Немамо право на гнев и резигнацију. Борба за Косово неће се окончати на овим изборима. Надајмо се да ће, и тако разједињене, странке са јасним и чврстим ставом о Косову и Метохији успети да уђу у Скупштину
Милош Ковић (Фото: Радио Источник)
Преговори о предизборној коалицији Двери, Заветника, Народне странке, НДСС, ПОКС, у присуству неколико нестраначких личности, одржани у просторијама НДСС у недељу 29. октобра, привукли су велику пажњу јавности. О томе шта се тада догодило постоје, међутим, најразличитије вести. То разногласје настало је понајвише због очигледне намере неких учесника да, после неуспеха преговора, уочи изборне трке, са себе скину сваку одговорност, па чак и да је пребаце на остале учеснике.
Јер, улози заиста нису мали. Српски народ на Косову и Метохији суочен је са свакодневним прогонима, који за циљ имају довршење геноцида, спроведеног рукама албанских шовиниста и њихових покровитеља из САД и ЕУ, омогућеног и олакшаног низом катастрофалних потеза власти у Београду. Коначно одвајање Косова и Метохије последично ће довести до распарчавања Србије и гашења Републике Српске. Овде, дакле, није реч о политици, него о борби једног народа за право на голи живот.
Уједињена национална опозиција, од које се очекивало да ту борбу поведе, да заустави противуставно деловање Александра Вучића на предаји предаји Косова и Метохије Великој Албанији, могла је да буде по снази друга политичка групација у Народној скупштини, или бар језичак на ваги који би сутра одлучивао о политици земље. Уместо тога, добили смо издељене, мале странке које ће се бавити међусобном борбом за исто гласачко тело, за један или два процента више. Јавност ће се бавити питањем ко је међу њима „Вучићев“, а ко „Ђиласов“, док ће они остати стешњени између два крупна политичка пола (СНС-СПС и коалиција „Србија против насиља“), међусобно суштински сагласна у спремности на испуњавање налога САД и ЕУ, земаља које су нас бомбардовале и које и данас према српском народу воде непријатељску политику. Могли смо да имамо самосталну и самосвесну политичку снагу, трећи пол нашег политичког живота, у ствари први и најважнији, јер би, судећи по свим анкетама, био ослоњен на убедљиву већину гласача. Они су, наиме, противници сецесије Косова и Метохије, гашења Републике Српске, увођења санкција Русији, приступања НАТО пакту, разарања традиционалне породице, претварања Србије у колонију и ловиште страних, приватних рударских компанија. Гласачи, за које се са правом веровало да би подржали уједињене националне странке, остаће збуњени и огорчени због чињенице да су се, за разлику од њих, прозападне опозиционе партије ујединиле у једну коалицију.
Шта се, дакле, догодило на овом састанку? Није мање важно ни питање шта му је претходило? Дужан сам, истине ради, да као неко ко је овај састанак сазвао, у име надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије, и ко је на њему председавао, изнесем основне чињенице. Као историчар, знам да не могу да тврдим да је моје сведочење једина и коначна истина. Остали учесници можда ће овај догађај видети на другачији начин. Њихово сведочење, чак и ако би било обојено страстима и пристрасношћу, било би корисно. Јавност има право да зна шта се заиста догодило.
Окупљање националних странака покушано је већ уочи председничких и скупштинских избора, одржаних у априлу 2022. године. На први подстицај Саше Радуловића и тада сам, у име Покрета за одбрану Косова и Метохије, уз подршку Слободана Самарџића и осталих пријатеља из Покрета, позвао представнике националних странака на преговоре о удруживању. Народна странка тада је била у другом табору, али је зато били позвани представника мањих странака и удружења. И тада су кључну улогу у окупљању имале три странке – ДСС, Двери и Заветници, као и две постојеће фракције ПОКС-а. Разговори су углавном вођени у просторијама Двери. На првом сусрету прочитао сам апел за уједињење, послат са Косова и Метохије, од тамошњег повереништва Покрета за одбрану КиМ. У овом потресном писму, сви су замољени да забораве на партијске зађевице и да покажу солидарност са суграђанима који бране животе и имовину својих породица. Већ прве вечери, Милош Јовановић, председник ДСС-а, јавно је, преко Вечерњих новости, одбио сарадњу, иако су његови изасланици на састанку показали много добре воље. Разговори нису успели, али се мора рећи да су председник Двери Бошко Обрадовић и председница Заветника Милица Ђурђевић Стаменковски у њима учествовали до самог краја. И тако издељени, сви су на крају ипак успели да уђу у скупштину.
Бошко Обрадовић: Двери прихватиле Ковићев предлог о стварању јединствене патриотске изборне листе
До данас, стање на Косову и Метохији вишеструко је погоршано. После низа пораза Србије, као директних последица политике Александра Вучића – учвршћивања албанске паравојске на северу Косова, готово свакодневних хапшења Срба, подизања и повлачења српских барикада у децембру 2022, прихватања немачко-француског ултиматума и Охридског споразума, слома у Бањској – српски народ на КиМ остао је потпуно напуштен. У међувремену, у низу акција, Покрет за одбрану Косова и Метохије сарађивао је са Дверима, Заветницима, НДСС-ом (ДСС је променио име у Нови ДСС) и ПОКС-ом. У октобру 2022, у усвајању Декларације о реинтеграцији Косова и Метохије у уставно-правни поредак Србије придружила им се и Народна странка. На подстицај Мише Ђурковића, уз чланове Покрета, у томе су учествовали и други истакнути интелектуалци. После успелог, масовног протестног митинга одржаног у Београду на годишњицу погрома 17. марта 2023, на коме се окупило преко 15.000 људи, активности ове политичке групације су, међутим, заустављене. Одржан је само још један, неуспео страначки скуп у Новом Саду. Двери и Заветници тврдили су да су из коалиције НАДА престали да им одговарају на позиве и да је зато изгубљено драгоцено време. Милош Јовановић је, заиста, на неколико месеци нестао из Народне скупштине, из било каквих преговора или заједничких акција. У НДСС, која је била иницирала овај циклус сарадње, били су сумњичави јер су Обрадовић и Ђурђевић Стаменковски дозволили да председник скупштине Владимир Орлић лажним обећањима одложи седницу посвећену Косову и Метохији. У исто време, део јавности сумњичио је Милоша Јовановића јер је у скупштини, из руку Милоша Вучевића, усред пропасти Срба на Косову и Метохији, поводом дипломирања на Високим студијама безбедности и одбране, примио почасну сабљу.
Са сломом у Бањској и приближавањем нових избора постало је јасно да се мора опет покушати. Двери и Заветници били су спремни на сарадњу. НДСС је, међутим, тражила за себе водећу позицију у будућој коалицији и захтевала да се у борби са режимом Александра Вучића националне странке окрену сарадњи са прозападним опозиционим странкама. Први услов био је углавном прихваћен, док је у односу на други у редовима Заветника и Двери владао изразит опрез. Више се није могло чекати, па су Двери и Заветници, уз подршку групе интелектуалаца, покренули „национално окупљање“. Позив на удруживање упућен је, пре свих, коалицији НАДА, али и свим противницима немачко-француског ултиматума, гашења Републике Српске, санкција против Русије, чланства у НАТО, урушавања традиционалних породичних вредности, загађивања Србије кроз предају концесија на ископавање руда страним, приватним компанијама.
Јавно сам подржао овај нови почетак, коме је појава професора Ратка Ристића у нашим редовима дала нови импулс. Када је, међутим, постало јасно да преговори не напредују и да ће националне странке на изборе ићи у најмање три колоне, позвао сам вође Двери, Заветника, Народне странке, НДСС и ПОКС-а да се сви коначно окупе и отворено поразговарају о коалицији. Показало се да је међу њима нарочито Вук Јеремић, који је недавно био ослабљен цепањем странке, био заинтересован за овај сусрет. Заједно са Милом Ломпаром, који је јавно подржао Народну странку, али и идеју уједињења националних странака, замолио сам Матију Бећковића да утиче на ПОКС и коалицију НАДА, како би се састанак одржао и постигао договор. Да би се превазишао отпор НДСС, који је јавно износио услове за сарадњу и на чији одговор је најдуже требало чекати, понудио сам да ова странка изабере место (Бошко Обрадовић предложио је време), па је састанак одржан у њеним просторијама (тврдње да је НДСС иницирала сусрет, дакле, не одговарају истини). На предлог Вука Јеремића да се одреди ко званично сазива састанак, по претходном договору са вођама странака, одлучено је да то поново буде Покрет за одбрану Косова и Метохије.
Заветници и Двери формирали „Српски државотворни блок“, део блока биће и одређени интелектуалци
У заказано време у просторије НДСС стигле су све вође странака осим Милице Ђурђевић Стаменковски, која је, озбиљно болесна, послала Душана Пророковића и Николу Драгићевића. Као нестраначке личности, присуствовали смо Матија Бећковић, Мило Ломпар и ја. Пошто је предложено да председавам, као и претходни пут, на почетку састанка, окупљенима сам пренео поруку Срба са Косова и Метохије, чланова нашег Покрета, са наше управо завршене скупштине, да се уједине и почну да раде на спасавању Косова и Србије. Замолио сам их да ставе национални интерес изнад страначких потреба. Предложио сам да би требало да се концентришу на усаглашавање писаног коалиционог уговора и нагласио да би то, с обзиром на подударност њихових политичких ставова, требало да буде само питање избора правих речи и стилских облика. Са те, прве степенице, требало је кренути, исте вечери, у даље разговоре о мандатима. Замолио сам, такође, да би требало да се пажљиво договоримо о томе шта ће са овог састанка изаћи у јавност.
Основу за даљи разговор дао је Мило Ломпар, када је рекао да би од три услова за сарадњу, које је Милош Јовановић пре састанка износио у медијима, прва два требало да свима буду прихватљива: одбијање француско-немачког ултиматума и одбијање сарадње са режимом на свим нивоима власти. Трећи Јовановићев услов, обавезу сарадње са прозападном коалицијом, требало је да буде изостављен из текста споразума. Сви су овај предлог спремно прихватили, осим вођа коалиције НАДА, Милоша Јовановића и Војислава Михаиловића. Јовановић је доказивао да се због недовољне снаге националних странака, издаја Косова и Метохије не може зауставити без сарадње са прозападним странкама. Остали су му одговарали питањем зашто је потребно да такво обавезивање уђе у коалициони споразум и да ли су те странке својим коалиционим споразумом предвиделе сарадњу са националним странкама. Милош Јовановић је посебно настојао на томе да у споразум уђе обавеза сарадње са прозападним странкама на преузимању власти у Београду. Остали су начелно прихватали такву сарадњу, али су питали зашто је потребно да се на њу обавезују у коалиционом споразуму. Такве обавезе могле би да одбију гласаче, али и да непотребно ослабе националне странке у постизборним преговорима. Став Бошка Обрадовића, Вука Јеремића, представника Заветника и нестраначких личности био је да је прво потребно уједињење, улазак у скупштину у највећем могућем броју, прекидање сваке зависности од политика „Вучића и Ђиласа“ и, са тих позиција, одређивање политичког курса земље или, уколико наведена начела не буде могуће испунити, повлачење у опозицију. Милош Јовановић је потом на сто ставио свој предлог споразума, који је садржавао све што је он предлагао. Вук Јеремић је на то одговорио својим предлогом, који је у основи пратио линију коју је предложио Мило Ломпар.
Уследио је процес усаглашавања у коме је Јеремић, на основу свог предлога, осталима, али пре свих Јовановићу, који је једини постављао услове, неуморно нудио различите верзије текста. Тако се коначно стигло до варијанте (четврте или пете по реду) која је свима била прихватљива. Јеремић је, уз моју подршку, предлагао да се она парафира и да се одмах пређе на договоре о мандатима. Расположење свих нагло се поправило. Дошло је време да Матија Бећковић, најстарији од свих присутних, напусти састанак. Пред полазак, рекао је да „не би требало полагати испит унапред и изјашњавати се унапред о свакој теми“.
Зоран М. Николић: До тог мора доћи. Апел за уједињење свих патриотско-демократских снага у Србији
Тада су почели изласци у суседну просторију. Милош Јовановић и Никола Драгићевић напустили су нас на неколико минута. Потом је стигао Стефан Стаменковски. Знајући да он са својом супругом Милицом Ђурђевић Стаменковски води Заветнике, од почетка сам предлагао да он, уместо ње, присуствује разговорима. Чим је ушао у просторије НДСС, Милош Јовановић је, међутим, и њега задржао у ходнику.
Када је ушао у просторију у којој смо га чекали, Стаменковски је рекао да за Заветнике ниво сарадње са прозападним странкама предвиђен у управо усвојеном нацрту споразума није прихватљив. Јовановић је то дочекао са изразитим одобравањем, наглашавајући да је то још један доказ превеликих међусобних разлика. Представници ПОКС-а почели су да говоре о томе да ће ипак бити много боље да се на изборе иде „у две колоне“. На директно питање, међутим, да ли им је прихватљива коалиција са Народном странком, како би се заиста ишло у две колоне, и НДСС и Заветници су одговорили негативно. На моје предлоге да се на усвојеном тексту ипак поради у духу предлога Заветника, Стаменковски је одговорио да ће бити потребно да се о свему прво изјасни њихово Председништво. Било је јасно да су преговори пропали. Мило Ломпар је напустио састанак. Рекао сам на крају да су страначки интереси ипак победили националне, да то што заступа Стаменковски није „национално окупљање“, због чега се повлачим из свих предизборних активности (и данас остајем при тој одлуци, иако моји најближи политички пријатељи мисле да сам пренаглио – Ратка Ристића, као нестраначког кандидата за градоначелника, наставићу да подржавам). Разишли смо се без икаквог договора.
То што смо на крају сметнули с ума договор о иступању медијима брзо је узело данак – сутрадан ујутру, у медијима склоним прозападној опозицији, Стаменковски и Заветници су проглашени одговорним за овај неуспех, док су Јовановић и НДСС приказани као организатори састанка, најзаслужнији за постизање макар и привременог споразума.
Демантујем јавно разне измишљене вести које су се појавиле у медијима и на мрежама а које форсирају Вучић-Ђилас медијски монополи. И Двери и Заветници су за једну колону патриотске опозиције, али ако је НАДА за две колоне јер мисле да ће тако бити боље, ми ту не можемо ништа.
— Бошко Обрадовић (@BoskoObradovic) October 30, 2023
Заветници и Дверјани су ми касније рекли да је Јовановић био тај који је позвао Драгићевића на страну и задржао Стефановског у суседној просторији, саопштавајући им да он не жели споразум и да хоће да сачува пуну слободу деловања. У њиховој интерпретацији они су, преморени и засићени од вишемесечног чекања на споразум са НДСС, уверени да би Јовановићева инсистирања на сарадњи са прозападном коалицијом предизборној кампањи донела озбиљну штету, радо дочекали да се са тим коначно прекине. Јовановићево виђење оваквог расплета било би, врло вероватно, сасвим другачије.
Тако је пропао договор националне опозиције о предизборној коалицији. Немамо, међутим, право на гнев и резигнацију. Борба за Косово неће се окончати на овим изборима. Надајмо се да ће и тако разједињене, странке са јасним и чврстим ставом о Косову и Метохији успети да уђу у Скупштину. Према анкетама, међу њима највише гласача има коалиција Двери и Заветника, следе НДСС и ПОКС и на крају Народна странка. Кључно је – сачувати Косово и Метохију, одбранити Отаџбину и право на живот српског народа. Ако се већ нису ујединили, нека свако на свој начин послужи том великом циљу.
Опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану КиМ, 3. 11. 2023)
Categories: Преносимо
Жао ми је што сте моји, што нисте “ националне странке “ мојих непријатеља…
Потребан је један нови Карађорђе који ће на том састанку да подели ШАМАРЕ свима који би да се удружују са про западним странкама…!
Дозваћемо се памети, надам се, и ујединити, кад од Србије остане „Београдски пашалук“ (што није далеко). Само да онда не буде касно…
Сви ми, укључујући и такозване „народне прваке“ треба да прочитамо са пажњом „Небесну литургију“ Светог Владике Николаја. Па онда да се сетимо очева и дедова и да погледамо на нашу децу.
Времена до 17. децембра има још мало, и још није касно – уз претходно обавезно чишћење од препознатих .
Или пак, сви ђутуре да пређу у СНС.
Сада је ваљда сасвим јасно да ми немамо никакву националну опозицију, већ удбашке скупине које по наређењу Главног штаба вешто мешају карте и слуђују и обесхрабрују оно мало здравих глава у овом народу, значи једини достојанствени одговор је БОЈКОТ.
Kada se raspadao DOS, najjaca stranka u DOS-u je bila GSS !? Secam se pitanja novinara Goranu Svilanovicu kako to da GSS ima toliko ministara i potpredednika u DOS-ovoj vladi, s obzirom da je mala stranka, na sta je ovaj odgovorio da je to zbog dobrih kadrova. Razlog se otkrio posle raspada DOS-a. Raspusten je GSS i njegovi kadrovi su se razisli u dve glavne stranke DS i DSS, a svi ostali su otvorili NVO (NVO su otvarali i u pauzama izmedju stranaka – nikakav problem), jer im novac iz inostranstva nije falio, posto je GSS i bio finansiran i kontrolisan iz inostranstva, a preko njega i ceo DOS, a posle DS i DSS. Ovaj potez je ponovila DS, njeni kadrovi su u SNS, u prozapadnoj opoziciji, Jeremic (koji je izmenio sa Tadicem rezoluciju Skupstine za UN, bez sazivanja ponovo Skupstine, jer je Skupstina najvise telo i njene odluke moze da menja samo ona sama, cime je izvrsen drzavni udar, a Skupstina prestala da bude najvisi drzavni organ – zakonodavna vlast, a sto je kod Vucica samo ogoljeno, kao i da je najvisi autoritet u drzavi predsednik vladajuce STRANKE, ne Skupstina, ne predsednik vlade, predsednik drzave, predsednik Skupstine, vec to moze biti i ministar kulture, ukoliko je predsednik vladajuce stranke. Vucic je gori nod Tadica samo zato sto je nastavio Tadicevim putem), kojeg su pokusale da proguraju zute „patriote“ Lompar i „ostavimo stranacke razlike po strani“ Vukadinovic, po kojem je najbolji kandidad za predsednika Srbije – Sanda, iz DSS-a otisla kod Djilasa, a sada kod Jeremica, vole ljudi zuto….dakle Jeremic i Mladja Djordjevic su trebali da pokriju drzavotvornu opoziciju.To sto je odbijen Jeremic je prvi pozitivan potez, snazna poruka sto bi rekli „zapadnjaci“ i javnosti i Lomparu (koji prica o korupciji u sudstvu, pa podnese tuzbu protiv „Hitlera“ „Reichsgericht-u“)
Kada se tvrdi da u Srbiji ne postoje uslovi za demokratske izbore, zaboravlja se kljucna dimenzija – IZBOR IZMEDJU CEGA, POSTO NEMA STRANAKA !!!!! Naime, svodjenje politike na afere, na za i protiv Vucica i „ostavljanje programski razlika na stranu“ imalo je dve posledice: 1) stavljanje na stranu politickih razlika, ALI SAMO SA PATRIOTSKE STRANE, jer se prozapadne stranke ne razlikuju od SNS-a programski (priblizavanje EU, sto je krov svih reformi u drzavi, pregovora sa „Kosovom“, buducih spoljnopolitickih odnosa sa Rusijom, Sirijom… ekonomija privlacenja (kupovine) stranih investicija…) i ZAJEDNICKI PROGRAM SNS I PROZAPADNE TZV OPOZICIJE SE ODVIJA KONTINUIRANO od 5.oktobra, 2) ovo dovodi do depolitizacije, usled nestanka programskih razlika, unutar samo stranackog zivota, a onda posledicno medju glasacina i to najvise patriotske orijentacije upravo zato sto se program prozapadnih, ne stranaka, vec krila jedne iste oligarhije, KONTINUIRANO OSTVARUJE uvecavajuci ekonosku zavisnost Srbije od Zapada, ustrojavajuci sve oblasti zivota po merilima Zapada…dok patriote „ostavljaju programske razlike sa strane“ !!!!!
Tako je proeu politika od bezalternavne, skrivena u neupitnu, jer nije nikakvo pitanje, posto je pitanje Vucic, i u toj neupitnosti se nastavlja nezavisno od odnosa vlasti i opozicije i prozapadne i patriotske opozicije!
Ova depolitizacija glasackog tela je uslov njegovog PROTERIVANJA U REZERVAT (ko je citao moj komentar „Iza kulisa“ mogao je da vidi kidi kako je moc pozorista povezana sa otvaranjem prostora za druge prostore, prekidanje vremena – nema lepseg dokaza od patriotskog jutjuba van vremena i prostora!!!!) u kojem borave srpske patriote – YOUTUBE. Ovde se proizvodi lazna stvarnost u kojem se ide od privida o brojnosti patriotski orjentisanog gledalista do pesimizma da sami ne mozemo nista, dok Rusi…Sada se jutjuberi najavljuju kao ucesnici izbora! Pulmolog, za kojeg je posle 10 sekundi protivljenja merema protiv kovida bilo jasno da je projektovan za politiku jednog dana, da bi se antivakseri okrenuli u korist vaksera u vlasti, i po ko zna koji put usitnila patriotska strana (svako kome se tekst svideo do price o vakserima, moze po sebi da shvati da sam u pravu, jer vakseri/antivakseri su znacajni samo za patriotsku orijentaciju, kod prozapadnjaka toga nema (inace, nisam vakcinisan, ali avaj, ne volim Drazu, pa po Lomparu nemam srpski identitet – kako covek moze da napise takve gluposti ??????) Tako se pokazuje da i pseudonauka, koja postoji samo na „patriotskim“ kanalima, ima tacno markiran politicki cilj – usitnjavanje na temama koje nemaju veze ni sa cim, a koje eksplodiraju na nivo zakletih neprijateljstava!
Sve ovo daje situaciju koju smo imali – vecina gradjana protiv ulaska u EU, a 100% Skupstine eustranke. Vucicevo smanjenje cenzusa je :1) svelo politiku na fiksiranost na cenzus, cije su najsmesnije zrtve bili DJB i Serjoza., 2) privid da patriotske stranke ucestvuju u politickom zivotu (skupstine, koja je od Tadic/Jeremica, beznacajno telo iako je vrhovno). Ako ima nekih dokaza da postoji neka patriotska stranka – nema, ali ima da je postojala – „Dveri“, jer ih je Djilas pustio u koaliciju, da bi ih usmrdio sobom. Ovo pokazuje da su „Dveri“, barem tada, bile patriotske, a da Djilas to znao, kao i da je znao da mu je uloga da usmrdi, posto se danas krije iza imena nosioca liste!
„Patriotska opozicija“ treba da izvede na cistac da prozapadne stranke i SNS nemaju nikakve politicke i ekonomske razlike i konacno prozapadne stranke odvoje od reci opozicija. Ovo su dva krila iste oligarhije. Da bi to ucinila, patriotska opozicija ne sme da ulazi ni u tehnicke koalicije sa prozapadnim strankama, terajuci ih da prave koalicije sa svojim programski identicnim partnerima iz SNS. Ovo bi trebalo da dovede do konacno PROFILISANJA STRANAKA PO PROGRAMIMA I IDEOLOGIJI. To je uslov demokratskih izbora, DA IMA DA SE BIRA IZMEDJU NECEGA, a ne za i protiv. Ovo ima VELIKU SLABOST! Time bi se i narod izveo na cistac, dali je proEU ili antiEU stranke, da li su ISTINITE ANKETE ili je istinit sastav Skupstine. Time bi se svi pokazali: politicka oligarhija mutnih strenackih razlika i pokvareni i lazljivi narod!
Ковићу, пет година мутиш воду у опозицији ! Себе називаш „интелектуалцем“ и не желиш да се упрљаш страначким блатом; осниваш Покрет за одбрану КиМ, ал
нећеш да правиш странку;оћеш на власт, алкао "интелектуалац", без обавеза по бирачко тело ! Сад окривљујеш Милоша Јовановића за неуспех заједничког наступа тзв Патриотске опозиције ! Слушао сам те, подржавао те, саосећао са тобом кад су хтели да те најуре са Факултета, а ти си испао ******** Вучићев ****** ! Ниси ти ништа већи "интелектуалац" од Милоша Јовановића, нити си бољи Србин, нити си вреднији и поштенији човек ! Напротив ! Само си сујетан, плашљив и без енергије ! Иди, пиши књиге о ДИзраелију и мани се политике, ***** ** ***** !Волио бих да могу написати коју оптимистичну ријеч. Али их не налазим.
Можда Двери и заветници? Народне патроле сигурно! Али они се не баве политиком. Образ…
Долазак искрених родољуба на власт је дуг процес. Сваки проценат на горе из циклуса у циклус је мала победа. Борба за Космет, са два централна празника нашег народа (Св Сава и Видовдан) остаће суштина и наратив за све будуће Светосавце. А искушења ће свакако бити све већа. Првенствено у индивидуализму, сујети и слави.
Овај осврт, свакако и историјски документ једне епохе, требало би да буде и полазна основа свих будућих преговора родољубивих покрета и странака.
Причам ти причу професоре Ковићу. Сви које помињете, на челу са Вама, потпуно сте недорасли тако потребној промени система, у држави којој је најсветији део под окупацијом, а преостали под Западним протекторатом. Ваш активизам се своди на аутократију и лидерство без мандата, скупштински и јутјуб вербализам, на мали круг самодовољне и самопроглашене елите, затворен за нове људе и идеје. Ви бисте Професоре да мењате Србију и браните Српски живаљ на Космету а нисте за све ове године успели да окупите бар 50 домаћих и упола мање страних историчара око неког националног пројекта. Ваљда зато имате колегу, који неометано, темељно и бодро ради на десетковању убијених Срба, и бива озбиљно награђен трећим местом и „брончаном“ медаљом златног сјаја, на листи владајуће странке. Честитам Вам Професоре..
Посвећеност, крав рад ван камера, Народне Скупштине и друштвених мрежа, емпатија у сваком погледу према напаћеном народу, властито одрицање од срамотно непримерених материјалних привилегија, са мало речи и што више дела по принципу ЗРНО ПО ЗРНО ПОГАЧА… Тако једино за неких 10-20 година да се понадамо да смо успели за реп да ухватимо онај бољи део жељене судбине. Можда су за неке од нас преостали животи прекратки да бисмо доживели тај препород, али вреди се помучити да не потрошимо и животе оних Срба који тек треба да се роде.
Iza kulisa 2
У пар пасуса, наизглед испонабацивано, успели сте да скенирате узроке и последице, прозрели сте суштину дугог пута у ноћ. Хтедох да напишем сопствени коментар на мало другачији начин, али одустајем јер је ваш више него довољан.
Можда само без оног „pokvareni i lazljivi narod“, јер сувише је генерализовано. Ипак се ради о појединцима, додуше прилично бројним. А народ ко народ. Сиротиња раја која више не зна куд главом удара. И, као што написасте, сви би да бране Космет, а онда изађу на биралишта и гласају за еуРопске лидере и странке! Чиста шизофренија. Идеали су (одавно) пали. Али, нада још увек опстаје… чини се.
Ово је врло срећна околност да се такозвана патриотска опозиција распала пре него је успела да се окупи! Тиме је елиминисана (по живце и здравље популуса штетна) напетост ишчекивања у вези са следећим изборима.
Међусобно нису могли да нађу ни минимум сагласја и интереса да заједнички наступе на тзв изборима и тако недвосмислено показали сопствену недораслост пред народом и историјом.
Њихово досадашње једногласје је какофонског типа — углавном осуђивање и пљување по А.Вучићу. Већи домет од тога им није достижан.
Тешко их је и замислити у „преговорима“ са EU бирократама и сеансама редовног завртања руке од стране представника прекоокеанског хегемона. Па ови би их живе појели или жедне преко сваког потока превели.
Не изгледа да би они могли да искукумавче било шта погодније по српске интересе него што то успева садашња власт.
Заиста су се показали као маргинална група, чак ни покрет, а поготову не израз воље и тежње већине српског народа како да се постави према све жешћим изазовима светског војно-политичког пожара и сукоба који нам се (опет) приближавају, а да претходни још није разрешен.
Слични њима (по маргиналности) су само они на супротној страни, то јест антиродољуби и антисрби који би и мајку рођену продали да постану „калиф уместо калифа“, е да би очерупали остатке остатака мајчице Србије и у гроб сахранили сваки привид преосталог суверенитета.
Дакле, и екстра левима и екстра деснима, заједничка је имагинарност сопствене важности — то јест, потпуна одвојеност од воље, свести, тежње и интереса српског народа као целине а која узима у обзир сву суровост садашњег глобалне политичке реалности.
Није потребно гледати у шољу за кафу нити консултовати „видовиту Зорку“ :))) а такође ни аналитичари ту потребни нису — да би се проценио резултат следећих „избора“.
ЈА да вам кажем
Пошто је вриштеће бестидна, неукусна самопромоција главна (парадоксална, оксиморонска) ,,врлина“ услов без кога се не може у новом нам ЈА-свету, куд сви помодни постхуманисти, ту и Вења. Отуд наслов.
Није фудбал посреди, али видех коња, па пошто мним да нисам међу најгорима, дигох ногу, да и ја мало будем селектор…
БРАНКО ПАВЛОВИЋ, председник Владе, који ,,обнаша“ и послове из делокруга министра финансија (како чува свој, да чува и наш буђелар, угледајући се на цинцарску, практичну мудрост Лазара Пачуа, или да постави неког од личног поверења, по могућству Пироћанца);
МИЛО ЛОМПАР, министар иностраних дела;
КОСТА ЧАВОШКИ, министар правде;
МАХМУД БУШАТЛИЈА, министар привреде (грађевинарство, рударство и енергетика део су привреде, не замајавајте);
ЗОЛТАН ДАНИ, министар војни (или, ако му је пекарска делатност дража, неко у кога прст упери генерал Лазаревић – уколико, из здравствених разлога, није у прилици да се томе лично посвети);
ДУШАН ПРОРОКОВИЋ ПРОРОК, министар науке и просвете;
СЛОБОДАН АНТОНИЋ, министар за социјалну политику;
САНДА РАШКОВИЋ ИВИЋ, министар здравства;
СИНИША КОВАЧЕВИЋ, министар културе;
ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ, министар информисања;
АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ, министар полиције;
ВЛАДИМИР ВАЊА ГРБИЋ, министар спорта;
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, министар без портфеља, задужен за то да диригентском палицом по ушима клепи сваког ко одступи од договора и стави га (не мора у стиху) на вечни стуб срама, као и да пронађе оног ко уме да прокуне. (То што не успева да утиша кућни фалш не може га дисквалификовати, као што ни племенити покојни Самарџић није одговоран за оно што му златна јабука свира.)
И још:
ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ, БИА;
ВУК ЈЕРЕМИЋ, УН (у пратњи специјалног саветника, његове екселенције Владислава Јовановића);
СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ, амбасадор у Лондону;
СРЂА ТРИФКОВИЋ, амбасадор у Вашингтону;
ЕМИР КУСТУРИЦА, амбасадор у Москви – (Да се не извлачи како има преча, уметничка посла /за вечност/. И Андрић, Ракић, Дучић, Нушић… могли су се тако изговарати. Нема пречег посла!);
НИКОЛА МАЛОВИЋ, амбасадор Србије на Цетињу;
ВЛАДИКА МЕТОДИЈЕ, амбасадор Србије у Ватикану;
МЕНЕ ако се неко сети, сети. Скромно ћу прихватити велепосланичко место у Хавани, а ако не задовољавам критеријуме, почасни конзул у Викторији/на Сејшелима можда тражи шофера.
Мала влада за кризна времена, ваља приштедети.
А сад озбиљно: Није да немамо врсних људи (побројаних и још више непобројаних – али прескромних, невидљивих, непродорних, којима они који се ничега не стиде, преварни, гладни моћи, без покрића амбициозни, на све алави, не дају простор: у медијима, на универзитетима, у САНУ, СПЦ…).
СЛОГЕ НЕМАМО.
Ето, покушах да разведрим мрачну атмосферу која се, из реалног живота, преселила и у овај, виртуелни.
Уздравље, поштовани моји! Сневање снижава крвни притисак и ублажава анксиозност.
Venja
Изузетно ми је симпатичан твој стил коментарисања, па сам у недоумици да ли да било шта замерим. Пре свега, конкретно си изнео свој предлог персоналне гарнитуре са спасавање Србије, именима и презименима, што је веома поштено и што ценим. Мени скоро сви ти људи заиста личе на шалу, али, штоно кажу, у свакој шали може се наћи и збиља, па и истина. Можда постоји само једно име које бих свакако без много размишљања подржао. То је – Venja. Имам и посебан разлог. А то је што си крупно написао најважнији закључак око којег се преплићу сви наши проблеми, а суштински је – слоге немамо!
Свака част и све најбоље.