Бројни објективни знаци убедљиво указују на то да се обављају припреме за свргавање владајуће клике у Србији
„Обојене револуције“ од СРЈ 2000. до Киргизије 2005. (Извор: Википедија)
Надајмо се не црвене, зато што је то боја крви. Али из многих разлога ни та могућност се у потпуности не може одбацити.
Требало би поставити неколико важних питања. Да ли је у Србији у току класична обојена револуција, или се на овај начин режиму само шаље упозорење да треба да ревносније испуњава своје обавезе? Затим, ако јесте започета обојена револуција која има за циљ промену режима, из каквих разлога? Најзад, шта колективни Запад намерава да постигне рушењем режима који је углавном служио његовим интересима и лојално извршавао његову вољу?
- Да ли је у Србији у току обојена револуција?
По нашој процени, јесте. Сврха растућих политичких напетости и споља изазваних комешања у Србији је нешто више него само да се режиму упути порука да приљежније извршава примљене налоге.
Да ли режим довољно ажурно и на задовољство својих газда испуњава испостављене му захтеве, ствар је процене. Али и најзахтевније газде, ако су реалне, морају узети у обзир објективне околности које утичу на рад њихових пиона. Неки захтеви, као на пример Косово, толико су сложени и емотивно шкакљиви, да се не могу спровести преко ноћи, мада би се могло аргументовано приметити да процес формално-правног одвајања Косова траје претерано дуго. Али без обзира на трајање, процес је већ је практично приведен крају. Када недавно закључени Бриселски и Охридски споразуми заживе, колективни Запад ће најзад добити оно што је захтевао. Све странке јавно су сагласне у томе да дилеме о крајњем исходу више нема и да је техничко спровођење већ утаначеног, што ће за последицу имати потпуно одвајање Косова од Србије, све што преостаје.
Стефан Каргановић: Антимајдан у Русији, књига Срђе Поповића „Blueprint for Revolution” у САД
Треба ли сада извођача радова наградити или рушити?
Устезање режима у протеклим годинама да питање Косова реши у складу са временским оквирима постављеним од стране његових западних господара, што значи раније а не касније, брже а не спорије, потпуно је разумљиво. Патриотизам у томе не игра никакву улогу. Режим с правом страхује да би од тренутка када предаја Косова постане коначна главни разлог за продужетак стране подршке испарио. Режим је одуговлачио са затварањем косовског питања зато што је његова начелна спремност да га реши, предајом и предузимањем неопходних корака у том правцу, била главни разлог његове корисности западним спонзорима. Године 2013. године режим је био доведен на власт у првом реду зато да би решио питање Косова, у складу са потребама својих западних господара. У погледу извршења додељеног задатка никада није било стварне задршке, осим што су на брзину извршења утицале објективне околности. Задатак је сада практично обављен.
Могло би деловати парадоксално да се операција промене режима спроводи управо сада, када је режим испунио своју главну обавезу. Али из разлога који ће у продужетку бити наведени, није тако; операција је закономерна.
Бројни објективни знаци убедљиво указују на то да се обављају припреме за свргавање владајуће клике у Србији. Трагична масовна убиства почетком маја преузета су као повод за организовање, у размацима од недељу дана, масовних протеста са врло занимљивом агендом. Ти протести покрећу се „против насиља“, а не против система. Колективном Западу у овом тренутку таква уздржана агенда, која већ недељама остаје неупитна и непромењена, изванредно одговара док су логистичке припреме у току. Назнаке тематске ескалације, промене мантре протеста, тек сада се појављују, али не у смислу који би био логичан са становишта реалног стања у земљи и српских националних интереса.
На скупу у суботу 3. јуна примећена је значајна ескалација у природи и политичкој усмерености испостављених захтева. Манифестантима су се емотивно обратиле приватне личности које су на разне начине биле оштећене бахатим поступцима режима. Постепено напуштајући првобитну мобилизациону алатку, уопштену тему „против насиља,“ протести се сада у све већој мери персонализују. То је у складу са правилима прописаним у Шарповом приручнику за извођење „обојене револуције“.
Ма колико биле потресне приче паћеника који су били изведени на бину у суботу да се обрате манифестантима, организатори протеста су остали равнодушни на појачани притисак шиптарских насилника на припаднике српске заједнице на Косову за протеклих неколико недеља. Зато се на „протесту против насиља“ најупечатљивији пример наводне теме скупа уопште и не спомиње, нити су организатори одатле довели некога да окупљеној маси исприча своје јаде. Издаја Косова на овим протестима не појављује се уопште као спорно питање. Та чињеница јасно говори о томе ко у оперативном смислу иза тих манифестација стоји.
Изишло је на видело (а и сами организатори се претерано не труде да ту чињеницу сакрију) да иза протеста стоји неколико „НВО“ и других политичких организација који се финансирају са Запада. То објашњава програм по коме се протрести одвијају, у складу са тиме ко их усмерава и чијој политици служе. Док протести „против насиља“ (типична небулоза, из приручника за обојене револуције, за прву фазу масовне мобилизације) узимају маха, напетост се постепено подиже. Захтеви се испрва пажљиво формулишу тако да погађају ниже елементе режима, да би се затим заоштравали прелазећи на циљеве све вишег ранга. У међувремену, огорчење изазвано масовним убиствима који су послужили као окидач за масовно окупљање расте, продубљује се и распирује разноврсним опробаним средствима.
Коментаришући текуће догађаје са становишта своје струке, истакнути психолог др Мила Алечковић позитивно оцењује масовна окупљања „против насиља“ као благотворно терапеутско средство да се „одболују“ трауматична убиства. Нема сумње да је у томе делимично у праву и да је тежња за исцељењем код многих манифестаната присутна као мотив. Међутим, др Алечковић у својој анализи превиђа политичко коришћење психолошких механизама на које сама указује.
То су емоције које се увек могу ажурирати и изманипулисати да би се напетости подигле, исполитизовале и усмериле онако како налажу потребе тренутка. То се могло видети по увођењу нових мантри и видљивом реформатирању протеста на петом скупу, одржаном у суботу, 3. јуна. Узгред, упоредо са теренским операцијама у земљи, припрема се терен (за сада само медијски, али у сваком тренутку могло би се пребацити у надлежност других установа) и за кривично гоњење највиших слојева режима (Њујорк тајмс и лондонски Гардијан) док се у Конгресу САД чују неке до недавно неуобичајене оцене. Постепено али сигурно, монтира се препознатљива физичка, психолошка и политичка инфраструктура за извођење обојене револуције, конкретно за оно што Џин Шарп у својим приручницима назива Великим коначним ударцем.
- Зашто би Запад сада изводио обојену револуцију у Србији?
Сматрамо да је главни разлог то да би се сачувао неоколонијални систем преко којег, на своју геополитичку корист, Запад непрекидно влада Србијом од извођења пуча којим је у октобру 2000. године свргнут Слободан Милошевић. При том, систем се повремено мора освежавати реконструисањем домородачког режима преко којег се врши управљање. Као што тренутни режим правилно схвата, са решавањем питања Косова (не до краја, али се основано сматра да је процес неповратан) потреба за његовим услугама опада. Зато се у први план сада може поставити спасавање система, чију стабилност својим понашањем режим све више доводи у питање. Корупција, самовоља и лоповлук, карактеристике његовог начина владања за задњих десетак година, на шта су западни супервизори људских права и владавине закона доскора жмурили као награда за послушно спровођење косовске агенде, сада постају питања од капиталног значаја. Поступци режима на нивоу перцепције подривају стабилност системског амбијента у којем режим делује. За стране супервизоре то је кључна тачка.
Зато се артикулација дискурса који би могао довести у питање систем брижљиво регулише и цензурише на масовним „протестним“ манифестацијама. Битно је да се одржава равнотежа између смене режима и недодирљивости система. Ствари се муте, али то се чини на усмерен начин, избегавајући опасност да се неред отргне контроли. Зато је оперативно управљање „протестима,“ наравно ван очију јавности, поверено искључиво обученим кадровима на платном списку Запада, уз пропагандну подршку утицајног дела медија у Србији који су у власништву Западних корпорација и под контролом Западних служби.
Огорчење јавности против СНС режима достиже неслућене, плебисцитарне размере и страни спонзори режима то пажљиво анализирају и узимају у обзир. Тачно је да тренутно нема организоване политичке снаге нити личности иза којих би народ могао да се сврста и који би могли општи бес да усмере против система. Нема никога ко истиче једини разуман захтев, а то је потпуно уништење система и преуређење државе на новим основама, уместо предлагања јалових и безопасних козметичких измена. Међутим, увек постоји ризик да ствари неочекивано крену у том смеру. Иако врло теоретска, та могућност мора бити узета у обзир и мора се елиминисати одлучним превентивним мерама. Операцију обојене револуције у Србији треба посматрати и из тог угла.
Постоји, поред ове, још једна значајна околност. Западни спонзори су изгубили поверење у самоодрживост режима чији се редови састоје из најскандалознијег олоша, у потпуности лишеног сваког корисног талента осим за пљачку. Ово није морално него искључиво практично питање. Ампутација „оболелих“ елемената режима више не представља решење зато што у његовим редовима нема „здравих“ елемената који би се могли извадити из СНС септичкe јамe и користити за реконструкцију статуса кво. Тамо нема људског материјала који би могао да задовољи најминималније стандарде употребљивости. Смена управне номенклатуре остаје као једино целисходно решење. То је један од главних разлога зашто улично комешање које је у току није упозорење режиму, него фајронт. Жртвује се режим да би се спасао систем.
Враћајући се на тему недодирљивости система, на местима где се о томе одлучује извршена је правилна процена политичке поводљивости српског народа. Довођењем нове екипе колаборатера постижу се два важна циља. Прво, сменом садашњег презреног режима масовни бес ће знатно спласнути, услед претпостављеног нестанка мете тога беса. Настанком еуфоричне илузије да су наступиле жељене „промене“ питања везано за природу угњетачког колонијалног система биће потиснута и остаће непокренута. Мада се нова екипа састоји из рециклираних старих играча, правилно се процењује да су масе њихова ранија непочинства заборавиле, ношене узалудном надом да су се протестним шетњама напокон избориле за долазак „нове“ ере. Сама чињеница замене фигура, без обзира на то што не постоји ни најмања могућност нити капацитет за суштинску промену, дејствоваће довољно успављујуће и продужиће трајање система за још неко време.
- Шта колективни Запад добија сменом садашњег режима?
Поред наведених користи, међу којима је најважније уклањање опасности које би могле да угрозе систем колонијалне управе, Запад у догледном времену добија повећану стабилност и предвидљивост у понашању својих марионета. Када се темељно преуређују односи у свету, то је од непроцењиве важности. Нестабилност се не дозвољава, осим ако служи уско дефинисаном циљу и може бити чврсто контролисана. Поред осталог, узурпатор болује и од озбиљних менталних проблема. Он је неуравнотежен. Његово неурачунљиво понашање и готово свакодневно неповезано баљезгање изазивају сумњу не само у погледу његове дијагнозе већ, што је много важније у време дубоких светских превирања, политичке поузданости, без обзира на ранију корисност.
Два примера илуструју о чему је реч. Први се односи на неславно пропали митинг „народне подршке“ који је режим организовао 26. маја, са учесницима доведеним под принудом. Тај скуп на бруку организатора не само да је био поплављен обилним падавинама него је – а ово је стварно битно – пропао и поред тога што су сви државни ресурси били уложени у његов успех. Погрешним избором самога режима, Србија је претворена у поприште такмичења двеју инфраструктура за мобилизацију маса. На једној страни биле су стране „НВО,“ а на другој режим, који је требало да има предност на сопственој територији. Режим је ту утакмицу изгубио. Није успео да доведе ни приближно исти број поборника колико без принуде сваке седмице долазе на масовне скупове које странци приређују на истом терену. Уместо да ојача позиције режима, скуп је после фијаска ту позицију додатно ослабио.
Институт Арчибалд Рајс: Догађаји 26. маја – инсценирани дебакл за српски народ
Закључак је једноставан и поразан. Режим је направио колосалну грешку када је покушао да режира догађај за који се унапред могло знати да неће успети. Уместо да прикаже снагу, том аматерском режијом и становништву и странцима открио је своју рањивост. Са становишта странаца, који све будно прате, тај несувисли потез указује на расуло и одсуство хладног расуђивања у табору режима. То служи као јасан доказ неспособности да се формулише ефикасна стратегија за савлађивање изазова са којима се власт суочава. Неспретност у политичком послу никога не препоручује као поузданог вазала, а најмање ствара перцепцију да би могао бити озбиљна препрека.
Али најважније следи. То је опасност (посматрано са гледишта страних спонзора) да би у ћошак сатерани режим, притиснут са свих страна и без маневарског простора, могао да се определи за опцију „Ердоган 2016.“ То је нагли прелазак, док се текућа глобална криза заоштрава, из Атлантистичког у Евроазијски табор. Пре неколико дана, узурпатор је трапаво објавио назнаку да можда тако нешто разматра. Јавно је признао да је од „сестринске обавештајне службе“ добио упозорење да му се спрема „обојена револуција,“ са циљем да буде свргнут.
Обе алузије су биле аматерски провидне, појачавајући утисак панике на врху али и поткрепљујући процену да је режим склон неурачунљивом понашању. Ко би други могао бити иза очигледне припреме за обојену револуцију, осим све отуђенијих господара и спонзора са Запада? И шта би јавно обнародовање таквих очигледности требало да значи? Да узурпатор односе са њима више не сматра срдачним и да се наједанпут уплашио да намеравају да га збаце? Подједнако провидна алузија на „сестринску службу,“ која га упозорава на непосредну опасност, невешто је прерушена порука да се ради о Русији. Овакво блебетање ће неизбежно активирати аларме тамо где му се свргнуће заиста припрема и убрзаће предвиђени временски термин за завршавање тог процеса.
Престрашени политички аматер неспретно износи сценарио који репродукује догађаје у Турској 2016. године, када је благовремено упозорење руске обавештајне службе не само спасило Ердогана од Западног пуча већ је такође припремило терен за темељну реоријентацију Турске у глобалним политичким односима. И једно и друго било је крајње штетно по интересе колективног Запада и по цену жестоке реакције Запад ће се понављању тог модела у Србији одлучно супротставити.
Небитно је што су обе тврдње тачне, да у Србији јесте у току обојена револуција и да се може претпоставити да у вези са тиме руска обавештајна служба комуницира са српским колегама. Поента је у нечем другом. Одговорна и стабилна политичка фигура дискретно предузима заштитне противмере и, водећи рачуна о осетљивости предмета, о томе не блебеће пред телевизијским камерама. Овако, будала је открила једну од могућих варијаната игре коју (као све што ради) трапаво води, сигнализирајући Западним газдама, од којих још увек суштински зависи, да је ради спасавања сопствене коже спреман да поступи као Ердоган и да прелети у супротни табор.
Уколико постоји нешто што би могло да му коначно запечати судбину и да убрза комплот који је већ захуктан, то ће бити то.
Али све то није никаква утеха. Обезглављен и растројен применом рафинираних психотронских технологија (ту је др Алечковић безусловно у праву) српски народ не препознаје представу луткарског позоришта која се на његове очи одиграва.
Categories: Разномислије
“… сигнализирајући Западним газдама, од којих још увек суштински зависи, да је ради спасавања сопствене коже спреман да поступи као Ердоган и да прелети у супротни табор….”
-Pa, nacuo sam nesto da ce valjda veceras on i gosn. Brnabic da se obrate naciji sa nekakvim “sjajnim vestima”. Ako se u tom obracanju, izmedju redova, nasluti nesto od ovoga iznad, znacemo sta je po sredi…mada cisto sumnjam da ce biti ista kapitalno i sustinski drugacije od uobicajenih besmislica i gluposti.
U svakom slucaju, bice zanimljivo videti sta ce dalje da se desava…
Прецизно изведена и тачна аналитичка дијагноза, али лишена терапије. Руку на срце, овде устаничка терапија и није могућа, јер нема ни пастира добрих, ни заветног народа који би једнодушно устали против издаје Косова и Метохије и Православне вере. За само једно столеће англоамерички Запад је од крстоносног српског народа етапно произвео обезбожене грађане, материјалисте и кукавице. Зато данас нема духовне разлике између Београђана, Бечлија, Загрепчана, Сарајлија… И овдашњи београдски протести су радикално класни, грађански, обојено-револуционарни, организовани споља, у њима нема ни Косовског завета, ни Тројичног Бога, ни Јеванђеља Христовог. Против насиља, а за здраву просвету и породицу упорно се боре шетачи на паради содомита (Којо, Бјелогрлић, Срђан Миливојевић, Ђилас, Мариника Тепић, Радомир Лазовић…)! Вучићу је истекао уобичајени десетогодишњи мандат намењен свим издајницима: социјалиста Милошевић је под притиском политичког Запада издао српску Крајину, не предајући Косово, психолог Борис Тадић у чијем кабинету је форматирана тзв. СНС је преместио институционални аспект одбране Косова и Метохије из Уједињених нација у Еулекс и у Споразум о стабилизацији и придруживању, хипнотизер Вучић је уцењен од тајне западне политике издао распето Косово, не предајући Војводину и Рашку (треба рећи да су западни и Путинови односи према ђавовођеном Вучићу политички комплементарни). Сада долазе други чувари таме туђинске који ће издати и Војводину и Рашку, али ће им бити поверен и одговоран посао коначног обрачуна са „патриотизмом“ и „конзервативизмом“ београдске Патријаршије, пошто она десет година подржава Вучића, и пошто благосиља служење Свете Литургије. Долазе неприкривени сатанисти који ће владати посткосовском и постлитургијском Србијом свих њених грађана. Благо жеднима правде…
“Пре неколико дана, узурпатор је трапаво објавио назнаку да можда тако нешто разматра. Јавно је признао да је од „сестринске обавештајне службе“ добио упозорење да му се спрема „обојена револуција,“ са циљем да буде свргнут.”
…………
Узимајући у обзир да на политичкој позорници Србије у ствари имамо само једну опцију-НАТО атлантистичку лажно приказану кроз два табора-лажну патриотску власт и отворену прозападну “опозицију”, мени искрено делује да је овде по среди нови политички дискурс. Чини ми се да актуелна владајућа врхушка шаље сигнал својим западним послодавцима да у ствари жели повлачење и да није у стању да одговори на постављене задатке до краја. Стога, отима ми се утисак да ова “представа” добија нешто другачији, неуобичајен ток. Пошто су у игру поново укључени исти актери који су извели петооктобарску “револуцију” ово би могло да значи повлачење тренутне екипе уз изговор да није могла да се избори са нападима западних амбасада (о чему кмече и плачу већ месецима), те је извршена тиха “обојена револуција”, а они који су у последњих 11 година највећи градитељи, еконмски тигрови…одлазе “чистог образа”.
Потпис на дефинитивну предају Косова није мала ствар и питање је ко је спреман да га стави. Јер без потписа ни предаја Косова,
а ни оно много битније – потпуно понижење Србије није комплетно. Видећемоо како ће се ствари даље одвијати. Следе ускоро и председнички избори у Америци. Неке ствари Запад мора врло брзо да решава.
Прецизно описано. Такође су занимљива опажања неких коментатора – рецимо оно да режим можда жели сопствени пад да би избегли вечно проклетство Вука Бранковића.
Очекујемо наставак текста са препорукама како уклонити манијака са власти, а не довести новог слугу окупатора. По мени, то би био посао дубоке државе. У Срба је то првенствено СПЦ (што смо видели на литијама у ЦГ ономад), али бојим се да је садашњи врх цркве у истом оркестру којим диригује г. Хил.
Примећујем, онако успут, да су интернет хришћани одлучни у намери да обезбеде одговарајуће, чак врхунске услове, за посету сина Божијег Србији; али, нити ће Србија бити разлог евентуалне Христове посете овоме што се данас зове Земља, нити људски род има било каквог утицаја на Божији одабир и планове.
Међутим, кад је реч о земаљским делима, пословично флексибилни и раду несклони Срби, рећи ће да је све у Божијим рукама?
Брину се за обојене револуције и грађанске протесте, а једино нису способни да изведу контрареволуцију и врате краља, и једном за свагда заврше са Брозовом копилади.Погађам одмах и зашто! Престолонаследник је британски шпијун, масон, рода рептила…
Разноразни сајбер фарисеји навалили да оцрне Његово височанство, умотавајући истовремено сентименталне панегирике свом дедињском инквизитору, у некакве православне обланде.
Држите се ви кумровачких мантијаша, јер да није тако, та разорна бујица, та набујала река пробуђене Србије, давно би однела вечно коначиште свога укопника.
@Предраг Вулин
„…а једино нису способни да изведу контрареволуцију и врате краља, и једном за свагда заврше са Брозовом копилади.Погађам одмах и зашто! Престолонаследник је британски шпијун, масон, рода рептила…“
Прадеда (или деда) краља кога бисте желели да видите на престолу Србије је, услед своје мегаломаније оличене у стварању Југославије, један од најзаслужнијих што је Броз уопште могао да дође на власт. Без Југославије не би било ни Конкордата, ни NDH, ни геноцида над Србима западно од Дрине, ни Броза. А Ви сада хоћете да унука или праунука краља Александра, тог највећег гробара српских интереса у 20. веку, а при чему ни отац ни синови не знају српски, наградите српским престолом? И не видите апсурдност својих ставова?
Ако неко може да пронађе видео где се види и чује како принц Филип прича српски, молим да прикачи. У свим интервјуима које сам ја до сада видео он прича енглески. Вожд се преврће у гробу.
Анализа стања је реална, међутим, констатација да “нема никога ко истиче једини разуман захтев, а то је потпуно уништење система и преуређење државе на новим основама, уместо предлагања јалових и безопасних козметичких измена” није тачна нити у духу истине. Потпуно укидање постојећег система и стварање државе на здравим основама има у основној идеји и својим одлукама Привремена Скупштина народа достојног Србије (ПСНДС), основана по 2.чл. Устава, у периоду правног вакума, када је 3.јуна 2020. истекао мандат Народне скупштине, а тиме и влади. Са становишта уставно-правног поретка ПСНДС је једина легитимна власт у Србији. (У Уставу. чл.101, став 1 пише да “изборе за народне посланике расписује председник Републике, 90 дана пре истека мандата Народне скупштине, тако да се избори окончају у наредних 60 дана.”- и ово није испоштовано због прекида изборних радњи. У чл.200 став 3: “За време ванредног стања Народна скупштина се састаје без посебног позива и не може бити распуштена”. Народна скупштина НИЈЕ донела одлуку о ванредном стању, нити се састајала у том периоду. Народна скупштина може у ванредном стању, иако јој је истекао мандат, да доноси одлуке, али укидањем ванредног стања њен правни капацитет, након времена до којег су избори морали да буду одржани, постаје споран. Мандат Народне скупштине могао је да траје и након 3.јуна да је постојало ванредно стање.)
Оснивање ПСНДС почива на идеји враћања суверенитета народу које му је одузето копирањем тзв.демократског уређења којим управљају невидљиве силе преко страних служби, партија, НВО, лобија… а за који видимо да се распада широм света.
Народ треба да је јединствен у захтеву за радикалну промену постојећег система, да не тражи вођу или се приклања некој странци. Човек је по својој природи суверено биће и не треба му било каква наметнута структура која ће управљати његовим животом. Неопходне структуре за одвијање нормалног живота за сваког појединца унутар државе, треба да креирају људи које ће народ изабрати, људи од знања, моралног интегритета и осећаја за правду.
Постојање ПСНДС први пут је “процурило” у јавност путем медија у власништву америчких сподоба, на скупу посланика ПСНДС и окупљеног народа, у исто време док је трајала диригована шетња, и којом приликом су, по ко зна који пут, јавно изнесени захтеви за промену система. Извештачи овог медија никако нису смели да спомену захтев за промену система.
И “Арчибалд Рајс” је мало обојен ?!
Ја верујем да су западне службе понудиле нашим властима да организују један скандал у школи, са таоцима и надмудривањем, како би се подстакла кампања разоружања; те да су имале отворена врата и подршку наших служби у томе.
Само су мало преиначили план – у масовни покољ, а у сврху збацивања Вучића, у згодном тренутку упада КФОР-а на Север Косова. Тако му то дође кад са ђаволом тикве садиш.
Koalicija ŠOAMO i SSP (SEEMO SAMO PETKOM) najavila radikalizaciju protesta.
Izvešće performans, učestvuju najpopularniji glumci iz regiona.