Прихватајући као легитимно новинарско питање „какав то ген омета Русе да постану Европљани“, списатељица Улицка одговара како се мање ради о генетици колико о цивилизацијском процесу

Људмила Улицка (Фото: http://www.ceskatelevize.cz)

Руски писци су Нобелову награду без изузетка добијали из политичких разлога, у складу са, према речима Јурија Пољакова,  политичком налогом тренутка. За оне који верују да је уопште могуће другачије, односно да постоје политички неутралне награде, остаје чињеница да су је до сада добијали углавном значајни руски писци.

Такође, успех руских писаца на Западу је без изузетка зависио од њиховог става према актуелним политичким питањима, и то у основи њиховог грађанског става, а не оног израженог у књижевним делима. Тако je успех Германа Садулајева или Захара Прилепина на Западу био тренутно пресечен због њиховог „погрешног“ опредељења у вези са „Украјинским питањем“; о Едуарду Лимонову да не говоримо, то је већ стара прича.

Ипак, успех просечне списатељице, некада сасвим послушне совјетске грађанке, Светлане Алексијевич у зарађивању свог „првог милиона“, надахнуо је још неке да крену њеним путем.

Најновији интервју, такође просечне, списатељице Људмиле Улицке доноси њене већ познате ставове, али у концентрисаном облику и, карактеристично, дат је за Украјински медиј (112 Украјина), што представља већ разрађен канал легитимизације руских аутора у очима самоизабраних колонијалних господара.

Улицка проблем одмах поставља на цивилизацијску раван, по правилу повезану са одговарајућим расно-генетским аргументима. Прихватајући као легитимно новинарско питање „какав то ген омета Русе да постану Европљани“, списатељица одговара како се мање ради о генетици колико о цивилизацијском процесу, по ком Руси „још не могу да постану Европљани, за то ће нам требати још 150 година, а можда и више“. То је разлика која се просто „осећа“, нарочито у контакту са људима из других земаља, због чега се Русија претвара у „светску провинцију“.

Једино што је у таквој ситуацији могуће урадити, сматра Улицка, јесте подизање нивоа културе и образовања, који у садашњој Русији безнадежно опада. Процес развоја Русије иде једним „архаичним током, супротном целокупном цивилизацијском процесу“. То нам се за сада чини неповратним, али постоје извесна колебања, која дају наду да ће Русија кренути неким другим током, можда већ, нада се списатељица, променом руководства. Једино то би могло смањити ниво агресије руског политичког и војног руководства, који је за Улицку највећи проблем не само Русије и њене „жртве“ Украјине, него и данашњег света у целини. Реторика „ненасилног отпора“, коју отворено користи, могла би да имплицира да је њен учестали ангажман подразумевао релативно озбиљну и систематску припрему.

Не би био проблем када бисмо ове глупости могли да тумачимо само менталним поремећајима или пуким интересом. Али овакав наратив, нажалост, кодиран је у одређеним, врло утицајним круговима у самој Русији и производ је врло вештог идентитетског инжењеринга. Он има дубоке темеље, још од Петрове епохе, и не можемо га сводити само на последице пада Берлинског зида, Октобарске револуције или на протагонисте односно потомке извесних совјетских дипломатских и војних кругова из којих, слично као и код нас, често проистичу овакве жалосне креатуре.

При томе треба разликовати „вертикални“ инжењеринг, усмерен ка придобијању елита и „хоризонтални“, усмерен ка идентитетским операцијама над читавим деловима росијског народа, за шта је најболнији пример Украјина.

Оба та процеса су сада, како видимо, у пуном јеку. Ипак, њихови ортодоксни заговорници попут Улицке још одавно делују безнадежно архаично. То је нешто што изгледа увиђа и непријатељ, методе менталне манипулације све више замењујући методама пуког застрашивања.

Остаје само питање када ће и на који начин дивље агресорске хорде бити заустављене. Не надајмо се коначно, јер ништа није коначно у овом свету.

Помозите опстанак Стања ствари! €20,00

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Људмила Улицка, Владимир Коларић, Русија, Украјина