Слободан Антонић: Опслужујућа интелигенција

Жалосно је – не знам коју другу реч да употребим – увид о колонијалном положају Србије побијати једним графиконом и позивањем на то да су „у НИС-у Руси“

Слободан Антонић

Функција опслужујуће интелигенције (Service intellectuals) јесте да доминатна групација може да оствари циљеве с минимумом насиља.

Рецимо, неко друштво треба десуверенизовати и дезиндустријализовати, како би се претворило у извор јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Опслужујућа интелигенција ће, дакле, настојати да објасни становништву да је приватизација+интеграција у ЕУ најбољи начин да се дотично друштво „модернизује“ и постане истински успешно и демократско.

Ако становништво у то поверује – одлично, није потребно послати војску. Ако пак не – ух, опслужујућа интелигенција ипак лоше ради посао.

Бојим се да одговор Владимира Глигорова (овде) носи неке од типичних одлика ове врсте идеолошких активности.

И одмах да кажем – лоше се осећам због тога. Глигоров је за моју генерацију – тада младих београдских интелектуалаца, средином осамдесетих – био појам слободне и трезвене мисли. Његове две књиге Социјалистички жанр (1985) и Политичка вредновања (1985) биле су за нас пример како треба мислити и писати.

Те књиге су добро уочавале мане тадашњег југо-система: доминацију парцијалних интереса у политици – у којој систем треба да обезбеђује општи интерес; и захтев за приматом општег интереса у економији – где систем треба да почива на конкуренцији посебних интереса.

Сви смо тада били либерали и сви смо се одушевљавали Глигоровљевом – аналитички готово неумитном – аргументацијом, и његовим стилом у коме су, уместо бирократског фразирања, доминирала позивања на чињенице и начела.

Владимир Глигоров (Фото: Медија центар)

А онда је, кад је кренуо распад система и државе, Глигоров отишао у Беч, а нашу јавну сцену су испунили економисти који су, такође, били на трагу Владимировог мишљења. Они су нас, са своје стране, вехементно убеђивали да ће све наше невоље бити решене, кад једном оде Милошевић, чим успемо да приватизујемо неефикасну друштвену својину.

„Најбоља је она приватизација која је најбржа“, сто пута сам чуо, у то време. „Када треба да прескочите провалију, то радите у једном кораку, не из три или четири скока“. „Када псу треба да одсечете реп, боље је да то урадите одједном, него да га сецкате комад по комад“ – биле су слике којима су нас, током деведесетих, импресионирали српски економисти.

И ми смо им веровали. А њихове мантре, као несумњиве истине, нажалост, даље смо ширили.

Онда је оборен Милошевић и Србија је све урадила како је од ње захтевано. Највеће домаће банке отеране су у банкрот, велика предузећа су приватизована, индустрија и ресурси изнети на продају, укинуте царине, странцима дата безусловна субвенција од 10.000 евра за сваког кога запосле, омогућен им је и неограничен износ новца из Србије…

А резултат? И после две деценије још нисмо достигли индустријску производњу из 1998. (овде) – а о нивоу из 1989. да и не причамо.

Србија је после 2000. године дезиндрустријализована. У Београду је некада било 240.000 индустријских радника, а сада их је 14.000 (овде). Буквално смо се вратили на почетак 20. века.

Данас у Србији 80% запослених прима плату нижу од 340 евра (овде), а ако искључимо јавни сектор – где професори, судије, лекари и министри подижу просек – обичан радник не зарађује више од пар стотина евра месечно.

Страни инвеститори – та најтраженија фела предузетника у Србији – више и не тражи високообразоване кадрове. На 25 милиона евра државних субвенција, колико је добио један такав инвеститор, испоставило се да се од радне снаге траже тек смотачице жица – „ниско квалификоване жене које практично по цео дан плету каблове“ (0вде).

Чак и Дојче веле (DW) признаје да је у Србији „можда погрешно говорити о страним инвестицијама, већ (да ваља причати) о српским инвестицијама у иностране компаније“ (овде).

Извор: Дојче веле

„Неки свјежији подаци“, наставља DW, „говоре да је Влада Србије само од 2015. године дала 860 милиона евра субвенција страним инвеститорима, мада су сви који су покушали да изведу рачуницу до краја наишли на зид – уговори су углавном тајни. (…) Штета настаје јер се подстичу радна места која запошљавају најмање квалификовану радну снагу“ (исто).

Прекјуче смо, такође, сазнали да је Влада, зарад подстицаја страном инвеститору (читај: Етихаду) укинула акцизе на керозин, али је, како би запушила рупу у буџету, одмах повећала акцизе на бензин и дизел (овде). Ко је крив Србину што вози трактор, а не авион.

Шта је решење? Боље и доследније спровођење система: више тржишта, потпунија приватизација, бројнији страни инвеститори, бржа ЕУ интеграција…?

Колега Глигоров јамачно се сећа да је, средином осамдесетих, одговор тадашње опслужујуће интелигенције на питање – како изаћи из кризе – био управо: боље и доследније применити системска решења.

Дакле, лек је гласио: „ојачати делегатски систем“, „ојачати самоуправљање“, „побољшати ефикасност пословања ООУР-а и СОУР-а“, итд.

И зар је тако тешко признати да је сувише много системских грешака, после којих се, ипак, не може рећи да је систем добар, а проблем су мангупи у нашим редовима?

Стога сам слободан да се запитам – а шта је од целе наше, Глигоровљеве и моје, либералне приче после 18 година „транзиције“ остало?

То што запослени имају убедљиво мање плате него пре тридесет година? То што радници и службеници имају далеко мања радна права него пре четврт века? То што нема независне јавности која је темељна претпоставка демократије (овде)? То што су индивидуална права мања него у доба социјализма?

Како је уопште могуће, питам се, да интелигентан, образован и непристрасан посматрач не примети убиство независне јавности, које се у Србији десило после 2012. године? И с тим у вези – ћутање наших европских и америчких пријатеља, само зато што од те власти очекују испоруку Косова?

Изглед текста Владимира Глигорова на Пешчанику

Но, чак и изван приче о овом саучесништву, зар у Србији не постоји очевидно ограничење елементарних људских права, укључујући ту и слободу мишљења и слободу окупљања? О томе сам већ писао овде, али ево и најсвежијег примера.

Универзитетског професора Бранислава Ристивојевића казнио је, ових дана, Виши суд у Новом Саду „због повреде Закона о забрани дискриминације”, јер је на сајту НСПМ објавио критику „медијске кампање која прати нови Закон о спречавању насиља у породици” (овде).

Изречена је следећа казна: „Забрањено је туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације“ (овде).

Дакле, професор Ристивојевић кажњен је тако што му је забрањено да о некој теми убудуће уопште дискутује на начин на који је то једном урадио.

Схватате ли накарадност такве забране? Професор је кажњен за аргументе које је изнео, какви год да су – слаби или јаки, прихватљиви или неприхватљиви, оштри или уздржани. Кажњен је, дакле, забраном да своје аргументе више икада сме да изнесе!?

А сада, усуђујем се да питам свог идола из осамдесетих – да ли смо се, ми либерали, за то борили? Да ли је то либерално друштво и либерални систем коме смо тежили када смо поткопавали југо-социјализам?

Искрено, не разумем како је могуће затварати очи пред овим кардиналним чињеницама. И како је могуће – као да се за ових тридесет година ништа није догодило – настављати мантру: етатизам, популизам, српски национализам, националистичка интелигенција, бла бла…?

Жалосно је – не знам коју другу реч да употребим – увид о колонијалном положају Србије побијати једним графиконом и позивањем на то да су „у НИС-у Руси“. Па чак и тај графикон, који може да буде тек један од индикатора наше катастрофе – зар он не показује јасну тенденцију све већег одлива дохотка из Србије? А ако га ставимо у упоредну раван – како ли тај графикон тек изгледа за Немачку или САД?

Табела коју наводи В. Глигоров: Бруто национални доходак, БНД, и бруто домаћи производ, БДП, текући динари (Извор: Ameco. Примедба: 2018. и 2019. су пројекције Европске комисије)

Можда парадигма постколонијалних студија и није сасвим савршена за разумевање онога што се дешава Србији. Одиста, имамо посла, као што већ написах, с мутираним колонијализмом – без номиналног колонизатора, без белог гувернера, и без стране војске на главном тргу.

Али, зар је проблем што данашњи колонијализам није исти као онај од пре два века? Колико ли се, само, данас галами о фашизму – а да нема ни Хитлера, ни смеђих кошуља, ни Аушвица, ни застава с кукастим крстом…?

Нкрумах је још пре пола века објаснио да је „суштина неоколонијализма у томе да је држава, која му је изложена, на папиру независна и да има све спољашње елементе међународног суверенитета“, али да се „у стварности, њен економски и политички курс усмеравају споља“ (Nkrumah 1965, овде).

Поента је у том што се „страни капитал користи за експлоатацију, а не за развој“ (исто). Неоколонијално друштво, наиме, купује производе колонизатора иако је роба с неког другог места јефтинија, као што и монетарну политику и банкарски систем контролише (колонијална) империјална сила” (исто).

По Нкрумаху, „неоколонијализам је најгори облик империјализма, зато што подразумева моћ без одговорности и експлоатацију без накнаде. У време старомодног колонијализма, наиме, империјална сила барем се морала оправдавати за акције које је предузимала. А колонизовани су се макар могли жалити на насиље које су трпели. С неоколонијализмом то није случај” (Nkrumah 1965, исто).

Штавише, неоколонијализам се заснива на принципу разбијања колонијалних територија у више малих, немогућих држава. Како нису способне за самосталан развој, те (квази)државе морају се ослањати на белу империјалну силу, не само у одбрани и безбедности, већ и у економији и финансијама (Nkrumah 1965, исто).

То исто данас каже и Денис Кентербери (овде, стр. 211): „Неоколонијализам укључује различите облике: војну окупацију, државну, економску или монетарну контролу. Страни капитал се користи за експлоатацију, а не за развој. То је моћ без одговорности”.

На пријему чланова руског хора Александров код председника Србије стајала је, без стварног разлога, и застава нашег фактичког колонизатора (овде).

Пријем руског хора Александров (Фото: Танјуг/Ало)

Ето вам моћи без одговорности. И заиста, били либерали или не, зар је колонијални положај данашње Србије толико тешко препознати?

Помозите опстанак Стања ствари!

€20,00

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:,

15 replies

  1. *Онда је оборен Милошевић и Србија је све урадила како је од ње захтевано.*?
    Da li je *oboren Milosevic* ili su Srbi i Srbija nuklearno bonbardovani i vojno (i na svaki drugi nacin) porazeni?
    O NIS-u i samim tim o rusima – Typical gasoline prices around the world https://en.wikipedia.org/wiki/Gasoline_and_diesel_usage_and_pricing
    ——
    Neslaganje uz duzno postovanje za g.Antonica.

    Свиђа ми се

  2. Слобо, ви либерали сте се борили за Грамшијев дуг марш кроз институције. Ристивојевић је једна од жртава тог антихришћанског марша. Него, дај напиши нешто о анализама Андреја Корибка о промађарској и прохрватској стратегији Русије на Балкану. Корибко пише из Москве и често даје изјаве за Спутњик.

    Свиђа ми се

  3. „Стога сам слободан да се запитам – а шта је од целе наше, Глигоровљеве и моје, либералне приче после 18 година „транзиције“ остало? (…) То што нема независне јавности која је темељна претпоставка демократије (овде)?“
    А то „овде“ показује на текст о протестима у Републици Српској: https://frontal.rs/sto-sikces-bezuba-zmijo/

    „То исто данас каже и Денис Кентербери (овде, стр. 211)“ – при чему то „овде“ представља линк на књигу Стивена Хила: https://www.amazon.com/Europes-Promise-European-Best-Insecure/dp/0520261372
    (Професор Кентербери, иначе, јесте аутор књиге о неоколонијализму, илити „неоекстрактивизму“: https://www.amazon.com/Neoextractivism-Capitalist-Development-Routledge-Critical/dp/0815356773)

    Све у свему, добар текст, као и обично када су у питању текстови професора Антонића.

    Свиђа ми се

  4. Ал’ смо начитани! А знамо и језике! Замало се постидех свог српског образовања. Јер, ако нешто није написано на рецимо енглеском и ако аутори тога нису вредновани по „светским“ параметрима, онда је то безвредно и неаутентично. Али, ако је садржај по мери, онда могу да се наведу и други извори, нарочито они са Спутњика.
    У најбољем фазону вољеног нам председника, најбоље на неки став или питање одговорити питањем или позивањем на тумачење својих ставова. Директан одговор или смисаони коментар не долази у обзир. Драга господо Гулаже и Милоше, ваше је право да коментаришете ствари како хоћете, али сада ћете да видите колико сте промашили место за то. То ћете видети по броју позитивних и негативних коментара на ово што сте написали. Нађите неки латинични сајт, па на њему коментаришите писање патриотски настројених људи.
    Професоре, само наставите свој рад на отварању очију Србима.

    Свиђа ми се

  5. Уважени, добродетељни и истиноказујући господин Антонић пристојношћу блажи и закриљујете истину коју сведочи… Ја сам непристојно истиноносан – глигоров је рајетински, полуписмени, полуинтелектуални, целоопслужујући “ економски “ кокошар, либерална протува без карактера и части, али са графиконом и табелом, дакле, све оно што Слободан Антонић није…

    Свиђа ми се

  6. Само што нер постоје „сервисни интелектуалци“. То Глобализам промовише теткице и кафекуварице у интелектуалце, само ако раде у његову корист.

    Ја сам учио у школи: да је интелектуалац особа која се бави интелектуалном и креативном делатношћу, а притом се активно бори за друштвену правду и бољитак. Према томе: пређеш код газда – и готово ти је са статусом интелектуалца.

    Према ту има много спавача – који су као за народ и општу правду, али само у критичним тренуцима оману, ставе се на страну угњетавачке елите, одн.мудро оћуте. Проблем су и салонски интелектуалци – који се боре за праведне циљеве, притом су на државној сиси (они које издржавају приватни фондови дибидуз се не броје) – ипак је тешко поверовати у тежину њихове речи ((

    Свиђа ми се

  7. Драга „Српска сељанко“ баш ме брига колико позитивних а колико негативних коментара имам. Нисам навучен на друштвене мреже. Пишем оно што мислим. Мислим да би било боље да прочиташ написано укључујући ту и изворе на које се неко позива. Није спорно да су комунисти у суштини следили идеје Грамшија. То је чинила и њихова разводњена варијанта либерали. Није ово напад на Антонића већ на идеје тих либерала. Србија је растакана док су се они свађали да ли је боље самоуправљање или старо ауторитарно управљање. Што се Корибка тиче он је Рус и аналитичар Спутњика и он каже да Москва на Балкану подржава пре свега Мађарску и Хрватску. Мене заиста занима шта Антонић мисли о томе.

    Свиђа ми се

  8. Поздрав и честитам проф. Антонићу на бритком уму и храбрости. Данас је тешко наћи човека у овој џунгли….

    Свиђа ми се

  9. Интелигенција није послужила само у рушењу Милошевића,а сећам се како је после тога Коштуница рекао да је Косово демократско питање. Е да је то знао глупи Милошевић не би Шиптари убијали српске полицајце, не би нас напала НАТО аждаја и не би ми свог председника испоручили у Хаг . И било би дозвољено да буде сахрањен у Београду.
    Интелигенција се грозила од српског национализма, па је за сваки случај полатиничила Србе.

    Свиђа ми се

  10. По коментарима би могло да се закључи да писац текста није дорастао задатку и да би бар трећина коментатора то урадила много боље. Ја нисам међу њима и могу само да се дивим професору Антонићу на образовању, поштењу, огромном раду и труду на свакодневном писању одличних текстова. Ипак, тог Глигорова не познајем, у време његовог блиставог либерализма сам скупљао сличице фудбалера и играо кликере, тако да ми јавна расправа са толико безначајном особом делује као тотално губљење времена. Такође и доказивање колонијалног положаја наше земље. Ми који смо се родили у СФРЈ заправо никада нисмо ни живели у својој земљи, па онима који су то одавно схватили и није потребно доказивање, а онима који нису је доказивање непотребно. Многи људи не могу да схвате шта је слобода јер немају са чиме бољим да упореде садашње стање, осим са срећним временима прве или друге бивше Југославије.
    Него, дајте неки текст, неку анализу, бар коментар о могућностима и начинима ослобађања од колонијалног ропства. Неко историјско искуство, рецимо како је било у Гани за време Нкрума, а како је сада?

    Свиђа ми се

  11. Слободан Антонић дефинише опслужујућу интелигенцију овако :

    “Функција опслужујуће интелигенције (Service intellectuals) јесте да доминатна групација може да оствари циљеве с минимумом насиља”.

    Ја бих на то додао да је доминантна групација у Србији остварила своје циљеве с МАКСИМУМОМ НАСИЉА.

    Доминантни Србин је 1989 год фаворизовао сукобе ради очувања власти и пљачке грађана и државних фондова. Срби су угурани у рат против своје истокрвне словенске браће. Стигле су санкције које су проузроковале технолошки застој, уништење српске привреде и губитак тржишта. Намештена је хиперинфлација (ПОЛИТИКА је коштала 42 милијарде дин), опљачкана стара девизна штедња, опљачкан новац за привредни препород Србије, лансирани државни пројекти ДАФИНА и ЈЕЗДА . . .
    Тада је пут за КОЛОНИЈУ СРБИЈУ трасиран, насут и бетониран.

    Данас га бивши Слобин министар информисања само асфалтира.

    Свиђа ми се

  12. @
    Ми који смо се родили у СФРЈ заправо никада нисмо ни живели у својој земљи
    —-
    па неће бити – ако пажљиво анализираш рад власти Слободана Милошевића, схватићеш да су биле – српске!

    Свиђа ми се

  13. И боја гласа наше “опслужујуће“ интелигенције – звучи “опслужујуће“. Од Вукадиновића доскорашњег Антонићевог саборца и истомишљеника, преко неких истакнутих “суверениста“ – сви звуче као евнуси, а тако се и понашају…. то су људи базично корумпирани и својим цвркутањем не могу придобити никога.

    Оно што хоћу да кажем – ми интелигенције немамо, и то је наша највећа трагедија, поред других невоља које су нас снашле (уколико се нисмо потрудили и сами у њих упали).
    Наши највећи умови и уметници, Бећковић, Кутсурица.. јесу чланови “Крунског савета“ – дворске будале Александра Карађорђевића.
    Најзначајнији наш “суверенистички“ интелектуалац био је директор Политике за досовог земана.

    Уозбиљимо се људи.

    Свиђа ми се

  14. “Чак и Дојче веле (DW) признаје да је у Србији „можда погрешно говорити о страним инвестицијама, већ (да ваља причати) о српским инвестицијама у иностране компаније“
    +++++++++++++++++++
    Куд ћеш тачније и истинитије!
    Толико напредујемо да ми је непријатно!
    Што се тиче наслова: Није у питању интелигенција већ интелигентни олоши.
    Школа, факултети, докторати не гарантују да ће та “интелигенција“ бити прави људи.
    Поготову што су сада олоши дошли до лажних диплома које су им признате од истих таквих па стога имамо све ово што нас краси у овом тренутку.

    Свиђа ми се

  15. Dobar tekst!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s