Народ који не зна да цени своје светиње, који не поштује своје пале у борби за слободу – квалификује се за брисање из историје
Средњовековне српске цркве и манастири у С. Македонији (Извор)
Нешто као сажетак, који је више наговештај и тест:
Срб и србски. То је етно-психичка константа и аутор је повремено користи из поштовања према прецима. Није израз непознавања граматичких правила, иако оба облика могу легитимно да се користе, много је дубље и значајније него што изгледа. Ко жели може да се информише у том правцу.
Почетак текста приказаће вам једну локацију познату, нажалост, само ретким заљубљеницима у нашу славну, замагљену и скривену прошлост, а која заслужује да је упозна што већи број људи. У наставку биће речи о још неколико важних тачака земље која би требало – историјски, емотивно, по количини наслеђа, топонимима, жртвама положеним за њену слободу – да је нама Србима готово једнако света као Косово и Метохија. Говорим о простору некадашње Старе Србије, потоње Македоније и на крају – ако је крај, а то знају НАТО државе – Северне Македоније. Нажалост показали смо се недостојни, али можемо бар да (са)знамо за почетак преображаја и бољег саморазумевања…
За цркву Светог архангела Михаила у данашњој Северној Македонији – а некадашњој Старој Србији – нема места у редовним активностима нашег систематски разараног образовног система. Нема је ни у знању ни мислима 99% Срба у Србији данас. Рећи ћу вам само да ништа није случајно, те да како знамо тако и живимо.
Црква Светог архангела Михаила у Скопљу (Фото: Александар Милутиновић)
Црква се налази у Скопљу, и сасвим би другачије изгледала – и она и ми унутар себе и у очима других – да је сваког лета само хиљаду (од ко зна колико стотина хиљада туриста) људи обиђе на путу за Шурдину Грчку. А врло је изводљиво. Само треба да вас подсетим како да путујете са разумевањем – заиста није ником лако данас да изађе из шаблона који углавном и не примећује.
Укратко ћу да вам представим споменик на брду Зебрњак, као и манастир Старо Нагоричане, који се налазе блиско уз аутопут у реону Куманова. И на крају, оставићу вам у задатак да истражите о нашем војничком гробљу у Битољу и о капели у Валандову. Потрудићу се да Вас зближим са неколико Немањићких манастира диљем србске Скопске Црне Горе. Сви се налазе на 20 минута вожње од центра Скопља а туда редовно пролазите на путу за Грчку. Не тражи велику жртву а биће вам драго сигурно за тај „губитак” времена.
Александар Лазић: Кумановска битка или „Кад се војска на Косово врати“
Помоћи ћу вам да схватите како да искорачите из задатих оквира мишљења, понашања и (не)дела. Овако ћете стандардном начину путовања за Грчку, да придодате још нешто спознаје, поноса и духовности, дозирано и лепо – а све у циљу да вам буде лепше, потпуније и боље и да такав начин мисли и дела примењујете на неким будућим путовањима. Пратећи србски траг (а не таг) – а он је заиста и богат и разуђен широм Европе и света.
Покушаћу да макар неког овим текстом наведем да на путу уживања и одмора пронађе воље у себи, прво да начини напор да прочита текст а затим да та малена сазнања подели својој околини и да тако заједнички улијемо нови живот старим и на срамоту нам заборављеним светињама.
Манастир Светог Никите, на падинама Скопске Црне Горе (Фото: Александар Милутиновић)
Овај предтекст служи да подиђе данашњем читаоцу који хронично „нема времена“. То све у случају да вам читање није и иначе постало мучна дисциплина и да вас хвата неиздрж после два минута. Ако јесте, већ сте отишли или ћете ускоро. Нисам могао боље. Ако вам се врти од слова, мисли, хоћете нешто другачије… Стисните на класичне вести Макрон, Путин, рат, нуклеарке, Зеленски, спорт, ријалити, важно обраћање председника и ових неколико редака које сте прочитали нестаће нетрагом. Као да никада их нисте ни прочитали. Остаћете неповређени. А ако останете узели сте црвену пилулу.
† † †
Како се обично путује на море у Грчку? О томе знам из прича других људи јер сам на мору у Грчкој – из разних разлога – био као дете од три године и никако касније. Оно на шта сви обраћају пажњу, колико чујем, јесте где да се ноћи или прави пауза. Лако се да видети да се велике снаге и пажња обраћају на тактику: где стати поред неке добре хране, како најекономичније правити паузу, има ли радара на путу – што је све легитимно. Отприлике, пауза се прави, за екипу која креће из Београда и северније, негде на граници Грчке и данашње С. Македоније а за сународнике из Ниша и јужније, вероватно да се нигде не ноћи у путу сем да нису неке баш удаљене туристичке тачке. Колико схватам, ретко ко обилази Скопље, иако пут пролази непосредно поред, а готово нико не обилази преостале србске трагове у овој земљи.
Уколико решите да направите паузу у Скопљу и околини имао бих да вам предложим неколико дестинација које не би требало да угрозе ваш угођај и да вам наведем неколико чињеница због којих вреди да одлазак за Грчку (или повратак) обогатите смисленијим паузама.
Храм Славе, данашња Црква светог архангела Михаила на скопској Автокоманди
Подигнут је 1934. године, после укидања неколико војних гробаља на којима су били сахрањени србски војници страдали у Првом светском рату, а чија су тела пренета у костурницу Храма. Ктитор је био краљ Александар Карађорђевић. Сада има 108 кутија костију наших предака које се налазе у добро одржаваној крипти. До не тако давно, крипта је била закључана не само за посетиоце него и за само свештенство које је служило у том храму. То најбоље описује однос македонских управитеља према србском питању, а сам народ и има и нема везе са тим – секундаран је.
Црква светог архангела Михаила у Скопљу (Фото: Александар Милутиновић)
У овој спомен костурници – која је изворно носила име Храм славе – налазе се кости око 3000 погинулих војника. Касније је име цркве промењено у ово које је актуелно и данас. Посебан је осећај сићи (мада нема нигде у цркви и ван ње никаквог обележја, или га бар нисам видео, о томе ко, од када и зашто лежи у овом светом месту) међу те див јунаке и прочитати натписе са табли из оног времена од Певачког друштва из Скопља до оних посвећених ратовима. Не постоји кустос или неко ко се на било који начин јавно бави тим делом, те ће ваша воља да сиђете међу своје, зависити пре свега од црквењака који служи у овом храму који је и мене, на моју молбу, увео „мимо прописа“ – како сам рече – и хвала му од срца на томе.
Црква светог архангела Михаила у Скопљу (Фото: Александар Милутиновић)
Иначе, колико су и данас тајне наше кости и колико је очито подсећање на те дане и даље непријатно управљачким структурама данашњих Северномакедонаца, сведочи и ратно гробље од 120 британских хумки испред цркве – где сваки камен има име, презиме и уредно је евидентиран, али и јаван. Наравно, томе доприноси и цивилизован, и једини исправан, однос саме британске круне према људима који су дали животе за интерес Комонвелта. Друга ствар која се одавде дâ научити јесте да уколико ми као Срби не поштујемо оне који су нам даривали могућност да данас постојимо, ово пишемо, читамо или обилазимо, онда их неће – а можда и не треба – поштовати ни сви други који (више) нису део нашег народа. Дакле, један део кривице за наше незнање сноси држава Македонија – обличена и формирана давно у Дрездену, која се трудила да спречи сећање на „оно наше што некад бејаше“, а други, већи део, кривице сносе српски комунисти и посткомунисти који нису марили да овакве светиње остану у мислима и срцима нараштаја. На вама је да учините оно што је до вас, да се спирала погрешних потеза не настави. Много микропомака доводи у дугом року до огромних макропомераја. Идемо даље…
Црква светог архангела Михаила у Скопљу (Фото: Александар Милутиновић)
Зебрњак
Споменик на брду Зебрњак крај Куманова нешто је што чак и особе потпуно лишене било каквог историјског сентимента треба себи да приуште због погледа који је божанствен. Споменик је дело чувеног Момира Коруновића, архитекте српског стила и израза, чији печат су носиле многе зграде и богомоље између два светска рата. То је човек који је прешао Албанију, који је подигао рецимо зграду Старог Дифа на Славији у Београду (некадашњи Соколски дом у Краљевини), као и мноштво цркава и других објеката.
Зебрњак (Фото: Александар Милутиновић)
Споменик на брду Зебрњак крај Куманова (пут за Криву Паланку) био је у своје време највиши споменик у тадашњој краљевини Југославији, али и на Балкану са својих 48,5 метара. Посвећен је страдалим борцима у Кумановској бици а миниран је 1942. године од стране бугарских окупатора, те је од његове грандиозности остало можда само постоље високо неких 10-15 метара – али и са том висином доминира простором и дивно је попети се. Наравно, обићи и костурницу која се и данас налази унутар куле са које се пружа поглед на планину Карадаг и манастир Матеич (ето вам задатка да ишчитате), светињу цара Уроша Нејаког, до које је данас небезбедно доћи ако сте Србин и која је у јеку албанске побуне била вишеструко скрнављена и коришћена као штаб шиптарских терориста.
Поглед са Зебрњака (Фото: Александар Милутиновић)
Манастир Матеич, задужбина царице Јелене и Уроша Петог Немањића (Фото: Јасмина Ћирић)
Да би у пуном сјају био обновљен, овај споменик мора да постане интегрални део нашег погледа на свет, културолошки, образовно и духовно пре свега. Морамо да знамо за њега, да знамо шта нам значи, коме и зашто смета и шта духовно значи наша несвест о њему.
Поглед са Зебрњака (Фото: Александар Милутиновић)
Манастир Старо Нагоричане
Манастир је посвећен Светом великомученику Георгију и задужбина је српског краља Милутина (једна од 40 које је краљ подигао и обновио, највише од свих Немањића и осталих српских владара).
Према натпису урезаном у камену греду изнад отвора западног портала, цркву Светог Ђорђа је саградио српски краљ Милутин 1312/1313. године на темељима старије цркве. Краљ је дао да се надзида горњи део, на порушеним зидовима храма. Фреске у цркви су завршене 1317/18, у време игумана Венијамина, о чему говоре натписи у цркви изнад западног портала. Фрескопис су 1318. године довршили сликари Еутихиос и Михаел.
Натпис на улазу у манастир Св. Ђорђа у Старом Нагоричану (Фото: Википедија)
У овом храму се 1330. године, уочи битке код Велбужда, причестио и молио пред иконом Светог Ђорђа српски краљ Стефан Дечански. Касније је у боју, са својим сином, тада младим краљем Душаном, остварио највећу победу и историји средњовековне Србије. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву.
У самом боју гине и бугарски цар Михаило III Шишман, и по наређењу краља Стефана бива сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Током првог светског рата, Бугари су 1917. године око цркве и унутар ње копали до два метра дубине, тражећи гроб цара Михаила Шишмана.
Манастир Старо Нагоричане (Фото: Александар Милутиновић)
Храм је 1929. године био у очајном стању. Зидови са спољашње стране били су затрпани наслагама шута и земље до висине од једног метра. Манастирски храм је пропадао од влаге, коју су привлачили гробови ископавани у порти. Зато је затворено гробље и кренуло се учвршћењем темеља.
Током радова око храма 1930. године откривена је велика неексплодирана топовска граната, заривена дубоко у земљи.
Mанастир Старо Нагоричане (Фото: Александар Милутиновић)
У јуну 1930. године, под руководством архитекте Ђурђа Бошковића, отпочела је обнова која је завршена 1932. године.
Данас је то манастир у коме нема монаха и рекао бих да функционише као локална црква – али је прелеп иако оронуо, и вреди вашег силаска са аутопута од 10 минута, а недалеко је од споменика на Зебрњаку. Као и сва србска црквена баштина, и овај манастир предат је нејасним актом Српске православне цркве из 2022. године новопризнатој Македонској православној цркви – што је потез на који наша јавност ни данас нема одговоре, сем горчине у стомаку и осећаја самопонижења и бесправде. Није спорно да новопризната црква добије све манастире саграђене после 1967. године од кад она постоји указом Јосипа Броза Тита, али давати толику националну баштину тек тако – потез је који ће засигурно бити упамћен и промишљан од стране будућих покољења пред којима смо се дефинитивно осрамотили.
Захтев Сабору СПЦ: Поништите одлуку о аутокефалности тзв. МПЦ!
Црква Светог Спаса, Кучевиште
Година 1348. је сматрана за одлучујући датум у погледу настанка цркве. Тада је цар Душан, уз пристанак жупана Радослава, приложио цркву манастиру Светих арханђела код Призрена. Међутим, каснија проучавања су пружила поузданије податке о времену настанка цркве. Према њима, она је настала у периоду између 1332. и 1337. године. У унутрашњости су насликани, у природној величини и са богато украшеном властелинском одећом, жупан Радослав и његова жена Владислава, а поред њих су портрети цара Душана, његове жене Јелене и сина Уроша. У горњем делу цркве је за време Османлија 1501. године изграђена скривена капела посвећена Светом Николи. Капела је у ствари била црква у цркви, са тајним унутрашњим степеницама. Пошто у њој није било места за све вернике, на богослужбу су углавном долазили кметови, учитељи и виђенији људи Кучевишта. Она је била толико добро сакривена да је Турци за време своје владавине нису открили.
Црква Светог Спаса, Кучевиште (Фото: Александар Милутиновић)
Храм је поново живописан 1874. године, када је настала фреска Светог Милоша Обилића, коју су насликали мијачки зографи. Некадашње унутрашње степенице више не постоје, али су сељани направили нове спољашње – пошто капела више није тајна. Црква је 1956. и 1957. рестаурирана, да би 1984. страдала због пожара, када је поред припрате, изгорела врло богата архива са матичним књигама изузетног значаја.
Црква Светог Спаса, Кучевиште (Фото: Александар Милутиновић)
Оно што је важно да се зна: све цркве на којима децидирано пише рецимо „Св. Сава Србски“ или било какав натпис где постоји неоспоран траг о србским коренима читавог простора – временом се буквално и физички уклањају, што малтерисањем што некаквим другим начином оштећивања.
Црква Светог Спаса, Кучевиште (Фото: Александар Милутиновић)
То што се руши средњовековна баштина – а ово је толико грандиозно да припада човечанству у целини – није никаква препрека онима који владају овим простором и које било какво подсећање на апсолутно србски карактер ових области изузетно брине и против тога се боре свим силама. Пример да ово што говорим нису празне речи је догађај од пре неколико година када су фреске у Осоговском манастиру биле прекречаване (овде) што би тако и остало да није било суда јавности. Тако да посетите браћу и обиђите светиње док још нису потпуно избрисани и ишчашени натписи у њима.
Манастир Светог Илије, Бањани
Сама манастирска црква датира из времена владавине Немањића. Верује се да је изграђена у 14. веку. Ова једнобродна сакрална грађевина је уклесана у стену па се понекад због свог положаја убраја у пећинске цркве. Доказ да потиче из 14. века јесу и два слоја фреско-живописа који се налазе у њеној унутрашњости.
Манастир Светог Илије у Бањанима (Фото: Александар Милутиновић)
Уз манастир је сахрањен војвода Спасо Призренац, један од вођа српског народа из Скопске Црне Горе. Погинуо је током сукоба са турском војском 1904. године.
Гроб војводе Спаса Призренца у манастиру Светог Илије (Фото: Александар Милутиновић)
Данас се у манастиру не одржавају редовна манастирска богослужења. За сада је претворен у музеј, који је део излетничких дестинација за локално становништво и туристе из Скопља и околине. Најпосећенији је 2. августа, за време Илиндана. Манастир Свети Илија Горњи је део области која је позната „Скопска Црна Гора“.
Манастир Светог Илије у Бањанима (Фото: Александар Милутиновић)
Постоји још неколико манастира које можете обићи – а један од њих је манастир Светог Никите који је такође задужбина краља Милутина – сви су на 15-20 минута вожње од центра Скопља; имајте на уму кад пођете за Грчку и кад планирате паузе нека једном (а не мора то свако лето) то буду падине и манастири Скопске Црне Горе.
Манастир Светог Никите, на падинама Скопске Црне Горе (Фото: Александар Милутиновић)
Народ који не зна да цени своје светиње, који не поштује своје пале у борби за слободу – како год и кад год то било – квалификује се за потпуно брисање из историје; а да би се на то пристало потребно је прво да се избришемо из памети а на добром смо путу да оба остваримо, уколико се настави овакав наш однос према свему ономе што су стожерне вредности народа.
Многаја љета, догодине у Призрену!
Београд, завршено 17. 4. 2024.
Литература
- https://hramsvetogsave.rs/crkve-i-manastiri/manastir-svetog-djordja/
- Црква Светог архангела Михаила у Скопљу – Храм славе
- Црква Светог Спаса у Кучевишту
- https://www.politika.rs/scc/clanak/468180/Makedonci-preimenovali-srpske-svetitelje-na-freskama
Погледајте још
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар