Прогон Владике Артемија са Косова и Метохије показао да у нашој цркви и држави нема наших
Јована Бојић Баљошевић (Извор: Косово онлајн/Снимак екрана)
Ваша преосвештенства,
драга у Христу браћо и сестре,
Најпре желим да се захвалим Богу и домаћину ове Свете обитељи, Светом Оцу Јустину, што ме је удостојио и што ме је благословио, да овде данас на Видовдан читам ове наше записане косовске мисли, бриге, недоумице и надања…
Да се захвалим светим прецима и земљи Косовској, јер ми, који на њој живимо, све њој и дугујемо!
Није нам мило што смо се окупили на Видовдан овде у Барајеву а не на Газиместану, над сенима наших јунака и мученика, одакле се простире Косовско поље, где верујући Србин али и сваки други честит човек може у својој души, на овај дан, поново да доживи тај велики Бој нашега рода и осети сваку на његовом телу и души задобијену рану, али и задовољство што припада Таквом народу који је у борбу за живот, за душу, за свету ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУ повео ТАКАВ ВИТЕЗ, какав је наш Свети Кнез Лазар!
Да сте данас на Газиместану, не би сте слушали нас да Вам на Видовдан било шта говоримо, јер нам то не би ни припадало поред достојније Господе Хришћанске, која се вазда око Газиместана на Видовдан окупљала.
Но ето, као што је и Господ окупљао рибаре и пастире, као најпростије у народу му изабраном, тако данас нама припаде да будемо лира или фрула кроз коју ће Вам Господ и наши свети преци можда нешто проговорити…
Ево нас у 7529. години по древном србском календару, обележавамо 632. Видовдан од Косовског боја и данас, драги наши, нећемо Вам говорити о Светом и великом боју, о Светом и Великом Кнезу и Јунацима косовским, јер сви који су се овде окупили и сви који не пристају на издају вере православне и Косовског завета, су нови косовски јунаци непрестаног Боја Косовског, који без престанка траје и данас. И зато нас Бог ОВДЕ окупља да кроз огањ истине, блажени међусобном љубављу, СРЦА наша у јуначка претворимо и достигнемо тако донекле достојанство светих нам и Великих предака, не би ли нас Господ на добро употребио. Достојанство, наравно, јер само достојнима Бог у руке и на чување предаје светињу а недостојнима одузима.
Многе су светиње овога народа отете, прегажене и поништене, али смо их увек прво ми напуштали, газили и поништавали у срцу свом па су их тек тада од нас отимали, газили и поништавали.
У свим предајама и издајама овога света крије се „тридесeт Јудиних сребрњака“ које је Јуда супротставио Христу, као што смо и ми данас супротставили Косову своје мале труле земаљске потребе, зарад мало земаљске славе и имања.
Најгора од свих људских несрећа је издаја. И најјачу и најнеосвојиву тврђаву, лако би непријатељи освајали, када би се нашао неко да изнутра капију отвори….
Свети владика Николај: Три издајника у српској историји – сва тројица са именом Вук
Шта се то дешава у човеку, да га тера да науди своме роду, својој крви и месу од коjeга је телесно и духовно произашао и да пожели да се измени, да постане неко други.
Код наше браће Руса се задржала једна наша стара реч, они за ИЗДАЈУ кажу ИЗМЕНА.
Та реч много тачније описује шта се то у нама дешава. И сведоци смо, на жалост, многих промена наших најближих, браће и пријатеља, који су се полако пред нама мењали и временом нам постали потпуно супротстављени. А те промене су у почетку биле ситне, чинећи ситне уступке и компромисе… Но, ђаво нажалост лежи у ситницима.
Неко их је убедио да треба само нешто МАЛО променити и да ће нам сванути и да ће нас „Свет“ прихватити и ето нама раја на земљи..
Прво, и основно, наши су преци знали да Рај није на земљи, већ у души и да Бог прима само онога ко је рајски врт узгојио, најпре, у својој души овде на земљи и да мудрост и откривење не долази из пуног стомака, већ из уздржања, поста и молитве, чистог живота, трпљења и спремности на жртву за хришћанске вредности, за ближње. Они нису имали укорењен страх од смрти, нити су бринули шта ће с њима бити, већ како ће изаћи пред Господа и зато су велика дела творили.
Драгомир Анђелковић: Удбашки „патриотизам“ у функцији издаје
Архинепријатељ нашег спасења је преко својих верних слугу чије се легло развило и утврдило на западу, тихо шапутао годинама неким нашим људима у цркви и држави, сада много лукавије него претходних векова и на плоднијем, за њихово зло семе, тлу наших обезбожених душа, шта је то „МАЛО“ што треба променити да би нам било боље и како су ОНИ, баш „ТИ, БОГОМ ДАНИ“ да србски народ „изведу из египатске пустиње“ у неку њима обећану земљу које нема.
И чега смо били сведоци? – Да су полако, мењајући се незнатно, по наговору својих лукавих и слаткоречивих западних „пријатеља“, прво стидљиво, а онда све слободније, па све самоувереније направили корените промене на себи и многе уступке непријатељу, огрћући се непрестано у плашт светости и родољубља, градећи за народ преко своје пропагандне машинерије „Потемкинова села“ и „куле од карата“, које само што се пред нама нису срушиле, и тако престали да у духу буду Срби и починили неке од најстрашнијих издаја у новијој историји србског народа…
То је та промена свести о којој нам говори садашњи председник Србије, а мислио је о томе и онај његов претходник, али нам то није директно саопштио, већ показао на делу, када је пропутио пут „бриселској издаји“ пружајући сву подршку за уклањање Епископа Артемија са Косова и Метохије, у удруженом подухвату са врхом Српске православне цркве, Бриселом и Вашингтоном уз помоћ НАТО војске, наше, косовске и ЕУЛЕКС полиције, јер упркос свим покушајима и притисцима које су на њега вршили, нису успели ни да Му начну, а камоли промене свест и да пристане на оно на шта су они НАПРЕДНИ и ПАМЕТНИ пристали.
Прогон Владике Артемија са Косова и Метохије је показао, да у нашој цркви и држави нема наших.
Дејан и Јована Баљошевић: Последњи поздрав владики Артемију из његове епархије
Да би оправдали прогон Владике Артемија, осим што су га оклеветали за проневере новца, касније су му спочитавали сарадњу са окупатором они који су из животне удобности тих дана након бомбардовања пратили страдање свог народа на Косову и Метохији, када је тзв. Међународна заједница дозволила Албанцима да се месец дана Србима свете без казне, па се то отело контроли, како су нам то у личним контактима признавали поједини официри НАТО-а, са којима смо се и ми састајали и свакодневно разговарали, али се нисмо са њима договарали, као што се и Епископ Артемије са њима није договарао ни око чега што је штетило интересима српског народа, већ је захтевао да спрече рушење цркава, убијање и киднаповање људи, обезбеде повратак прогнаних Срба, да се расветле злочини, пронађу и ослободе отети, да испуне своју дужност, на коју су се обавезали „Кумановским споразумом“ и „Резолуцијом 1244“.
Баш зато што је непрестано подсећао и српске политичаре и међународне званичнике шта нису учинили и испоштовали, био је сметња „независности Косова“, његовом отуђењу, што смо видели у депешама Викиликса, када Хилари Клинтон каже: „Док је онај старац у Грачаници, не може бити независног Косова.“
Пазите, један „старац“ је био браник толикој физичкој сили тог Новог светског поретка, да изврше насиље над нашим народом и отму нам Косово и Метохију. А ми стално понављамо, шта ми ту можемо, мали смо ми да се супротставимо толикој сили, од мене ништа не зависи, а зависи, зависи од сваког од нас! Бог сабира све наше молитве и мисли, Он тражи да види да је нама стало, да смо спремни на жртву и дарује нам живот! Неће господ очајнике и јаднике, него трудбенике!
И што неко рече: „Реци ми шта мислиш о Косову и рећи ћу ти ко си.“
Није непознато, да је у историји наше страдалне цркве, ретко који српски Патријарх или Епископ умро природном смрћу, јер је Српска православна црква одувек била тврђава одбране православља од најезде и продирања латиномислећих. И умирали су наши Епископи, јер нису пристајали на издају вере и свога народа, јер нису хтели да отворе те капије на црквеној и државној тврђави, већ су крвљу својом заливали темеље Цркве и учврстили их за поколења која долазе, дајући најсветлији пример, како Епископ Српске православне цркве треба да се влада када је у питању очување вере и народа.
Кнез Лазар је са друге стране остао пример свим српским политичарима, како се брани држава а Косовски јунаци, нама свима појединачно, како треба да се владамо када је држава угрожена. Њихове сени на Газиместану, данас, нажалост, уместо нас, чува косовска полиција, која Србима не дозвољава приступ ако на себи имају ма каква српска обележја. Око Газиместана сада живи неки други народ, који је на пољу косовском изградио тржне центре, стамбене зграде, бензинске пумпе, којима као да се руга нашем Споменику косовским јунацима, који усамљено и тужно одолева новом времену, одбијајући да се уклопи у ту гомилу бездушних грађевина од бетона и стакла, саграђеног углавном прљавим новцем….
Та слика је уистину тужна, али је тренутно тужније то, што је наш народ изгубио здраворазумско расуђивање, јер већ дуго времена гусле, епске и изворне песме, предање, светоотачка литература и Свето Јеванђеље нису њему храна духовна…
Срби се често вежу за ауторитете. Чешће су то лажни ауторитети, пажљиво од УДБЕ грађени, којима су пуна уста Косовског „МИТА“ а не Косовског завета. И не бојмо се ових „ауторитета“, слободно их рушимо где год их сретнемо аргументима истине, предачким утемељењем и заступништвом, јер Косовска битка, није МИТ, нити некакав фолклор у шта га желе претворити, него истинити историјски догађај једног, пре свега Хришћанског, нашег, Србског народа, где је опредељење за Царство Небеско подупрто природном одлуком да своје бранимо! И Косовска битка није битка коју смо могли да бирамо. То је била наша морална обавеза, јер да смо тада поклекли, били би смо вечити срамни губитници. Зато и јесмо победили, јер часни људи, никад не могу бити губитници.
Међутим, такође смо видели, на сахрани нашег Патријарха Павла, да су Срби, способни да препознају и ауторитет СВЕТОСТИ, када је без јавног позива и подршке државе изашло скоро милион Срба да га испрати.
И…….., поновићу за крај још једном речи: „Реци ми шта мислиш о Косову и рећи ћу ти ко си.“
Мислимо браћо и сестре о Косову, јер Косово је наша вечна поука, наша Капија и лествица која нас уздиже од земље ка Небу, а Небо је наше крајње одредиште!
И не замерајмо много једни другима и не будимо чангризави ситничари, него схватимо да смо сви упрегнути у Божије узде, да учинимо нешто добро за Христа, за душе своје, за поколења наша која тек долазе, те да се као Православни Хришћани не обрукамо пред остатком света, пред прецима, пред светим Савом, пред Лазаром и пред нашим Светим Косовом!
Не предајмо драга браћо и сестре Косово у срцима својим! Нека у њима вечно гори огањ Косовски за нас, нашу децу и њихове потомке!
Без Косова нисмо Народ, без Косова смо НИШТА!
Молитвама Светога Саве, Светог Владике Николаја, Оца Јустина и свих Светих Срба, Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј нас!
Манастир Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, Епархија рашко-призренска у егзилу
Изговорено на Видовданској академији у ман. Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, Епархија рашко-призренска у егзилу
Categories: Српско православно стање
Данас се, пред нашим очима, одвија Бој на Косову.
Није то бој крвљу и телом, већ бој светосавско-православног духа са
духовима таме и зла у поднебесју – “Бриселског споразума“.
Представник светосавско-правосланог духа је србски народ са КиМ,
а промотер и представник таме и зла /“Бриселског споразума“/ је
Александар Вучић /са свим својим домаћим и страним помагачима/.
Дакле, Срби са територије КиМ су на историјском простору и у
историјском тренутку, у првој линији одбране светосавско-православног
духа, и њима је припала та част и достојаснтво да одбране КиМ за вјек
и вјеков.
Они су у томе сложни /сви до једног, са изузетком појединачног олоша/,
без обзира на све лукавости “ЛАТИНА – СТАРИХ ВАРАЛИЦА“.
А тамо где је слога – ето и Бога за савезника.
А тамо где је Бог – ко ће онда против Бога и Његових савезника – СРБА!
Срби са КиМ добили су савет и подршку свог Епископа Артемија, на
правди Бога протераног са КиМ – по директиви Вашингтона и Брисела,
заклетих непријатеља Бога и Срба!
СРБИ НА ОКУП:
“Став и савет Еп. Артемија Србима о “бриселском споразуму”
in Србија / on 11/05/2013 at 10:31 am /
Срби на Косову и Метохији не смеју пристати на издају КиМ на коју је
политичко вођство у Србији већ пристало. Став Срба са Косова и Метохије
треба да буде да власт у Србији може да чини шта год хоће, али Срби са
Косова и Метохије на то не смеју да пристану и тако као недужни народ
прихвате на своја плећа одговорност ове националне и историјске издаје.
Епископ Артемије“
Vladika Artemije je u suštini bio odličan Srbin, pravi pravoslavac i svetosavac, ali što se politike tiče – kako ju je vodio tako je i prošao.
Dakle bio je kralj monaštva, niko toliko monaštva nije okupio i proizveo kao on. Jača je bila njegova eparhija raško-prizrenska nego sve ostale u SPC zajedno.
Što se tiče čistoće vere, bio je pravi protivnik ekumenizma. A ekumenizam je glavno pitanje koje se ovom naraštaju postavlja. Klrici SPC su tom pitanju potpuno pali, sastaju se i služe sa papistima, vode neke polemike u vezi Stepinca kao da nas treba da zanima ko će biti svetac tuđe Crkve? Ja baš i navijam da ga proglase svetim da jaz među nama bude još veći, iako je i bez toga nepremostive. Potpaljuje mentore sa judejima – brukaju nam veru i svetosavskoj nasleđe.
E sad, što se politike tiče, šta reći, od starta je bio protiv Miloševića, povezao se sa Momo Trajkovićem koji najblaže rečeno nema pojma. A jedno vreme čak i sa Radom Trajković koju ne vredi ni komentarsati. Držao poziciju DS-u, što je do 1999 god bilo kao guranje prsta u oči narodu na Kosmetu koji je uvek bio nacionalno i suverenistički nastrojen a u internacionalne priče tipa kumunizam i evropejatvo nikada nije verovao.
Dakle šta se desilo, Artemija je sa Kosova liferovala vlast DS-a i žutih sa kojima je bio a ne Sloba na koga je godinama sipao drvlje i kamenje. To je cena koju je moro da plati za svoja pogrešna ubeđenja.
@Бојан, Приштина
„Dakle šta se desilo, Artemija je sa Kosova liferovala vlast DS-a i žutih
sa kojima je bio a ne Sloba na koga je godinama sipao drvlje i kamenje.
To je cena koju je moro da plati za svoja pogrešna ubeđenja.“
Епископ Артемије није платио цену због погрешних политичких
убеђења, већ због издаје своја три духовна брата (Амфилохија
Радовића, Атанасија Јевтића и Иринеја Буловућа и једног му
духовног сина (Теодосија Шибалића), и све њихове присталице.
На њуму су се оствариле Јеванђелске речи: “Устаће брат на
брата, отац на сина и устаће деца на родитеље и побиће их.“
Он је постарадао због свејереси екуменизма, папизма,
глобализма, сатанизма…чему су били отворено наклоњени
горе поменути.
Његов случај потврђује оне народне: “Два без душе, трећи
без главе“, и “Два лоша убише Милоша“.
Он је постарадао јер није указао гостопримство састанисти
Бајдену и хтео је да поднесе тужбу суду против НАТО пакта,
дакле исто оно што је урадио и Милошевић, а сатанисти
после 5. октобра то опозвали.
@Dragan Slavnić Slažem se sa svime što si napisao, a dodao bih da su ga amerikanci davno imali na piku, jer je on i u Ameriku stizao i radio protiv secesije Kosova i svedočio zverstvima šiptara i njihovih pomagača. Njegova se reč slušala i uvažavala.
SPC je pored antiekumenizma bio trn u oku jer nije dozvoljavao da naše porušene Crkve obnavljaju šiptari tj. njihovo ministarstvo i firme. Kada je on sklonjen, šiptari su počeli da rade na obnovi(iako nemaju pojma jer oni ni nemaju svoje sakralne objekte te vrste i starosti) i da se njihovi ministri i funkcioneri vrzmaju po manastirskim portama. Dokle je dovela ta nekarakterana taktika vidimo danas kada nam Crkve svojataju i otimaju gotovo svaki dan.
Ali njegov primer iako najdrastičniji nije jedini, sve radoljubive i ratne vladike su tako prošle manje više, Kačavendi je nameštena afera, Filaret je takođe najuren, Nikanoru su takođe krenuli sa smicalicama i ućutali ga. Tako da je danas SPC došla u situaciju da ima jednog Ćulibrka i jednog Ćipraldžića…
Što se uloge DS tiče, oni su to operativno sproveli, njihovi sudovi su podigli onu optužnicu, mediji ga oblačili. Svakako tragedija da Kosmet u takvom trenutku ostane bez toliko monaštva koje je za njim krenulo. Ali opet ko će razumeti puteve Goapodnje. Evo ih danas svuda po Srbiji kao jaka brana SPC da dalje ide ka ambisu ekumenizma jer uvek mogu da računaju da će narod preći u njihove katakombne crkve kojih ima u svakom kraju.
Баш због овога о чему говори госпођа Јована и господин Бојан осећам горчину и жал што је толико тога ваљаног у владици Артемију на крају пропало због истрајавања у заблуди. Имао је прилику да се уподоби Христу и да остане у заједници са Црквом, смирено подносећи све казне и страдања које су му биле наметнуте и сећајући се да их Господ допушта због очишћења од греха. Он је, нажалост, изабрао да узме правду у своје руке и тиме избрише све заслуге, доприносе и добра дела која нису била мала
@Ања, али апсурд је осећати горчину и подржавати оне због којих је владика Артемије изопштен, а и данас су живи. Као „по канонима“ је трпети ту страну актера из ове трагичне приче али није „по канонима“ бунити се против њих и то само речима. Доста њих признаје неправду према владики Артемију и схвата ко је повлачио потезе, и потом осуђује раскол који је произишао и кривицу сваљује једино на владику Артемија. Остају са оним актерима који су до раскола и довели и свих оних прогона монаха и сцена које нису виђене бар 70 година јер је то „по канонима“.
Gospođo Anja ne mogu da se složim sa tobom. Ja sam naprotiv uveren da je Artemije itekako ostao u zajednici sa srpskom Crkvom, posebno u onom njenom nebeskom delu. Da li se upodobio Hristu, to ćemo da saznamo u danu Suda Gospodnjeg. A to što je uzeo pravdu u svoje ruke naročito pozdravljam jer u današnjem vremenu izazova mislim da je najgore biti – niti vruć niti hladan, pa (sigurno)izbljuvan iz usta Gospodnjih. To što nije imao osećaja za politiku i saradnike u politici je s obzirom na njegov poziv od tercijarnog značaja.
Uz sve njegove mane draži mi je taj Artemije antiekumenista i pravi justinovac nego tuce ekumensata „bez mane“.
Evo ja recimo, nisam u zajednici ni sa kim ko služi sa papistima, ko bi da me ujedinjuje sa njima, ko smatra da nema one crkve koju ispovedamo u simvolu vere nego da je ona rastavljena u delove koje će ekumenizam da sastavi.
Ili bolje reći jesam u jedinstvu koje se drži o koncu jer bi drukčije bila veća šteta nego korist za opštu stvar. Ali to ne znači da ako se nastavi ovim putem u jednom trenutku dara neće preliti meru.
Da se na kraju ogradim, ne mrzim nikoga, žalim sebe kao grešnika i čitav svet koji većinom pati, a na poseban način žalim i one koji su se u svojoj ludosti drznuli da mute čistotu istine Gospodnje koja je pohranjena u pravoslavnom predanju.
У својим последњим данима и последњим сатима, портал Стање ствари објавио је неколико запажених чланака, а један од њих је и: У свим предајама и издајама, па и у косовској, крије се „тридесeт Јудиних сребрњака“ Јоване Бојић Баљошевић. Реч је о слову изговореном на Видовдан у манастиру Светог Јустина Ћелијског у Барајеву прошле године, надахнутом стањем ствари на нашем распетом Косову, које је, откад су патријарси, прво Арсеније III, а пола века касније и Арсеније IV повели народ са Косова и Метохије далеко на север, ваљда само оне непуне две године од ослобођења од Турака до почетка Великог рата било уистину слободно.
У надахнутом обраћању ова изворно православна и побожна косовска душа дотакла се и сени блаженопочившег владике Артемија. Хвала јој што се сетила овог новокосовског мученика за веру и за овај свети комад земље Старе Србије, који су постоктобарске власти, прве оличене у „жутом картелу“, друге у Српској напредној странци на челу са велемајстором свакаквих манипулација и превара, изнеле на продају зарад тричавих „тридесет Јудиних сребрењака“ (читај: чланство у НАТО и Европској унији).
Последњи пут сам био на Газиместану, када је владика Артемије држао парастос косовским јунацима, а од тада је прошло безмало 30 година. Био сам његов гост у Призрену када је у порти главне епархијске цркве откривен споменик цару Душану, затим у Обилићу витезу и светом ратнику Милошу Обилићу. Главни разговор смо том приликом оставили за нови сусрет у Црној ријеци (коју је Преосвећени сматрао својом кућом, а не владичански двор), тој кошници косовскометохијског монаштва у последње две деценије прошлог и првој деценији овог века, само ми је тада рекао: „Не дао Бог да косовски Шиптари пет минута имају власт, нестаће и нас и овог споменика“. У тексту који је објавила Дуга, оперативни уредник (Љиљана Хабјановић-Ђуровић – нап. аут.) је избацио ову реченицу и још једну у којој се помињао тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.
Нажалост, владикине речи се из дана у дан обистињују, а у много чему су се већ обистиниле. Све се одвија пред нашим очима и у једној перфидној игри председника Србије, шиптарских власти у Приштини и „колективног Запада“ који је на Косову и Метохији, још 2008. године прогласио независну државу Косово. Владика Артемије се није мирио са поновном окупацијом своје избором у епископско достојанство назначене епархије и на њој стварањем друге албанске државе. Није се мирио са пристанком српских власти да порушене и спаљене манастире у мартовском погрому 2004. године обнављају њихови рушитељи. У борби за опстанак Срба на Косову и Метохији, на својим вековним огњиштима, остао је сам, иако су га вође 18 странака удружених у Демократску опозицију Србије (злогласни ДОС) на свим својим скуповима, који су имали само један задати циљ, да уклоне Милошевића, истицале као духовну икону свог политичког програма. Био је остављен и од своје Цркве којој је предано служио.
Владика је у свим духовним стварима био узор, само је политички био наиван. И то сам му једном рекао у његовој скромној собици у Бистричкој улици у Београду, у којој смо много пута разговарали. Наиме, он је био уверен да ако се уклони Слободан Милошевић, да ћемо сачувати Косово и Метохију. Ја сам се на ту његову изјаву благо насмешио. „Ви у то не верујете?“, упитао ме је. Мој одговор је био: „Не верујем“. Не знам да ли је на то владикино уверење утицао историчар и потоњи амбасадор у Атини Душан Батаковић, који се пре одласка у дипломатију у оквиру Пакта за југоисточну Европу чешће сретао са вл. Артемијем, а који је такође био уверен да ћемо уклањањем Милошевића одбранити своју државну и духовну колевку. Нисам се толико чудио владики колико једном младом историчару и новопеченом дипломати. Владика је у души био антикомуниста, као што је био и бескомпромисни антиекуменисти. У то време је са његовим благословом изашла публикација Екуменизам или апостасија, представљена у Музеју примењене уметности у Београду. Када је одобрио објављивање Петровићевог чланка У раскораку са Светим Савом у епархијском часопису Свети кнез Лазар, Призрен 1999, Бр. 2(26) имао је не мало проблема у Светом синоду, позиван је од појединих архијереја на информативни разговор, тражено је од њега да се јавно покаје због пропуста. Ето, и у Цркви смо као и у Савезу комуниста имали идеолошку комисију.
Мало се зна да су на његовом прогону из Епархије рашко-призренске за рачун тадашњих власти највише радили звани ђаци аве Јустина: Амфилохије, Атанасије, њихови трабанти попут Григорија захумско-херцеговачког, а из позадине, ко би други него владика бачки Иринеј, за кога је тешко рећи да ли је православни владика (био је ревностан православац као студент у Атини), по многим својим иступима није – као да је криптокатолик или фанариот. Остало је у штампи забележено да је пред студентима претио владики Артемију да ће му „поломити кичму“. И није се смирио док свој „братски“ наум није спровео у делу. Учинио је то тако што је улогу прогонитеља наменио Атанасију и Амфилохију. Посебно је у томе ревностан био бивши владика Атанасије. Толико ревностан да би му и они послератни ознаши могли позавидети.
У одбрану владике Артемија устао је једино др Миодраг М. Петровић (вид. Саборска одлука о епископу Артемију и Порекло феномена „артемијевци“ и „артемијевштина“ у: Србија на размеђи Истока и Запада, Одабрани радови у шест књига. Књига четврта, стр. 191-207). Петровићу су због тога претили искључењем из Цркве, али је он остао доследан у својој оцени „случаја Артемије“. Професор Петровић сматра да је та одлука била непромишљена, погрешна и штетна, са последицама које су данас и слепом видљиве. Да је епископ Артемије остао у Рашко-призренској епархији, каже, Албанци не би могли да раде ово што раде, нити би Српска црква на КиМ била у положају у коме јесте. Нити раскола у цркви Светога Саве. Залагао се да се саборска одлука о епископу Артемију поништи а он врати на своју катедру, чиме би се поново васпоставио ранији канонски поредак. Зато данас нема благослова ни у Епархији рашко-призренској, ни у Српској цркви, а богме ни у Србији. Где не дише Дух свети нема ни благодати.