Светозар Поштић: Патријарх Тихон, стуб одбране Цркве у време пакла на земљи

На данашњи дан пре 100 година, после скоро 200 година без патријарха, Руска Православна Црква је изабрала Митрополита московског Тихона (Белајева) за свог предводника. Храбро и доследно бранећи цркву од насилних безбожника, патријарх Тихон се упокојио седам и по година касније. Иако је званичан узрок смрти срчани удар, верује се да је био отрован. Руска Загранична Црква канонизовала га је 1981. године, а Московска Патријаршија 1989. године.

Због огромног превирања у земљи након Фебруарске револуције, у лето 1917. Црква је почела да разматра повратак патријарха на њено чело. На дан Успења Пресвете Богородице, 28. августа (по новом календару), започео је са радом Сверуски Помесни Сабор. Више од половине учесника били су мирјани, иако без права гласања. Након октобарског преврата, одлучено је да се одмах приступи избору патријарха.

Чак 101 глас је у првом кругу добио је архиепископ Харковски Антоније (Храповицки), велики теолог и први председавајући Синода Руске Заграничне Цркве, који се упокојио у Сремским Карловцима 1918. За жреб су одређени још и архиепископ Новгородски Арсеније (Стадњицки) са 27 гласова и, као трећи, будући патријарх Тихон, са само 23 гласа.

Осамнаестог новембра (по новом календару), после литургије и молебна у храму Христа Спаситеља у Москви, који је Стаљин срушио 1931. и који је поново сазидан и отворен 1997, старац Зосимове пустиње Алексије извукао је цедуљицу пред Владимирском иконом Богородице. На њему је писаним словима стајало: „Тихон, митрополит Московски и Колеменски“.

Архиепископ Антоније (Храповицки) тада је у обраћању новоизабраном патријарху рекао: „Овај избор се мора назвати првенствено делом Божанског Промисла због тога што су га несвесно предсказали Ваши другови из младости, на академији. Слично томе како су пре 150 година дечаци у Новгородској богословији, другарски, шалећи се његовом побожношћу, свог друга Тимофеја Соколова кадили ципелама појући му величање као Божијем угоднику, а затим њихови унуци вршили већ право кађење пред нетљеним моштима Вашег небесног покровитеља Тихона Задонског, тако су Ваши лични другови Вас прозвали патријархом када сте још били мирјанин и када ни они ни Ви сами нисте могли замислити остварење таквог именовања“.

Почетком следеће године, патријарх Тихон је бацио своју чувену анатему на бољшевике. Након убиства цара јула 1918, јавно је осудио тај чин. Он није дао благослов ни Белом покрету за време грађанског рата (1917-1922). Познато је да скоро нико од вођа Белих није био за цара; борили су се да би зауставили бољшевичко безумље. Патријарх је позивао обе стране братоубилачког сукоба на мир.

У многоме захваљујући Светом Тихону, његовој преданости свом служењу и личном мученичком подвигу, Црква је преживела ово ужасно раздобље руске историје. Као што један историчар каже, она је „изнесена на плећима светитеља из пожара прогона и друштвене смуте“.

Захваљујући писму патријарха њујоршком епископу и кантерберијском архиепископу Англиканске цркве, које је чак објављено у Њујорк тајмсу, у лето 1922. пристигли су пакети са храном и лековима за чак 11 милиона Руса. Осим политичке и војне катастрофе, то је било време глади, када су људи јели кору са дрвећа и глину из земље, и великих епидемија тифуса, маларије и колере од којих је на хиљаде људи свакодневно умирало. Осим тога, патријарх је наредио да се продаје црквена имовина у циљу помоћи гладном народу. За све то време, совјетска штампа га је називала „људождером“.

Више од годину дана патријарх је провео у кућном притвору у Донском манастиру код Москве, одакле је свакодневно вођен у озлоглашену Лубјанку, где су га сатима нападали и претили му. Упркос огромним притисцима, нико га није видео да је икад изгубио присуство духа.

За време свог служења, патријарх је преживео неколико атентата и покушаја тровања. Крајем 1924. у патријаршији су убили његовог секретара, келејника и блиског друга, Јакова Полозова. За седам и по година на челу цркве, патријарх је одслужио равно 777 литургија.

Патријарх Тихон је издахнуо 7. априла 1925. године у приватној клиници Бакуњиних. Погледавши на своје поцрнеле нокте на ногама, дубоко је уздахнуо и рекао: „Сада ћу заспати… чврсто и дуго. Ноћ ће бити дуга, мрачна, мрачна“. Дознавши колико је сати, изговорио је „Слава Богу“. Код трећег прекрштавања рука му је пала.

(Стражњи дућан, 18. 11. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s