Иако је и „Отпор“ инсистирао на „концепту организације без лидера, требало је да прође доста времена да бисмо склопили поузданију слику о карактеру и улози овог покрета

Извор: Политика

Пешадија и генерали у политичкој револуцији

О студентима који учествују у актуелним протестима заправо мало тога знамо. Пленуми су затворени за јавност, па не видимо колико су се издвојиле тзв. вође мишљења и да ли се почем разликују од обичних студената.

Професорима су престали да стижу и записници с пленума, али док су стизали могло се видети да пленуми углавном одбијају молбе да се дозволи дубинско истраживање учесника протеста (истраживање које није онлајн). Но, ако немамо озбиљно истраживање актуелног студентског покрета, имамо једно веома занимљиво истраживање младих револуционара из времена 5. октобра.

Социолог Владимир Илић, у другој половини октобра 2000. године – дакле одмах после револуције – анкетирао је 573 активиста „Отпора“ (овде).

Иако данас о „Отпору“ углавном мислимо као о инструменту колонијалне контрареволуције, ово истраживање показује да је маса његових активиста била заправо патриотска („национална“) – без обзира што је то била генерација која се родила у СФРЈ, живела у СРЈ, још увек слушала химну „Хеј Словени“ и гледала подизање југословенске заставе, била без веронауке у школи итд.

Рецимо, најзначајнији догађај из прошлости српског народа за активисте „Отпора“ била је Косовска битка (Илић 20), а најзначајнија личност био је Свети Сава (исто, 18). На питање која држава се доживљава као најнепријатељскија према нашој земљи, на првом месту биле су САД (први одговор 29 одсто), затим су следиле Албанија (18 посто), друге земље Запада (9 одсто) и Хрватска (8 посто) (14). Од пријатељских земаља, прва је била Грчка (22 одсто), друга Русија (9 посто), па Румунија (6 одсто), Бугарска и Македонија (по 3 посто) (13).

Пожељно решење косовског питања релативна већина отпораша видела је у стварној аутономији у оквиру Србије (31 одсто), затим у потпуном укидању аутономије Косова у Србији (11 посто), или се залагала да Косово буде трећа федерална јединица у оквиру СРЈ (7 одсто)… Свега 1 посто њих било је за независност Косова (23).

Архивска фотографија

На питање да ли би припадницима националних мањина у Војводини и централној Србији требало дати нека нова права, 31 одсто отпораша сматрало је да они имају исувише права, 15 посто се изјашњавало за обезбеђивање свих (уобичајених) грађанских права, а свега 10 одсто је мислило да им треба обезбедити додатна колективна права (22).

Када је реч о Републици Српској, највише отпораша било је за њено припајање Србији (28 одсто), за чисто конфедерални статус РС у БиХ било је њих 15 посто, а за јачу интеграцију РС у БиХ свега 8 одсто (24).

И у свом јавном деловању Отпор је неговао „национално обојен приступ“ (3). Тако је њихова главна девиза била „Отпор јер волим Србију“, у Крагујевцу су певали као своју химну Боже правде, палили су свећеу храму Светог Саве у Београду, посетили Патријарха и добили његову подршку и благослов (Блиц, 17. 6. 2000; Илић 49; 50).

Дакле, и онда је „револуционарна“ омладина била „национална“ – каква нам се ових месеци показивала и садашња побуњена студентска генерација.

Наравно, постојале су и извесне разлике у саставу – студенти су сачињавали већину активиста и у „Отпору“ (51 одсто), али било је и доста ученика (30 посто), па и нешто радника (5 одсто), незапослених (4 посто), стручњака (4 одсто) и службеника (3 посто). Но и отпораши су били првенствено деца стручњака (35 одсто) – што је изразита надзаступљеност ове средњокласне групације у односу на просек становништва, премда су такође били и деца КВ радника (31 одсто) и службеника (15 посто) (6).

Слободан Антонић: Обојени грађански рат

Занимљиво је да је Илић утврдио присуство несразмерно мало одличних ученика у „Отпору“, као и несразмерно много студената старијих од 25 година – који су још увек били четврта година студија или и даље апсолвенти (стр. 7).

„Ова оријентација омладине на политику уместо на учење деловала би одбојно у некој другој земљи“, био је ауторов благонаклони коментар (7), док је други коментатор Илићевих налаза закључио да „доминирају немарљиви студенти и школарци са прилично ниским оценама“ (овде 89).

Не верујем да би истраживач, 25 година доцније, смео да постави питање школског успеха младим револуционарима, или још горе да га прокоментарише на сличан начин. Јер, како се сасвим озбиљно пише у још озбиљнијим новинама: „данас су, у Србији, најближи и Христу и Богу – студенти„.

Ипак, најзанимљивији део Илићевог истраживања тиче се финансирања Отпора. Обични активисти били су убеђени да главнина средстава долази из српског расејања по иностранству (овде 2). А када је реч о руководству „Отпора“, Илић у свом истраживању региструје „готово опсесивно понављање тврдње да се организација финансира искључиво из средстава српске дијаспоре“ (4).

У том смислу, Илић наводи и јавне изјаве вођа „Отпора“ – рецимо, Вукашина Петровића, да „ни динара не добијамо из иностранства, осим од наше дијаспоре“ (НИН, 11. 5. 2000) или Бранка Илића, који „изричито тврди да нема финансирања од влада западних земаља“ (Блиц, 14. 5. 2000; овде 38).

Но, обични активисти „Отпора“, за које смо видели да су САД сматрали најнепријатељскијом земљом на свету, свакако да би били прилично изненађени да су знали да је главни извор финансирања Отпора била управо та најнепријатељскија земља – САД.

Слободан Антонић: Пети пут о студентском покрету – Између заноса и сусрамља

За то се сазнало одмах после 5. октобра из опширног истраживачког текста објављеног у New York Times Magazine. Из њега се видело да је „Отпор“ у 2000. години, само од америчког ИРИ, добио 1,8 милиона долара. Такође, ту је писало да од 3 милиона долара које је НЕД потрошио у Србији 1998/99, „Отпор је свакако био највећи прималац“, при чему је „новац отишао на рачуне Отпора ван Србије“.

Још у августу 2000. године Џаред Израел је, на основу расправе у Сенату  САД (29. 07. 1999), проценио да су САД уложиле преко 100 милиона долара у обарање Милошевића – цифру коју је доцније потврдио и Вилијем Монтгомери, тадашњи амбасадор САД за СРЈ (овде 40:48—41:07). То је огромна сума имајући у виду да је просечна месечна плата у то време у Србији била 40 долара – па је то онда било равно 2,5 милиона месечних плата (или преко милијарду долара, кад се прерачуна у данашње вредности).

Леп део овог колача припао је Отпору, који је отуд могао да отвори своје представништво у 123 града у Србији (Глас јавности, 6. јули 2000, стр. 4) – у  Београду да закупи велики стан у Кнез Михаиловој (и још најмање један тајни стан у близини Зеленог венца; овде 109), итд. Када је полиција пленила пропагандни материјал Отпора, били су потребни камиони да би се он превезао – само уочи избора 2000. Отпор је штампао 60 тона предизборне пропаганде.

Једном новом члану покрета који је предложио оснивање огранка у Владичином Хану, било је унапред исплаћено 130 долара за организационе трошкове и дат мобилни телефон. Мобилни телефони су 1999. у Србији били нарочита вредност, док је месечна плата радника износила 28 долара, а плата полицајца 65 долара (овде 88). Тако је тих 130 долара у Србији вредело као данас можда неких 2.000 евра – поприличан новац за младе људе и важан подстицај за политички активизам.

Иако су челници Отпора изричито порицали да имају редовне контакте с функционерима из САД и ЕУ, или да су пролазили било какву западну обуку (Илић 2), после 5. октобра сазнало се да ни то није тачно.

Већ из чланка у New York Times Magazine видело се да су се лидери Отпора састајали „7 до 10 пута“, почев од октобра 1999. године, с представником ИРИ у Мађарској и Црној Гори. Пол Макартни, тадашњи службеник НЕД, држао је низ састанака с вођама Отпора у Подгорици, Сегедину и Будимпешти, међу којима је Слободан Хомен био задужен за међународну сарадњу.

Александар Лазић: „Отпор, стоко, отпор!“

У јуну 2000. године Хомен се састао у Берлину с министром спољних послова САД Медлин Олбрајт, а у Будимпешти с амбасадором Монтгомеријем, који је изразио уверење да ће, након обарања Милошевића, управо из Отпора доћи нова генерација политичара у Србији. „То би био фер повраћај америчких инвестиција у покрет“, писао је New York Times Magazine у новембру 2000. године.

Доцније се испоставило да је с лидерима Отпора „стратешки радио“ обавештајни центар у Будимпешти, преко оперативаца Џина Шарпа и Роберта Хелвија (овде 12). Пуковник Хелви је, иначе, био ветеран америчке војне обавештајне службе и специјалиста за рад с побуњеним студентима у више земаља (овде 179; 201; 205; 207). Хелви је био један од предавача на тренинг семинару за истакнутих 25 активиста Отпора у Будимпешти. „Тек 2004. бивши чланови руководства Отпора званично су признали чињенице о учешћу на семинарима које је водио пуковник Хелви“ (овде 85).

На тим семинарима активисти Отпора учили су и да направе мрежу „пријатељских“ НВО преко које ће спроводити акције у којима не треба да буду јавно присутни – попут кампање „Изађи и гласај!“, коју је Отпор урадио с 37 НВО (овде 101). Такође, отпораши су вежбали учешће у демонстрацијама, „где ко треба да буде; шта ради ударна група; шта позадина наоружана каменицама ако полиција интервенише; како сачувати најважније људе; како комуницирати; где са опремом…“ (овде 27; 65).

Наравно, све ово што је речено за Отпор не значи да исто вреди и за данашњи студентски покрет. Закључивање по асоцијацији једна је од честих логичких грешака, присутна у нашем острашћеном јавном животу, где се на основу само једног става, чак једне мисли, људи сврставају у непријатељски табор и дисквалификују.

Међутим, ваља свагда имати у виду разлику која у свим покретима или организацијама постоји између пешадије и генерала. Не иде војска где жели пешадија, већ где хоће генерали.

Премда има много разлога за дивљење ономе како изгледа и шта је урадио студентски покрет у Србији 2024/2025, многе од његових важних одлика и даље су нам непознате. Иако је и Отпор инсистирао на „концепту организације без лидера“ (овде 3), односно спонтаности и дифузности, требало је, после 5. октобра, да прође доста времена како бисмо склопили поузданију слику о карактеру и улози овог покрета.

Александар Вучић: Слободан Антонић добро осећа ствари

И док ће се једни према актуелном студентском покрету опредељивати емоционално (интуитивно), други ће се више држати разборите опрезности – свако према свом темпераменту и сопственом искуству. А занимљиво ће бити да се види и ко ће у овој ствари мање да погреши.

Наслов и опрема: Стање ствари

(РТ Балкан/Искра, 10. 6. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: ОТПОР, Слободан Антонић, студентски протести