Сергијанство није просто погрешило у избору црквене политике. У својој суштини, оно је представљало много изопаченију појаву: сергијанство је издаја Христа на основу прихватања духа времена и овога света

Серафим Роуз (Фото: Pravmir.com)

Шеснаестог/двадесет деветог јула 1927. године митрополит Нижегородски Сергије, који је у то време обављао дужност Чувара патријаршијског трона, објавио је своју неславну „Декларацију”[1] о оданости Руске Православне Цркве совјетској власти и солидарности са њеним „радостима” и „патњама”.

Овај документ био је одштампан у званичном совјетском часопису „Известија” 6/19. августа исте године, поставши повод за фундаменталну поделу која се појавила у Руској Цркви и траје до наших дана. По речима једног истраживача историје Цркве у том периоду (који се лично држи „сергијанства”), година у којој се појавила „Декларација” заиста представља „прекретницу”: „До дана данашњег, сав живот Цркве протиче у знаку те године”.[2]

Поменута подела не представља просто међусобно одвајање потпуно независних црквених организација (мада и та страна неспорно постоји). У суштини, она представља супротстављање две потпуно различите тачке гледишта на питање шта је Црква Христова и како она треба да делује у овом грешном свету, као путеводитељица своје деце ка обалама вечног живота у Царству Небеском.

Једна тачка гледишта, која припада данашњој Московској патријаршији, Цркву представља пре свега као организацију чији спољашњи изглед треба сачувати по сваку цену; непослушност или одвајање од ове организације доживљава се као „раскол” или чак „секташтво”. Апологети сергијанства, како унутар тако и изван Русије, стално истичу да је политика митрополита Сергија сачувала јерархију, црквену организацију, богослужење, приступ светим Тајнама, и да је то главна дужност Цркве, или чак уопште разлог њеног постојања. Таква оправдања… сама по себи већ представљају симптоме сергијанства као општецрквене болести – губитка везе са духовним изворима Православног Хришћанства и замене живог и целовитог Православља канонским формама. Овакав начин размишљања по свој прилици представља и главни разлог ширења протестантских секти у данашњој Русији: тамо где се чини да духовни живот стоји на првом месту (чак и ако нема истинског хришћанског вероучења), то већ бива довољно да се раскине само површна привезаност за спољашње пројаве вере код многих милиона Руса, који су погрешно убеђени у то, да сергијанска црква – једина која је у њиховом видокругу – представља оличење Православља.

Друга тачка гледишта, тачка гледишта Истинске Православне, или Катакомбне Цркве Русије, прву и главну обавезу Православне Цркве, од које она не сме одступати ни по коју цену, види у верности Христу и истинском духу хришћанства. Ово мишљење никако не занемарује спољашњу форму; нама је познато да је Катакомбна Црква да наших дана сачувала и богослужења и црквену јерархију. Видљиву цену верности истинском Православљу за Катакомбну Цркву представља губитак утицаја на широке масе Руса, од којих многи не знају чак ни за њено постојање, док већина не би могла да пронађе начин за ступање у контакт са њеним члановима. Ипак, губитак спољашњег утицаја био је праћен порастом моралног и духовног ауторитета – што је несхватљиво за оне који своје судове по овим питањима доносе само на основу спољашњих обележја – ауторитета који ће постати очигледан тек када у Русији поново завлада слобода.

Начин размишљања Катакомбне Цркве у СССР-у, најбоље је изражен речима једнога од њених чланова. Ево како настанак Катакомбне тих година описује један од активних учесника црквених догађаја из 1927. и касније, И. М. Андрејев:

„Према сведочанству блиског пријатеља светог патријарха Тихона, доктора медицине М. А. Жижиљенка (бившег главног лекара затвора на Таганки у Москви), патријарх, који се недуго пре свога упокојења са ужасом уверио да граница ‘политичких’ захтева совјетске власти лежи иза границе верности Цркви и Христу, изнео је мишљење да ће једини излаз за Руску Православну Цркву, како би сачувала верност Христу, у најближој будућности очигледно бити силазак у катакомбе. Стога је свети патријарх Тихон благословио проф. М. А. Жижиљенка да прими тајно монаштво, а затим, у најближој будућности, у случају да виша црквена јерархија изда Христа и преда совјетској власти духовну слободу Цркве – да постане тајни епископ.

Светозар Поштић: Патријарх Тихон, стуб одбране Цркве у време пакла на земљи

Године 1927, када је митрополит Сергије издао своју Декларацију, после које је дошло до црквеног раскола, професор Жижиљенко је извршио вољу светог патријарха Тихона и постао први тајни епископ Максим Серпуховски.[3]

После раскола 1927. године следбеници митрополита Сергија, они који су прихватили његову Декларацију, добили су назив ‘сергијанци’. А они који су остали верни Православној Цркви, који нису прихватили Декларацију и који су се одвојили од митрополита Сергија, добили су назив ‘јосифовци’ (према имену митрополита Јосифа Петроградског). Назив дат од стране „сергијанаца” ни по суштини, ни по форми није одређивао позицију оних који су се успротивили. Осим митрополита Јосифа, општење са митрополитом Сергијем прекинули су и други најистакнутији архијереји са својим паствама. Њихов религиозно-морални ауторитет био је тако велик, и квалитативна надмоћ тако изразита, да за будућег историчара Цркве не може бити никакве сумње у то да су противници митрополита Сергија били у праву. Ове последње, исправније би било назвати тихоновцима. Истовремено, дела митрополита Сергија и оних са њим треба оквалификовати као новообновљенски раскол.

Све који су изразили протест против Декларације митрополита Сергија, Совјетска власт је похапсила као ‘контрареволуционаре’ и стрељала, или послала у концентрационе логоре и прогонство. На саслушањима злуради иследници чекисти уз сарказам су доказивали ‘строгу каноничност’ митрополита Сергија и његове Декларације, која ‘није издала ни каноне, ни догмате’. Масовне егзекуције, прогони и казне које су се обрушиле на верни народ Цркве Христове, не могу се ни описати.

Истинској Православној Цркви није преостао други излаз него да оде у катакомбе.

Духовни Отац који је породио саму идеју Катакомбне Цркве, био је свети патријарх Тихон. Пошто током првих година свога постојања није имала ни организацију, ни администрацију, расцепкана физички и географски, Катакомбна Црква била је обједињена само именом митрополита Петра Крутицког (законитог заменика патријарха Тихона). Први катакомбни епископ Максим је 1928. године био ухапшен и послат у Соловјецки концентрациони логор. Године 1930. из концентрационог логора су га довезли у Москву и ту стрељали.

Од 1928. у Соловјецком и Свирском концентрационом логору, у логору Белбалтлаг и другим сибирским логорима отпочело је савршавање многих тајних рукоположења. У соловјецком логору обављали су их епископи Максим, Виктор, Иларион и Нектарије.

После смрти митрополита Петра и митрополита Кирила (обојица су умрли у прогонству 1936. године), духовни и административни поглавар катакомбне Цркве – која је у то доба већ добила некакву организацију – постао је митрополит Јосиф (иако се налазио у прогонству).

Митрополит Јосиф је стрељан крајем 1938. године, управо због руковођења тајном Катакомбном Црквом. После његове смрти Катакомбна Црква почела је још строже да чува своју тајност, нарочито имена и места боравка својих духовних вођа.

‘Нећемо казати тајну непријатељима Твојим’ – ето под каквим су мотом почела да стижу ретка и кратка сведочанства о животу ове тајне Цркве”.[4]

Протојереј Андреј Ткачов: Цркве и затвори

Постоји много материјала који документују овај рани период историје Катакомбне Цркве, у виду посланица епископа и других који су се одвојили од митрополита Сергија, као и у успоменама и другим сведочанствима појединих чланова Катакомбне Цркве који су побегли из Совјетског Савеза за време Другог Светског рата. Многи од тих докумената ушли су двотомну књигу „Нови мученици руски”, коју је саставио протојереј Михаил Пољски (Џорданвил 1949. и 1957).

Уочи Другог Светског рата прогони верних у Совјетском Савезу достигли су врхунац по својој жестини, па је чак и „сергијанска” црквена организација дошла готово до потпуног уништења, док је Катакомбна Црква сасвим ишчезла са видика. Тек малобројни међу најочигледнијим колаборационистима – заговорницима компромиса са совјетима – као на пример сам митрополит Сергије, извукли су живу главу, избегавши заточење и прогонство. Ова околност је и навела Бориса Талантова да тридесет година касније изнесе оптужбу како „митрополит Сергије својом прилагодљивошћу и лажима никога и ништа није спасао, осим самога себе”.

Када је Стаљин, да би искористио патриотска и религиозна осећања руског народа у рату са Немачком, наредио да буду отворени неки од раније затворених храмова и допустио избор за „патријарха” 1943. године, отпочео је нови период у односима Цркве и власти. Тада се Московска патријаршија фактички претворила у „официјелну цркву” совјетске државе, ширећи у име религије комунистичку пропаганду по целом свету, и категорички поричући постојање било каквог притиска на веру у Совјетском Савезу. И сама чињеница постојања Катакомбне Православне Цркве, која се супротставља таквој политици, могла је, свакако, катастрофално да се одрази на њу, нарочито ако би постала широко позната у иностранству. Стога је совјетска власт немилосрдно истребљивала све групе православних катакомбника, чим би се први пут појавили, а њихови чланови осуђивани су на дугогодишње робије. Готово све оскудне информације које постоје о том периоду историје Катакомбне Цркве, потичу из совјетске штампе; но, све до данас није нам познато готово ништа о организацији и управи Катакомбне Цркве тих година.

Године 1959, у време Хрушчова, у СССР-у је започео нов свиреп прогон вере. Наступила је нашем времену најближа епоха у историји Руске Цркве, епоха коју је потпуно марионетска црквена организација сергијанаца искористила за ликвидацију Православља у Русији, док је истовремено у иностранству настављала са својом комунистичком пропагандом и потпуно неистинитим тврдњама о одсуству гоњења религије у СССР-у. Већина дотле сачуваних сергијанских цркава, манастира и богословија, била је затворена тих година, а нарочито тешко биле су прогоњене „нерегистроване” црквене организације, попут Катакомбне Цркве, совјетским властима познате као „Јосифовци”, „Тихоновци” и „Истинска Православна Црква”. Гоњења су била нарочито жестока од 1959. до 1964. године. После пада Хрушчова, гоњење је постало слабије, али га је ипак и даље било, посебно против „нерегистрованих” организација.

У најновије време црквени живот у Русији стекао је нови дух одлучности и храбрости. Тај дух, заједно са много лакшом комуникацијом и разменом информација између СССР-а и слободног света, донео је плодове, почев од неколико појединачних примера противљења почетком шездесетих година, а сада и у виду читавог таласа немира и протеста верних у Русији, усмерених против прогона религије од стране совјетских власти и бојажљивих оправдања апологета Совјетске владе из официјелне црквене организације. „Отворено писмо патријарху Алексеју” московских свештеника Гљеба Јакуњина и Николаја Ешлимана 1965. године, чланци о „сергијанству” Бориса Талантова 1968. године, оправдана узнемиреност црквеном политиком Московске патријаршије од стране тако различитих православних хришћана као што су епископ Гермоген и Александар Солжењицин, а у последње време и очајнички вапаји савести оца Димитрија Дудка и нова црквена историја Лава Регелсона (првога из редова Московске патријаршије који „Јосифовце” описао позитивно) – довели су до истинске „кризе сергијанства” у Русији. Основни разлог који спречава нову поделу у Московској патријаршији, у равни покрета „Јосифоваца” из 1927. године, очигледно је страх пред бауком „раскола” и „секташтва”, који делује упоредо са одсуством сведочанстава о стварном стању и мишљењу Катакомбне Цркве нашег времена.

Архимандрит Тихон (Шевкунов): Попустљивост према злу је духовни и морални злочин

Коначно, у последњих неколико година, почев од смрти патријарха Алексеја 1971, и сама Катакомбна Црква почела је да излази из тајности у Русији. Посебно треба истаћи два „катакомбна документа” из 1971. године, која нам пружају могућност да после четрдесет година по први пут проникнемо у начин размишљања данашње Катакомбне Цркве. Судећи по тим материјалима, њено размишљање је потпуно трезвено, и уопште није „секаташко” или „фанатичко” (утисак који потврђује још и катакомбна посланица из 1962. године, која тек што је публикована, а о чијем су постојању у Совјетском Савезу знали тек сасвим малобројни). Сведочанство А. Краснова-Левитина након његовог протеривања из Совјетског Савеза 1974. пружило нам је прву праву информацију о епископату и првојерарху Катакомбне Цркве после 1938. године; а информација добијена из совјетске штампе 1976. године, о судском процесу архимандриту Генадију, представља најпоразнији доказ, још од времена пре почетка Другог Светског рата, о истинској делатности Катакомбне Цркве и њеном задивљујуће широком пољу активности.

Овај рад не треба узети као „апологију” Катакомбне Цркве”. Тежили смо што већој објективности. Педесета годишњица од доношења Декларације која је довела до поделе Руске Цркве у двадесетом веку, пружа непоновљиву могућност за објективно сагледавање последњих пола века црквеног живота – за оне међу вама, који припадају једином потпуно слободном и потпуно некомпромитованом делу Руске Цркве. Душа Русије данас се показује јасније него икада раније, од саме појаве сергијанства, али то показивање је мучно и сложено, и њега готово уопште не могу да разаберу они који се налазе у Совјетском Савезу, поготово они који припадају Московској патријаршији, и као и пре су затворени у зачарани круг наслеђених схватања о црквеној организацији. Тај круг вероватно неће бити прекинут све док их коначно не озари свест да Катакомбна Црква Русије не представља конкурентску „црквену организацију” која тражи промену епископске заклетве, него пре свега стегоношу верности Христу, чиме надахњује на другачије схватање самог појма Цркве, њене улоге и организације, у односу на оно које у наше време преовлађује код већине православних у читавом свету. Та свест ће, можда, озарити срца тек после пада безбожне власти, но када до њега коначно дође, црквена организација сергијанаца, са читавом својом философијом, постепено ће се распасти. У светлости тога никако неће бити преувеличавање ако кажемо да будућност Русије, ако ће она бити православна, припада Катакомбној Цркви.

Будућем историчару Руске Цркве постаће сасвим очигледно (што је уосталом већ доказано у Историји Цркве коју је саставио Лав Регелсон), да су Јосифовци били у праву, док су Сергијанци фатално погрешили. Али значај Катакомбне Цркве не састоји се у њеној „исправности”; њен значај састоји се очувању истинског духа Православља – духа слободе у Христу. Сергијанство није просто погрешило у избору црквене политике. У својој суштини, оно је представљало много изопаченију појаву: сергијанство је издаја Христа на основу прихватања духа времена и овога света. Сергијанство је било неизбежна последица црквене политике која се управљала земаљском логиком, а не разумом Христовим.

1977.

Опрема: Стање ствари

(Предањске студије)

[1] Прим. СтСт: Текст Декларације доносимо на крају текста, у преводу В. Пузовића.

[2] А. Краснов-Левитин, Успомене, YMCA-Press, 1977, стр. 91

[3] Прим. ред. Предањских студија: Житије свештеномученика Максима Серпуховског и много више података о историји Катакомбне Цркве, укључујући и текст Декларације митрополита Сергија, видети у нашој књизи „Цароставник” („Филокалија”, Београд, четврто издање, 2010)

[4] И. М. Андрејев, Кратки преглед историје Руске Цркве од револуције до наших дана, Џорданвил, 1951, стр. 70-72.

Превод на српски језик текста Декларације митрополита Сергија
(према примерку: ГАРФ, Ф. 5919, Оп. 1, Д. 1, Л. 14–16).

Посланица заменика патријаршијског мјестобљуститеља митрополита Нижегородског Сергија (Страгородског) и привременог при њему Патријаршијског Светог Синода о односу Православне Руске Цркве према постојећој грађанској власти

Mитрополит Нижегородскi Сергијe: од 1925. заменик Чувара патријарашког трона, oд 1936. Чувар патријараршког трона, патријарх московски и целе Русије 1943–1944. (Извор: Википедија)

Божијом милошћу, Смирени Сергије, митрополит Нижегородски, Заменик Патријаршијског Мјестобљуститеља, и Привремени Патријаршијски Свештени Синод Преосвећеним Архипастирима, богољубивим пастирима, часном монаштву и свим верним чедима Свете Сверуске Православне Цркве

У Господу се радујте.

Једна од брига почившег Свјатјејшег Оца нашег Патријарха Тихона пред његову кончину била је поставити нашу Православну Руску Цркву у правилан однос према Совјетској Власти и тиме дати Цркви могућност потпуно законитог и мирног постојања. Умирући, Свјатјејши је говорио: „Потребно би било поживети још три године.“ И, наравно, да није неочекивана кончина прекратила његове светитељске напоре, он би дело довео до краја. Нажалост, различите околности, а на првом месту, иступи заграничних непријатеља Совјетске Државе, међу којима нису били само обични верници наше Цркве, већ и њихови предводници, побуђујући природно и праведно неповерење власти према црквеним делатницима уопште, сметали су напорима Свјатјејшег и њему није било суђено за живота видети своје напоре овенчане успехом.

Сада је жреб да будем привремени Заменик Првосветитеља наше Цркве опет пао на мене, недостојног митрополита Сергија, а заједно са жребом, на мене је пао и дуг да продужим дело Почившег и да свестрано стремим ка мирном устројавању наших црквених дела. Моји напори у том правцу, као и напори православних архипастира као да не остају бесплодни: са утврђивањем при мени Привременог Патријаршијског Свештеног Синода, јача нада за довођење целокупне наше црквене управе у потребан склад и поредак, расте и уверење у могућност мирног живота и делатности наше у оквирима закона. Сада, када смо ми скоро дошли до самог циља наших стремљења, иступи заграничних непријатеља не престају: убиства, паљевине, напади, рушења и њима сличне појаве илегалне борбе, дешавају се на наше очи. Све то нарушава миран ток живота, стварајући атмосферу узајамног неповерења и свакаквих сумњи. Због тога је потребно за нашу Цркву, и још обавезније за све нас, којима су драги Њени интереси, који желимо извести Је на пут легалног и мирног постојања, због свега тога је обавезно сада показати, да ми, црквени делатници, нисмо са непријатељима наше Совјетске Државе и са безумним оруђима њихових интрига, него смо са нашим народом и са нашом влашћу.

Посведочити ово и јесте главни циљ садашње наше (моје и Синодалне) посланице. Затим вас извештавамо, да је у мају текуће године, по мојој молби и са дозволом власти, организован Привремени при Заменику (мјестобљуститеља – прим. аут.) Патријаршијски Свештени Синод у саставу нижепотписаних (одсуствује Преосвећени Новгородски митрополит Арсеније (Страдницки), који још није стигао (у Москву – прим. аут.) и Костромски архиепископ Севастијан (Вести), због болести). Наша молба, за добијање дозволе да Синод почне делатност у вези са управљањем Православном Сверуском Црквом, увенчала се успехом. Сада наша Православна Црква у Савезу има не само канонску, него и по грађанским законима потпуно легалну централну управу; а ми се надамо да ће се легализација постепено распрострањивати и на наше ниже црквене управе: епархијске, парохијске. Скоро да није потребно објашњавати значај и све последице промена, које се дешавају на тај начин, за положај наше Православне Цркве, њеног клира, свих црквених делатника и установа… Узнесимо наше захвалне молитве ка Господу, који тако благоволи за нашу Свету Цркву. Изразимо свенародно нашу благодарност и Совјетској Власти за такву пажњу према духовним потребама православног народа, а заједно са тиме уверимо Власти, да ми нећемо указано поверење злоупотребити.

Приступивши, с благословом Божјим, нашем синодалном послу, ми јасно схватамо сву величину задатка који предстоји, како нама, тако и свим представницима Цркве. Нама је потребно, не само на речима, већ на делу показати да, оданим грађанима Совјетског Савеза, лојалним према Совјетској Власти, могу бити не само људи који су равнодушни према православљу, не само они који су га напустили (православље – прим. аут.), него и најревноснији његови приврженици, за које је оно драго као истина и живот, са свим његовим догматима и Предањем, са свим његовим канонским и богослужбеним поретком. Ми хоћемо да будемо Православни, и у исто време да осећамо Совјетски Савез нашом грађанском отаџбином, чије (отаџбине – прим. аут.) радости и успеси јесу наше радости и успеси, а неуспеси – наши неуспеси. Сваки удар уперен на Савез, био то рат, бојкот, нека друштвена несрећа или једноставно убиство попут варшавског, ми осећамо као удар уперен на нас. Остајући православни, ми схватамо свој дуг да будемо грађани Савеза „не само због страха, већ и по савести“, како нас учи Апостол (Рим. 13, 5). И ми се надамо да ће помоћу Божјом, уз ваше заједничко садејство и подршку, тај задатак бити испуњен.

Сметати нам може само оно што је сметало устројавању црквеног живота на начелима лојалности, у првим годинама Совјетске Власти. То је — недовољна свест о озбиљности свега онога што се догодило у нашој земљи. Утврђивање Совјетске Власти многима се чинило као неки неспоразум, случајан и самим тим краткотрајан. Заборављали су људи да случајности за хришћанина нема и да у ономе што се догађа код нас, као свуда и свагда, дејствује иста Десница Божија, која постојано води сваки народ према његовом циљу. Такви људи, који не желе да разумеју „знамења времена“, кажу да је немогуће раскинути са старим режимом и монархијом, не раскидајући са православљем. Такви ставови појединих црквених кругова, изражени како на речима тако и на делима, јесу навлачили неповерење Совјетске Власти и ометали напоре Свјатјејшег Патријарха да установи мирне односе Цркве и Совјетске Власти. Није нам без разлога Апостол казао да „тихо и мирно живети“ по свом благочешћу ми можемо само ако се повинујемо законитој власти (1. Тим. 2, 2), или смо дужни да напустимо заједницу. Само кабинетски занесењаци могу размишљати, да тако велика заједница, као што је наша Православна Црква са целокупном њеном организацијом, може постојати у држави мирно, сакривши се од власти. Сада, када наша Патријаршија, испуњавајући вољу почившег Патријарха, одлучно и неповратно стаје на пут лојалности, људима таквог убеђења преостаје или да преломе у себи и оставе своје политичке симпатије код куће и да приносе у Цркву само веру и раде са нама само у име вере; или, ако не могу одједном да преломе у себи, у крајњем случају, да нам не сметају удаљивши се привремено од дела. Ми смо уверени да ће се они опет и веома брзо вратити да раде са нама, схвативши да се променио само однос према властима, а да су вера и православно-хришћански живот остали непоколебиви.

Рушење Храма Христа Спаситеља у Москви, 5. децембра 1931. (Извор: Википедија/Прогон хришћана у СССР)

Посебну оштрину у датом случају добија питање клира који је са емигрантима отишао у иностранство. Жестоко антисовјетско иступање неких наших архипастира и пастира у иностранству, много је наудило односима између власти и Цркве, и као што је познато, принудило почившег Патријарха да укине загранични Синод (5. маја – 22. априла 1922. године). Али Синод и до сада наставља да постоји, не мењајући политичке ставове, а у последње време својим претензијама на власт допринео је расколу заграничне црквене заједнице на два табора. Да би овоме учинили крај, ми смо захтевали од заграничног клира да пружи писмену гаранцију о пуној лојалности према Совјетској Власти, у својој целокупној друштвеној делатности. Они који не дају такву гаранцију, или је наруше, биће искључени из састава клира потчињеног Московској Патријаршији. Сматрамо да ћемо, раздвојивши се на такав начин, бити заштићени од свих изненађења из иностранства. Са друге стране, наша одлука ће можда натерати многе да размисле, није ли време да преиспитају питање свог односа према Совјетској Власти, да не би прекинули везу са својом Црквом и Отаџбином.

Не мање важним својим задатком, ми сматрамо и припреме за сазив и сам сазив Другог Помесног сабора, који ће нам изабрати не привремену, већ сталну централну црквену управу, а такође донети и решење о свим „узурпаторима власти“ црквене, који раздиру ризу Христову. Поредак и време сазива као и предмети којима ће се бавити Сабор са другим појединостима, биће урађени накнадно. Сада ми изражавамо наше чврсто убеђење, да ће наш будући Сабор, разрешивши многа најосетљивија питања нашег унутрашњег црквеног живота, у исто време својим саборним разумом и гласом дати коначно одобрење нашем предузетом раду на установљавању правилних односа наше Цркве према Совјетској власти.

На крају, усрдно вас све молимо, Преосвећени Архипастири, пастири, браћо и сестре, да нам сваки у свом чину помогнете вашим разумевањем и садејством нашем делу, вашом ревношћу према делу Божијем, вашом преданошћу и послушношћу Светој Цркви, а нарочито вашим молитвама за нас ка Господу, да нам Он да, да успешно и Богоугодно свршимо дело у славу Његовог Светог Имена, на корист Свете наше Православне Цркве и за наше заједничко спасење.

Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин.

16 (29) јула 1927. године. Москва.

За Патријаршијског Мјестобљуститеља
Сергије, митрополит Нижегородски.

Чланови Привременог Патријаршијског Светог Синода:
Серафим (Александров), митрополит Тверски.
Силвестар (Братановски), архиепископ Вологодски.
Алексеј (Симански), архиепископ Хутински, управитељ Новгородске епархије.
Анатолиј (Грисјук), архиепископ Самарски.
Павле (Борисовски), архиепископ Вјатски.
Филип (Гумилевски), архиепископ Звенигородски, управитељ Московске епархије.
Константин (Дјаков), епископ Сумски, управитељ Харковске епархије.
Сергије (Гришин), епископ Серпуховски.

Извор: Владислав Пузовић, Московска патријаршија и комунизам у XX веку: декларација митрополита Сергија (Страгородског) из 1927. године и њена рецепција почетком XXI века, Српска теологија данас 2014.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јеромонах Серафим (Роуз), РПЦ, СССР, митрополит Нижегородски Сергије, сергијанство