Доносимо две анегдоте везане за сарајевску Српску варош – сплет махала око Старе цркве, из пера једног рођеног Сарајлије

Ташлихан, након 1879, кад је посљедњи пут горио. Године 1912. уклоњени су посљедњи остаци здања

Анегдоте, као што им и само име каже, спадају прије у досад необјављене записе, неголи што представљају плод маште свог потписника; али неко право на потписивање ипак се стиче стилом и уобличавањем, јер писци нису диктафони, или барем не би требало да буду. Веле да је једном један професор књижевности објашњавајући ученицима магију писања тражио од њих да књижевно обраде неку расправу којој су раније сви присуствовали у учионици. Сљедеће недеље је студентима вратио задаће са оцјенама, свакоме према заслугама. Један студент који је очекивао много бољу оцјену не могаше а да не упита професора: Па, у чему је проблем, дијалог је и вјеран и животан, као и онај који смо имали у учионици. На шта му професор одговори: Не спорим, али чињеница да нешто није неувјерљиво и није беживотно не значи нужно да је и књижевност. Бити животан за књижевност није довољно. Да би неки текст могао да се сматра књижевним неопходно је да садржи и нешто више од живота. У противном би свака листа за набавку фасунга могла бити сматрана књижевношћу.

Још која ријеч о Ташлихану и Ташлиханцима, прије него што пређем на казивање (по сјећању) двију анегдота везаних за једног од посљедњих Ташлиханаца у правом смислу те ријечи (и биолошки: поријекло с обје стране, и социолошки: стасао и васпитан у том свијету, са врло високом свијешћу о чињеници да представља један од његових посљедњих овоземаљских трептаја).

Анастас Боцарић, Портрет Иванишевића

Ташлихан или Камени хан, који се налазио у срцу чаршије, одмах поред Гази-Хусреф-беговог безистана, ниже двију синагога: Кал вјежу (Стари храм) и Кал муеву (Нови храм), а повише Деспића куће (ташлиханска породица пар екселанс), тамо гдје је данас башта хотела Европа Јефтановића (друга ташлиханска породица пар екселанс), био је нека врста сарајевског, првенствено српског, Волстрита.

Tашлихански теоретичари завјере чак тврде да је и прелазак Сарајлија са икавског (Сарајлије муслимани су старином говориле икавски) на ијекавски посљедица угледа који су Ташлиханци уживали у шехеру. К’о бива, сви су се угледали на њихов мужевни, епски, херцеговачки ијекавски говор и полако га присвајали. И сарајевски ладино[1] зорно свједочи о некадашњем икавлуку Сарајева, јер се бјелавски јеврејски храм[2], чије је званично име Бет тефила или Дом молитве, по стиху из пророка Јешајахуа (Исаија 56:7): Ки вети Бет тефила јикаре лехол аамим (јер ће се дом мој звати Дом молитве свијем народима), у народном говору зове Кал ди Билава (Билавски храм); док једина локална клетва која је ушла у ладино гласи: бишенбију – к’о бива: објешен био (даБогда). Е сад, у којој мјери и колико дуго се у Сарајеву говорио икавски, те како је и зашто ишчезао питање је за историчаре језика, а ове се двије анегдоте не баве лингвистиком, него народном теологијом, народном у оној мјери у којој се ташлиханска трговачка елита или уопште елита може сматрати народом.

Као што се лијепо даде разувидјети из Тестамента блаженопочившег Хаџи-Максе Деспића, Ташлиханци су имали усађено поштовање за старински поредак, док су новотарије презирали. До дубоко у окупацију (коју су, од „милоште“,звали укопација) носили су се оријентално: тамне чакшире и џемадан[3], бијела кошуља, на глави фес, на раменима богат ћурак[4] (ћурчилук је било једно од занимања које су у Сарајеву држали Срби), а у руци теспих[5], најчешће ћилибарски, што крупнија зрна, то боље. Тај стари свијет није имао много гаџета, али је знао угађати властитом осјећају за лијепо и достојанствено.

Обје ове анегдоте везане су за сарајевску Српску варош (сплет махала око Старе цркве). Прва се дешава у самој порти црквеној. С десне стране цркве налази се Дом Св. Текле и у њему музеј са вриједном збирком икона, а пред домом, пред улазом у свјећару, на тераси потоњег калдрмали басамка[6] – сто.

Мјесто дешавања, само без стола

С једне стране стола, уза зид, клупа; а с друге двије столице, једна визави клупе и једна у десном зачељу стола. За столом сједи један достојанствени постарији Ташлиханац. Раменима придржава овлаш огрнут капут, без да је руке прометнуо кроз рукаве, аман као да је ћурак, а у руци му је ћилибарски цигаршпиц. У зачељу стола, мени окренут леђима, млађи мушкарац, старији од мене, ког сам знао из града. Био је из официрских зграда на Ченгић вили[7], због чега сам увијек мислио да је официрско дијете. У репић свезана коса на затиљку свједочила је о, вјероватно, новопронађеној православној духовности. Док стојим поред вањске чесме, на којој је и ланцем причвршћена бакарна (јер бакар убија вирусе) широка старинска чаша (која данашњацима више личи на чинију, али су у средњем вијеку металне чаше махом биле ниска обода а широка дна), уговореног мјеста договора и чекам неку групу израелских туриста, којима сам након посјете Старом храму на Чаршији обећао показати и Стару цркву и Бегову џамију (одувијек се студентарија „издржавала“ хонорарима од импровизованих „тезги“), између Хаџије (због политичке некоректности мнијем да је овог Ташлиханца овде боље тако назвати, него ли посегнути за његовим правим именом) и младића развија се жив разговор, који из чисте досаде прислушкујем.

Новопродуховљени младић, коме је у то вријеме поткрај комунизма очигледно било премало садржаја његове етноконфесионалне заједнице, обавјештава Хаџију о свом недавном екуменском подухвату, ходочашћу у Марију Бистрицу, највеће маријанско светиште у Хрватској:

– Прелијепо је било на Марији Бистрици – говори Хаџији, а из гласа му се јасно разазнаје да свјесно и намјерно провоцира старину својим екуменским ставовима, к’о бива он млад и напредан на пучини духовности, а старац заостао у плићаку фолклора и превазиђених конфесионалних заблуда и предрасуда.
– Откуд тебе тамо, кад је то друга вјера? – одговори му Хаџија, кобајаги с негодовањем, прихватајући радо улогу конзервативног гунђала коју му је младић намијенио.
–Каква црна друга вјера – младић ће к’о сви сретни, задовољан што се старац упецао – све је то хришћанство, и католици и православни су хришћани, једни кажу крст, други кажу криж, једни кажу Христос, други кажу Крист, али нису то никакве Божемесачувај (овде се прекрстио, као у страху од грешности онога што ће да каже) двије вјере.
– Није то, болан не био, питање ко шта како зове – Хаџија ће описно, у недостатку једнорјечног придјева „семантичко“ у његовом старинском рјечнику.
– Него питање чега? – упита младић, нестрпљиво, очигледно знајући да Ташлиханци дуго нишане, али само једном гађају.
– Не’ш ти то схватит’, зелени сте ви млади за тога.
– Ено сад… зелени, па нисам у џамију иш’о – шеретски ће младић.
– Сербез си мог’о – мртав озбиљан ће Хаџија.
– Ено сад – младић ће потпуно збуњен, очекивао је старчеву резервисаност према католичанству, али није очекивао напад исламофилије – испаде католичка црква, само зато што се друкчије зове, иста ко џамија.
– Ја сам теби фино рек’о да цака није у именима… Цака је… – старац ће, намјерно иритирајући млађег саговорника успореношћу реплике – … неђе друго.
– Ево сам се сав у уво претворио да чујем ђе цака.
– Цака је у питању да л’ ти, да простиш, жена попа, ил’ ти поп, разумијеш, дјецу.

Младић се ем зацрвени (колико сам могао видјети с леђа), ваљда поради простаклука за којим је старина слободно посегнуо у самој порти црквеној, ем погуби, биће поради неочекиваности исказа; а хаџија, сад већ видно задовољан постигнутим ефектом настави са својим филигранским теолошким везом:

– А пошто се код овије’ нашије’ Турака ‘оџе исто жене, онда и њи’ жене гњаве, те „купи дјетету тене[8]“, те „види ме у чему ‘одам“, те „ка’ћемо на море“, те „само ми стара кола возимо“, тако да ни они к’о ни српски попови немају кад застрањиват’ пуно.

Шпиро Боцарић, мушки портрет

У то и моји туристи дођоше, те се ја лијепо оставих прислушкивања а прихватих посла, затурајући ово причу негдје у мали мозак, и уз њу менталну поруку: Видиш ти како су Ташлиханци били суревњиви према католичанству, а предусретљиви према исламу. И тако бих мислио и дан-данас, да се по истеку пар мјесеци не затекох поново, за жива хаџије, у његовом надгорњавању, овај пут с једним муслиманским хаџијом. У Проте Баковића сокаку, који избијајући право од Старе цркве повезује Титову улицу са Сарачима, била су тад два ресторана, сваки са столовима избаченим на сокак. Једном је власник била једна Српкиња, а ресторан се, мешчини[9], звао „Двери“; док је другом власник био Бошњак, и тај други се, свемсечини, звао „Под липом“. Сцена права балканска, сваки хаџија у својој кафани, за својим асталом, али окренути један према другоме, док им се столови додирују, па изгледа као да сједе заједно за једним великим столом, само су им два столњака мало распар. Ни стварно заједно, ни факат обашка. Ја сам нешто био кренуо својим послом, али како сам видио протагонисте, знао сам да ни прича неће много каснити. Данас је лако, данас човјек само извади паметни телефон, и може се правит’ блесав. Станеш као укопан насред џаде и пребиреш по сокоћалу. Али у онај вакат[10] је то било друкчије. Што рекао мој покојни стари: Без динара, оних пара. Елем, прислушкивање се морало „покривати“ везивањем патика, па сам и ја лијепо клекнуо насред сокака, развезао па превезао прво једну, а потом и другу пертлу, све слушајући разговор угодни народа хаџијског, гдје онај ташлихански хаџија зачикава овог муслиманског око новопуштене браде:

– Види браде, види салтанета[11]!
– Шта ћу, мора се.
– Није зар? Дотле дошло?
– Јах, преш’о ислам на пети континент, па је вакат браду пушћат’, вјера која се најбрже шири дуњалуком[12], шта ћу ти причат’, муслимански ће хаџија славодобитно.
– Aмa, нешто би ти ја рек’о на то, а све к’о нећу.
– Само ти… сербез[13]… ни ја тебе штедио не би’.
– Шири се и она женска ствар, па није вјера, Ташлиханац ће, тврдећи пазар[14].
– Шири, кад има рашта, што јес’ јес’. А ово с вјером си зелено ускино[15]! Чуј није вјера!
– Ђе то вјера, да мо’ш чет’ри жене имат’? Ено, код они’ католика, ни поп ни калуђер не може ни једне; код Срба, опет, само се калуђери не смију женит’, попови смију… ал’ једна и готово. Ако обудови, може се сликат’.
– Ах, мој ти, лијепи ја, шта ћу хим[16] ја, не знају шта пропуштају – муслимански ће хаџија православном – ал’ ни теби хајкавица[17] није мрска, а, хаџија?
– Ђе ће ми бит мрска, мерак[18] ко слабо који други, ал’ да је мерак ахлак[19] и звао би се ахлак, не б’ се звао мерак.
– Кур’ан допустио, ја се не бунио… Јок, вала!
– Зато би ти моја покојна матер вазда реци[20]: Куран пис’о, гуз’це пит‘о.[21]

Одмах сам се досјетио да је Хаџијина мати само превела на сарајевски женски говор оно чувено Његошево: Закон му је што му срце жуди, што не жуди – у Коран не пише; но, пошто су ми обје патике већ биле превезане, ваљало ми је полако напуштати лице мјеста, не чувши наставак ове политички некоректне вјерске мини расправе. Било како било, једно ми се било разданило већ ту и тада, ташлиханска теологија је бирташли[22], да не речем ајнштајнли, све је у њој релативно, што би ефекат може очас посла постат’ дефек(а)т, све зависи кога човјек хвали и зашто, а кога куди и зашто.

[1] Језик сефардских Јевреја заснован на шпанском.

[2] Бјелаве су дио Сарајева.

[3] Мушки затворени прслук украшен гајтанима, сребрним нитима и сл.

[4] Огртач одн. капут од коже постављен и опшивен крзном.

[5] Бројаница.

[6] Степеник.

[7] Сарајевско насеље.

[8] Патике.

[9] Мени се чини.

[10] Вријеме.

[11] Раскош, предмети раскоши.

[12] Свијетом.

[13] Слободно.

[14] Узвраћајући.

[15] Досл. „убрао зелен плод“, тј. „ниси промислио шта говориш“, „рекао си будалаштину“.

[16] Им, њима.

[17] Женски полни орган.

[18] Уживање.

[19] Врлина, исправно понашање.

[20] Говорила.

[21] „Кад је Куран писао, гузицу је своју питао“ (тј. писао је у складу са својим страстима, ниским прохтјевима).

[22] „Бир-таш“ на турском значи „један камен“, а то исто значи „ајн-штајн“ на њемачком. А намигује, наравно, на теорију релативитета – ташлиханска мудрост је релативна, односна.

ИСПРАВКА: Промењена је цела напомена број 22 (16. 1. 2024. у 22:56).

Categories: Аз и буки

Tags: Сарајево, Ташлихан