Ознаке

, , ,

Увјерен сам да је пут српском народу у Црној Гори био пут очувања народносне језгре путем мањинског статуса и обезбјеђивања образовних програма, не србијанске провинијенције, него српског културно-историјског обрасца са којим је и традицијска Црна Гора срасла и из којег, путем њезине црквености и настаје. Пут избора поклањања повјерења партијском механизму кроз скупштинско заступање интереса српског народа је погрешка са разорним посљедицама по српски идентитет

Др Горан Ж. Комар

Постоји појава о којој, ни у једном часу, није донесен национални став. Ни у Србији, иако би неко могао тврдити да се у Србији догодило другачије, односно, да се оно о чему желим рећи неколико ријечи, ипак, догодило. Ни у Србији ни у Црној Гори није спроведен поступак свенародног помирења. Помирења у догађајима који су у Другом свијетском рату расцијепили народно тијело српског народа. У својим очигледним изразима, тај је расцјеп био тако дубок и тако драматичан да је тешко у европској савремености уочити процесе који се са њим, у интензитету и обухвату, могу поредити.

Питање политичке, посебно државничке одговорности, у Црној Гори је нешто другачије него другдје на простору Балкана. Другачије чак него и у сусједној једнојезичној и једнонародној Србији. У њој је дотакнуто макар са нивоа администрације. У визури дубоке и перманентно провоциране поларизације србијанског и црногорског друштва, која представља сасвим актуелан и дјелатан процес, у овим земљама је ваљало започети поступак безусловног свенародног помирења. Ни у једној ни у другој земљи не постоји тако крупна и монолитна политичка организација која може пледирати да са позиција и амбијента партије крене и спроведе такав поступак. Црна Гора као потпуни културни изолат, као традиционално друштво, мора потражити један сасвим медиопонирани културолошко-просвјетни образац који ће бити до те мјере медијски експониран да постане доминантом друштвено-политичког тренутка. Нико није ни покушао да кандидује ово питање, изузев одређеног прескромног броја новинских чланака у дневној штампи почетком 2000-их („Глас Црногорца“). Овдје је само казивано, и само се казује, о бескрајним демократским капацитетима политичких партија, а понајвише владајуће партије. И у склопу партије, простору за сваки дијалог и мишљење. Е, то по природи ствари није могуће. Партије су конфигурисане на партијској платформи и овдје (и у Србији) искључиво на култу личности. У Црној Гори постоји много, много већи проблем од крутости руководстава владајуће партије. То је оно што се зове ефекторни орган. Тотална периферија. Потпуни окрајак досега партијског и државног механизма.Потпуност, идеолошка истост партијско-државног апарата. Да будем јасан, овдје се дјелује и када се то од извршиоца не тражи. Овдје се свакодневно доказује, јер овдје није могућ нити један други дјелатни амбијент ван амбијента култа личности. Данас ка једном лидеру, сутра ка другом.

Овдје говорим о процесу свенародног измирења као високоактивном друштвеном процесу. Уколико се овдје жели да ова земља настави свој живот, а не стагнацију (доћи ће путеви, луке, жељезнице и фабрике, није их недостајало ни у периоду Аустроугарске монархије), тада ће овдје отпочети примарни културно-политички процеси, а не прекомпоновања политичких олигархија којима не прибрајам само владајуће. То је залог за будућност Црне Горе и свако ко вјерује да је ово питање пасивизовано и гурнуто у историју веома се преварио. Да ли је могуће да у Црној Гори није могуће припремити научни скуп посвећен питању њеног укупног политичког тренутка? Универзитет? Ја знам да у окриљу друштвених наука овдје постоји одређени капацитет. Не превелик, али постоји. Ова заједница, очигледно се нашла на једној раскрсници и сада њезине политичке олигархије бирају путању. Путања ка демократизацији је само и искључиво једна: деидеологизовање црногорског друштва. Црна Гора се пацификује усмјеравањем знатних политичких и научно-културних ефектива спрам њеног примарног историјског чворишта. Таква намјера се овдје не исказује. Као што се, високо потентно, могла креирати културна политика дисконтинуитета и потирања сваке научности, ломљења сваког аксиома у историјској и лингвистичкој науци (Не знам због чега? Црна Гора је међународно призната држава?) тако је било могуће тражити средњи пут, пут демократизације Црне Горе.

Свакако је важно да се обезбједи правилност изборног поступка. Уколико, међутим, овдје и даље уочимо само политичку подршку једном историјско-политичком аксиому, политичке олигархије Црне Горе су се, извјесно, опредјелиле за експеримент стварања једнопартијског система. Тачније, реактивирања једнопартијског система. А има и горе од тога.

Иначе, Црну Гору видим као пољану. Пољану са углавном одређеним маргинима, сваком државном заставом на Ист Риверу, међународно признату. Међутим, та пољана је – празна. Та држава не располаже, као све друге државе, културно-историјским наслијеђем. Та медитеранска држава не посједује наслијеђе Цркве. Револуционарни карактер њезиног политичког вођства које свој политички континуитет црпи из 13. јула, у будућности ће настојати да своју пољану попуни материјалним наслијеђем Српске Православне Цркве у Црној Гори. Нема чиме другим. У тој тачки разријешеваће се питање црногорске државе. Не, дакле у референдуму за отцјепљење 21. маја 2006. То материјално наслијеђе покушаће се преузети декретом, скупштинском већином, мало након потпуног прикључивања Европској унији.

И данас, након десет година, увјерен сам да је пут српском народу у Црној Гори био пут очувања народносне језгре путем мањинског статуса и обезбјеђивања образовних програма, не србијанске провинијенције, него српског културно-историјског обрасца са којим је и традицијска Црна Гора срасла и из којег, путем њезине црквености и настаје. Пут избора поклањања повјерења партијском механизму кроз скупштинско заступање интереса српског народа је погрешка са разорним посљедицама по српски идентитет. То је, видјело се одмах, био пут наслањања на п а р т и з а м. Најтрагичнија грешка парламентарних партија у Црној Гори јесте корак признавања преименовања српског језика и она илуструје историјску неадекватност тих политичких формација.

На концу, издвојио бих двије ствари. Једну разорну појаву која је, нажалост, обиљежила политичку стварност у Црној Гори и не само у њој и, ако дозволите, учинио одређену сугестију.

Партизам. Као одвојак сваког традицијског саборног народно-црквеног концепта и плана и у своме модерном пројављивању у Црној Гори испољио се партизам. Ова појава, затварања у партијске оквире сваке политичке и културне активности је најпогубнија појава у друштвеном животу Црне Горе. Унутар партикуларних-партијских платформи могу се јавити најдубље девијације и искривљавања, а та се могућност неутралише, по прокушаном историјском обрасцу само на два, веома блиска начина. Супротстављено, дакле, овој погубној и разорној, али врло тврдокорној појави, готово одлици народно-политичког живота Срба, ваља фаворизовати сљедећа два инструмента:

Наука. Комплексност и свеобухватност, научност, у приступу друштвеним чвориштима. Потпуност научно-истраживачког механизма којим би био испитан друштвено-политички контекст у којем се одвија политички живот у Црној Гори. Такође, исходишта политичких идеја-аксиома. Такав пут је потпуно изостао у периоду пред црногорску сецесију 2006. године, иако је та акција у својим очигледним изразима текла од 1998. године. И тај критични период је обиљежио партизам. Тако не изненађује што и овај, актуелни, обиљежава партизам и изостајање замисли научног изучавања свих аспеката политичке стварности Црне Горе (у својим најважнијим елементима та је стварност обиљежена изразитом ретроградношћу).

Саборност. Сходно традицији хришћанског заједничарења, основе раног хришћанског битисања и организовања, на чијем челу је вођ/водиља Христос-епископ, саборности испољаване кроз читаву, и дојучерашњу, историју Црне Горе и свеукупног српског народа, можда излазе и путеве треба тражити у обнови института српско-православног црквено-народног сабора у Црној Гори. Ова установа трајала је и историјски, одлично документована, управо у условима ванредности и у историјским условима непостојања модрених парламентарних скупштина (црногорска теократија) и странствовањима (црквено-народни сабори у туђини). Ријечју, мишљења сам да је крајње вријеме за организовање црквено-народног сабора Црне Горе. Сабора помирења и сабора иницијативе.

Advertisements