Колико је комунизам у Србији заиста била „Черчилова творевина и британско масло“, како и данас постоји веровање у нашој јавности?

То уверење није без основа. Наравно, не односи се само на Србију, већ на све балканске земље у којима је после рата социјализам био подигнут на ниво државног система. Најпрецизније било би рећи да је совјетско учвршћивање власти на Балкану било наличје британског постепеног, али све јаснијег војног и политичког слабљења у послератној политици, па и на Балкану. Британија је пре рата имала изузетно развијену обавештајну структуру у Румунији, Бугарској и Југославији, коју је током рата активирала, а у послератном период користила за политичке обрачуне. Осим тога, Черчил је много уложио у партизански покрет, толико да су британски официри, пре него што је у Југославију стигла совјетска војна мисија, готово у потпуности обгрлили прилично рањиву и младу партизанску командну структуру на југословенском простору, претећи да је преотму од совјетске команде. Партизани и четници били су конкурентске војске, а не опонентске. Осим тога, британско постепено напуштање четника после Техеранске конференције било је кључно за успостављање социјализма. У Румунији је највећа и најутицајнија партија Народна сељачка странка коју је водио Јулију Маниу била под контролом Британије, а у Бугарској Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС), на чијем се челу налазио британски агент Георги Димитров Гемето, којег треба разликовати од његовог имењака из Коминтерне. Балкан и Источна Европа на Западу су били доживљавани као „море сељака“, па су Британци схватили да је потребно овладати сељачким партијама да би се овладало политичким пољем балканских држава. Када је Черчил схватио да на Балкану губи трку против Совјета, почео је низ бескрупулозних преговора са њима у стилу „минхенске политике“. А „минхенска политика“ јесте политика жртвовања интереса, па и егзистенције, малих савезника уочи Другог светског рата. Назив потиче од Минхенског споразума Британије и Француске са трећим Рајхом око судбине Чехословачке 1939. године. Тако је Черчил Стаљину најпре на пролеће 1944. године понудио аранжман „Румунија за Грчку“, који је Стаљин прихватио. Потом је уследио и предлог „Бугарска за Грчку“, који је Стаљин такође прихватио. Када је Тито са Виса побегао у Крајову, Черчил је одлучио да Стаљину понуди процентуалну поделу Балкана. У тој подели ни једним јединим процентом није било предвиђено да домаће структуре власти управљају сопственим државама, као што ни један једини проценат није био предвиђен за америчко присуство. Осим тога, компромитујуће по све актере било је то што су Југославија и Грчка међу Савезницима биле дељене као да нису савезничке, већ противничке земље. Биле су третиране као део ратног плена. А то мења слику о снази послератне Југославије. Стаљин је предложио да се из текстова уговора о примирју које су западни савезници и СССР потписали са Италијом, Румунијом и Бугарском избаци реч „суверенитет“. Британци су пристали. Радило се о заједничкој игри која није била наша, него њихова игра. Најважнији увид до ког сам у овом истраживању дошла је следећи: сваки пут када су Британци и СССР постигли неки договор око свог присуства на Балкану, главе су летеле са рамена. Постепено препуштање балканских земаља Совјетима значило је препуштање британских политичких експонената совјетским народним судовима, а то је у случају најважнијих политичара значило – смрт. Другим речима, постизање договора између великих сила за нас је опасније од тензија које им претходе.

Каква је по вашем мишљењу била улога Драже Михаиловића и четничког покрета од 1941. до краја рата и да ли је Дража на неки начин био жртва сукоба великих сила око ових простора?

Дража је био типична жртва такозване „минхенске политике“. Од тренутка кад су се определили за Тита, а напустили Дражу, Британци су се још једном определили на жртвовање сопственог играча. Може се претпоставити да је улога четника у Србији постала мање важна после Ромеловог пораза у Африци. Но, не треба губити из вида да су и партизани и четници били британски војни и политички експоненти у Југославији, с тим што су партизани у залеђини имали и СССР. Отуда је накнадна, послератна слика четника како у историографији, тако и у југословенској партизанској кинематографији и осталим уметностима била искривљена: четници су, као најозбиљнији партизански конкуренти за послератну власт, били приказивани као фашисти. Они то нису могли бити јер није постојала фашистичка партија чије би они били војно крило. Њихово политичко упориште била је југословенска краљевска влада у емиграцији. Наравно, Резолуција ИБ-а знатно је променила ситуацију на Балкану, али до сукоба са Стаљином у свим балканским земљама десничарским политичким и војним снагама кроз амнестије била је дата могућност да се укључе у настајућу, социјалистички структуру власти. Многи су то искористили, а они који то нису учинили, определили су се за отпор комунистима, потом за напуштање земље, а на крају и за укључивање у тајну НАТО структуру познату као Гладио систем.

Кит Кларенберг: Енглеска умешана у операцију „Гладио“

Зна ли се тачан број људи које је етикетом „народних издајника“ нова комунистичка власт ликвидирала у првим месецима и недељама након ослобођења 1944. године?

„Народни непријатељ“, и свака друга синтагма која садржи реч „народни“, наводи нас на питање: ко је био сматран народом из комунистичке перспективе. Испоставило се да је народом сматран само онај део нације који је подржавао нову власт, а остали су били „народни непријатељи“. Па су „народни непријатељи“ били препуштани „народним судовима“. Такође, реч „ликвидирати“ требало би избегавати, не само због тога што је још Максим Горки у СССР приметио степен њене суровости, препоручивши да се та реч мање употребљава не само како природа система не би била офирана, већ и због тога што та реч подразумева широк опсег дисквалификације појединаца: од одузимања грађанских права, преко имовине, одласка у затвор, до депортација и убистава. Ликвидирати је ружан и не сасвим тачан еуфемизам за убити, онемогућити, уклонити и слично. Уз то, одговорност за убиства, депортације и суђења била је подељена између западних савезника и Совјета, што се често у историографији пренебрегава. На пример, у Румунији  и Бугарској, све до потписивања мира са Савезницима, све три савезнице, по узору на италијански случај, представљале су окупациону власт. Иако је у окупационом систему у Румунији и Бугарској према Черчиловом предлогу предност била дата Совјетима док су у Италији предност имали западни савезници, одговорност за страдање балканског становништва сносили су сви савезници заједно. Па нек се они договоре у којем проценту. Из балканске перспективе посматрано, свеједно је ко вам скида главу или отима нафту. У том смислу, западни савезници не треба да буду поштеђени удела у одговорности за судбину Балканаца. Број настрадалих нигде са сигурношћу није утврђен, нити постоје поуздане методе којима се то тачно може утврдити. Тим питањем су се исцрпније бавили историчари попут Срђана Цветковића, Наташе Милићевић…