти си партизан, ти си монархиста, ти републиканац, ти патриота, ти грађаниста…И игра је почела, и траје до данас.

Ова епоха и деведесете

Зато нас Вучићева епоха подсећа на претходне епохе. Рецимо, подсећа нас на деведесете године прошлог века у Србији. Својевремено је србски хришћански интелектуалац, Матеј Арсенијевић, објавио есеј „Између иконе и секире / Теолошко – политички записи о србском питању“ (5). У њему је, између осталог, описана ситуација која је у Србији настала почетком ратова који су водили у распад СФРЈ. Арсенијевић је уочио да имамо „први пут, у новијој србској историји, рат Државе који није саборно прихваћен као Бој, по први пут не успева мобилизација због неповерења народа у Државу (канцерогено испреплетану са структурама идеолошке власти), по први пут Држава, оптужујући сопствени народ за „издају“, не може да обезбеди минимум логичке слоге за одбрану себе саме /…/ Срби, у западној Славонији, на пример, по изјавама компетентних сведока (епископа СПЦ), осећају се изданима полуодговорношћу политике која је, и поред упозорења, па и фактичког стања, одбијала да, у име утвара, сагледавајући реалност (распад Југославије) антиципира, мнијући у перфекту, каснећи за историјским часовником, срљајући инаџијски увек са једном једином варијантом, нестратешки и кратковидо, од данас до сутра, негативно водећи политику, бирајући од два зла оно мање“ (5, 12) Било је то доба у коме је, по Арсенијевићу, дошло до тога да се „злуопотребљава небо и земља, народна несрећа, Православље, национална прошлост и вредности“ и у којој је „створена атмосфера пукости у којој је све могуће и дозвољено“. То је, по њему, доба у коме су оцеубице расправљале о очинству, и у коме је, захваљујући лажним вождовима, народ почео да се мири са Злом у себи: “Све је ово пропраћено ескалацијом како духовног (преко медија, штампе, јавних иступа и скупова) тако физичког и политичког насиља што у крајње неповољној ситуацији међународног политичко – економског бојкота Србије, а у метежу правног и јавног безакоња, пљачке, лажи, информативне блокаде и терора, једног беговског односа власти према народу, те изнутрашњег саморазарања псеудо – демократије у анархију државе немоћне да заштити своје грађане и интересе“(5, исто).

Оно што је почело деведесетих, данас се завршава.

Како је Вучић постао могућ?

Много је било србских разочарења без којих не би било Александра Вучића. Много и премного.

Прво је био Слободан Милошевић. Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође? Није Ђорђе, није Ђорђе, не може да дође, он је Слобу, он је Слобу послао народу… Тако се певало, во времја оно… Заиста, веровали су му многи: први је устао у одбрану Срба на Косову и Метохији, укинуо титоистичке аутономије Војводине и Космета, дозволио веће слободе мисли и изражавања, дозволио јавно изражавање вере у Бога… Али, када је требало декомунизовати земљу, ослободити је тешког наслеђа и оптерећења револуционарих безакоња, он то није учинио. Напротив – што је дуже владао, то је рециклирана комунистичка прича његове супруге, Мире Марковић звана Југословенска удружена левица, била све јача. Мој покојни пријатељ, хришћански мислилац Небојша М. Крстић, тих дана је, у часопису „Круна“, писао: “Савез комуниста – покрет за Југославију (сада у вампирској корпорацији ЈУЛ) и Фондација за управљање миром и кризама Бориса Вукобрата тренутно јесу за Србство најопаснији експоненти политичког пројекта „Нова Југославија”. Ове две до сржи левичарске (прва у идеолошком а друга и у онтолошком смислу) формације главни су носиоци монструозног теоријско-практичког пројекта који у име „мира и демократије” Србима треба дефинитивно да онемогући праведан повратак собственом Имену и Имању, то јест Србском Отачаству. Иако делују са различитих идејних и методолошких позиција, ове две противсрбске формације ипак имају исти циљ и јединствене политичке жеље: по сваку цену спречити државотворно васкрсење распетог Србства. И СК-ПЈ и Вукобратова Фондација јесу својеврсни политички танкери напуњени најгорим могућим идеолошким отпадом; то су бродови који могу успешно пловити једино на таласима југоносталгије. Без југоносталгије они су само најобичније политичке крнтије приковане на дну историјског океана. Најуспешнију и најтачнију дефиницију југоносталгије налазимо у једном оштроумном политичком есеју г. Драгоша Калајића: „Југоносталгија је специфична психо-политичка болест коју подстичу агенти и медији у служби Новог светског поретка ради слабљења ослободилачког и државотворног покрета србског народа. Реч је о једном облику политичке неурозе који се површно манифестује носталгијом за животом у пропалој Југославији”.
Одрећи се себе у самозабораву порекла и стремљења значи прикључити се бесловесном крду југоносталгичара који гракћу и грокћу на свако прегнуће државотворне обнове Србства.“(6,10)

Уз све то, земља је патила и страдала од велике пљачке – ко не памти хиперинфлацију, Језду и Дафину, тајкунске хорде које су се баш тада формирале? Милошевић је, по сили околности, 1999. године кренуо да брани Косово и Метохију од НАТО убица, али је иза себе имао издају Книнске Крајине. Пред крај своје епохе успео је да одржи говор о томе шта чека земљу кад он оде са власти (7), али је пре тога дозволио својој олигархији да до краја оголи и обоси народ и доведе га до гнева, па је изгубио подршку коју је до тада имао. Дакле, кад причамо о овом добу, не сме се заборавити да је Книн пао у Београду(8), а да је народ пао у беду и безнађе који су довели до 5. октобра 2000.

А 5. октобар 2000. нудио је, на први поглед, демократску обнову Србије и свеобухватни препород привреде. Мислило се да ће бити могућа Србије верна себи и својим традицијама. Ипак, била је то трагична илузија: Ђинђић, Динкић, Ђелић, Тадић, реформе, приватизација…Лаж до лажи и превара до преваре…Преговори са Европском Унијом вођени су илузијом званом  Још Мало Па Ћемо Тамо, а дошло је до слома народа и државе, и живот је изгубио битку са смрћу, што се пре свега видело у области демографије.(9) Испало је да је 5. октобар само тријумф Западне Империје  чији је коначни циљ, прикривен бриселским новоговором са шајкачицом, нестанак овог народа, древног, хришћанског, европског(10)

Војислав Коштуница је, по мери својих сила, покушао да заустави пропаст, али није успео. Борис Тадић је, да би уништио конкуренте – радикале (познате по кафанском четништву из филмова Вељка Булајића, мада је међу њима било и има и трезвених и часних родољуба), скупа са западним обавештајним службама створио Српску напредну странку, у којој су Томислав Николић и Александар Вучић почели да глуме месије спремне да учине све за напаћени народ. (11) Од почетка, сугерисали су својим бирачима да су они, у ствари, исти они „радикали“ као некад, само варају Запад да би донели што више добра нама и нашој ствари.

А народ? Народ је кренуо за Вучићем јер му је било доста лажи домаће евроунијатске елите, која је, у име ЕУ вредности, лагала и пљачкала. О томе је својевремено, после избора 2014, писао Слободан Антонић: “Напредњачки бирач, будући да припада доњој и ниже-средњој класи, када је на изборном листићу заокружавао број 1, без сумње је хтео да покаже шта осећа према “тајкунима и политичарима који су све упропастили”. Управо те поруке – да се бира “између владе Вучића и владе Мишковића”, као и да тајкуни и политичари и даље “хоће да униште нормалну, пристојну и модерну Србију” – биле су средишње теме напредњачке кампање. Но, имајући у виду и неуспех странака које су се залагале за укидање “солидарног пореза” – а њега је у кампањи, на крају, само Вучић бранио – очигледно да је “мали, обичан човек” гласајући за напредњаке показао и шта мисли о лекарима, судијама, професорима, државним службеницима, инжењерима… Дакле, о свима из овдашње више-средње класе, који су за њега само део исте арогантне, паразитске и корумпиране друштвене елите. Зато је 16. март датум још једне наше “популистичке револуције”. Вучић је због “антибирократске реторике” већ поређен са раним Милошевићем. И заиста, постоји мноштво сличних елемената. Ту је оштра критика политичке елите (као да сâм критичар није већ више деценија њен саставни део). Затим, ту је експлозија нереалних обећања – ономад “привредни препород” и “шведски стандард”, а данас “драматично смањење броја незапослених” и “Београд на води”. Коначно, ту је и партијска свита безобзирних медиокритета, којима су пуна уста “реформе система”, док под тиме, у пракси, заправо подразумевају само то да “када ми преузмемо власт, све ће бити боље”.“(12)

А Вучић је, као слугерања Запад, учинио све оно о чему Борис Тадић, ЕУфил и грађаниста, није смео ни да сања – јер се плашио патриотског дела јавности. За време Вучића, стигао је противуставни Бриселски споразум и наступила је суштинска издаја Косовског завета. Срби су остали без Севера Косова и Метохије. Уведена је граница између Србије и Србије. Захваљујући Вучићу,  легализована је геј парада као свакогодишња манифестација противпородичне политике. Вучић је, на Видовдан 2017, на место премијера у Влади Србије довео активну заговорницу противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, Ану Брнабић. Свуда се уводе закони који озакоњују ЕУ безакоња. Парламент је постао карикатура слична друмским крчмама после поноћи. Вучић је смутљивце попут Гашића, Малог, Стефановића, Вулина и сличних поставио на на кључна места у друштву. Тако је настала његова кловнократија, која и данас траје као власт кловна без икаквог смисла за хумор.  У доба кловнократије, народ је схваћен само као гомила будала којом се бескрајно може манипулисати.

Појава Вучића, понављамо, није пука политичка појава. Она је, суштински, мистичка. Он је, после Броза, правог претече антихриста, фарсична верзија Шћепана Малог, доведена да нас одведе у мрак са пет жутих крака.(13) Зато смо писали овај текст. Да Видовданом видимо.

Размишљање Слободана Антонића

У једној од анализа Вучићеве владавине, Слободан Антонић се сетио Шћепана Малог, и врсно, како само он уме, показао сродности једног књижевног и једног политичког лика. Антонић је, између осталог, поставио питање које се тиче наших менталитетских заблуда:

„Нема ли ту ипак – после сви наших колективних искустава из протеклих деценија – још нечег, дубинског и ирационалног? Није ли ту, можда, присутна и једна инфантилна жеља да се још једном поверује и да се још једном буде део великог подухвата Великог човека?

Недавно нас је Владимир Димитријевић подсетио на случај Шћепана Малог (владао 1767–1773). Шћепан се појавио у Црној Гори као руски цар Петар III, да би на свенародном збору на Цетињу, 17. октобра 1767, био изабран за Господара. Његош описује како су старешине и народ кренули за Шћепаном (“сва је земља њему поврвјела / са поклоном и са колачима / доходе му дари небројени”), иако је владика Сава упозоравао на опрезност. Но, Шћепанове присталице “узму владици Сави седамдесет воловах, подијели их народ”. Шћепан је такође придобијао људе говорима против тада владајуће црквене хијерархије (“јербо среће није у народу / којим капа руководи црна”). Отуда је Шћепанова власт делом била и врста популистичке револуције.

Сам Шћепан је, барем како га Његош приказује, био располућен. На једној страни стојала је вера у сопствену спасилачку мисију (“Може бити да сам ја месија / доведени руком невидимом / да зла ова листом утаманим / да неправде разрушим олтаре / да подигнем и окруним правду”). На другој страни, био је свестан да се у темељу његове власти крије неистина (“Сад ако се народ освијести / и погледа бистријем очима / какве лажи из прста испосах / какве б’једе навукох на њега / не мари ме врћи под гомилом”). Ипак, вера у сопствену мисију надвладала је рад савести (“Држ’ се лаже, старе узданице / држ’ овако како си почео / нека буде свашто на свијету / биће жњетва боља од посјева”).

Наравно, Шћепанове мане излазе на видело – пре свега његов кукавичлук (овако се изговарао да не иде у рат с Турцима: “Управља бих војском уређеном / али горском управљат не знадем / која нема топа ни коњиках / ни познаје уредну команду”). Но кад год погреши, Шћепан “плаче како младо дијете, пада на кољена и моли народ да га убију”, па му разнежени народ опрашта. Али, када из Русије дође кнез Долгоруков и раскринка самозванца, Шћепан јавно све призна (“Ја сам управ родом Далматинац / племеном се зовем Раичевић”), те кнез даде да се затвори. Ипак, Шћепанова свита подбуни народ који навали на тамницу и Шћепана ослободи. На крају, један симпатизер Турака, како би обезглавио Црногорце, убија Господара. И тако се оконча ова необична прича.

Тако видимо народ који иде за вођом и поред свих вођиних мана – па чак и онда када је јасно да није тај за ког се издаје – само ако вођа пред народом призна своје грешке и падне на колена. То је заправо слика једног колективног “епског менталитета” (Димитријевић) који покушава да се снађе у задесима модерног света. Гурнут у велике догађаје, у брзе струје светске историје, народ који је без ширег историјског искустава наставља да се држи познатих, али све мање примењивих образаца. Он не изграђује модерне институције, већ има потребу за ауторитетом и вођом, а онда ту потребу задовољава на прилично наиван и инфантилан начин. Чини се да је нужно доживети још једно рђаво историјско искуство како би се извршило “рашчаравање света” и како би на стварност коначно могло “погледали бистријем очима”. Тако је било у време Шћепана Малог. Изгледа да је исто на делу и данас.“(12)

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 27. јуна 2016.):

  1. http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/vuchi-i-rupa-na-beogradskom-pravnom-fakultetu/).
  2. http://fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/marsali-alek-pasa-je-novi-edvard-kardelj
  3. http://borbazaveru.info/content/view/5417/31/
  4. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/udbasko-praunuce-ili-tajna-istorija-porodice-koja-vlada-srbijom.html?al
  5. Матеј Арсенијевић, Између иконе и секире / Теолошко – политички записи о србском питању, Логос/ Часопис студената Православног богословског факултета у Београду, 1/1992.
  6. Небојша М. Крстић, За Србство без Југословенства, Збиља/ Часопис за културу, уметност и друштвена питања, 199-200-201-202, Београд, 2012
  7. http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1667321-jezivo-prorocanstvo-milosevica-evo-kako-je-sloba-srbima-pre-15-godina-prorekao-crnu-sudbinu-koja-ih-je-danas-zadesila-video
  8. http://www.krajinaforce.com/dokumenti/KJPUB.pdf
  9. http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/demografski-slom-srbije-i-mogucnosti-obnove-razmisljanje-na-rusevinama/
  10. http://www.fakti.org/srpski-duh/srbijom-je-5-oktobra-zavladao-kvinsliski-kult-klanjanja-atlantskoj-imperiji
  11. https://srbin.info/2016/04/17/vikiliks-boris-tadic-i-miki-rakic-po-nalogu-cia-napravili-naprednjake/
  12. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1183024&print=yes
  13. http://borbazaveru.info/content/view/1362/1/

О МЕСИЈАНСТВУ ЛАКРДИЈАША, ПОНОВО/ НА ТРАГУ ЖАРКА ВИДОВИЋА И МИЛА ЛОМПАРА

О ЛЕГИТИМНОСТИ ОВАКВОГ ЧИТАЊА ЊЕГОША

Да ли је легитимно користити књижевно дело какво је спев „Лажни цар Шћепан Мали“ Петра Другог Петровића Његоша зарад читања политичко – метафизичке стварности у којој живимо?

Песник који је геније (а Његош је највећи песнички геније у Срба) изриче реч која превазилази пуку литерарност. О генију Иван Иљин  каже да „живот народ­ног духа нала­зи у ства­ра­ла­штву гени­ја свој кон­цен­три­са­ни и зре­ли израз… Гени­је пре­у­зи­ма и носи бре­ме сво­га наро­да, бре­ме њего­вих несре­ћа, њего­вих тра­же­ња, њего­вог живо­та… Гени­ју је дата моћ за којом су чезну­ле и ради које су се мучи­ле чита­ве гене­ра­ци­је у про­шло­сти, и из те моћи исхо­ди и исхо­ди­ће духов­на помоћ и радост чита­вих гене­ра­ци­ја у будућ­но­сти. Он учи сво­ју бра­ћу духов­ној побе­ди, он им пока­зу­је како они сами могу поста­ти духов­ни побед­ни­ци. Ства­ра­лач­ко достиг­ну­ће гени­ја ука­зу­је пут они­ма који воде полу­ства­ра­лач­ки живот; њима пред­сто­ји само да усво­је ту тво­ре­ви­ну и то ства­ра­ла­штво, да се умет­нич­ки пои­сто­ве­те с њима и у том вас­по­ста­вља­њу они ће наћи за себе ону духов­ну сло­бо­ду без које би били осу­ђе­ни на чамо­ти­њу… Гени­је ста­вља свој народ пред лице Божи­је и изго­ва­ра за њега и у њего­во име сим­вол њего­ве пред­мет­не вере, њего­вог созер­ца­ња, зна­ња и воље. Тиме он откри­ва и учвр­шћу­је наци­о­нал­но духов­но једин­ство, оно вели­ко духов­но „Ми“, које озна­ча­ва саму сушти­ну Отаџ­би­не. Гени­је је онај ства­ра­лач­ки цен­тар који обли­ку­је духов­ни живот и довр­ша­ва духов­но ства­ра­ла­штво сво­га наро­да“.(1,155)

Његош је, понављамо, геније србског народа. Зато његови спевови нису само књижевна дела, него и кључно сведочење истине нашег заветног идентитета. Као и „Луча микрокозма“ и „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“ нам се даје као начин на који можемо читати стварност у којој смо се обрели.

Реч Жарка Видовића

Велики србски историософ, Жарко Видовић, у својој студији „Његош и Косовски завет у Новом веку“, истиче да спев „Лажни цар Шћепан Мали“ није пуко „историческо збитије“, него „драмска појава лажног завета (2,87): “Као што је Антихрист опасан по томе што узима на себе лик Христа, а Сатана опасан по томе што га Прародитељи нису разликовали од Архангела, тако је и Шћепан Мали, за разлику од правог заветног цара, светог цара Лазара, иконе Косовског завета, „лажни цар“, лажни пророк који је завео чак и патријарха Пећког, последњег патријарха, Василија Јовановића Бркића, несумњиво искрено верника!“(2,87) По Видовићу, у историји нашег народа није довољна само вера лишена преображености у историјску свест Косовског завета. Зато што није имао историјске свести, патријарх Василије се саблазнио о Шћепана. Ако се изгуби заветна косовска визија, то, у Срба, значи и губљење православне вере. Само игуман Теодосије Мркојевић има историјску свест која види превару, јер он зна да је за Србе много мања опасност у голом насиљу које се над њима врши, а много већа она која потиче од лукавства непријатеља који желе да нам одузму духовну самосвест: “Његошеви игумани – Стефан у Горском вијенцу и Теодосије у драми (трагикомедији) Лажни цар Шћепан Мали – говоре из тога духовног искуства: литургијског, поетског, заветног косовског. Тим искуством они посматрају свет и тако тумаче историју (као надвреме). То искуство им је мерило за процењивање свег што људи чине и треба да чине да би били у историји. Тим искуством знају смисао који се не губи, чак, ни у (иначе бесмисленом) свету. По томе искуству и поступају.“(2,145)

Сатана је, како каже Видовић, пре свега Лукави; пре но што над Србима буде спроведен геноцид, они морају бити успавани лажју – а та лаж их лишава умног чувства и заветне свести (јер, управо по Видовићу, историјске свести нема без свести о злу.) Свим несрећама у потоњем Његошевом спеву претходи Шћепанова превара коју народ и главари прихватају.

Као што је Шћепан Мали демонска пародија заветног цара, тако је и народ у последњем Његошевом спеву карикатура оног народа каквим је приказан у „Горском вијенцу“. Коло у „Шћепану“ није коло из „Вијенца“, које се води око цркве и следи владику Данила на путу уздизања ка Духу: оно је „фолклор“, коло ласкања лажи и смутљивцу. Жарко Видовић зато каже: “У Шћепану Малом проблем нису потурице ни распра с њима, него површност и спољашњост епског схватања које не може да се уздигне до завета, па зато ни до историје и нације. Игуман Теодосије, чувар манастирске мудрости, у сукобу је и са главарима, и са народом и са руским послаником, књазом Долгоруковим “(2, 88 ).

Турци такође више нису проблем. Они су упали у чамотињу и деморалисани су. Више не верују у своју моћ и не надају се у победе. Зато је „Шћепан Мали“, по Видовићу, спев о губљењу вере код Турака, али и нестајању заветне свести код Срба. Баш због тога се Његош дуго колебао око штампања свог дела – осећао је узнемиреност због тога што мора да сведочи да се Србима опет ближи слом ако испадну из заветног служења Богу и образу Божјем. Није довољно то што су Турци изгубили вољу за животом ако Срби у борби за слободу нису понесени вером и заветном свешћу. По Видовићу, „појава Шћепана Малог (ма како се он звао до дана данашњег ) је много штетнија и срамотнија него „трпија“ у Турака и окупатора…“(2,89)

Демонство једног лакрдијаша

У књизи „Његошево песништво“, Мило Ломпар се ликом Шћепана Малог бави у огледу „О демонству лакрдијаша“. Ломпар указује на чињеницу да је вечна потрага за месијом људска особина, а месије се јављају углавном  у доба потреса и револуција. Потрага за месијама проистиче из хилијастичког осећања историје и свести о провиденцијалности историјских збивања: рај  на земљи, месија на трону. И Његошев Шћепан Мали је плод хилијастичких очекивања. Не зна се откуда он долази, и нема имена – неименљив је, а ипак чекан.

Његоша, сматра Ломпар, обузима „осећање нелагодности“(3, 269) због појаве Шћепана. И насловна страна на којој пише да се дело објављује „у Југославији“, које нема на видику, симболична је. По Ломпару, „у именовању Југославије препознајемо једно још-не. У причи о Шћепану Малом постоји, пак, једно више-не. Тако реч не, као реч на чијем дну сија ништавило, представља исходиште у којем се срећу супротносмерна кретања времена“(3, 271).

Оно што чуди је слепило огромног броја људи пред Шћепаном: “Постоји, дакле, нека истина о Шћепану која нас подстиче да се зачудимо над толиким слепилом бројних људи који су различитог порекла, култура, интереса, али и та истина припада чудноватости“(3,271).

Лажни цар, каже Ломпар, празни позорницу по којој почињу да корачају сабласти: “Има неке језиво – блажене лакоће и неодговорности у његовом доласку, испуњеном свирком диплама и громогласним певањем“. (3,277) Прошлост је схваћена као припрема за хилијастичку будућност: “Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребељановића,/ јер ће ваше круне засијати као јарко сунце на истоку“. Доласком у Црну Гору, Шћепан поздравља слободу, као да та слобода припада баш њему и припрема баш његов долазак.

По Ломпару, Шћепан није луда зато што у њега нема аутоироније и зато што је амбициозан; није лудак јер не иде у страшни ризик. Он је, дакако, лакрдијаш, који „не гони на смех него претвара хероје у будале“.(3,278) Ту сви постају будале, али, „ако су сви будале, нису сви будале на исти начин“.(3,278)

Шћепан је мали, мали као демонолик малености. Умањивањем његовог лика долази до „спајања ништарије и Бога“.(3,290) Он није романтичарска варалица, него утвара, којој верује чак и патријарх Василије. Када је Шћепан утвара спојена са правом вером, онда патријарх бива „симболички близак са саблашћу“, постајући „сабласни патријарх“.(3,293) То је разлог, по Ломпару, због кога је Црква „неумитни део симболизације лажног цара: она је метафизички темељ лакрдијаша. У томе је како његов демонизам, тако и његова саблазан“.(3,296)

По Ломпару, Шћепан, „иако почиње као смели самозванац, као човек који показује један страховит циљ стремљења, корак од ничега ка трону и ка неограниченој сили, учинак вере у себе самог и учинак вере других, он опстаје као неодговорно и страшљиво биће“.(3, 297)

Због тога је, сматра Ломпар, Његош „далекосежно преместио одговорност на народ“. То је учинио тако што је „питање о појединачној одговорности претворио у питање о заслепљености, о фантазији и фанатизму, колико о жељи, толико и о манипулацији“.(3,300) Народ се претвара у „гомилу будала“ – али „то својство народа проистиче из онтолошких својстава човека као будале“(исто).

До чега долази? „Сви прихватају његово царско достојанство, он влада на начин који никоме не смета, нема ни тихих гунђања која прате сваку владавину“(3,301). Само млади ђакон, будући Свети Петар Цетињски, одбија његов дар – џефердар.

Зашто је, како сматра Ломпар, „лажни цар директни удар у предање“?(3,302) Ствар је много сложенија него што на први поглед може да се учини: “У томе је основна вештина лакрдијаша: није најважније колико нас он увесељава, него то што он – са оне стране сваке веселости или туге – изазива непрестано осцилирање смисла“.(3,302)  Шћепанова девиза: “Нека  буде свашто на свијету“ је „везана за распростирање сабласних моћи“.(3,303)

Игуман Теодосије, који покушава да народ одврати од Шћепана, доживљава пораз, схватајући да не може ништа да учини: “Будале су људи од старине,/ будале ће остат` довијека“, каже он, покушавајући да нађе узорке идења за лажним месијом. Зато игуман Теодосије стаје у позицију луде, свестан да, по Ломпару, „луда не може учинити ништа за будале које следе лакрдијаша“.(3, 289)

Игуман, дакле, има „памет скепсе, ироније и резигнације“, што је „памет луде и њена несрећна свест“.(3, 309) То је „памет повлачења пред сабласним“. (3,303-304) Мудрост младог јерођакона Петра, будућег Светог Петра Цетињског, који се не оглашава речју у Његошевом спеву, али одбија џефердар из Шћепанове руке, јесте мудрост непристајање на сабласно: „Петар већ као младић прозире сабласно“(3,304), вели Ломпар.

До какве је промене у Његошевом свету дошло?

Ево Мила Ломпара: “На врхунцу херојске метефизике, у „Горском вијенцу“, постоји и онај који може да дарива џефердар, као владика Данило, и онај који може да га прими, као Вук Мандушић. У херојском свету који је населио лажни цар онај који дарује џефердар нема никакве везе са метафизиком херојства, јер је раскинута свака веза између њега и цара, па онај који треба да прими дар има нечувену слободу да га одбије.“(3,305) Управо одбијање сабласног дара указује на свеца. Свети Петар, као онај, који је, по Ломпару, сам пре себе, једини може да разобличи сабласт: “У врхунском часу сабласне власти, у апсолутном часу хилијастичко – историјске ситуације, остаје само овај светац да одбије дар, али и да покаже оног чији се дар мора одбити. То није неки случајни пролазник, неки вешти корисник ситуације историјских околности, нити неки непоћудни узурпатор, него је то дух лажи, саблазан у лику малености“(3,306). Као што је Шилер рекао за свог лажног Димитрија – он је „кловн“ који игра „злу опсенарску игру“.(3, 309)

Попут Симона Мага, Шћепан је шарлатан и дијаболик. Успео ја да обмане и на покорност наведе све, па и игумана Теодосија: “Али, он није успео ни да обмане ни да дарује онога у коме живи предање“(3, 307), каже Ломпар, зато што је Свети Петар Цетињски „егзистенцијални чувар предања“(3,308).

Јер, светац увек одбија лакрдијаша. Свети Петар, по Ломпару, чува метафизику насупрот антихристу, али је у датом тренутку историје немоћан да спречи његово дејство.

Демонизам малености указују на чињеницу да злато и страх воде ка моћи; где су злато, лаж и страх, ту је и антихрист.

Легитимисање лажног цара било је вишеструко:1. на основу руског царског достојанства; 2. на основу лаври Немањића;3. на основу главарских интереса;4. на основу ничега. Почео је као руски цар који је преживео атентат и добегао међу Црногорце, позвао се на славну прошлост Срба, главари су схватили да помоћу њега могу да манипулишу народом, а народ, чак и кад је сазнао ко је, остаје уз лажног месију на путу своје пропасти.

Шћепан код Његоша као да долази из будућности, каже Ломпар. На насловној страни спева посвећеног сабластима помиње се Југославија. Сам Његош је 23. априла 1849. године Меду Пуцићу писао: “Ја сам се у почетку нешто надао, него засад видим да је југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звучи“(3, 317) По Ломпару, „постоји сабласна празнина Југославије, нема никакве стварности у којој би се то име могло препознати, она је име нечега што нема своју ствар“(3, 317). Зато је Шћепан Мали оличење онога што ће Србе снаћи за време Југославије и после ње, док год буду ошамућени југословенством, које је, како рече Владика Николај, пркос Богу и Светом Сави.

Шћепанова манипулација данас

На Интернету већ одавно кружи текст о десет правила манипулације масама који се приписује Ноаму Чомском. Сва та правила Вучић вешто користи да би владао Србијом. (Њих смо навели курзивом, а испод је наш коментар.)

Употреба неважног

Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност поплавом небитних информација, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумевању света.

Зато се Србијом влада помоћу таблоидних новина и „ружичастих“ телевизија, које спајају неспојиво у настојању да људе одврате од размишљања и здравог разума. Ево две насловне стране Вучићевих таблоида на Видовдан 2018 – обе су латиничне, и на обе је налепљена иконица Светог кнеза Лазара. Прва насловница: „Ексклузивно/ Досад необјављена документа: Овако је Карлеуша избегла убиство (Певачица пре 18 година правим чудом преживела када је екипа Душана Спасојевића репетирала аутомате на аутомобил у ком је била); Угрожена светиња/ Потоп на Хиландару; Награда за ТВ Пинк/ Задруга најбоља у Европи; Откривамо: како је убијена Јелена – Нова оптужница – Зорану прети 40 година робије“ (стравична је, заиста стравична, прича о убиству певачице Јелене Марјановић, која се по таблодима развлачи дуже од годину дана само да би одвукла пажњу са огромних проблема Србије, прича  која понижава све што је људско у нама и око нас). Друга насловница: “Председник на војно – полицијској вежби „Заједнички удар 2018 – Вучић: Србе више нико неће смети да убија!“, Југославија би у Русији играла финале; Ана Кораћ: Убила бих Слобу да ми је муж; Београђанин описао сукоб са Дарком Костићем: Ухватио ме за пенис, па попио нокаут! (Младић Б.Ш. (22), један од двојице који терете модног креатора за напаствовање, изјавио да му је Костић прво дао кокаин, а онда пипао његов полни орган)“.

И све то, наравно, на Видовдан, и све то у Вучићевој Кловнократији.

Стварање проблема

Та метода се назива и „проблем-реаговање-решење“. Треба створити проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазвати и преносити насиље са намером, да јавност лакше прихвати ограничавање слободе, економску кризу, или да би се оправдало рушење социјалне државе.                                                        

Зато Вучић сваког дана ствара проблеме, пре свега окренут популацији која му највише верује – пензионерима и „лумпенпролетерима“. Једног дана прича о повећању пензија, другог дана да рат на Косову само што није; једног дана најављује инвазију америчких рушитеља, другог дана глуми Тита кога све државе на свету одушевљено прихватају. Док његови медији пљују по Сорошу, он се виђа са Сорошем и његовим сином. Срби имају најјачу војску и полицију на Балкану, али Американци и Шиптари спремају „Олују“ на Северу Космета, а ми нећемо смети да интервенишемо. Свака опозициона делатност је плаћена од Америке и ЕУ, и треба је спречити, али Вашингтон и Брисел су наши партнери.

Лоше на кашичицу

Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, „на кашичицу“, месецима и годинама. Промене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака. Свет се тако временом мења, а да то не буди свест о променама.                           

Нико није учинио више за противпородични покрет наопаких „ЕУ вреднота“ него Александар Вучић. Прво је сасвим легализовао и легитимизовао геј параде (4), затим је на чело Влада Србије довео  демонстративну учесницу геј параде, Ану Брнабић (5), а онда увео низ противпородичних закона, чији се разобличитељи, попут професора др Бранислава Ристивојевића, изводе на суд, да би им се забранило да говоре о томе.(6) У Вучићевој Србији се спрема разорни Закон о родној равноправности, док је законска регулација тзв. „насиља у породици“ просто тоталитарна.(7) За то време, Вучић глумата неког ко брине о демографији и биолошкој обнови свог народа.

Разблажавање непопуларног

Још један начин за припремање јавности на непопуларне промене је да се најављују много раније, унапред. Људи тако не осете одједном сву тежину промена, јер се претходно привикавају на саму идеју о промени. Сем тога и „заједничка нада у бољу будућност“ олакшава њихово прихватање.

Управо се тако ради са причом о Косову и Метохији. Њих је, по Вучићу, изгубио још кнез Лазар, а не он Бриселским споразумом. (8) Зато се треба предати: јачи (НАТО Тачи) тлачи. Али, то мудријашима који ће изаћи на изборе да подрже кловнократију не сме да се каже директно, па Вучић стално глуми паћеника који чини све да би Косово одбранио. Тако је, кад је припремао издају у Бриселу, мучио своје тело спавајући на патосу. (9) Он ће, уосталом, и издати Косово само да би „нашој деци било боље“. Наравно, култ будућности је његова највећа лаж, коју је, другим поводима, разобличила Симона Веј, позната француска списатељица и философ: “Будућност нам не доноси ништа, не пружа нам ништа, ми јој морамо дати све да бисмо је изградили, морамо јој дати сам наш живот. Али, да би се дало, мора се имати, а ми немамо други живот, другу снагу, осим блага наслеђених од прошлости, која смо сварили, примили у себе, поново створили. Од свих потреба људске душе нема животније од прошлости.“

Дечји језик за одрасле

Када се одраслима обраћамо као кад се говори деци, постижемо два корисна учинка: јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство на људе. Тај сугестивни механизам у великој мери се користи и приликом рекламирања.

Инфантилизација јавне свести, о којој је својевремено писао Мило Ломпар (10), и даље се спроводи, али не као ослонац на младе, него као ослонац на оне који су довољно подетињили да му верују(11) и којима се Вучић представља као њихов напаћени син што чини све за њих, али га „зле чике“ нападају. Логика бирачког тела Александра Вучића сажета је у реченицу једне несрећне старице која је рекла: “Он мора да нам узме да би нам дао“. Уопште, Срби су све сенилнији народ, чија је просечна старост 44 године. То се одражава на њихов политички избор.

Кратки спој емоција

Злоупотреба емоција је класична техника, која се користи у изазивању кратког споја, приликом разумног просуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх, итд.) Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном, па је касније могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или пак изазвати одређена понашања.                                

Зато се у владавини Србијом толико користе ријалити програми, који су вешто прављени тако да изазову потребне реакције. О дејству ријалити програма код нас говорила је медиолог Невена Миљановић–Петковић. “Посредством телевизије патријархално друштво нагло прелази на сасвим друге обрасце понашања. То условљава друштвену конфузију,  траже се нови идентитети, чине се разни покушаји да се превреднују ставови. Посебно је проблематичан утицај телевизије у нашем друштву које није имало вредносни континуитет услед сталних ратова и ломова колективног идентитета. С друге стране, телевизији као модерној васпитачици много помаже то што смо навикнути да усвајамо наметнуте вредности па смо пријемчиви за оне које нам она нуди./…/ Узроци популарности хиперреалних садржаја су лоша друштвена и економска ситуација, незапосленост, клонуће духа, страх у погледу будућности, сиромаштво, недостатак перспектива и вишак слободног времена. Препуштање виртуелном свету чини се далеко лакшим од анализе сопственог живота, било кроз индивидуално промишљање, било кроз комуникацију са људима. Медијска хиперреалност представља компензацију за недовољно вредновање или личну неоствареност. Међутим, последица претераног погледа кроз прозор хиперреалности је губитак контакта са стварношћу./…/ Рекла бих да је у питању исконски нагон за посматрањем туђих живота, то је нешто што постоји у свакоме од нас, у мањој, или већој мери, без обзира на расу, културу и време. Медији својим садржајима успешно манипулишу овим нагоном користећи га у сврху профита па се он често третира као синдром новог доба, а у ствари је исконски. Гледајући ријалити програме, ми поредимо себе са учесницима и тако стичемо утисак надмоћи, док смо у стварном животу оптерећени осећајем инфериорности. На тај начин стварамо илузију сопствене вредности и лажне самозадовољности. Проблем изостанка властитог идентитета, односно идентитета лишеног вредновања тражи се кроз идентификацију са псеудопознатом особом коју медији намећу као узор./…/ Пре свега, постоје читави тимови психолога који се баве избором учесника. Бирају се карактери који доприносе динамици. С друге стране, иако намеравају да покажу одређену слику о себи, структура ријалити програма тражи инстиктивно, ту они престају да буду личности и постају само марионете. Из карактера учесника извлачи се најекстремније понашање, учесници се наводе да пређу емотивне и психичке границе, конфликтним карактерима немећу се режирани сукоби, а све то ради занимљивости, односно гледаности. Ријалити емисије имају разоран ефекат на иначе крхку психичку равнотежу учесника, њихов интегритет, самоперцепцију и индивидуалне вредности. У овим програмима учесници се не излажу у некој од вештина и улога (нпр. певачкој, играчкој, глумачкој, водитељској…) већ огољавају целу личност. Међутим, излагање интиме анонимној маси на увид, пресуђивање, бирање или одбацивање,  веома је рискантан подухват за учеснике./…/ Компаративна анализа наших учесника и учесника из других земаља показала је да код нас још увек преовлађују колективни дух, уз који иду оданост вођи и сервилност; спремност на велико трпљење, словенска меланхоличност, плаховитост, екстремност, комплекс више вредности, разметљивост, али и постојање табуа по питању мањина и непопуларних сексуалних опредељења (упркос инсистирању режије да изгради лажну толеранцију приказивањем ових учесника). Поткултура турбо-фолка као локална специфичност која представља укрштање патријархалног менталитета и нових стремљења – гламура, хедонизма и заводљивости и спектакла нашла је свој одраз у стандардизованим ријалити програмима. /…/ Данашње време карактерише неомеђеност јавних и приватних сфера и дисциплина. Банализација политике, естрадизација и холивудизација јавних наступа политичара уочљив је тренд. Овај тренд сразмеран је интересу јавности за тривијалне ствари из приватног живота политичара који се чини важнијим од његовог програма. Политичари попут ријалити учесника покушавају да скандалима и сукобима дискредитују противника. Поједини политичари су чак и учествовали су у ријалити програмима (Ненад Чанак, Марјан Ристичевић), а скупштински преноси увелико се посматрају као ријалити шоу.

У нашем друштву политика је свеприсутна – од дискурса учесника који користе реторичке политичке вештине, до учешћа одређених политичара у ријалити програмима и забавним емисијама. Тако стичемо лажни утисак да утичемо на матрицу политичких збивања, а у ствари смо се само насмејали шали политичара у забавној емисији или смо шармирани хедонизмом другог у ријалити емисији, док нам битни догађаји промичу. Спекулише се да је ријалити формат Велики брат био један од првих социјалних експеримената на Балкану чији је циљ био да се открије профил омиљеног лика по мерилима масовног аудиторијума који је истовремено био и бирачко тело на изборима 2008./…/ Све док не будемо имали услове за квалитетан живот и садржајно провођење слободног времена бићемо предмет медијске идиотизације. Када будемо могли да више путујемо и посећујемо културне манифестације и када будемо имали времена да се, уместо егзистенције бавимо личним напретком, тада ће медијски утицај на нас бити занемарљив, а наш немерљиво велики. А ово је, признаћете, утопија!“(12)

Незнање за сиромашне

Сиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима разумевања манипулације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.

Систематско разарање образовања у Србији има за циљ заглупљивање народа, који мора да буде спреман да у доба кловнократије за туђе газде „шљака“ за плату од 25 хиљада динара месечно, и да носи памперс пелене на радном месту, да не би ишао у клозет. (13) Зато се уводи тзв. „дуално образовање“, а ниво и квалитет наставе падају, при чему власт просветаре понижава стално и до краја. (14)

Величање глупости

Јавност треба подстицати у прихватању просечности. Потребно је убедити људе да је (ин, у моди), пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор према култури и науци.        

О ријалитијима смо већ довољно рекли. Ако се томе придруже „образовне институције“ за добијање доктората преко ноћи, ето пуне слике. (15)  Наравно, ту је и подробан приказ понашања разних звезда и звездица, чије просташтво постаје опште наслеђе јадног народа од детињег узраста.

Усађивање кривице

Треба убедити сваког појединца да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности, или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, оптерећен осећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против економског система.                                                                                                                         

Зато Вучић непрестано ружи Србе као ленштине које неће да се баве бизнисом, заостале у прошлости, неспремне да се суоче са изазовима епохе, без „протестантске етике“ рада, итд.(16) То је само трик слугерање неолибералног капитализма. Међутим, он вешто користи самокритичке стереотипе који већ дуго постоје у нашој колективној свести („Ми, Срби, баш смо никакви! Погледај како раде ови на Западу! На улицама ниједног папирића, нико не седи у кафићима преко дана, сви су на послу! Како наши могу да раде кад оду у иностранство, а овде неће“, итд.) Нико, међутим, не анализира чињенице – рецимо, да је наша привреда уништена у доба транзције да би Србија била предана у руке странаца и тајкуна, и да у Србији има веома мало послова од којих може нормално да се живи.

Злоупотреба знања

Брз развој науке у последњих 50 година ствара растућу провалију између знања јавности и оних који га поседују и користе, владајуће елите. „Систем“, заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану.

Вучић је учен како да манипулише, и он то користи веома вешто. Дуго је припреман, и сада употребљава оно што је научио.(17) Ипак, његова глума је шмира, и он је заиста кловн без смисла за хумор кога свако интелигентан одмах може прозрети и презрети.

REPETITIO EST…

Да поновимо.

Вучићев „шћепанизам“ има низ елемената, међу којима су и:

  1. Претварање српског заветног поклича из „Вијенца“: „Нека буде што бити не може“ у кловновско спрдање из „Шћепана“: „Нека буде свашто на свијету“.
  2. Коначно обогаљивање Србије у колонију помоћу кловновског лагања и пренемагања да распродајом своје земље у ствари обнављамо Титову Земљу Дембелију.
  3. Непрестано повлачење смисаоно противстављених потеза, чији је циљ збуњивање и слуђивање народа: на једној страни Шћепан ће дизати споменике херојима са Кошара, а на другој продавати Косово и Метохију за које су они гинули. Запад допушта Вучићу да све то ради јер је Запад увек прагматичан – он у виду има само коначан циљ, а не тиче га се како ће Вучић остварити оно што је обећао. У изврсној књизи „Криза/Корисни идиоти и колапс Србије“ (обавезна лектира за сваког ко жели да се озбиљно суочи са епохом), Љубомир Кљакић нас подсећа да је „носилац империјалног суверенитета“ данас „транснационална „супер класа“,СВЕТСКИ САВЕЗ МОЋИ у коме либерална олигархија САД има одлучујућу улогу./…/Неопходну унутрашњу кохезију и стабилност режима „меке“ окупације и ЛОКАЛНОГ САВЕЗА  MOЋИ који га лојално спроводи, обезбеђују особе којима се због њихових нарочитих личних својстава додељују НОМИНАЛНО главне улоге. То су КОРИСНИ ИДИОТИ светског корпоративног поретка”. Реч је о „идиотима“ у изворном, античком значењу грчке речи: онима који се суштински на занимају за судбину заједнице којој припадају. Локални поредак под влашћу Империје је, по Кљакићу, поредак КОРИСНИХ ИДИОТА, то јест „некомпетентих и морално недостојних који се успоставља, одржава и којим се управља на штету заједнице, јавног интереса и општег добра“. И зато, по аутору студије „Криза“,“свака застава под којом наступају корисни идиоти, јесте ЛАЖНА ЗАСТАВА“. (Улазак у ЕУ, борба против корупције, старање за „европске вредности“, итд, итсл.) И додаје Кљакић: “Овдашњи КОРИСНИ ИДИОТИ легитимишу се свакодневно као ватрени заступници пропагандних слогана о врлинама света без алтернатива, дакле о врлинама мртвог света/…/Свака ВЛАСТ КОРИСНИХ ИДИОТА демонстрира безрезревну лојалност једино према врху хијерархије корпоративног савеза светске моћи и то само зато што је примарно лојална према властитим личним или групним амбицијама и интересима“.  А како Империја регрутује „корисне идиоте“? Путем КОНВЕРТИТСТВА. Најуспешнији су они који су пљунули на себе, своје речи и своја дела, и постали неко други. Кљакић наводи случај Тонија Блера, који је за живота променио толико маски да му се лице више не препознаје – „од младог троцкистичког марксисте и америчког стипеднисте, ватреног американофила, либералног фундаменталисте и крсташа корпоративне империје,“америчке пудлице“ и ратног злочинца до пребега из англиканске у католичку цркву и њуејџерског идеолога јединствене светске религије“…
  4. Запад је довео Вучића „патриоту“ јер са “грађанистом“ Тадићем није могао да оствари своје намере. Зато је Вучић, кога неки још увек памте као борца за границу Карловац – Карлобаг – Вировитица, и неког ко је своју кућу нудио као сигурно уточиште Ратку Младићу, и могао да спроведе све оно што Тадић није могао.(18)
  5. И Његошев Шћепан и Вучић се позивају на Русију и своје руске везе – Шћепан је дошао у Црну Гору као „руски цар“, а Вучић тврди да смо одани пријатељству са братским народом, иако је то само привид, јер су њему Турци браћа колико и Руси.(19) Али, док у Шћепаново време руски кнез Долгоруков разобличава лажног цара, данашњој Русији, којој „горе“ границе, од Украјине до Северне Кореје, важно је да у Србији има врапца у руци (Вучића, који им, бар за сада, не уводи ЕУ санкције, и не иде – бар званично! – у НАТО ), него неког „опозиционог“ голуба на грани, за кога се не зна у ком правцу ће кренути кад су односи са Москвом у питању. То је сасвим разумљиво, као што је и за сваку похвалу начелна подршка Русије одбрани суверенитета Србије и права српског народа на опстанак. Наравно, Вучић користи „руску везу“ за додатно слуђивање народа: док у Београду пева хор „Александров“, маршира геј парада. (20)
  6. Вучић је око себе окупио и „патриоте“ (типа Марка Атлагића), али има и симпатије  ветеранке грађанизма, која одлично зна шта он у ствари ради. Зато га, повремено, подржава баш Весна Пешић.(21)
  7. Наравно, Вучић се да разумети само у контексту компрадорства српских „елита“. О томе говори Слободан Рељић: “Резултати компрадорске власти нису ништа мање поразни на политичком плану. Иван Крастев (Иван Крыстев) налази да су „балканске демократије политички режими у којима су гласачи слободни да мењају владе, али су врло ограничени у мењању политике. Било какав притисак одоздо аутоматски је окарактери- сан као ’популистички’”, а зависност од Запада унапред и неу- питно диктира да се „демократизација схвата као прилагођавање стандардима Европске уније”. Аустријски аутор Ханес Хофбауер (Hannes Hofbauer) ће то директно назвати „колонијализам Ев- ропске уније”. Тако се живи с парадоксом да „међународни фак- тор”, без кога демократизација не би имала гарантни лист, „не види ништа лоше у томе што партије добијају изборе играјући на карту популизма, а владају играјући на карту ММФ-а” (Крастев, 2004: 29). И „међународни актери… не кажњавају елиту због кршења обећања датих бирачима, већ их, напротив охрабрују да то ураде. Међународна заједница кажњава владе које не испуњавају обавезе према ММФ-у, али није заинтересована да утврди до које мере политичари испуњавају обећања дата бирачима” (Крастев, 2004: 30). A како би „међународни актери” и могли а да не очекују овакво понашање компрадора. Многи извештаји америчке амбасаде из Београда, а које су касније објављени на чувеној глобалној електронској огласној табли познатој као „Викиликс”, то не- двосмислено показују о већем и истакнутом делу српске поли- тичке елите, али за потребе овог есеја задржаћемо се на примеру који показује како је Србији имплементиран – човек који је стигао и до места премијера. У књизи америчког аутора Николаса Кралева (Nicholas Kralev) Друга америчка армија – Служба спољних послова САД и дипломатија 21. века (America’s Other Army: The U.S. Foreign Service and 21st Century Diplomacy) некадашњи амбасадор у Београду Камерон Мантер (Cameron Munter) прича како је одлучио да због некооперативности удаљи из власти српског премијера Војислава Коштуницу. Наиме, Мантер приповеда како је фебруара 2008. кад су САД довеле Косово до проглашења самосталности уследило велико незадовољство у Београду што је после митинга резултирало и паљењем америчке амбасаде. Амбасадор Мантер, „ратник” те „друге америчке армије”, одлучио је – да радњама које свакако не спадају у нормално мирнодопско понашање предстваника стране владе у земљи која му издаје акредитиве о гостопримству – „осигура одлазак премијера” и да је „најбоља освета да овај изгуби следеће изборе” који су се одржавали за мање од пет месеци. Мантер је утврдио да је „кључ за слабљење Коштуничиних шанси за реизбор 2008. одузимање подршке СПС, на чијем је челу некад био бивши председник Србије Слободан Милошевић”. И Ивица Дачић је „обрађен”. Дакле: „Преокренули смо га и од њега направили про-Европљанина. Нисмо га платили, само смо га убедили. Оно што је он стварно желео био је међународни легитимитет. Испословали смо да Запатеро (José Luis Rodríguez Zapatero), тадашњи шпански премијер и Јоргос Папандреу (George Papandreou), будући премијер Грчке, који су у то време водили Социјалистичку интернационалу позову Дачића у посету током које су га нахранили и напојили. И рекли су му да ће му одобрити улазак (у Социјалистичку интернационалу) уколико се прикључи проевропским снагама, што је он и учинио. И забио је нож у леђа Коштуници”, причао је Мантер, очигледно задовољан постигнутим. Николас Кралев изводи закључак: „Мантер се осветио: Коштуничина партија је изгубила изборе. Дачићева партија се није придружила Социјалистичкој интернационали, глобалној организацији партија левог центра, али је он постао заменик премијера а онда четири године касније и премијер.” (Kralev, Nicholas (2012) America’s Other Army, Foreign Policy, 13. 09. 2012)“(22)

У том смислу, Вучић је Шћепан Мали са „бефелом“ Империје.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 29. јуна 2018.)

  1. Између Чеке и Гестапоа/Иван Иљин и васкрс Русије (приредио Владимир Димитријевић), Catena Mundi, Београд, 2014.
  2. Жарко Видовић, Његош и Косовски завет у Новом веку, Алтера, Београд, 2013.
  3. Мило Ломпар, Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
  4. https://www.in4s.net/vladin-biro-prelomio-gej-parada-ce-se-odrzati/,
  5. https://www.espreso.rs/vesti/beograd/74733/ana-brnabic-za-espreso-ovo-mi-je-prva-gej-parada-u-zivotu-video
  6. https://stanjestvari.com/2018/06/26/antonic-opsluzujuca-inteligencija/
  7. https://www.vidovdan.org/aktuelno/mihailo-alic-sta-donosi-zakon-o-rodnoj-ravnopravnosti/; http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/nasilje-u-porodici-i-nasilje-nad-porodicom.html
  8. http://dnevnizurnal.com/neverovatno-vucic-nisam-ja-izgubio-kosovo-nego-knez-lazar/
  9. https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-u-briselu-sam-tri-sata-spavao-na-podu-i-rekao-dacicu-da-nista-ne-potpisuje/mdn2wer).
  10. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/titoizam-i-sekularno-svestenstvo.html?alphabet=c
  11. https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2018&mm=05&dd=24&nav_id=1396531
  12. http://www.geopolitika.rs/index.php/en/intervju/868-2015-12-31-11-36-22
  13. https://www.danas.rs/ekonomija/ne-daju-im-da-idu-u-toalet-teraju-ih-da-nose-pelene/
  14. http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/skolokaust.pdfhttp://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Bela%20knjiga%20o%20reformi%20školstva.pdfhttp://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Obrazovanje%20u%20Srbiji%20danas.pdfhttp://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/ko%20i%20kako%20vrednuje.pdfhttp://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Koliko%20koštaju%20iluzije(2)(1).pdf; http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/CIP%20(1-408)%20VELIKI%20ŠTRAJK.pdf
  15. http://mozgoderina.tumblr.com/post/168385267996/diskvalifikovanje-misljenja-bodrijar; https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7566/bdef:Content/downloadhttp://mozgoderina.tumblr.com/post/173408711852/sajber-gomila-vuksanovic; http://mozgoderina.tumblr.com/post/158842324157/na-klik-misem-od-kraja-kulture.
  16. http://www.koreni.rs/vucic-bezocno-ruzi-svoj-narod/
  17. http://www.koreni.rs/vreme-manipulacija-tehnike-vladanja-aleksandra-vucica/; https://magacin.wordpress.com/2014/10/29/шта-нас-чека-после-путина/
  18. http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/pogledi/704-obmana-o-statusnoj-neutralnosti; http://media.hereticus.org/2017/11/Hereticus-1-2-2016.pdf
  19. https://www.vaseljenska.com/politika/vucic-turci-su-nam-braca-koliko-i-rusi/
  20. http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/2969414-spektakl-kod-hrama-svetog-save-cuveni-hor-aleksandrov-peva-za-beogradjane-pod-otvorenim-nebom-videohttps://naslovi.net/2018-06-23/vecernje-novosti/gej-parada-u-centru-grada-hoce-pred-maticare/21861508
  21. https://www.blic.rs/vesti/politika/vesna-pesic-vucic-bolji-od-opozicije/52y9nyl
  22. http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_495_1_2/reljic.pdf

Шћепан мали и дух

Његошев „Лажни цар Шћепан Мали“ је непријатна књига. Она споља личи на „Горски вијенац“, али оно што у „Вијенцу“ изговарају мудраци и јунаци, у „Шћепану“ изговарају варалице, будале и преварени. Зато је Мило Ломпар, у својој незаобилазној студији „Његош и модерна“ (Филип Вишњић, Београд, 1998. године) записао: “По тишини која га окружује, ово дело радикалније изазива племенски дух од „Луче микрокозма“, али га, услед епске препреке, наш дух не опажа“ (Његош и модерна, 9). Зато је та књига дуго времена остајала или нетумачена, или је тумачена споља, дводимензионално.

Шта је у Његошевом потоњем драмском спеву најмучније од свега?

Чињеница да лажни цар изговара заветну Лазареву реч: “Вољех царство земно изгубити/ но небесно да изгубим царство“. По Ломпару, „обнова косовске формуле у устима лажног цара открива неку двосмисленост  у „Лажном цару Шћепану Малом“. /…/ Јер лажни цар спаја смисао своје формуле са косовским смислом“. (Исто, 23) Реч је, наиме, о „застрашујућој и апсурдној близини завета са истином лажног цара“. (Исто) (1)

Шћепан Мали се ЗАКЛЕО да је од Истине, а „лажно поприма значење истинитог тек изицањем заклетве, јер би онтолошко претапање било немогуће да не постоји аутентични херојски патос у заклетви“ (Исто, 29). (2)

Ту је и Шћепаново поигравање са Русијом, којој је он, тобож, био цар, а сада је дошао међу Црногорце да њима влада. Ломпар каже: “Нема поистовећења између њега и Русије, јер је он као Русија, али није Русија. Ко испуњава пуноту ове неједнакости? Они, јер се заветују и Русији и њему“ (исто, 29). (3)

На власти, Шћепан Мали ће подићи седам великих кула у спомен седам бојева Црногораца са Турцима, јер ти споменици ће „подсећати на хероје исто колико и на лажног цара“ (исто, 31. По Ломпару, „само у херојском добу на које пада, невиђен, сумрак богова, бива иронично омогућено да лажни цар подигне споменик витезовима“ (исто).(4)

Ко је Шћепан Мали? Он је, пре свега, самообманути несрећник, али који верује у своје послање. Његова самообманутост је, по Ломпару, у дубинској сагласности са херојством, јер се тобожње високо порекло преваранта спаја са његовим ниским пореклом у „парадоксу лажног цара“. Иако је он, како каже Ломпар, само„преварант који остварује произвољност сопственог егзистенцијалног импулса“ (исто, 32), ипак је и некакав цар. (5) Уместо „самоубилачког апсурда…позитивног нихилизма…упорног негирања стварности и очевидности“ (Андрић) унутар трагичног решења које врхуни у усклику „нека буде што бити не може“ , сва решења извиру из непознате нихилистичке отворености искуства које оглашава лажни цар: „нека буде свашто на свијету““ (исто, 34). (6) Оно „што бити не може“, које подстиче на херојске подвиге и самопревазилажење, постаје „свашто“ кловнократије.

Патријарх Василије Јовановић Бркић приказан је у Његошевом спеву као добронамерни наивац који легитимизује лажног цара дарујући му коња, витешко знамење, као да је пред њим прави цар. Ломпар о томе вели: “Долазак лажног цара могао би се схватити као тренутни плод политичке вештине, историјске потребе и светске манипулације, као инцидент у херојској судбини, да патријарх, као метафизички кључар косовског завета, не помера смисаони нагласак са политичких и идеолошких момената на метафизичке основе Шћепанове објаве./…/ Патријарх је, дакле, онај лик који ће, први, успоставити везу између доласка лажног цара и Божјег учешћа у том доласку“ (исто, 82).

Шћепан све време себе легитимизује као месију: “Може бити да сам ја месија,/ доведени руком невидимом“, каже он. Ломпар уочава: “У том часу патријарх, ко би други, устаје на ноге и чита „Слава в вишњих Богу“. Није устао у часу кад је Шћепан говорио само о богу, већ је запечатио онај час када се лажни цар неодступно повезао са смислом божјег дејства у земаљским пословима“ (исто, 86).

Зашто је патријарх Василије у Његоша тако  наиван? Зато што песник, по Ломпару, показује како „слом вредности које оличава патријарх не може извести из негативности човека, већ он настаје упркос  његовој наивности и поштењу, чак захваљујући њима, јер је то епохални, а не индивидуални, суноврат“ (исто, 88). Зато, „у часу кад прионе уз цара, патријарх постаје неко ко „све више почне лудовати“/…/“(исто, 88). У часу кад „херојска одлука постаје одлука лудака“, Ломпар каже да „патријарх постаје лакрдијаш“(исто, 88-89). А шта то значи за Србе? Ево шта: “Ако патријарх може бити лакрдијаш, онда и лажни цар бива могућ као цар. Никакво турско зло, по Караман-паши, не може објаснити патриархово страдање зато што је „патрика велика будала“ (исто, 89). Кад чује за победу Црногораца под Шћепановим стегом, патријарх Василије се чак онесвести јер је, како каже Ломпар, „слобода којом су стигли до победе иста слобода којом су прихватили лажног цара“ (исто, 92). Игуман Теодосије Мркојевић са благом иронијом каже: “Он је сада на свету столицу/ у престону лавру Немањића“, јер „овај патријарх, који је видео надискуствени пропламсај у лажном цару, мора сањати метафизику прошлости, па зато што из те прошлости и гледа, он у сну „гледа цвијет српски за Душаном“(исто, 92-93). Мркојевићева иронија с тим у вези „жигоше патријархово наивност која не види да је херојство садашњице нечим невидљивим одвојено од метафизичког смисла прошлости“(исто, 94). Долази се до тога да у четвртом чину драмског спева патријарх ћути, претворен у пуког статисту, зато што он, као метафизички лик, по Ломпару, „почиње лудовати да би постао луђи од самог лудовања, па онда присвојио славу лакрдијаша који не прича обичне, већ нарочите лакрдије, и, одсудно, постаје велика будала/…/ Претворио се у средство Шћепанове лажи, једно од оних средстава које је лажног цара учинило великим човеком, јер се није ни саблазнио над открићем лажи у четвртом чину, иако је бар то, као страсна и религиозна природа, могао учинити. Док ћути, он не осећа колико беше подлегао замци демона, нити трагично доживљава свет који је ту замку омогућио, не осетивши да је свако деловање осуђено на пропаст, али не само зато што би доследни метафизичар тек тада био изазван да делује упркос нади у успех, већ зато што је он вредносно дисквалификован пре него што заћути“(исто,99).

Са патријархом се збива нешто опасно, упркос његовим најбољим намерама: “Припадају му и поука, и кумљење, и крст, јер је патријарх, али дела на начин вражије силе. Патријарх који је део вражије силе, али је још увек, у њиховом свету, и патријарх – представља онај парадокс – у срцу апсурда – на којем почива лажни цар“. (исто, 175)

Не може се рећи да народ није крив зато што верује лукавом обмањивачу какав је Шћепан: “Индивидуална мотивација, и присиљеност, јунака да лаже, поклапа се са колективном мотивацијом, и спремношћу, да верују“(исто,103).(7) Постоји нешто судбинско у појави лажног цара јер „из света који јамчи нову истину као истину лажног цара произилази ирелевантност сваке херојске истине“ пошто је „судбина херојства је, да на његовом крају, причу о њему светом разноси лажни цар“ (исто, 107).(8)

С друге стране, у народу има и оних који му не верују, али се покоравају: “У цара се није морало веровати, ако се он не оспорава“(исто, стр. 108). Чак и игуман Теодосије Мркојевић, који од почетка зна ко је Шћепан, на крају бира симулирани свет лажног цара јер не може да се одупре притиску своје хипнотисане пастве. Ипак, пошто му само то остаје, Мркојевић се подсмева  Шћепановој претенциозности, која залази чак и у теологију: “Ал` нијесам до сада знавао/ да си такви богослов дубоки“.(9)

Још једна тамна тајна Његошевог спева растајни се када схватимо да Шћепан симулира цара, цар симулира Бога, а „изабраност“ заведеног народа је у томе „да гину за лажног цара“(исто,113). По Ломпару, „ако, пак, херојство завршава у лажном цару, онда оно није  херојство, већ будалашење“(исто,116). Јер: “На делу је лакрдија: лажни цар посматра хероје као објекте своје манипулације. Не чине они себе смешнима, као примитивни, већ цар, кобни лакрдијаш, као што је и Нерон био лакрдијаш /…/ствара њихово смешно постојање: напрегнуто очекивање оне узвишености, коју у њиховој уобразиљи оличава цар, ствара слику њиховог грандиозног ништавила“ (исто,119). У том смислу, „ни Шћепанов кукавичлук, ни деловање света не утичу на виђење цара кад народ, нужно и несвесно, као хипнотисан и механички, иде стазом лажног цара“ (исто, 121). (10)

Шћепаново доба је доба кад „ништарија предводи херојство“ и кад „народ не помишља да се сам претворио у џиновског и многоглавог папагаја“(исто, 122). Што су гусле у „Горском вијенцу“, свету хероја, у постхеројском свету последњег Његошевог спева је папагај који говори реч: “Цар“. Лажном месији једно време све иде од руке. Његош уочава: “Све му свира по његовој ћуди,/ жели лажи овој угодити“(исто, 125).

Зашто је, ипак, један јуначки и заветни народ пристао уз Шћепана? Разлози су, надасве, епохални: “Они прихватају: са свим последицама: погибијама, лакрдијашењима – лаж цара зато што ступају у нихилизам света, па је веровање само стадијум тог ступања/…/пристају на лажног цара јер је дошао нихилистички час њихове судбине, и не могу, и да хоће, да се одупру епохалној лажи“ (исто, 137). (11)

Уз све то, „потпуна равнодушност спрам идентитета цара, „ко је да је“ (IV, 631), припада нарастању релативизма који се, кроз афирмацију лажног цара, стапа са политичким прагматизмом, индиферентним у односу на истину, но брижним за целисходност: “он је нама добар“ (IV, 631) (исто, 154). Народ ће остати уз Шћепана чак и када сазнају, јер им то јасно каже руски изасланик, кнез Долгоруков, да он  није никакав руски цар. На тај начин, „када поново прихвати Шћепана, народ демонстрира своју слободу, лишену некадашње харизматичности јунакових особина. То је слобода да се прихвати ништарија. То је слобода за ништавило“ (исто,157).

Зашто су главари за Шћепана? Из разлога вулгарно прагматичних. Јер, они кажу: “Народ се овијем именом/ окреташе како желијасмо“. Шћепан има харизму која је манипулативно употребљива, а, како је писао Макс Вебер, харизматска власт је необична, и противстављена је бирократској и патријархалној власти. Ипак, како уочава Ломпар, главари само изражавају унутрашње расположење народа: “Када идеална и материјална заинтересованост следбеника и промотера лажног цара посегне за рационализацијом у виду народног јединства и слоге, она не уноси нешто спољашње у народ, већ одговара иманентним захтевима народа/…/Не могу, наиме, следбеници и промотери лажног цара да преусмере збивања, кад народ поново – иако зна све о лажи – прихвата цара. Њихова манипулација је само одговор на манипулацију коју народ захтева“. (исто, 158)

То је доба када се служење херојском имену претвара у службу лажном цару, пошто „цео народ вољно пријања уз очевидну и спознату лаж“ (исто, 164). Тако долази и до раскида са Русијом – љути су на кнеза Долгорукова који разобличава Шћепана као лажног цара: “Поновна сцена са руским кнезом дефинитивни је обрачун са руском димензијом њиховог постојања. То је парадоксални обрачун, јер није диктиран ни метафизичким, ни историјским разлозима, већ одбраном лажног цара“(164). Дешава се радикална промена у односу са земљом којом су до тада живели: “Русија се, одједном мотри са дистанце, посматра се као авет, нешто са чим не само да нису истоветни, већ им је, чак, и туђе. Немоћ руских мотивација, као симболичка и практична, показује да Шћепан није ни постао њихов владар зато што је био руски цар, већ је постао руски цар зато што је био лажни цар“(165). Шћепанова харизма постаје јача од симбола Русије, који је до тада био неприкосновен.

Светина се радује кад Шћепан изађе из тамнице, чиме, по Ломпару, тријумфују апсурд и гротеска, јер је мудри народ оног кола из „Горског вијенца“, бивши народ херојске меморије „неповратно потонуо у амнезијску радост због идентитета који је пронашао у лажном цару“(167), па се све завршава у нихилизму фарсе који прождире свет. Не само њихов свет, наравно.

Историјски реализам, који је знак трезвености и разума, постаје вулгарни политички прагматизам, који истину, морал и обичаје проглашава пуким конструкцијама само због једног – да би све чињенице свео на тренутне политичке интересе. Лишен значаја као личност, Шћепан је, по сили светскоисторијских околности, ипак харизматска појава којој се не може одолети. Тако се, каже Ломпар, лажни цар рађа из духа апсурда

У овом спеву, по Ломпару, сваки очајан и пламени гест, свака реч, и огорчена и резигнирана, „почињу да личе на кловновско опонашање“(193). Победа лажног цара чамотињу света чини очевидном. Јер, да би уопште постојао лажни цар као цар, Бог Који је Истина мора да умре и уместо њега треба да се зацари некакав бог који је лаж. Лажни бог даје лажног цара. Иако је лажан, Шћепан има силу да окупља следбенике, и тако се збива оно што је Ниче звао парадоксом „крајње свирепости“ – „Бога жртвовати за ништавило“ (227)

Баш такав какав је, утваран и непостојан, лишен чак и „злочиначе племенитости нарави“, Шћепан открива ритам епохе у којој „побуњеника замењује лакрдијаш“ (232).

Али шта ће бити после Шћепана Малог? Његошев увид је у томе што он зна да после смрти метафизике и херојства наступа доба „огољеног, безузрочног и незаустваљивог убијања“. (190)

Вера у Шћепана плаћа се високом ценом пропасти.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 7. јула 2018.)

  1. https://www.espreso.rs/vesti/politika/168137/poludece-zbog-ovog-snimka-kompilacija-kako-je-vucic-pre-10-godina-govorio-o-kosovu-a-kako-sada-je-hit-na-fejsu-video; https://www.youtube.com/watch?v=chFXt-ugreE
  2. https://rs.sputniknews.com/analize/201705291111364836-Vucic-predsednik-inauguracija-Miroslavljevojevandjelje/
  3. http://mondo.rs/a725792/Info/Srbija/Vucic-za-Itar-Tass-Srbi-vole-Rusiju.htmlhttp://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:713575-Lavrov-Srbi-vole-Rusiju-i-Rusi-vole-Srbijuhttps://www.intermagazin.rs/vest-koja-je-odjeknula-vucic-saopstio-putinu-odluku-rusija-razocarana/; http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2893224-srbi-smatraju-rusiju-najvecim-prijateljem-ali-bi-decu-poslali-na-zapad-evo-koliko-njih-bi-podrzalo-strane-vojne-baze-u-srbiji
  4. http://www.alo.rs/vesti/drustvo/vucic-otkrio-spomenik-heroju-sa-kosara/111309/vesthttp://kremlin.rs/2017/04/09/премијер-потврдио-србија-ће-подићи-сп/2/
  5. https://www.kurir.rs/vesti/politika/2866407/diktatorova-zurka-vucic-glumi-rimskog-cara-veliku-zabavu-placa-parama-koje-je-uzeo-penzionerima-citajte-u-kuriru
  6. https://www.espreso.rs/vesti/politika/159827/car-je-go-sve-lazi-aleksandra-vucica-koje-je-uspeo-da-nam-proda-video
  7. http://studiob.rs/faktor-plus-gradani-srbije-najvise-veruju-crkvi-pa-vucicu/
  8. http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/vucic-deca-da-se-ugledaju-na-srpske-vojnike-i-heroje/122162/vest
  9. http://www.carsa.rs/vucic-se-odrekao-pravoslavlja-presao-u-protestante/
  10. http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic-za-tri-godine-uradio-sam-koliko-i-tito-u-bivsoj-jugoslaviji_714052.html
  11. http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kolumna/2009/12/22/politicki-nihilizam-i-srpski-nacionalni-identitet

ШЋЕПАН МАЛИ И ТАЈНА БЕЗАКОЊА ИЛИ КАКО ДА ОСТАНЕМО У ЗАВЕТУ

Безакоње у Србији

Живимо у држави у којој је могуће да се Уставни суд прогласи ненадлежним за оцену противуставног Бриселског споразума (1), али оцењује статут једне школе у унутрашњости, која је забранила ученицима са укором наставничког већа да иду на екскурзију – и оценио да је та статутарна одредба противуставна. У тој држави суди се редовном професору права Универзитета у Новом Саду, Браниславу Ристивојевићу, због става изнетог у тексту објављеном на Интернету, и забрањује му се да критикује идеологију политичког хомосексуализма(2), а одборник опозиционе странке у Чачку, Александар Танасковић, добија четири месеца затвора, условно на годину дана, јер је, са неколико папира, нанео „телесне озледе“ напредњачком челнику градског парламента. (3)

Србија је земља у којој је владавина права најозбиљније угрожена. (4) Све постаје могуће. Или, како би рекао Пиноче: “За пријатеље све, за нeпријатеље закон“.

Правна свест у Срба има корен у цркви

За хришћане, право и правда су веома важни. Уосталом, Господ наш Исус Христос је осуђен на монтираном судском процесу, који је значио кршење и јеврејских и римских закона. У свом тексту „Суђење Господу Исусу Христу – правни аспекти“(5), Жељко Степановић то доказује на основу подробне анализе. Он каже да „не само да су чланови Синедриона кршили поменуте одредбе Мишне, које су процесне природе, већ се и нису трудили да установе оно што је било од највеће важности, а то је: да ли је Исус заиста похулио својом изјавом да јесте Христос и Божији син. Као судије, они су били уједно и у улози бранилаца; сходно томе, били су дужни изнаћи сваку могућност ослобођења, као и сваку олакшавајућу околност./…/ Исус је навео четири сведочанства, када је тврдио да је Месија и Божији син: сведочанство Јована Крститеља, Исусова дела, сведочанство Бога Оца, као и Свето писмо. Тиме је сусрео Јевреје на њиховом терену: у јеврејском кривичном (и грађанском) судском поступку, два сведока била би довољна – Исус је навео два пута више./…/ Мада су свештеници покушали да оптуже Исуса да не поштује храм, сами су показивали крајње непоштовање према њему. За време великих празника, у самом храму направили би пијацу на којој су се продавале (по свој прилици и препродавале) животиње за жртвовање онима који су долазили из удаљених крајева и нису могли понети своје./…/ Тако се круг водећих свештеника богатио на рачун народа, па и оних сиромаха који су сматрали својом дужношћу приношење жртава по Мојсијевом закону“.

Што се тиче кршења римског закона, Степановић вели да је Христос Својим следбеницима говорио да „пошто живе под заштитом римске силе, треба да јој дају потпору коју захтева све дотле док се то не сукоби са узвишенијом обавезом. Док се мирољубиво покоравају земаљским властима, они у сва времена треба да се прво покоравају Богу“(исто). Он није био анархиста – напротив:„Иако је често критиковао јеврејске вође, Исус није оправдавао оне који се оглушују о њихове праведне захтеве; за то нема оправдања – чак ни лицемерство народних вођа не може бити изговор: „Све дакле што вам реку (књижевници и фарисеји) да држите, држите и творите; али што они чине не чините, јер говоре, а не чине.“ (Матеј 23,2). Није ни оспоравао надлежност јеврејским судовима, па ни Синедриону, да суди по закону

Десет заповести.(Матеј 5,22)/…/Исус није никада изјавио да претендује на престо – ни речју, нити било каквом конклудентном радњом“ (исто).

Дакле, Христос је распет због осуде неправедним судом. Зато је правда битијно утемељена стварност, а не „постмодерна“ произвољност, заснована на пилатовском релативизму, ваплоћеном у питање: “Шта је истина?“

Свети Сава и правна свест у нас

Велики српски историософ, Жарко Видовић, у свом огледу „Свети Сава и римско право“(6), показује и доказује да је правна свест у Срба проистекла из Светосавске Цркве. Он каже: “Прихватајући Римско право Свети Сава одваја световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени. Одлучујући моменат у томе опредељењу Светог Саве (и у самој српској повести, у завету) је прихватање Римског права као једине основе српске државности, с једне стране, и основе за однос Цркве према држави, с друге стране. Да схватимо значај тога опредељења, морамо имати на уму следеће чињенице из историје: прву, да је Римско право творевина и тековина једног „паганског“ (гентилног), претхришћанског народа и културе, дакле, тековина „природног“ људског искуства и разума, а не неко божанско Откровење, дело надахнутости Светим Духом; другу (чињеницу историјску), да се за ту тековииу определио један хришћански монах, дубок верник, чак првосвештеник Српске Православне Цркве! А определио се из хришћанских побуда! Па ако такав човек увиђа и признаје чисто правну (тј. инструменталну, установску) природу државе, онда је тиме искључен сваки клерикализам („клеронационализам“, „клерократија“) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању.“ На тај начин, каже Видовић, у србској историји избегнуте су замке цезаропапизма и папоцезаризма, које су довеле до страшних потреса на Западу.

То је била основа Душановог законика, који јасно каже да судије морају судити по закону, а не по страху од цара. Жарко Видовић на то указује: “Судија је, каже још Цицерон, „закон који говори“. Својом речју и појавом судија представља ауторитет самог закона, чак власт закона, јер по Римском праву власт припада – не људима, него – само закону! Судија је заштићен законом о правима судије, јер је и сваки човек, заштићен законом (о својим правима), јачи и од најсилнијег властелина на територији где живи.“

Зашто је тако? Зато што власт, како каже Видовић, не припада цару, него закону. Чак и меропах – сељак са правом на земљу, има право да се суди са царем, и нико не сме да му се свети због тога.

Ауторитет судије бранила је и величала Црква. По Видовићу: “Народна песма Урош и Мрњавчевићи запамтила је ту улогу Цркве: пошто је донео праведну пресуду, по Закону (Књизи цароставној), Марко Краљевић је морао да се од гнева очевог склони у цркву: сам Бог штити судију који је пресудио по закону (Римског права!). Наравно да судија мора да има истовремено и независност од локалних власти (од „друштвено-политичке заједнице“) колико и од самог цара. Али он мора да има и подршку од неке локалне институције, довољно снажне да, заједно са судијом, сузбије самовољу и насиље локалне (сепаратистичке) властеле или „гентила“. Та институција је Црква: она и чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар. Довољно је прочитати главе „О слободи манастира“ (гл. 12) или „Како треба произвести игумана“ (па онда и иконома, еклисијарха, у гл. 13, 14, 15.) у Хиландарском типику, или у Студеничком типику Светога Саве. Реч је овде о постављењу, о оној истој „инвеститури“ око које су на Западу вођене вековне борбе и ратови између световних владара и витезова, с једне стране, и Римске епархије (папства), с друге. Светосавски типик говори овде о „правди“ (тј. праву, иус) манастира: “… Манастир је слободан, од свих владика и власти и није ни под чијим правдама и власти до „под једином слављеном Богородицом Наставницом, под молитвама преблаженог светог оца“ (Симеона, Стевана Немање) „и онога који игуманује у њему… да има непоколебиву и неизмењену слободу… А ако ко усхте да га, потакнут демонским искушењем, поработи… стави под нечију власт… да је крив… нека му је анатема… да буде као следбеник Јуде издајника, а краљ има да буде осветник против оног који хоће да повреди манастирску правду…”.

Тако су, сматра Видовић, манастири у нашој историји свагда били изнад локалне племенске обичајности и племића, а народ у песми „Урош и Мрњавчевићи“ показује да је њихов ауторитет изнад власти краља Вукашина: “Манастир се при томе, као заступник јединствене и саборне Цркве, залаже за Римско право (против обичаја, тзв. „обичајног права“), чиме се државно јединство унапређује баш у интересу заштите права личности које, ако хоће, могу и да се издвоје из племена, па било да то чине својим световним животом или духовним (одласком у манастир, пустињачким животом итд). Та улога Цркве и манастира, ограничена, наравно, на „православни милет“, биће очувана и под турском влашћу – уколико та власт буде поштовала и признавала права Пећке патријаршије. То је нарочито јасно изражено на територији Цетињске митрополије (Црне Горе и Седмеро Брда), где је за владику (митрополита) могао да буде биран само онај ко је пре тога – макар и један дан – био игуман (архимандрит) Цетињског Богородичиног манастира. (Тако је и Његош био завладичен.) Све је то по законима и канонима светосавске Кормчије.

Закони на земљи потичу од Богом дароване људске слободе јер је, по Видовићу, „Христос показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога, него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Такви закони су Римско право, које Христос признаје. Човек је Грехом „бачен“ да живи одвојен од Бога, „сиромашан, без надзиратеља“ (Луча Микрокозма, Посвета, 1–30). Човек није способан да сам ствара духовну заједницу, али за државу и законе јест. Ту слободу су, међутим, Римљани тумачили као човеково божанско достојанство.“

У Риму, civis (домаћин, а не грађанин – грађанин је новије значење) био је носилац права. Врлина Римљанина је тројствена, а право шесточлано, о чему Видовић пише: „1: ius connubii, право да склапа брак (посебним обредом) и да тако постане патер фамилиас. Отац (pater) није исто што и родитељ, него је то сличност Оцу, тј. божанству (или божанском претку), те се та сличност и стиче само мистеријским обредом. Тако ни „familia“ није исто што и породица, него је то заједница оних који учествују у праву и достојанству оца, тј. само његовим посредством уживају право. Сва права (осталих пет) потичу од очинства, које значи боголикост. (Занимљиво је да се у свим индоевропским језицима обредна реч „отац“ и „мати“ разликује од речи „родитељ“ и „родитељка“, чисто биолошке функције!); 2: ius suffragii, право домаћина да гласа за одлуке скупштине (или против) и да предлаже и бира непосредно све, па и највише магистрате заједнице, оне који ће бити највиши државници. То је, наравно, и право да јавно образлаже своја мишљења, одобравања и негодовања; право јавне речи; 3: ius honorarium, право домаћина да и сам буде биран, да се кандидује за сваку част, па и част највишег магистрата државе, републике; 4: ius militiae, право домаћина да буде miles, тј. наоружани заштитник, витез, да са другим домаћинима формира и оружани војни одред, да буде и заповедник одреда (легије, армије), па и да врши војне вежбе; 5: ius commercii, право домаћина да се имовином издвоји из заједнице (као „приватник“), право својине, право да слободно располаже својом имовином; на томе праву се заснивају сви закони који чине (касније тако названу) „робну производњу“ и „слободно економско тржиште“, слободне понуде и потражње; 6: ius provocationis, право домаћина да јавно и пред скупштином изазове и тужи и највишег државника (магистрата), да се спори и са силом саме државе, да пред суд позове и највишег државника, самог главара државе, а да овај мора да се одазове суду! Та „провокација“ се у етатизму (свеједно да ли традиционалном или револуционарном) сматра непријатељским актом држављанина, а у Римском праву је она коначна потврда свих права домаћина. Тим правом се даје коначна потврда да је право схваћено – не као право државе, него – право домаћина. Зато се у Римском праву држава и назива civitas, што значи: простор римског домаћина као таквог. За разлику од етатистичке (данас већ тоталитарне) државе, у којој је право државно, civitas је правна држава, јер је она у Римском праву орган права домаћина, а не установа власти над њим. У правној држави власт, наиме, припада само закону, и то – наглашавамо! – закону о праву домаћина.“

По Видовићу, функција државе је судијска, а и сам цар је врховни судија који влада по закону, а не по самовољи.

Што се закона тиче, они се не баве људским осећањима, него његовим поступцима, који потичу од слободе воље: “Закони не описују оно што не зависи од човекове одлуке: веру, осећање, расположење, поглед на свет, трансценденцију (дух и духовну заједницу, Небеско Царство). /…/ Правни поредак озакоњује понашање, јер се тако могу утврдити правац и одговорности, као и сав систем правне сигурности домаћина (грађанина). Зато се и каже: закон не тражи ништа немогуће (Lex non cogit ad impossibilia), дакле, ни утопију, ни нека осећања („братства-јединства“ као озакоњеног осећања), ни љубав ни осећања поштовања, него само поступке уважавања права других и својих. Можеш и да мрзиш суграђанина (сународника, странца, иноплеменика, свеједно), али не смеш ниједним поступком да повредиш његова права и достојанство. Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансценденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. Зато право може да припада само конкретним субјектима. А држава може да буде само инструмент права јер она није субјект; само идеологија приписује држави својства суштог (постојећег, „бића“), одричући, наравно, та својства (моћ одлучивања, слободу, одговорност, достојанство, право) живим људима.“

Правна држава је, сматра Видовић, само она држава која потврђује личност као највишу вредност цивилизације. Правна свест је могућа само као свест о личности – и зато је правна држава најразвијенија тамо где вера у човекову боголикост чини основу друштва: “ Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности.“ Јавно и државно право се изводе из права личности – то је посебан облик понашања којим личност врши своја или крши своја и туђа права коришћењем јавних установа.

Правна свест се бори против обоготворења државе науштрб личности, због чега је Цар Констатин, који је укинуо култ царева као богова, равноапостолни хришћански цар. Видовић каже: “А Жички сабор – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем истовремено и св. Равноапостолног цара Константина и Спасовдана, празника непокретног и покретног који су се те године подударали. То је, у време Латинског царства, била истовремено и демонстрација против „латинске јереси“, дуалистичке вере крсташких легија које су у „Византији“ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права.“

Просветитељски приступ праву, каже Видовић, који истиче егоистичну индивидуу у односу на личност које нема без духовне заједнице, покушава да цело питање сведе на разум. Али, по Видовићу, „питање смисла је питање осећања смисла, дакле, питање духовно, а не разумско. Само тим осећањем човек одржава своју правну свест и способан је да се супротстави бесправљу, безакоњу и злочину, јер су и злочин и обесправљење човека могући само ако починилац зла одрекне смисао битију и човеку кога лишава права или чак живота. Злочину претходи (макар и несвесна) метафизичка пресуда којом човек осуђује жртву, и тек се тим судом (о бесмислу постојања) претвара у злочинца./…/ Уважавати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека је исто што и осећати смисао његовог постојања;осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у „византијском“ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Но, мада је Црква била пропагатор и чувар тога права, у његовој основи нема ни цезаропапизма, ни папоцезаризма, ни клерикализма (клеро-национализма или клеро-етатизма), јер Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена  хармонија Цркве и државе, вере и правне свести. Јер само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест.“

Основа римског права је осећање личне части домаћина, који поседује три врлине: fides (поузданост човека који је давањем речи показао поузданост и веру), pietas (побожност, осећање човека да је бесмртан, по части сличан божанству и да је дужан својим прецима, који су и после смрти остали у заједници) i virtus (чојство, оно најбоље у човеку, што га чини човеком). Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно најгоре

Из такве свести проистиче православно осећање саборности, о коме Видовић каже: „Сенат је био глава римског народа: Senatus populusque romanus (Сенат и народ римски). Док су били само понтифекси, првосвештеници, римски цареви су имали положај првог међу сенаторима. А кад су (са војним култовима дуализма) постали „божанства“, цареви газе достојанство сенатора. Њихов углед је могао да се обнови само међу хришћанима, и то у грчкој сфери империје. Познати западни историчар црквених сабора, Франц Дворник говори о томе како су при обнови Римског права улогу римског сената имали епископи Цркве, на саборима у „Византији“, почев од Првог, Никејског сабора, г. 325. Само је њихов морални ауторитет могао да обнови углед сената и правну свест Римског царства, тада већ крштеног народа грчког, „православних Римљана“. Зато и при доношењу закона у Србији – од Жичког сабора па до Душановог – главну улогу има сабор „српске хришћанске господе“, духовне у првом реду, па онда и световне. И Стојан Новаковић каже: у нашем Римском праву је, као и у „Византији“, законодавац само Црква, почев од Светог Саве, јер су „закони вредели као саставни део вере“ (наравно, православне).“

Хришћанство и римско право нису у супротности: “Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право. Зато „византијско“ Хришћанство (православно) полази од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Па и сам апостол Павле се позвао на право римског домаћина (право које је уживао) и то га је спасило (види Дела апостолска, почев од строфе 25 у глави 22, па до краја те књиге).“

Наравно, како каже Видовић, Христос Својим васкрсењем надилази право и доказује пророчку, а не законску веру, јер пророчка вера у васкрсење је од Духа Светог. Па ипак, Римско право није препрека заснивању хришћанства као велике заједнице Ромеја из које се рађају православне државе, попут Србије: „Византинчев“ свет је координатни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право, ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера. У таквом систему се човек сналази лако и никад се не губи. Тачно зна своје место (које је сам собом одредио). Апсциса у светосавској Србији је Кормчија, а ординату је Свети Сава оцртао у Жичкој беседи, одакле ће она даље да се оцртава све до у Косовски Завет. Хармонија (вере и правне свести) није никаква „обичајност“, него лична духовност. Она се постиже бестрашћем као чистотом става вере према правном поретку. Хармонија зато није идеологија, него стање личности православног Римљанина (тј. римског домаћина). То је „егзистенција“, суштина пробуђена осећањем.“ (…)

Револуционарна, а не правна свест, разградила је Србе као народ светосавског схватања заснованог на Законоправилу. Тај процес је трајао дуго, и нанео нам је велику штету.

О опадању српске правне свести

Опадање српске правне свести није скоријег датума. Одавно је примећено да су Срби из турског ропства изашли са правном свешћу којој су била страна висока правна начела законитости и судске независности усвојена у епохи Немањића („Све судије да суде по закону…а да не суде по страху од царства ми”, чл. 172; „Меропхом ва земљи царства ми да нест вољан господар учинити през закона ништа, разве што јест царство записало у Законице”).(7)Отуда је Слободан Јовановић, примећујући да наши државни службеници у свом раду не одвајају приватну од јавне личности, истицао да код Енглеза „јавне личности не знају за севап, па ни за хатар, ни за инат – три турске речи које су извитопериле цео наш јавни живот”.(8) Управо, имајући у виду низак ниво правне свести код тек ослобођених Срба, мудри Јован Ристић је упозоравао: „Зато је и речено за законе, да без нарави ништа не вреде. Нашта најбољи закони, кад се не поштују?”(9) Оно што је у правној свести Срба с муком обнављано током 19. и на почетку 20. века, урушено је током живота у две Југославије. Када је у питању правна свест, Срби су се крајем 20. века нашли у својеврсном стању шизофреније; располућени између архетипске свести кристализоване у Јевросиминим речима „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”, као обичајно-правног одраза поруке Душана Силног „да судије не треба да суде у страху од царсрва ми” и нове свести изграђене на Брозовој поруци да „судије не треба да се држе закона ко пијан плота”.

По свему судећи Вучићева владавина, а нарочито „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, оставиће дубоке трагове на правној свести данашњих Срба. Да би правилно проценили тај утицај, морамо пре тога да знамо шта је уопште правна свест и какав је њен значај у процесу стварања и примене права.

Иљин о суштини правне свести

Чини се да нико није дубље продро у суштину правне свести и њен значај за правилно функционисање правног поретка једне државе од генијалног руског правника и философа, Ивана Иљина. У својој чувеној расправи „О суштини правне свести”, којa на жалост још увек чека српског преводиоца и издавача, Иљин најпре дефинише област деловања правних норми, истичући како „право по својој суштини налаже и забрањује само спољне радње људи и претпоставља постојање у човеку одговарајућих душевних стања, све док се не докаже супротно”. „Право не може и не тежи да регулише својим нормама душевно-духовни живот човека, већ своју пажњу усредсређује на оно што је споља видљиво и испољено: било би апсурдно прописивати човеку у хетерономном (несамосталном) поретку таква деловања, чија је вредност условљена њиховом аутономношћу и чије остваривање не подлеже евидентирању и провери”. Једном речју, закључује Иљин, „право је спољашњи поредак живота”.

Мада „право, споља гледано, нема потребе за правном свешћу и често нема приступ правној свести… у стварности право живи од правне свести и што је правна свест зрелија и беспрекорнија, право боље испуњава своју сврху”. Јер, лек није у добрим законима и правним моделима, већ у високој правној свети. У прилог овој тврдњи, Иљин наводи како „парламентаризам не искључује корупцију; слободни избори не искључују класне програме (Иљин се под утиском руске револуције залагао да партије програмски и организационо надиђу све партикуларне, па и класне инетресе, З. Ч.); двобој и убиство се не могу спречити спољашњим мерама; мобилизација армије је неостварива у условима свеопште принуде; и само зрела правна свест може да из живота искорени мито, класну политику, убиство и дезертерство”. Једном речју, „право може да створи спољни поредак живота само кроз унутрашњу уређеност душе, тј. кроз правну свест”.(10)

Иљин је не само утврдио место и улогу правне свести у стварању и примени права, већ је дефинисао и аксиоме „здраве правне свести” појединца и народа.

Аксиоми здраве правне свести

Први аксиом је „закон духовног достојанства”, који писац одређује као „осећање сопственог достојанства” које треба да поседује човек здраве правне свести. Ово осећање је „знак духовног самопотврђивања, без кога нису замисливи ни борба за право, ни политичка самоуправа, ни национална независност”. Јер, „човеку као субјекту права и творцу права неопходно је самопоштовање”. Иљин скреће пажњу да се „уважавање свог духовног „ја” налази у основи животне борбе за субјективно право”. „Грађанин лишен тог осећања”, закључује Иљин, „политички је неспособан, а народ који није вођен овим осећање је осуђен на тешка историјска понижења”.

Иљин улогу права и државе види у стварању такве форме живота која ће погодовати неговању духовног достојанства сваког појединца. Грађанин који је свестан свог духовног достојанства је најсигурнија брана против непотизма, корупције и насиља, као најтежих болести сваког друштва. Зато што се „духовно самопотврђивање састоји у томе да човек пронађе правилно решење у конфликту између духовног призива и инстикта самоочувања”. „Самопоштовање које грађанин гаји према себи”, примећује Иљин, „не трпи ни ласкање, које понижава како оног коме се ласка, тако и оног који ласка, ни подмићивање, које изопачује мотиве нечијег понашања и разара сам темељ правне свести, ни насиље, које негира идеју права као идеју духовне аутономије, ни непринципијелне компромисе, који се граниче са издајом”.

Поштовање сопственог духовног достојанства треба да има сваки грађанин једне државе, али и народ као органска духовна заједница. Тачније, „осећање сопственог достојанства неопходно сваком поједином грађанину, истовремено одређује и духовни ниво народа у целини”. Иљин закључује како „национална духовна култура може да расте само ако самопоштовање поседују, не само изабрани појединци који непосредно стварају националну културу, већ и широке масе народа. Без самопоштовања нема ни вере у сопствене снаге, а без вере у сопствене снаге не може бити стварног духовно-стваралачког полета и процвата. При томе, природно је да човек у себи поштује не само своју личну духовну снагу, већ и њен национални карактер. Исказивање поштовања према националном „ми” основа је истинског поштовања према личном „ја”.(11)

Други аксиом здраве правне свести је „закон аутономије”. Реч је о способности појединца и народа да „сам себе определи и сам собом руководи”. Зто што „духовном бићу приличи да самостално увиђа и зна шта је добро а шта зло, где се завршава право и где почиње обавеза, да самостално тражи и налази, налази и одлучује, одлучује и поступа сагласно својој одлуци и, извршивши радњу, отворено призна да је радњу извршио свесно и намерно, следећи своје убеђење и преузимајући на себе сву одговорност за учињено”. Сходно томе, грађанин не сме да буде „објект власти и проста психо-физичка индивидуа, већ духовно биће, такво, за кога је аутономија (самосталност одлучивања и деловања, З. Ч.) потребна као ваздух”. „Бити грађанином у истинском смислу те речи значи водити аутономни духовни живот, имати аутономну правну свест и самостално изграђивати свој живот и живот своје државе”. Аутномни (слободни) духовни живот стоји у непосредној вези са осећањем духовног достојанства, као првим аксиомом здраве правне свести, јер је „истинита аутономија (слобода) доступна само оном ко се духовно самопотврдио и у себи учврстио духовно достојанство.” Стога, Иљин упозорава да „ослободити се, не значи разуздати се, већ научити се слободном прихватању права и обавеза”. У основи „спољњег самоопредељења човека мора да се налази духовна зрелост. Зато роб уистину може бити ослобођен изнутра, а не споља.” Следствено, „духовна аутономија је услов здраве правне свести и само таква правна свест је способна да носи терет спољне слободе”. С тим у вези, Иљин указује, како „слобода штампе није право на ширење лажи и клевета; слобода окупљања није право уништавања; слобода својине није право на злоупотребу права”. Без изградње унутрашње, односно духовне аутономије (слободе) код грађана, спољашња, односно правна аутономија (слобода) постаје у пракси предмет злоупотреба.

Иљин упозорава како „државна власт треба да васпитава народ да води самосталан живот… јер изградити државу значи створити у народу способност за духовну аутономију”. Да би одговорила том задатку државна власт мора да „овлада самосталном правном свешћу”, која је „духовно компетентна да ствара право и поредак”.(12)

Трећи аксиом здраве правне свести, по Иљину је узајмно духовно поштовање људи, јер „правни односи почивају на узајамно духовном признању људи”. Ступајући у правне односе субјекти признају своје духовно достојанство и духовно достојанство другог субјекта, као и обострану аутономију да извајавама воља стварају право. При том је први аксиом – осећање сопственог духовног достојанства, органски повезан са трећим аксиомом здраве правне свести – узајамним духовним поштовањем људи. Јер, „да би човека поштовали, он најпре треба да поштује сам себе”, „ко не уме да поштује себе, неће умети ни да поштује друге”. Пошто се узајамно поштовање заснива на узајамном поверењу грађана, „онај који очекује поверење од другог, мора сам да верује себи”. „Онај који не верује ни својој одлуци, ни својим речима, тај почиње да изазива неповерење код других, а пошто о другима суди полазећи од себе, почиње да губи поверење у друге”. „Без узајамног поверења”, даље објашњава Иљин, „није могућа морална веза међу људима, а правни односи неминовно се дегенеришу, па се свака лаж и кривица, свака обмана и сплетка, свако вероломство и издаја показују као апсолутно штетни и чаг погибељни у животу људи”. Лаж, закључује Иљин, „уништава јединство људи, њихову комуникацију, њихову солидарност и њихову организацију”.

Здрава правна свест подразумева постојање у једној држави не само међусобног поштовања и поверења између грађана, већ и поштовање и поверење државне власти према сваком грађанину, у коме држава треба да види „аутономни духовни центар –  правно способног субјекта”. Узајамно поштовање народа и власти чини, по Иљину, „неопходну основу државног живота”. „Поверење у власт јесте духовна снага која власт претвара у стварни орган народа и у исто време даје народу стварно вољно јединство. Нормално је да власт види у својим грађанима достојне и пожељне сараднике у послу државне изградње; она треба да верује њиховој вољи и њиховом признању; она треба да рачуна на њихову подршку”. (13)

„Унутрашњи дијалог” на тасу Иљинових аксиома

Кроз „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији Срби треба да прихвате да је противправна сецесионистичка државолика „реалност”, извојевана у терористичкој побуни и НАТО агресији, стварнија и јача од њиховог права на одбрану уставног поретка и територијалне целовитости државе. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да прихвате да је сепаратистичка акција етничког чишћења насилно отцепљене територије Србије јача од њиховог права на живот, слободу, имовину и државу. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да се помире са тим да је правда селективна и недостижна, а да су безакоње и сила „старији” од права.

Ако је, према Иљину, први аксиом здраве правне свести осећање духовног самопоштовања од стране свих грађана појединачно и народа као целине, онда је јасно да „унутрашњи дијалог” о КиМ, замишљен као помирење једног народа са обесправљеношћу, насиљем и понижењем, бесповратно уништава код Срба сваки осећај самопоштовања сопственог духовног достојанства. После таквог „дијалога” достојанство сваког грађанина Србије, а нарочито оних који оличавају државу – полицајаца, официра, тужилаца, судија, чиновника, остаје без унутрашње заштите правне свести, и препуштен је голој спољној заштити апарата принуде. Које то право може ефикасно да заштити апарат принуде државе која се добровољно одрекла заштите своје територије? Јер, ако је у једном моменту воља албанских сепаратиста била – све, а воља државних органа Србије – Народне скупштине, Уставног суда, полиције, војске, правосуђа – ништа, зашто би после тога воља тих истих државних органа поново добила превласт у односу на вољу било ког преступника? И зашто би држава која је капитулирала пред сепаратистима, била јача од мафије? Ако је абоолиран велеиздајник, ко гарантује да неће бити аболиран убица и силеџија? Онај ко политичким бајкама о страним инвестицијама и „европској будућности” купује невиност за велеиздају, шаље јасну поруку да је тужилачко-судска правда у Србији на продају и кад су у питању друга кривична дела. Једно је сигурно, држава која убеди грађане да не треба да бране Устав, добиће, према Иљиновом закључку, појединце незаинтересоване за нарушавање било чијег достојанства, а самим тим и било ког права.

Кроз „унутрашњи дијалог” Срби не само да треба да се сагласе са „реалношћу” коју су против њихове воље насиљем други створили, већ су им други, по речима Вучића, одредили и рок у коме треба то да ураде. Дакле, од Срба се очекује да у унапред одређеном року својим потписом конституционализују туђу одлуку о ампутацији Косова и Метохије из уставно-правног поретка Србије.

Овакав понижавајуће несамосталан исход „унутрашњег дијалога” у потпуности је супротан другом Иљиновом аксиому здраве правне свест – закону аутономије. Грађани који би ћутке пристали да се туђа одлука о легализацији сепаратистичке побуњеничке творевине прогласи за Србијин уставно-правни акт, показали би не само одсуство било каквог личног и националног самопоштовања, већ и одсуство способности за самостално одлучивање и управљање (аутономија). Грађани који пристану да им туђин наметне конституционални оквир, омеђујући територију њихове државе, престају да буду субјекати здраве правне свести и аутоматски се претварају у несамосталне објекте власти. То је сигуран доказ да би у Србији после таквог „унтрашњег дијалога” лако био извршен обрачун са последњим остацима демократског поретка.

Ако, према Иљину, здрава правна свест почива на узајамном поверењу грађана и државне власти, онда  би „унутрашњи дијалог”, који би део грађана Републике Србије изручио непријатељској противправној творевини тзв. републици Косова, посејао трајно семе неповрења и унутрашњег раздора између грађана и државних власти. Без елементарног поверења у државу и овако бедна правна свест деградирала би на ниво из времена непосредно после ослобођења од Турака, када је тражећи заштиту већина Срба одлучивала да се „заклоне пре за грм но за државу”.(14)

Шта нам је потребније: стране инвестиције или владавина права

Мексику, који је члан Северноамеричког споразума о слободној трговини (NAFTA), не недостају стране инвестиције. Бугарска је чланица ЕУ и не недостају јој стране инвестиције. И поред инвестиција, Мексиканци и Бугари напуштају своје државе одлазећи у САД и Канаду или државе старе Европе. Зашто? Шта је то што не постоји у Мексику и Бугарској, а постоји у државама у које они одлазе. Одговор је једноставан – владавина права и све оно што она подразумева.

Данас Србију масовно напуштају високообразовани кадрови и то углавни из једног разлога – осећаја бесперпективности. При том, Србију напуштају, примера ради, лекари са специјализацијама, који су запослени, а неки од њих имају и решено стамбено питању. У чему се онда састоји њихов осећај бесперспективности? У томе што су живели у земљи у којој „закон није исти за све, било да штити или кажњава”. Стране инвестиције неће спречити средњу класу да напусти Србију, уколико у њој не буде успостављена истинска владавина права.

Као што показује историја колонијализма и садашњег неоколонијалзма, метропола економски инвестира у колоније вођена сопственим економским интересом. Метрополе су, ради обезбеђења трајне културне доминације и акултурације, у колонијама пресађивале поједине своје законе. Међутим, метропола се никада није трудила да у колонијама изградити функционалан и правичан правни поредак, онакав какав постоји код ње.

Иљин нас учи да само слободни грађани са личним и националним самопоштовањем могу да изграде слободну државу у којој ће право бити изнад воље појединца. Да ли тај испит из државности данашњи Срби могу да положе показаће дани последње одбране Устава и Државе од велеиздаје под фирмом „унутрашњег дијалога” о Косову и Метохији. Србија у којој су држава и право на продају (Устав за тзв. европску будућност) не заслужује ништа боље од колонијалне управе странаца.

Глобализација у области права: пут ка колонијалном статусу србије

Освајање унутрашње, духовне слободе најважнији је предуслов за стицање спољне, политичке слободе. Јер је у условима унутрашње поробљености, спољна борба осуђена је на сигурни неуспех. С тога, Срби и Руси немају данас значајнији задатак од културне еманципације свог народносног бића од доминације западног цивилизацијског модела. При томе се чини да је с обзиром на значај државе, еманципација сопствене правне културе и правне свести најважнија. Да би ова борба била успешна неопходно је демистификовати кључне појмове идеологије новог светског поретка или прецизније, разоткрити испод испод пропагандне љуштуре прави садржај ових појмова.

Глобализација је, како примећује аутор ове одреднице у једној британској енциклопедији друштвених наука, „један од најчешће коришћених и најмање дефинисаних појмова у речнику савремене друштвене науке”. Оваква појмовна безобличност својствена је већини политичких појмова који састављају идеологију привидно дезидеологизованог савременог постиндустријског друштва. Прецизније, појмовна безобличност је тактичко средство којим се скривају праве политичке намере глобалистичке псеудоелите и истовремено се истрајава на шизофренизацији грађана. Само споља гледано глобализација се може свести на интернационализацију или детериторијализацију; суштински ради се о наставку процеса вестернизације источних цивилизација у форми колонизације као битијном, иманентном виду егзистенције држава западног цивилизацијског типа. Из реченог произилази да су глобализација и колонизација само два на први поглед супротстављена спољна лица или тачније маске вишевековног процеса вестернизације. Наиме, глобализација и колонизација проистичу из истог духовног корена, идеологије супериорности западне цивилизације. На то јасно указује и савремени терминолошки синоним за колонизацију – еуфемизам „акултурација”. Њиме се означава прелазак примитивних друштава у цивилизацију ad culturam, што је суштина процеса пресађивања једне омнипотентне културе, на пример правне, на другу. При том се колонизаторски карактер процеса вестернизације, већ вековма уназад, прецизније од  момента узурпаторског крунисања Карла Великог за цара, скрива иза тобожње универзалности или савремено речено глобалности западних вредности. Универзалност постоји у вредносном, нормативном домену, али не и у примени норми, што зависи од конкретних интереса колонизатора. Овакви двојни стандарди најбоље потврђује колонизаторски карактер глобализације. Демократизација има својство идеолошке легитимизације процеса западне колонизације. С тога, ако глобализацију, акултурацију и демократизацију посматрамо из историјске перспективе онда су њихове претече, идејни и практични завичаји, с обзиром на дуализам средњовековног Запада папски и царски универзализам, прозелитизам и колонијализам, римокатолицизам и природноправна философија. Реч је о новим видовима живота исте цивилизације.

Када се процеси глобализације у праву посматрају из овакве појмовне и историјске перспективе онда савремена хармонизација националних права са наднационалним правним поретцима, какав је примера ради, поредак ЕУ или поредак Бретонвудских финансијских институција и СТО, представља наставак западне средњовековне римокатоличке тенденције да се створи ius commune. Само се из угла хиљадугодишње тежње да се учини неприкосновеним, до сакрализације, римско право (уз истовремено фалсификовање порекла и имена), може разумети садашња глорификација процеса хармонизације националних права.  Као што је сакрализација римског права служила заправо сакрализацији власти римског епископа – папе, тако и савремена сакрализација хармонизације права, којом се тобоже обезбеђује ефикаснија и уједначенија заштита права појединаца и омогућује њихова сигурнија економска и свака друга комуникација, само служи сакрализацији власти глобалистичке псеудоелите. Као што су у средњовековним западним државама носиоци универзализма у праву биле заједнице учених правника, које су формирале заједничко правничко мишљење (communis opinio), тако су и данас главни носиоци процеса глобализације права уске интересне и стога лако контролисане и усмераване заједнице правника. Ексклузивност знања универзалног права обезбеђивала је у прошлост, али и данас ексклузивност друштвеног положаја и близину сигурним изворима финансирања. Отуда су у савременој правничкој заједници ретки они који су као Карл фон Савињи спреми да тврде да је право „огледало једног народа, његових колективних нарави и духа”. Насупрт томе, већина савремених правника је спремна да за добре апанаже следи Веберовско схватање да право није дело конкретног друштва, већ образованих правника, што га чини претежније универзалним, него националним феноменом.

Отуда главна, суштинска мета процеса глобализације права јесте аутохтона правна култура једног народа, без које нема правне свести, а без ове дуговечне државе. Међутим, на првој, видљивој линији удара се налази државни суверенитет, јер у процесу хармонизације права држава најпре губи уставотворство, као кључни атрибут унутрашње суверености. Хармонизација права подрива начело правне сигурности, јер су домаћи судови и управни органи дужни да правилно примењују постојеће домаће право, као што проистиче из ССП Србије са ЕУ. Правилно примењивање значи да се домаће право тумачи у складу са правним тековинама ЕУ. Из тога следи да хармонизација права подрива начело поделе власти, јер судови и управни органи постају творци права, односно општих правних норми. При том се угрожавање државног суверенитета и  супремације домаћег права лицемерно скрива иза поделе наднационалног права ЕУ на тзв. меко (нпр. препоруке) и чврсто (нпр. директиве) право, што је из угла њихове обавезности лажна класификација. Жртва процеса глобализације права је и сама демократија, иако се, као што смо рекли, овај процес одвија под легитимацијом демократизације друштава са наводном аутократском традицијом. Измештањем законодавне функције са националних представничких органа на органе наднационалне заједнице или на међународне банкократске установе поништава се народна сувереност. Тиме се потврђује да је демократија као облик владавине несвојствен наднационалним државоликим формацијама.

Ипак, право је одувек било не само национални, већ и светски друштвени феномен. Зато је рецепција од најстаријих времена пратила радњу правотворства. За разлику од вишевековне традиције рецепције западног права, која је одувек, мање или више, имала идејне и практичне одлике колонизације и културне вестернизације других цивилизација, рецепција права у византијском цивилизацијском кругу се одвијала на сасвим другачији начин. Уместо правне акултурације која се спроводи „одозго”, што је својствено Западу, рецепција права у византијском комонвелту се одвијала „одоздо”. Христијанизацијом појединих народа, која се у највећем периоду одвијала у оквиру аутокефалних народносних цркава, стварало се духовно јединомислије, као вредносна основа за изградњу заједничке правне баштине, садржане, пре свега, у номоканонима. Поступност у преузимању и метод састављања домаћих редакција византијских номоканона код Срба и Руса, потврђује тезу да се није радило о процесима насилне, апсолутне рецепције са одликама акултурације. То је посебно очигледно у законописном раду Св. Саве, који је из текста Законоправила елиминисао најауторитативније коментаторе ондашње византијске правничке заједнице због њихових цезаропапистичких и источно папистичких правних тумачења. Језички национализам Св. Саве, исказан код превођења појединих правних института из византијских закона, а на коме је формиран средњовековни српско-словенски језик, потврђује да је могућа и таква хармонизација права која не осиромашује, већ обогаћује једну правну традицију. Одбијање кнеза Владимира и краља Милутина да преузму из престижног византијског правног система смртну казну, уместо древне словенске новчане глобе, вире односно вражде, показује да се у византијском комонвелту истовремено одвијао процес поступне рецепције и усавршавања домаћег права, као и процес чувања аутохтоне правне културе народа.

Искуство византијског цивилизацијског круга када је у питању рецепција права, може бити од великог значаја у методолошком смислу за евроазијске интеграције и цивилизацију руског света у настајању. Мада нам се често због вишевековног наметања западне цивилизацијске супериорности, која нам се хипнотичким методама представља као рајски вечно млада, византијски државноправни експеримет чини давно превазиђеним.

Срби, Руси и други православни народи византијског цивилизацијског круга немају избора; или ће, ослобађајући се од западног духовног ропства, изградити сопствени, аутентични поглед на државу, право и друштво, једном речју своје социјално учење или ће бити сужњи западне цивилизације. Клицу су посејали руски религиозни философи, правници и историчари друге половине 19. века. Њихово дело је прекинула несрећна револуција. Наш је задатак да ово дело наставио и довршимо.

Неопходност правног патриотизма

Ако желимо истинску обнову, морамо се угледати на свете претке, који су са уверењем да „правда држи земљу и градове”, знали да од успостављање владавине закона нема пречег, ни важнијег државног посла. Не смемо никад заборавити да смо наследници византијске правне културе, баштиници Савиног Законоправила и Душановог законика и високе правне свести изражене у заветним речима „немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Ми смо обавезни да потомцима оставимо неподељену и на добрим законима устројену Отаџбину, у којој ће снага закона бити од јача силе и самовоље сваког појединца. Треба да будемо свесни да је и после два века нашој Отаџбини данас насушно потребна истина садржана у поуци изреченој на почетку нововековне обнове српске државности, да је „закон вилајету то што је једном човеку храна, пиће, ваздух, одело и кућа, како човек, кад хране, пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође”. Ипак, чињеница је да је добар закон без високе правне свести мртво слово, па зато морамо бити одлучни да поведемо дугу борбу за обнову узорите правне свести у нашој Отаџбини.

Правни патриотизам је неопходан:

  1. Зато што свако истинско саможртвено служење Отаџбини мора започети борбом за законитост и правну једнакост, зато што само држава у којој закон господари над вољом појединца може бити Отаџбина свих њених грађана;
  2. Зато што једино појединац стварно заштићен у својим правима може бити веран својој Отаџбини;
  3. Зато што се љубав према Отаџбини прворазредно испољава кроз добровољно потчињавање свих грађана њеним законима;
  4. Зато што од делотворне примене закона зависи снага ауторитета власти наше Отаџбине, како пред својим грађнима, тако и пред странцима;
  5. Зато што је патриотска борба за правно уређену Отаџбину животни интерес свих који Србију доживљавају као своју државу, били они Срби или припадници националних мањина;
  6. Зато што је борба за правну једнакост најбоља школа националне солидарности, правичности и пожртвованости;
  7. Зато што се владавином закона Отаџбинa чува од политичког авантуризма и  револуционарних потреса;
  8. Зато што се патриотизам лишен правне свести претвара у демагогију, демагогија води у тиранију, а тиранија у друштвене немире, инострану интервенцију и сигурну смрт Отаџбине;
  9. Зато што нас историја горко учи да патриотизам који жртвује законитост и правну једнакост чини да Отаџбина некоме буде мајка, а другом маћеха.

Борба за правну једнакост мора бити патриотска:

  1. Зато што су само грађани Србије власни да лично или преко слободно и непосредно изабраних представника у представничком телу државе Србије, правно уређују своју Отаџбину, сагласно својим вредностима, интересима и потребама;
  2. Зато што ни једна правна норма донета од власти коју непосредно нису изабрали грађани Србије не може никада у нашој Отаџбини да буде правно обавезујућа;
  3. Зато што домаћи правни поредак мора да има суперматију над нормама међународног права, а ратификовани међународни споразуми морају да буду у сагласности са Уставом Србије.

Ако овако схватимо правни патриотизам, онда смо дужни да прогласимо:

  1. Противправним и ништавим све домаће нормативне акте и међународне споразуме који нису у складу са уставноправним поретком Републике Србије, као и оне који државу Србију доводе у политичку, војну и економску зависност. Прва слободно изабрана власт ће на уставом и законом прописани начин поништити све такве акте, а против одговорних лица биће покренути кривични поступци, као и поступци за накнаду штете;
  2. Владавине права нема без успостављања јединственог уставноправног поретка на целој територији Републике Србије. Зато је очување територијалне целовитости и ефективно успостављање суверенитета на целом подручју државе Србије, а посебно на окупираној територији Косова и Метохије, предуслов за делотворну заштиту појединачних личних и политичких права свих грађана Србије. Слаба држава, урушеног правног поретка и лишена суверености, не може бити гарант заштите и остварења субјективних права свих њених грађана.
  3. Заштита уставности и законитости и стриктна примена норми важећег Устава Републике Србије је витални национални политички интерес;
  4. Истовремено свесни да важећи Устав Србије од 2006. године, као компромисна и противречна творевина политички неслободне конституитивне нације, не представља добар темељ за јачање и изградњу правног поретка наше Отаџбине;
  5. Пошто само политички слободан народ може суверено да врши уставотворну власт, важећи Устав Републике Србије, и поред свих слабости, не може да се мења, у целини или делимично, све док траје евроатлантска окупација Косова и Метохије као неотуђивог дела државе Србије.

Шта треба да буде основа правног поретка будуће Србије?

  • Република Србија треба да се уставом народносно дефинише искључиво као држава српског народа;
  • Српски језик и ћирилично писмо су у службеној употреби у Републици Србији и други језици и писма се не могу користити пред државним органима и органима и установама које врше јавно овлашћење;
  • Пред уставом и законом су равноправни грађани као носиоци суверености, без обзира на њихову националну припадност;
  • У правима не могу да буду равноправне националне мањине као колективитети са већинским државотворним српским народом;
  • У погледу очувања језика, културе и националног идентитета несрпске етничке заједнице уживају посебну заштиту државе;
  • Органи власти, било државни или самоуправни, треба да буду конституисани на основу демократског принципа један грађанин – један глас;
  • Принцип позитивне дискриминације у корист било које мањинске групе мора бити укинут, јер органима власти одузима ауторитет демократског легитимитета;
  • Република Србија треба да буде организована као унитарна децентрализована држава са јединственим правним поретком;
  • Свака федерализација под видом економске или политичке регионализације мора да буде уставом забрањена, јер угрожава сам опстанак државе Србије, а услед свог етатистичког карактера није на корист грађанима;
  • Уставни поредак државе Србије треба да одликује вишестепена локална самоуправа са великим бројем јединица, асиметричних надлежности усклађених са локалним приходима и планом привредног развоја државе;
  • Представничко тело државе коју је створио народ слободарских и егалитарних традиција мора да буде организовано по принципу један грађанин – један глас. Увођењем дводомнoг представничког тела ослабио би се утицај грађана као носилаца суверености у вршењу власти што је одувек био интерес непријатеља Србијине независности. Увођење дводомног представничког тела одговара политици регионализације и територијалног распарчавања наше Отаџбине;
  • Да би представничко тело изражавало веродостојну политичку вољу бирача као носилаца суверености, потребно је обезбедити правне механизме који ће омогућити истински слободне изборе;
  • Народна скупштина треба да представља жижу политичког живота наше Отаџбине. Стога се мора реафирмисати контролна функција коју Народна скупштина има у односу на Владу;
  • Поред једнодомног представничког тела, непосредно од народа изабрани председник државе, значајних надлежности у свим гранама власти, представља друго снажно уставноправно јемство очувања изворне политичке воље бирача, стабилности правног поретка и државне независности. Са слабим председником државе изабраним од стране Народне скупштине, политичке партије би постале неограничени господари политичког и правног живота наше Отаџбине;
  • Независна регулаторна тела и агенције треба да буду укинуте, јер формирају скупи паралелни систем власти који дерогира демократски заснован систем власти (народна скупштина и влада) проистекао из политичке воље бирача;
  • Независног судства нема без судијске сталности и пристојне материјалне обезбеђености. Судска власт је првобитна и најважнија функција државе, од чијег ваљаног вршења зависи њен целокупни ауторитет, стабилност и опстанак. Зато правосуђе треба да буде предмет посебног старања;
  • Мрежа судова у држави Србији треба да омогући да сваком грађанину правда буде доступна. При том посебно мора да се води рачуна да се судови образују у привредно и демографски запустелим областима, као и у местима која се налазе уз државну границу наше Отаџбине;
  • Пре него што се изврши поступна морална и стручна обнове правосуђа погубно је увођење апсолутизоване и неуравнотежене поделе власти и потпуно препуштање судске власти у руке независних струковних тела. Моралне и стручне обнове правосуђа нема без исте такве обнове правних факултета;
  • Нужна је хитна и свеобухватна реформа процесног законодавства која мора да уважи најважније потребе наше Отаџбине. Нема делотворне заштите права грађана уколико се не обезбеде процесни инструменти за стриктну реализацију стандарда брзог суђења. У циљу ефективне заштите државног поретка наше Отаџбине неопходно је да се кривични судски поступак у потпуности уреди на истражном начелу са активном улогом суда у свим фазама поступка. Институт споразума о признању кривице треба укинути, јер је израз слабе државе која невољно гони починиоце кривичних дела. Начело утврђивање материјалне истине у кривичном поступку је у најдубљем интересу наше Отаџбине и у складу је са хришћанском етиком српског народа. За озбиљну и успешну борбу против корупције као највеће пошасти која квари правни живот наше Отаџбине и директно угрожава њену независност морају се обезбедити делотворни процесни инструменти у рукама судије пре изрицања правоснажне пресуде. За разлику од кривичног судског поступка, интерес грађана и државе налаже да се парнични поступак у потпуности устроји на оптужном начелу, које ће суду дати пасивну улогу у поступку;
  • У кривичноправној области наша Отаџбина је остала без заштите, јер је важећи Кривични законик декриминализовао и таква класична кривична дела против државе каква је издаја, сводећи групу кривичних дела против државе на минималан број деликата. Обимна и пооштрена кривичноправна заштита нужна је за државу чији је део територије окупиран;
  • У народу у коме је наслеђена имовина била светиња, право приватне својине мора бити делотворно правно заштићено од сваког вида узурпације. У циљу спречавања имовинске пропасти породица мора се установити законски имовински минимум који се не може положити као хипотекарно јемство и који се изузима од извршења;
  • Сви облици својине треба да буду равноправни и да уживају једнаку правну заштиту. Ни у једној делатности се не може дискриминисати државна својина;
  • Стечена права из радног односа не могу ретроактивно да се мењају, у или укидају;
  • Брак и породица ће уживати посебну правну заштиту, а при њиховом регулисању законодавац ће поћи од традиционалних вредности својствених српском народу. Инкриминисаће се све радње којима се нападају традиционалне породичне и брачне вредности.

Наравно, у Вучићевој Србији није и не може бити тако. Он се одриче Косова и Метохије, руши традиционални поредак, насрће на породичне вредности, а све са маском обновитеља и препородитеља. Његово штеточинство ће се тек видети.

Вучић и његови – „патриоти“

Међутим, постоји једна важна ствар која спречава да се све види јасније но икад. Око Вучића се налазе људи који себе сматрају патриотима. Они знају да је Вучић издајник, али се праве да то нису приметили, и да њихов вођа глуми западњака, а у ствари је «наш».

То самоубеђивање је јадно. Од Бриселских споразума до данас све је било и остало читко и видљиво. Академик Коста Чавошки је о томе одавно писао: »Ако Вучићу и већем делу наше обмануте и лаковерне јавности још није јасно шта све Европска унија од Србије тражи, ваља навести њене следеће захтеве:

  • „свеобухватну нормализацију односа између Србије и Косова у облику правно обавезујућег споразума“, који се једино може закључити између суверених и независних држава;
  • усклађеност Статута Заједнице српских општина са приштинским законима;
  • међународни позивни број за Космет;
  • изградњу зиданих објеката на граничним прелазима према Космету;
  • прихватање косовских пасоша на границама Србије (Политика од 10. децембра 2014);
  • присиљавање Срба на северу Косова да признају интегритет самозване косметске државе (Политика од 11. децембра 2014).

Нема, дакле, никакве сумње да je самозвани Космет не само за Европску унију него и за саму Србију независна и суверена држава с правим граничним прелазима, с посебним међународним позивним бројем и с којом треба закључивати правно обавезујуће међународне уговоре. Зато Европска унија и упозорава Србију да примењује све досад постигнуте споразуме у доброј вери, „како би и Србија и Косово напредовали на европском путу“ (Политика од 17. децембра 2014). To се, наравно, ни на који други начин не може разумети него као тврдња да ће самозвани Космет и Србија, независно један од другог, ући у Европску унију ако до тог уласка, у будућности до које допире наш поглед, икада дође. Сви наши главари, укључујући и њихове поклисаре и потркуше, то добро знају, али још немају храбрости да то саопште нашем наивном и лаковерном народу.“(15)

Али, сада су стекли храброст. Врховни Кловн нас убеђује да на Косову и Метохији немамо ништа, чак ни метар земље

Шта имамо на Косову и Метохији? Себе, наравно!

Недавно је Александар Ђикић, Србин са Косова и Метохије, јасно посведочио да човек може да изгуби кућу и стан, али тиме не губи Косово и Метохију. Изгубити Косово и Метохију значи изгубити државни разлог. Држава није сточна пијаца, ни трампа сличица фудбалера. Држава попут Србије, са миленијумским трајањем, не може да остане без темеља, ма колико он био нападан. Чим нема темеља, кућа се руши. Јер, одузимање Косова и Метохије значи остајање без Републике Српске, Рашке, Војводине, па је брзо решење за Косово само синоним за издају, после које постајемо историјски пајаци. Плашење Србије ратом је само прича за таблоиде, јер Шиптари са НАТО-ом држе територију од Ђенерал Јанковића до Панчићевог врха, па им не пада на памет да ратују кад су већ све постигли. „Рат“ је могућ само као фингирана акција чији је циљ да се покаже да ми, авај, не можемо да бранимо свету српску земљу, него треба да је предамо, заувек, Империји и Шиптарима.

Што се тиче Вучићеве тврдње да на Косову „немамо ништа“, она је погодила сваког Србина Косовца:  јер, то би значило да тамо немамо „ни куће, ни земљу, ни фирме, ни Дечане, ни гробља, ни жртве, ни људе… Ништа!? Е то је било поражавајуће. Људе је погодило да председник све то не види. Ни њих, ни њихове жртве, ни гробља, ни Дечане, ни фирме, ни земљу, ни куће. Ништа. А правдање свега тога будућношћу наше деце је лицемерје које није новијег датума. Било је тога и у доба деведесетих, и у доба „жутих“ па и сада.“(16) Ђикић је указао и на лаж о референдуму: “Референдум може да се распише само у случају промене Устава, у домену преамбуле Устава. Многи заборављају да преамбула Устава не говори само о КиМ као делу наше државе него и о обавезама наших представника да то бране „у свим домаћим и међународним односима“. Да ли они то раде? Да ли се држе Устава? Референдум о томе да ли је наше заиста наше или није иде у прилог томе да постанемо пајаци историје. Глупи Августи, такорећи. Али будимо реални, данас у Београду власт може све. У постојећим односима у друштву, под међународним притисцима (Немачке, пре свега), са медијском сценом, може да побије и закон гравитације, али ће јабука ипак пасти.“(16) Он је јасно рекао и да је прича о Заједници српских општина обична петљавина да би се Косово признало као држава: “ЗСО је фикција, којом се већ пет година замајавају Србија и међународна заједница (источна пре свега, јер је западној све јасно). Узгред, она се по Бриселском споразуму не зове тако, него Заједница општина са српском већином, што је фундаментално другачије од ЗСО. ЗСО је у бриселском процесу имала улогу клина из чувене приче „Клин-чорба“: Убаците клин у воду, затим додате брашно, уље, месо, поврће, со, бибер … па кад се чорба скува, извадите клин и баците га у смеће, а остане вам богата чорба. Е тако вам је и овде: убацили сте ЗСО у ништа и „победили“ са 5:0. Онда сте дали: цивилну заштиту, полицију, судство, међународни позивни број и тако даље, па ћете сада још и потписати неки споразум о месту Косова у УН, посвађаћете се с пријатељима, па ћете на крају извадити ЗСО као онај клин из приче и бацити у смеће, а Косово ће бити чланица УН. ЗСО ће бити формирана, о томе говорим већ пет година, али сумњам да ће нам бити на корист, јер ће пре свега бити организациона јединица у уставном систему Косова“. (16)

Сматрајући да опозиција нема снаге да заустави Вучића у издајничком походу, Ђикић мисли да би Црква могла да окупи народ и поведе га под стегом Завета. Без обзира на слабости којих, у земаљској Светосавској Цркви, није мало.

Важно је, каже он, да „међународно право не признаје насиље. Оно подлеже сили, али не признаје насиље. Тако да држава не може ни вертикално ни хоризонтално да се сече и дели којекоме.“(16)

Пут завета или пут пајаца

Вучић је, свакако, одабран да као Врховни Кловн цео народ поведе путем пајаца без историје, путем Глупог Августа. Како би Мило Ломпар рекао у „Похвали несавремености“, он није „ориђинал“, самосвојни чудак наших приморских градова, коме се подсмехну, али га, на свој начин, и поштују. Он је кловн, а кловн је увек у дослуху са ритмовима епохе и траговима новца који ту епоху чине „купопродајном“. У кловновском времену зато све и бива прљано подсмехом и изругивањем, да би се „доказало“ како ништа није вредно живота и жртве, и како је све на продају, и како су сви на продају. Као што каже руски свештеник Александар Горбунов, исмевање и изругивање је особина апокалиптичног доба: “Подсмевање истини је црта последњих времена. Како је говорио западни религиозни философ Кјеркегор (1813-1855): „Када би Христос дошао у наше време Њега не би предали смрти, већ би Га једноставно исмејали“. Било је време када су мученици умирали, сведочећи јавно о правди Божијој. Данашња пак идеологија понизила је и исмејала човека да би уништила истину. Тако су у совјетско време покушавали да убију смехом религију, објављујући хумористичке часописе Безбожник и Антирелигиозник. Хитлер је говорио: „Више волим да од неких не правим мученике. Довољно ми је да их прикажем као најобичније злочинце. Ја скидам с њих маску пристојности и, ако је то недовољно, показујем их пред свима како су смешни и ништавни“. Иза ових изјава не можемо а да не чујемо глас Ничеа, омиљеног Хитлеровог писца који се у свом Антихристу овако обраћа „богословима“, то јест, „онима који верују у Христа“: „Зар ви мислите да ћемо вам дати да постанете мученици за вашу лаж?“ (Овде говори сам ђаво, замењујући истину лажју, а мученике злочинцима). Блажени прогнани правде ради – теши нас Господ – Блажени сте кад вас узасрамоте и успрошне и рекну на вас свакојаке рђаве речи, лажући, мене ради. Православни психијатар Н. Гурјев дејство смеха у односу на оно поводом чега он настаје, пореди с дејством преврнутог двогледа којим се посматрају предмети: они се удаљавају и смањују се. Све на шта је усмерен смех постаје мање значајно и однос према њему постаје лакши. Смех једнако умањује и добро, и зло. Ако се подсмехнемо нечему добром, оно као да престаје да буде добро и трудити се око његовог стицања нема више великог смисла. Ако је смех окренут према злу и оно постаје мало, невино, делује да није нимало страшно, да не вреди не само да се човек против њега бори, него чак да се од њега уклони или једноставно да га се чува.“(17)

Зато је, понављамо, Вучић доведен на власт. Косовски завет се не може издати без непрестаног „ријалити“ ругања свему светом и честитом.

Па ипак, Косовски завет је, као и Христос са „Лазом, честитим кољеном“ и Милошем, оним који, „страшном мишљу прсих надутијех“, корача „кроз дивјачне тмуше азијатске“, нешто што се не да и не може исмејати. Зато ће се сви Срби, док им је света и века, крепити Косовски заветом и Христом, Који је Истина тог Завета. Од издаје никад није било ничег осим проклетства и несреће. Својевремено је Милован Данојлић упозорио: “Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми, али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу“. (18)

Знајући то, и Александар Вучић има времена да се врати Богу и себи, да га не би, како рече Владика Николај, „покрила језива тама туђинска са лепим именом и шареном  одећом“, и да опет буде на стази светих предака на којој су једино могући и потомци.

Што се нас осталих тиче, знамо да је ова стаза једина која води у Небеску Србију, темељ и кров Србије земаљске.

Молитвама Светог кнеза Лазара и свих витезова косовских, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 15. јула 2018.)

  1. http://www.politika.rs/scc/clanak/297380/Selakovic-Ustavni-sud-da-se-proglasi-nenadleznim-za-Briselski-sporazum; http://www.politika.rs/scc/clanak/313471/POLITIKA-SAZNAJE-Ustavni-sud-odbio-da-odlucuje-o-Briselskom-sporazumu; http://media.hereticus.org/2017/11/Hereticus-1-2-2016.pdf
  2. http://borbazaveru.info/content/view/10768/1/
  3. http://ozonpress.net/politika/tanaskovic-osuden-zbog-incidenta-u-skupstini-grada/
  4. http://www.pecat.co.rs/2018/03/dragana-boljevic-o-vladavini-prava-nema-cenkanja/
  5. https://www.religija.me/osnove/Sudjenje-Isusu-pravni-aspekti.pdf
  6. https://www.vidovdan.org/istorija/zarko-vidovic-sveti-sava-i-rimsko-pravo/?script=cir
  7. М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр. 1-4.
  8. М. Павловић, О правној свести код Срба, Архив за правне и друштвене науке, 1-3/1996, стр. 453.
  9. Исто, стр. 446.
  10. http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/22/
  11. http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/15/
  12. http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/17/
  13. http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/19/
  14. М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, стр. 4.
  15. Коста Чавошки, Страшљиви Тома из Бајчетине, Геополитика бр. 82, јануар 2015, стр. 23.
  16. https://stanjestvari.com/2018/07/13/aleksandar-b-djikic-na-kosovu-nikome-nije-do-rata/
  17. http://www.pravoslavniodgovor.com/Svet_oko_nas/pokusaj_razotkrivanja_Apokalipse/tesko_vama_koji_se_smejete.htm
  18. Милован Данојлић Песници, Завод за уџбенике, Београд, 2007. С. 491.
Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. „Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.“
    Слажем се, сем у једном – Запад је само пристао на стање ствари после уласка Црвене армије у Србију, као што је пристао на исто у другим земљама, укључујући Источну Немачку. Да није, морао би да води рат против ње, а исцрпљена Европа то није могла да поднесе.
    Стицај околности, лоша судбина, трагедија из које још нисмо изашли.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s