Константин Славковић, директор солане у Стону, био је командант Метковске бригаде, која је оперисала на простору Пељешца

Извор: Музеј жртава геноцида

После позива Музеја жртава геноцида из Београда на допуну крњег пописа жртава Другог светског рата у Југославији, сачињеног 1964. године, одлучио сам да се одазовем и сакупим податке о неким од изостављених ратних жртава. Ово је прва допуна пописа жртава из 1964, који је обухватио 597.000 жртава, што по мојој процени износи око једну трећину укупног броја жртава; у тoј допуни износим податке о пострадалом Константину Славковићу, команданту Метковске војно-четничке бригаде (ЈВуО), до сада непознате у нашој историографији, и о његовом сину Винку.

Јован Пјешчић: Какву би методологију пописивања жртава користили српски непријатељи

Константин Славковић, командант Mетковске војно-четничке бригаде и његов син Винко

Константин Славковић – Којо у четничкој униформи

У до сада објављеним историјским радовима, барем колико је то познато аутору овог чланка, никада и нигде није споменуто постојање Метковске војно-четничке бригаде, која је оперисала на простору између Метковића и Стона на Пељешцу. Прву информацију о постојању те бригаде добио сам од пок. Миљенка Рељића, познатог дубровачког адвоката из редова Срба католика (Дубровник, 29. 8. 1923 – Канбера, Аустралија, 12. 10. 2022), који ми је у разговору 7. децембра 2020. напоменуо да је „Којо Славковић, директор солане у Стону, био командант Метковске бригаде“. М. Рељић је том приликом навео да је то била „мала бригада, 100-200 људи“ и да се није дуго одржала, а отац и син Славковић су се затим прикључили Дубровачкој војно-четничкој бригади (употребљавам назив за који ми је Рељић посведочио да је стајао на печату Дубровачке бригаде). А у разговору 5. априла 2021. је Рељић напоменуо да је Константинов син Винко „у бригади у акцији пао у руке комунистима, стрељали га“. Трагом тих навода, кренуо сам у даља истраживања. Утврдио сам да се отац и син Славковић спомињу у попису припадника Дубровачке бригаде, који је у Погледима објавио Милослав Самарџић, на основу сведочења Бранка Цигановића из Дубровника, који је 90-их година ХХ века живео у емиграцији у САД. Међутим имена су им погрешно записана: Константин Којо Славковић је споменут као „Коља“, а његов син Винко као Миливој; очито су године учиниле своје и Б. Цигановићу је сећање избледело после 50 година.

Каснијим радом дошао сам до нових биографских података о Константину Славковићу: да је рођен у Нишу 20. септембра 1894; отац му се звао Димитрије. Очито се борио у српској војсци у Првом светском рату 1914-1918, а из рата је изашао као пешадијски потпоручник (Службени војни лист, 23. 12. 1919, стр. 29), да би почетком 1921. напредовао у чин поручника (Службени војни лист, 6. 4. 1921, стр. 28), а 1922. у чин капетана друге класе. Од 1919. је службовао у Дубровнику, у II граничном одсеку Команде граничних трупа. Демобилисан је на властити захтев 1924, и затим 1925. постављен за директора државне солане у Стону; могуће је да је тајно радио за војно-обавештајне органе.

Метковска војно-четничка бригада је вероватно била формирана 1942, пре Дубровачке бригаде (основане у септембру 1943); у једном допису италијанског генерала Ђузепеа Амика (Giuseppe Amico) од 13. јануара 1943. се наиме спомиње, да је међу антикомунистичким борцима и осамнаестогодишњи син Константина Славковића (његов јединац Винко – нап. Н. М.). С обзиром да је К. Славковић већ пре 1941. био ангажован у четничком покрету, може се претпоставити да је он 1942. ступио у везу са Илијом Трифуновићем Бирчанином, некадашњим председником четничког удружења у Краљевини Југославији, који је од септембра 1941. боравио у Сплиту, а на пролеће 1942. је од стране Драже Михаиловића постављен за начелника штаба за Западну Босну, Лику, Далмацију и Херцеговину. Бирчанин је (до смрти у Сплиту, 3. фебруара 1943) био непосредно надлежан за подручје делте Неретве и полуострва Пељешац и свакако је морао бити у контакту са К. Славковићем.

Напомена о јустификацији Константина Славковића од стране комунистичких органа

Малобројни четници тог подручја, стиснути у уском обалном појасу Јадрана од Метковића до Стона, са јаким непријатељским јединицама у ширем залеђу (усташе, домобрани, партизани), нису се могли дуго одржати и Метковска бригада се распала (вероватно у пролеће 1943), а поједини њени борци су се затим придружили јединицама на подручју Требиња и залеђа Дубровника. После распада бригаде, рад на подручју Пељешца одвијао се само у илегали. По казивању Миљенка Рељића (5. априла 2021), „командант за Стон и Пељешац био је неки Бушко“ (очито се ради о раздобљу од лета 1943. до септембра 1944); данас не можемо утврдити да ли је то био учитељ Иво Бушко, родом из Гружа, који је до 1941. службовао у Сињској крајини.

Константин Којо Славковић ухваћен је 1944. од партизанских снага и стрељан је. О његовом сину Винку после 1944. нема више спомена, па се може прихватити сведочење М. Рељића да је и он изгубио живот у редовима Југословенске војске у отаџбини, у коју је ступио 1942, као младић од осамнаест година.

У до сада објављеним пописима жртава Другог светског рата на просторима Југославије, имена оца и сина Константина и Винка Славковића из Дубровника/Стона нису била споменута.

Погледајте још

Немања Девић: На списку Музеја жртава геноцида нема Бранка Јунгића, једног од симбола усташког геноцида над Србима у НДХ (на снимку од 7:15)

Усташе тестером одсецају главу Бранку Јунгићу (Извор: Википедија)

Погледајте цео снимак:

Categories: Противу заборава

Tags: Винко Славковић, Константин Славковић, Музеј жртава геноцида, Никола Милованчев, попис жртава Другог светског рата