Лажна опозиција је обојила Скупштину како би потврдила Вучићев спин о обојеној револуцији. Перформансом и режим и лажна опозиција желе да преузму контролу над студентским протестом
Скупштина Србије, 4. март 2025. (Фото: Друштвене мреже)
Догађај у Народној скупштини представљао је координисану акцију владајућег режима и такозване опозиције, усмерену против студентског покрета. Овим перформансом су оба актера – режим и лажна опозиција – настојали да преузму контролу над наративом који је, до сада, био доминантно дефинисан студентским протестима.
Режим је, из позиције агресора, успео да преокрене ситуацију и представи себе као жртву напада. Ово је значајан пример политичког инжењеринга, где се кривица пребацује на опозицију, а насилничка понашања власти рационализују као одбрану од наводних напада. Такав маневар не само да омогућава политичку реконфигурацију наративне перспективе, већ и ствара заштитну дистанцу од критике, дајући легитимитет апелу на подршку и солидарност.
Лажна борба за права студената
С друге стране, лажна опозиција успела је да се наметне као централни актер на политичкој сцени, одвраћајући пажњу од саме суштине студентског протеста. Овај потез је не само усмерен на перципирање опозиције као актуелне политичке снаге, већ и на њену потпуну ирелевантност у контексту остваривања стварних промена у друштву. Заједно с режимом, она је уместо истинске борбе за права студената, постављена као политички актер који је више заинтересован за власт него за стварне интересе народа.
У овом контексту, режим користи негативну кампању како би опозицију гурнуо у центар пажње, истовремено минимизирајући значај студентских протеста. На тај начин, не само да компромитује дух студената који протестују – приказујући тзв. опозицију као генератора побуне – већ и припрема терен за преусмеравање пажње са суштинских питања на политичке игре које су у интересу владајуће и опозиционе елите.
Газа у Скупштини Србије
Спољнополитички гледано, овакав политички перформанс има и своје импликације. Недавна медијска представљања Србије (у контексту протеста) на међународној сцени, која су у великој мери били позитивна, сада су замењена сликом из Народне скупштине која подсећа на сцене из зона ратних конфликата као што су Газа или Бахмут. Ова слика, коју је обликовала лажна опозиција, показује како унутрашња политичка криза може утицати на спољнополитички имиџ земље.
И владајући режим и лажна опозиција теже истом циљу – новим изборима, како би осигурали своје позиције у постојећем политичком систему који, у стварности, не представља интересе већине грађана. Ова ситуација илуструје дубоку кризу представљања и демократије у Србији, где су истински политички захтеви и жеље људи потиснути у корист властољубивих игара политичких актера.
У коначници, лажна опозиција је димним бомбама обојила Народну скупштину како би потврдила Вучићев спин о обојеној револуцији. Ове сцене су асоцијативна потврда режимског покушаја да дискредитује побуну која се дешава на улицама.
Тандем Вучић-Ђилас
Што се представе театра апсурда тиче, на делу је још један дупли пас опозиције и позиција, не би ли се дискредитовао сваки вид побуне који излази ван оквира устаљеног политичког инцеста Вучић-Ђилас, и потенцијалног увођења ванредног стања пре 15. марта.
Природно је да се осећамо фрустрирано када посматрамо ситуације у којима се јављају јавне провокације или насилни инциденти, било да су они стварни или доживљени као такви. Међутим, оно што је истински алармантно није само сама природа тих конфликата, већ и контекст у коме се они дешавају – а то је контекст који одражава дубоке проблеме у друштвеним и политичким структурама. У овом случају, то су питања слабости, недостатка моралних стандарда и озбиљне деградације на свим нивоима власти.
Фото: Славица Милетић
Што се тиче политичке ситуације, постоји тужна стварност да они који су на позицијама власти често нису најспособнији, нити најквалитетнији. Напротив, често су то појединци који, због своје интелектуалне или етичке ограничености, не успевају да предложе праве мере које би довеле до друштвеног напретка. Овај феномен није искључиво локални, али је нарочито видљив када владају они који су, као што се обично каже, најслабији, најглупљи и најпокваренији. Таква ситуација несумњиво доприноси дубоком осећају друштвеног разочарања.
„Бићемо нам боље кад ми будемо бољи“
У том контексту, треба се запитати: како можемо поправити ову ситуацију? Као и увек, одговор лежи у самом друштву. Проблем је дубљи него што изгледа на први поглед. Очигледно је да је једини начин да се ситуација поправи кроз колективну трансформацију – ако ми као појединци будемо бољи, само тада ће и политичари који долазе из тог истог друштва бити бољи. Подизање свести, едукација и сабрање су кључни елементи који могу започети ову трансформацију.
Извор: Друштвене мреже
Међутим, као што често бива, лакше је кривити друге за неуспехе него преузети одговорност на себе. Зато је суштински позив на личну револуцију неопходан. Позив на унутрашњу промену, борбу са самим собом, је највећа и најтежа битка коју можемо водити. И управо тај индивидуални напор може бити основа за широку друштвену промену. Срећан и Богом Благословен почетак Часног Поста.
Радомир Јеринић је студент дипломатије и уредник платформе Рог Слободе
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Не чуди ме да један студент нигде не анализира рад и поступке студената, бар рецимо оног дела студената који је на улицама, већ само друге актере целовитог феномена Србије који називамо „политичка криза“. Он критикује како Вучића и позицију, тако и практично комплетну опозицију. Па чак и јавно мњење и народ у целини, сугеришући „колективну трансформацију“. Подсећа ме то на оне чувене позиве после петооктобарске катастрофе да Срби доживе „катарзу“ да би били „бољи“ тј. подобни за еуРопску заједницу „цивилизованих народа“.
Аутор вели и ово: „Недавна медијска представљања Србије (у контексту протеста) на међународној сцени, која су у великој мери били позитивна…“. Да, та велика мера позитивних реакција „у контексту протеста“ понајвише је долазила из ЕУ, конкретније из Европског парламента чије уцењивачке потенцијале познају они мало старији од студената. Није ни Пицула био шкрт у похвалама. Ту су и његови Хрвати који прилично аплаудирају студентском протесту и могућим последицама.
С друге стране, имали смо и негативна „медијска представљања“ ситуације која је у Србији настала. Дошла су из правца Москве и Русије, Марије Захарове, затим из Мађарске и код Орбана, па и Кине једнако као и код неких америчких функционера нове вашингтонске администрације. Чудно је да аутор ову другу страну и њено мишљење о протестима уопште не помиње с обзиром да је уредник новоформираног српског Телеграм канала Рог Слободе. А мото тог канала гласи: „Борба против империје – Куповина карата за воз који вози у мултиполарност“!! Колико видим, уредник не показује убедљиве знакове воље за такву борбу…
Поштовани Зеко, на свом инстаграм профилу редовно оштро критикујем сваки студентски аутогол, толико да ме неки прозивају ботом режима. Такође, у мом тексту „Лична борба у хибридном рату против СПЦ и Патријарха Порфирија“ на сајту Друштвени удар, јасно сам указао на постојање паралелних универзума студената, да су на силу две струје помирене у служби одржавања привида јединства, да се маса не може одржати када са једне стране имамо кандила, кокарде, Христа, а са друге крваве шаке, песнице Отпора, и повраћање по тробојци и претње јахањем Патријарха српског.
Али, догађаји који сам у овом тексту коментарисао не искључива игра позиције и опозиције, и искључиво на штету студената и народа на улицама.
Анализирајте мало понашање скупштинаша, одрођених људи од народа србског, и установићете у каквој мери у насталој лакрдији заправо уживају. Потпуни склад психопатског профила са опшим метежем – било да је неко гласноговорник, било да је неко без речи попут: Јоргованке, Вулина, Ристића …
Зато глас здравог разума попут студентског није добро дошао.
Истина је да у скупштини седи 250 штеточина плус још 120 чини ми се у „покрајинској“ . Толико штеточина не би материјално издржале ни веће и јаче државе од Србије. Крајње је време да се укине тзв. покрајинска скупштина, наравно извршно веће и остали привесци који све ово прате и да се број џабалебароша у републичкој Скупштини смањи на разумну меру. Мислим да је смешно веровати да у тоталитарном систему где једна особа држи већу власт од било ког монарха пре рецимо два века, може постојати и мала назнака неке опозиције. Тиранин не би био то што јесте да наспрам себе има неког озбиљног ко би му се супротставио на политичком плану. Наравно у окупираној држави политичари могу бити само они који су одобрени од стране окупатора. Карађорђе је одлично знао на који начин се окупатор може протерати. Знате оно о субашама. Ко разуме схватиће. Чињеница је да је Ганди такође успео мада нисам сигуран да његов метод пали у Србији на брдовитом Балкану.
Радомир Јеринић
Хвала на одговору и реакцији. Пристојан је и, чини ми се, искрен. Између нас можда постоји сукоб генерација, па ћемо се тешко ускладити у мишљењима. Али, то је мање битно, не морамо.
Пре свега, ваше учешће у раду Телеграм канала Рог слободе требало би да указује на ваше родољубље. У одговору који сте ми написали, што изузетно поштујем, тог родољубља има. Ја сам изнад написао шта ме је навело у сумњу, јер сте истицали подршку студентима оних који су осведочени српски непријатељи. А то ми је деловало тенденциозно једнострано. Видим, ипак, да борбу за разумевање водите и у оквиру студентских релација којима припадате. Поделама које помињете не треба се чудити. Ми смо народ који већ четврт века иде од немила до недрага разочаран у разна обећања политичке класе која нас непрестано убеђује у скорашњи опоравак и „бољи живот“. Сви идеали су одавно пали, а ми лутамо у ишчекивању среће која ће нас ваљда једном пронаћи.
Бити у потрази за слободом, правдом, истином… часно је, али је и тако младалачки. Да имам прилике, ја бих вам сугерисао још пар захтева: за добротом, лепотом, здрављем и просперитетом сваке врсте.
Међутим, као што ћете видети у животу који је тек пред вама, много је лакше желети идеалне жеље и сањати о праведном свету, него борити се и изборити за такве племените циљеве. Не зато што су они сами по себи недостижни, него зато што се на крају најчешће испостави да су снови племенитих бораца били различити.
Велики поздрав вама с најбољим жељама.
@ Зоран
…Карађорђе је одлично знао на који начин се окупатор може протерати. Знате оно о субашама.
Па, је л’ протерао окупатора? Колико знамо, окупатор је протерао њега. Када је устанак пропао, клиснуо је преко Саве, а народ оставио да на своју грбачу прими гнев освете тог окупатора.
Ганди јесте успео. Превасходно зато што се борио против окупатора, а не против сопственог народа.
@ Зека
Карађорђе је изданак, покретач који је раздрмао народ после неколико векова робовања. Не заборавимо да се он тајно вратио да борбу настави али је наишао на српски вековни усуд, а то су две Србије. Ту већ није могао ништа да уради али његово дело је настављено док Србија није добила један од својих најлепших изданака краља Петра I ослободиоца. Две Србије су настале ко зна када и оне су до данас наш усуд. Права Србија кнеза – цара Лазара и Србија (многи се не слажу) Вука Бранковића. Србија Карађорђа и Србија потурица. Србија Карађорђевића и прозападних Обреновића . Србија четника, регуларне краљевске војске и Србија уклетог комунизма. Срби већински православци и Срби католици. Данашњи Срби родољуби и Срби издајници који раде за окупатора као они из II светског рата. Тренутно се води битка између правих Срба и Срба слугу окупатора тзв. СНС коалиције и тзв. опозиције. Српски усуд.
Што се тиче Гандија, тачно борио се против странаца који су уништавали своју колонију Индију. Не видим никакву разлику између странца тиранина и пљачкаша и „домаћег“ тиранина и пљачкаша сопствене државе. Оба окупатора пљачкају народ, дају странцу природна богатства и ресурсе. Једино што је „ домаћи“ опаснији јер познаје народ који уништава боље од странаца. Зато су га и поставили за тиранина.
Србија је као двојна личност и у њој се стално одиграва унутрашња, епска борба између истока и запада, између добра и зла. То је наша судбина.