Џихад је увијек тоталан, и све ми се чини да је муфтија Хамдија Јусуфспахић (макар несвјесно) у дуелу са београдским рабином Исаком Асиелом дјеловао у духу оног Суљиног „поћело је“
Куран (Фото: Википедија)
Име Дар ул-Ислам или Кућа Ислама, као опште име за исламске земље и муслиманске народе, изњедрила је сама исламска цивилизација, тако да се не ради о некој вањској конструкцији присилно примијењеној на Свијет Ислама. У исламској имагинацији тај и такав Дар ул-Ислам стоји насупрот Дар ул-Харбу, Кући Рата, свеукупности територија које се још увијек нису потчиниле (ислам значи предаја) Алаху и посланику ислама: Мухамеду.
Ако бих наставио да на темељу личног искуства живота међу муслиманима и са муслиманима описујем изнутра Кућу Ислама, посегнуо бих за метафором како се ради о пространој четвороспратници.
На првом спрату здања обитавају људи од тевекула (страха Божијег), беш-вактилери (они који се пет пута дневно моле Богу), који посте, који чине и препоручују добра дјела, а уклањају и себе и друге од злих дјела, дотле да најбољи међу њима и тегове стављају у папирнату кесу, у какву су ставили и (рецимо) трешње, колико да не би никог закинули ни за тежину те и такве кесе, све у страху од Божије казне на оба свијета, у страху од судњега дана и сират ћуприје. Њихове су душе под абдестом (ритуално прање), као и њихова тијела.
На другом спрату живи улема, људи од књиге, фикха (исламско право) и акиде (исламска догматика), који (између осталог) издају упутства за живот онима са првог спрата. Њихова је сјена мјесто контемплације.
Собе Кућа Ислама (Извор)
На трећем спрату бораве људи од личног искуства Трансцедентног, суфије (мистици) и евлије (богоугодници), који трагају за Божијом близином и за пријатељством с Богом. Њихово је друштво сигурна стаза ка индивидуалној интроспекцији, кроћењу нефса (ега) и постизању Божије близине.
На четвртом спрату Дар ул-Ислама, станују муџахиди, бескомпромисни свети ратници ислама. Људи од рата, који су у сталној и беспоштедној борби са Кућом Рата и њеним становницима. Људи који проширују одаје Куће Ислама, освајајући нове или повраћајући једном изгубљене територије. Они су строги и захтјевни и према вјерницима, а камоли према невјерницима. С њима нема преговора, нема компромиса, нема угодних разговора и размјене искустава. Или – или. Или се приклони, или се поклони. Када муџахедини радикалним методама једном присаједине нову јединицу Кући Ислама, људи са прва три спрата могу касније деценијама да ублажавају шок и трауму преживјелих становника новопокореног дијела Куће Рата…
Нити су сви муслимани, глуво било, муџахиди; нити сви, далеко било, теже личном практиковању џихада; већина муслимана, чак и секуларних, његује неко чудно поштовање (ако не и страхопоштовање) према муџахидима. Добар дио муслимана у већини временā (множина!), чак и ако се не слажу са муџахединским методама, углавном нису спремни да бескомпромисно осуде џихад, његове поборнике и њихове методе. Чак и ако се ту и тамо понеко усуди да се одвоји од општег мишљења властите етно-конфесионалне скупине и осуди овај или онај акт џихада, уз једну осуду иде сто АЛИ, у тој мјери да ту нестаје свака разлика између ахлу сунна ваџамма (сунити) и шиј’ату ‘Али (Алијина странка, шијити), те сви муслимани напречац постају шиј’ату али (странка која говори „али“…).
Они међу нама који су одрасли са муслиманима, у таквим АЛИ моментима осјећају се као да су им њихове комшије и пријатељи из обданишта, школе, са факултета, с посла; на концу чланови њихових ужих или ширих породица, рекли: Слушај, раја је раја; АЛИ џихад је џихад. Човјек стекне дојам да се у стани-пани тренуцима „џихад истине“ људи са првог, другог и трећег спрата Куће Ислама некако стиде што њихови ставови нису тако бескомпромисни као муџахидски, што њихова борба фи сабилилах (на Божијем путу) није толико стална и беспоштедна, што њихово предавање ствари ислама није толико тотално. Ружно је спознање да сте нечија слабост! Спознање да би тај неко волио да није слаб на вас, али шта ће кад јесте?!
Најбоља метафора за то стање је ракија. Прави муслиман не би смио да пије, али неки пију и кају се, пију и кају се. Једнако тако, у тренуцима „џихад истине“ стиче се дојам да муслимански пријатељи нас немуслимане који користимо Богом дано људско право да слободном вољом бирамо да вјерујемо у ово или оно, те да не вјерујемо у ово или оно, укључујући и Мухамедово посланство, осјећају нелагоду у огледалу кур’анског ајета (сура Фетх, 29) који пред њих поставља овај идеал: Мухаммед је Алахов посланик, а његови сљедбеници су строги према невјерницима, а самилосни међу собом; видиш их како се клањају и лицем на тле падају желећи Алахову награду и задовољство – на лицима су им знаци, трагови од падања лицем на тло.[1]
Укратко, слично ракији, и ми им га дођемо као нека слабост, слабост коју не би смјели да имају, а којој не умију да одоле. Слабост које се у тренуцима (џихад) истине стиде, ма колико у њој уживали у осталим тренуцима живота, и ма колико ти остали тренуци били неупоредиво бројнији и дужи од тренутка џихад истине. Постоји народни израз Вазда туђа нафака (увијек предани раду за туђе, а никад за своје благостање), за којим посежу они који се увијек осјећају искориштеним или претјерано сервилним према другима. Заснивајући резиме овог кратког увида на том народном изразу, завршио бих овај увид исказом става, према том статусу туђег харама (огрешења), који је у мени у међувремену стасао: Нафака – и некако; ракија, вала, никако!
Илустрација: Гледам овај „дуел“ београдског муфтије Мухамеда Јусуфспахића са београдским рабином Исаком Асиелом и размишљам о њиховом скоро тридесетогодишњем пријатељству, о коме су обојица с поносом причала у сијасет других емисија. У првој минути ТВ-џихада муфтија је то пријатељство задавио голим рукама, делегитимишући јеврејску страну у потпуности, тотално је демонизујући, као да ова најновија и посебно крвава рунда палестинско-израелског сукоба никада неће проћи, као да колико сутра, или већ сљедећег мјесеца, или бар сљедеће године, неће обојица поново ходати истом улицом, ићи на састанке с истим државним службеницима или представницима других вјерских заједница, сретати се у другим студијима, поводом тема о којима обојица имају слична традиционална становишта, дружити се.
Београдски рабин Исак Асиел и београдски муфтија Мухамед Јусуфспахић (Извор: Снимак екрана)
Шта се то деси у човјеку па у једној секунди прегори (тачније: властитим рукама спали) нешто у шта је (вољко или невољко, искрено или неискрено, из убјеђења или због политичке коректности) уложио деценије? Мислим да, као и увијек, виц није у одговору, него одговор лежи у вицу:
Милка Планинц улази у трамвај у Сарајеву, Мујо је с врата спуца шаком, а Суљо откине трамвај-столицу и почне да је туче по глави. Наравно, приведу их у милицију. Инспектор их пита: Добро, људи, шта је било? Каже Мујо: Ама шта ја знам ко је она. Ушла у трамвај, стаде ми на курје око, и ја је махинално спуцам шаком. Каже инспектор Суљи: А ви? Каже Суљо: А ја, мислио поћело је.
Џихад је увијек тоталан, и све ми се чини да је и муфтија (макар несвјесно) дјеловао у духу оног Суљиног „поћело је“.
[1] Није наодмет поменути да је неким финијим другоспратлијама, преношење правог садржаја овог ајета на наш језик представљало неугодан задатак; па су приликом превода покушали да га ублаже, сужавајући његово значење само на асхабе, као да се исти не односи на све сљедбенике ислама у свим временима, него на тврдо језгро ватрених протосљедбеника који су својевактиле са Мухамедом пребјегли из Меке у Медину, отпочевши пребјегом исламску еру. Већина преводиоца ипак није притекла забашуривању.
Categories: Разномислије
Muslimani imaju svoje prokletstvo, oni sve rade neprekidno da neka zemlja postane muslimanka, da počne da živi muslimanski. I kada to postignu glavom bez obzira beže u neku „neverničku“ zemlju. Kad je njima, kao povlašćenima, teško i neizdrživo u svom sistemu, kako li je onda tek drugima…
Drugo oni u svojoj veri imaju istu onu stvar kao i Ješe – a to je da oni vole i cene samo sebe.
Na žalost, nebi trebalo da bude tako ali i Grci su nas izbrisali iz belomorske Makedonije, Rumuni tiho ali odlučno asimilvali, a za razliku od bugara koji su to brutalno sproveli. Čak i odrodi Makedonci brišu srpsko ime sa te zemlje. A svi su pravoslavni, ili se bar tako vode. Tako da treba učiti decu da veruju samo u našu veru i u srpstvo.
@Бојан, Приштина
Амин!
Прочитао сам текст, погледао снимак интервјуа и не видим где то муфтија ”креће”.
Израел видим исто као Албанце на Косову. Док им Америка држи леђа…
Ако је аутор желео да каже нешто против муслимана са наших простора који нам чине зло, постоји много бољих примера. Али са овим текстом, само видим: ”Баби се снило оно што јој мило.”
@ Бојан, Приштина
Увек су други криви само ми нисмо. Ето, сад су и Румуни и Грци криви за ко зна шта, само Сораб* никада крив није. Наиме што Сораб* више греши, то он више криви друге за сопстене промашаје, и упире у друге једном руком, док другом без икакве срамоте истрајава у својим манама и погрешкама. Па је тако, ето, могуће и србовати на чистој хрватској латиници, и на њој једном руком тлапити о некаквој асимилацији Срба у Грке и Румуне, док је друга рука удобно асимилована у хрватску латиницу. Да није тужно било би смешно.
Али не смета, јер и латиница је наше древно етрурско писмо, зар не? Уосталом и Латини и стари Етрурци су били Срби, а ко каже другачије, шири пропаганду злих Грка, Румуна и осталих незнаних авети што се крећу са оне стране брда, и што хоће да нас асимилују.
Густав ле Бон би у својој психологији гомиле рекао да је таквима важно да је топло у крду, а културу мачку о реп. Но како то каже народна изрека, у крду је можда топло, али и смрди. А када један народ остане без своје културе, како једна друга изрека каже, то онда више није народ него хорда.
Тако да су ови што србују на латиници, док се латинично асимиловани жале на некакву асимилацију, гори од аутошовиниста, јер својом лењошћу и неспособношћу дају лош пример и показују да је то „у реду“, и да писмо и култура нису важни.
А пре него што крене лелекање о наводно старим моделима телефона итд, што је таквима чест изговор: ако телефон подржава Стање Ствари, и уопште веб сајтове, подржава и ћириличну тастатуру. Па с обзиром да данас свака софтверска тастатура има уграђену српску ћирилицу као једну од опција, коју и дете може да намести, нема ту никаквог оправдања. Дакле до таквих је, а не до злих Грка и Румуна, који би ето да нас асимилују (додуше не латинично).
.
*Сораб: тужни продукт вишедеценијског социјалног инжењеринга над Србима. Сораб и Србин нису исто. Оно што је montenegrin за Црногорца, а dobri bošnjanin за Херцеговца, то је сораб за Србина. У питању је изрод, нешто што се из-родило то јест изашло из рода. Углавном из комунистичке породице, првобитно васпитан у испразној југословенштини, овај ендем Бивше Југословенске Републике Србије обитава негде у духовној тромеђи између Пинка, Задриге и серија Радоша Бајића са једне, Жикине шаренице, Балкан инфа и YouTube лучоноша Јована Деретића са друге, и јефтиног лумпен-популизма, србовања на латиници и глумљења празилука на митинзима Великог Вође са треће стране, понекад уз додатак формално-идентитетског турбо-православља, где се нити пости нити Богу моли, али је зато све остало дозвољено.
„(…) И укидосте заповест Божију за обичаје своје. (…) Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.” -Матеј 15:6,8
Пре него што је завршен Храм Светог Саве говорило се да је вера у једног дела Срба као тај храм: споља грандиозно и величанствено а изнутра пусто, мрачно и недовршено. Но како је тај храм завршен, можда је боље рећи да је вера данас, можда у још већег дела Срба, као Ваљевска Грачаница: изнад мутне воде усамљени крст, док светиња пропада и трули у блату и муљу.
Нису други криви. Без покајања нема ни спасења, но за покајање је потребна свест о сопственој грешности, док гордост води у пропаст. Ни много већи народи не показују такав недостатак смирења као пропали народ српски. И што се више на речима самоуздиже и хвали, то више на делима напредује у пропаст. Али нема везе, лако ћемо. Сутра ћемо. Најјачи смо. Народ најстарији. Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине, залуд прети понор пакла, залуд ватра грома. „А ко је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се она кућа страшно.” -Лука 6:49
Кажу људи: „Лепа земља, свиме богата, али шта вреди кад је народ стока”. А на другом месту неко рече да ће бити боље када дође неки други, бољи народ. И то је, можда, тачно. Јер Срби, бар већим делом, не показују намеру да се на делима поправе, да прстом мрдну, да се покажу као што се хвале на речима, да се покају, да се Богу врате, но истрајавају у својим грешкама, у својој глупости, у својој набеђености, док туђим писмом пишу, из зависти бирају неспособне а из ситног интереса издајнике, ништа им није свето а вера им служи као привезак, и за све им је други крив. Док се онима што их упозоравају ругају као содомити Ноју пред потоп.
Част изузецима, ако нас има 100.000, плус још толико у дијаспори, добро је. Што се оних осталих тиче, они су одабрали поклоњење златном телету и духу овог света то јест антихриста, па ће такву плату и добити. Ако ни због чега другог, оно зато што су пљунули на дела својих предака, којих нису достојни. Јер неки су се жртвовали по Солунским фронтовима и сталазима, док је некима тешко и ћирилицу да наместе на телефону, мислећи ваљда да их изговори оправдавају. Но коме је стало наћи ће начина, а коме није наћи ће изговор. Нисмо исти.
Треба знати и то да ни Србија ни њена јужна покрајина, на крају крајева, нису ничији до Божији и коме Бог да, а како је неко други негде рекао: „Само достојнима Бог у руке и на чување предаје светињу а недостојнима одузима.” Паметном доста. Како чинили тако нам Бог помогао.
@ Вед Брате, браво. То је суштина.
O ти врлином изобилни, ти који сам себе скромно приброја у 100 хиљада „праведника“! Немој тако скромно, можда си ти један једини? То јест, Ноје па ти. Док су остали Сораби, „из-роди“ из рода србског! Па још кажеш да Бог недостојнима одузима светињу. Хоћеш рећи, ено Богородица Љевишка (на пример) одузета од недостојних, а дата „достојнима“ који спалише цркву!? И још стотину других манастира и цркава. Да не спомињемо оскрнављена гробља и надгробне памјатнике. Да, и масакриране Србе, на пример она деца у Гораждевцу. УЧК и глобал терористи ту ништа не значе. Криви су Србљи, ено их гледају гадости на ТВ. И још латиницом пишу. А ЈА? Па ја кирилицом пишем, још и „ѣ“ користим. Нико као ја. Ај’ добро, може и Ноје… Ој Вѣде, мој НеВѣде, имал’ од гордости веће БѣДЕ.
@ Сораб Ти друже ништа ниси схватио шта је човек написао. Није себе назвао праведником нити је пљувао било кога, већ је реално писао о феномену да Срби воле о себи да слушају бајке као да су народ најстарији (хронолошки, а не старосно – тај део никако не воле), да се бусају у груди Православљем кога искрено нити цене, нити воле. Шта је нетачно у томе? Богородица Љевишка јесте одузета од недостојних, али је нису достојни Шиптари који су је спалили, они служе као средство казне Срба у рукама Промисла. Прочитај Стари Завет, тамо све пише јасно о овоме што је писао Вед. Лепо пише у књигама Царства да су Израиљу одузимане територије када су на власти били људи далеки од Бога, а када се народ клањао идолима. Нисмо ми Срби ништа посебно, све то дешавало кроз историју доста пута… Није нама гарантовано постојање и место у Царству, многи народи су због својих погрешних избора нестајали током историје људског рода .. У здравље.
@Чекај полако…
Кажеш: „Није себе назвао праведником нити је пљувао било кога,…“
Како није кад рече „Част изузецима, ако нас има 100.000,…“
А и пљувао је ,ево види само ово ако ти је стало да анализираш пљувачку:
„…они [остали Срби, не ових 100 хиљада] су одабрали поклоњење златном телету и духу овог света то јест антихриста, па ће такву плату и добити“.
И још, „онима што их упозоравају ругају [се] као содомити Ноју пред потоп“. Дакле „остали“ су модерни содомити који се упозоравачима (од којих је један Вѣд, наравно) ругају као древни содомити Ноју. Алал му поређење.
А ти, друже комесаре, још горе монструозности из-ричеш: „Богородица Љевишка јесте одузета од недостојних,“
Како те бре није срамота од сени оних Срба који кости оставише на Косову 1999-те и оних које на правди Бога злочинци убише ил протераше откако је терор-државица успостављена.
Јадни сте ви критизери и пљувачи по сопственом народу. Пљујете увис, несвесни да по вама пада. Случајни Срби, лажни праведници, фарисеји. Нека би вам Господ био на помоћи е да се освестите и дозовете из провалије самомржње и самопотирања…
Кад покидаш танане нити које те повезују с Творцем, Средиштем свега, завлачиш се у љуштуру религије.
Твоји јецаји творе ехо, које плиткоумни тумаче као молитву Свевишњем.
А ради се о преживању сјећања на далеко вријеме када си био у јединству с Апсолутом.
@ Сораб Друже, много си се ражестио и вређаш у коментарима. То показује да није све ту баш како треба. Хајде узми када будеш имао времена, прочитај историјске књиге Старог Завета у којима ћеш видети како делује Бог (исти у Старом као што је и у Новом).
Полако са тим вређањем…
Re: Brate mnogo te moje pisanije pogodilo, vidim nasekirao si se.
Ali nemoj da se ljutiš, to je naprosto tako i šta se tu sad može…
Da li znaš koliko je Srba do relativno skoro bilo u delu Banata koji je pripao Rumuniji? Gde su oni sada? Bilo je naravno i Rumuna koji su se zatekli u delu Banata koji je pripao Srbiji/potonjoj Jugoslaviji. Ima ih i danas, od Borče i Ovče do rumunske granice.
Uvaženi naš naučnik Zoran Milošević je knjige napisao o tome sa obiljem preciznih podataka. Srdačno ti ih preporučujem.
Što se belomorske Makedonije tiče, taj grčki teror je bio brutalniji nego muhamedanski. Mi na Kosovu, kao kasnije oslobođeni imamo još uvek živo sećanje na grčko/fanaritoske sveštenike, neka Bog oprosti što zvučim kao etnofil ali bili su gori od turaka.
Nisam ja rekao da su nam drugi krivi za sve, krivi smo mi u najvećoj meri ali krivi smo sami sebi, sebi nismo valjali, o sebe smo se najviše ogrešili – ali za druge smo bili dobri. Što smo im bili bolji to su nam većim zlom vratili.
Što se latinice tiče, ne brini i ona je nastala iz vinčanskog pisma ili kako je neki zovu Srbice. Kao što su i latinski i grčki preuzeli toliko srpskih reči, reči za osnovne pojmove, da se može reći da su proizašli iz srpskog jezika. Imamo sreće da živimo u vremenu vraćanja na scenu velike istine sa plejadom mladih istoričara, lingvista, jezikoslovaca, arheologa, etnologa…Vremenu A. Mitića, M. Hubera, pok Đ Jankovića, Ž. Utvara. Vremenu kada se čitaju knjige Miloša Milojevića, Pavla Solarića i dr.
Ko hoće da sazna istinu, sve mu je na dohvat ruke ili na klik.