Др Ахмед Бенсада, аутор књиге „Арабеске – истрага о улози САД у арапским побунама“, у интервјуу за Геополитику. Разговор водила Драгана Трифковић, на маргинама конференције „Нови хоризонти“ у Техерану
Др Ахмед Бенсада и Драгана Трифковић
Доктор физике Ахмед Бенсада био је предавач на Универзитету у Орану у Алжиру, истраживач у Политехничком институту Монтреала у Канади, предаје у Школској комисији Монтреала у Канади, научни је консултант за издавачке куће и још много тога. Редовно пише у новинама и електронским медијима, укључујући алжирски Le Quotidien d’Oran, један од највећих алжирских дневника, као и у чувеном египатском листу Ал-Ахрам. Његову каријеру обележиле су бројне награде, укључујући награду премијера Канаде за изврсност у настави из 2006. године, као и прво место на државном такмичењу „Приче и легенде“ Алжира 2010. године.
Ви сте проучавали методологију такозваних ненасилних револуција, које су изазвале бројне конфликте широм света. О томе сте написали књигу „Арабе$ке“. Како сте се заинтересовали за ту тему и како сте дошли до првих закључака о њој?
– Прво сам се заинтересовао за ову тему 2009. године, током огромних демонстрација које су потресле Иран. Али тек када сам видео египатске демонстранте 2011. који су држали транспаренте са затвореном шаком у песницу, био сам уверен у то да постоји веза између обојених револуција и побуна на Блиском истоку. И заиста, то је била песница „Отпора“, покрета који је успео да обори српског председника Слободана Милошевића 2000. године. И то није била пука случајност: моје касније истраживање је то и доказало.
Ко је по вашем мишљењу пројектовао методологију обојених револуција и с којим циљем?
– Ову методологију је створио амерички филозоф Џин Шарп, стручњак за оно што је назвао „методама ненасилног отпора у сукобима“. Циљ је, теоретски, био да трансформише диктаторске режиме у демократске земље помоћу метода које нису биле војне и које су биле засноване на ненасиљу. У стварности, ове методе је искључиво користила америчка администрација за дестабилизују влада које су биле у супротности са америчким интересима. Роберт Хелви, бивши пуковник америчке армије, специјални агент ЦИА и стручњак за тајне операције је био тај који је у почетку био одговоран за примену „шарповских“ теорија на терену.
У Србији је 5. октобра 2000. године организована једна од првих савремених обојених револуција која је довела до промене режима. Због чега се то десило баш у Србији и да ли је Србија касније постала основни образац за обојене револуције?
– Заправо, метод ненасилног отпора је први пут био практично примењен у Мјанмару (Бурми). Између 1992. и 1998. године, Хелви је петнаест пута путовао у Мјанмар како би предавао о теорији Џина Шарпа. Шарп је, лично, илегално боравио у Мјанмару како би се срео са бурманским револуционарима. Међутим, сви ти напори су завршени потпуним неуспехом.
Хелви се тада сусрео са активистима Отпора 2000. године и понудио им обуку и финансирање. По сопственом признању, он је признао да су Сједињене Америчке Државе обезбедиле 25 милиона долара активистима Отпора.
Истина је да је „булдожер“ револуција, коју је водио Отпор, први успех за Шарпа и Хелвија. То је био први пут да су успели да пређу са теорије у праксу.
Младост активиста, ентузијазам демонстраната, на изглед спонтаност догађаја, интелигентан избор парола, оштроумно коришћење медија, укратко – буквална примена принципа теорије Џина Шарпа, били су разлог овог бриљантног успеха.
Ова метода је затим извезена у друге источне земље, на Блиски исток, у Азију, у Африку и Јужну Америку.
Приликом нашег сусрета, разговарали смо о Отпору. Упознати сте са деловањем Срђе Поповића, који је како изгледа, на овај или онај начин, постао врло добро познат и друштвеним активистима широм Блиског Истока. Шта можете да нам кажете о вашим сазнањима у вези са деловањем КАНВАС-а?
– Срђа Поповић је јавно лице КАНВАС-а, центра за обуку „будућих револуционара“ са седиштем у Београду, којег су основали бивши активисти Отпора. Познаје Хелвија и Шарпа лично. Хелви је о њему рекао: „Чим сам га видео, знао сам да је тај тип један од лидера.“ Инспирисао се Шарповим делом како би са својим друговима из Отпора написао уџбеник „Ненасилна борба у 50 тачака“ који спомиње 199 ненасилних начина деловања. Ова књига је преведена на више језика. Сваки језик даје представу о томе у којим земљама је овај уџбеник коришћен.
Поповић је учествовао на бројним предавањима широм света, заговарајући ненасилну револуцију и демократију „Made in USA“. Треба нагласити да КАНВАС финансирају америчке агенције специјализоване за „извоз“ демократије: Freedom House, Институт за отворено друштво (Open Society Institute – OSI) америчког милијардера Џорџа Сороса, Национални фонд за демократију (National Endowment for Democracy – NED) и Међународни републикански институт (International Republican Institute – IRI) сенатора Џона Мекејна.
Захваљујући КАНВАС-у, обојене револуције су доспеле у бивше совјетске републике: у Грузију (2003), у Украјину (2004) и у Киргистан (2005). Са својим искуством у дестабилизацији ауторитарних режима, њихова експертиза се користи на Блиском Истоку (Либан 2005, Иран 2009) и у ономе што је познато као „Арапско пролеће“ (2011). Наравно, „талас“ КАНВАС се користи у другим земљама, посебно у онима које нису по укусу Сједињених Америчких Држава као што је Венецуела.
КАНВАС је пре две године именован као терористичка организација у УАЕ. Иако Срђа Поповић сматра да се бави нормалним активизмом, очигледно је да не деле сви такво мишљење. Како једна држава може да се супротстави деловању организација и појединаца који се директно мешају у унутрашња питања суверених држава?
– Срђа Поповић се 2011. године јавно похвалио да је КАНВАС „активан“ у 37 земаља широм света. Списак тих земаља је данас вероватно нешто дужи.
Сигурно је да многим земљама управљају аутократски режими, и да је њиховим грађанима потребно више индивидуалних слобода, демократије и бољих друштвено-економских услова. Међутим, КАНВАС и Поповић не схватају да њихова организација служи само интересима организација које их финансирају и држави која их подржава. Односе између земаља не диктира филантропија, већ економски или политички интереси. Милиони долара који су потрошени на промовисање демократије, морају бити од користи сигурности и општем благостању Сједињених Америчких Држава. Ален Вајнстајн, један од оснивача НЕД-а, рекао је да много тога што данас ради НЕД, раније је тајно радила ЦИА.
Др Ахмед Бенсада
Са друге стране, ако погледамо резултат обојених револуција у бившим источним земљама или оно што се догодило у арапским земљама током овог зла званог арапско „пролеће“, јасно је да се ради о фијаску на свим нивоима. Активисти и сајбер активисти који су водили демонстрације против влада, уклоњени су са политичке сцене како би оставили место политичким снагама које су тада већ постојале. Те побуне нису ништа друго до државни удари који стварају хаос у земљи. Либија, Сирија и Јемен су школски примери. Ове побуне нису „револуције“, јер иза њих нема идеолошких промена. Стране организације су искористиле ентузијазам и одлучност омладине у циљаним земљама уливајући им у главу мантре које су опште прихваћене. Све остало је учинио револуционарни романтизам омладине.
Арапско пролеће је термин који означава серију револуција на Блиском Истоку које су довеле до промене режима, али и до крвавог рата у Сирији. Шта је по вашем мишљењу узрок ових револуција? Да ли су оне спонтано или плански настале и коме је било у интересу да дође до дестабилизације на Блиском Истоку?
-Арапско „пролеће“ је погрешан термин који су западњаци користили за низ народних побуна које су потресле арапске улице крајем 2010. године, почетком 2011. и које и даље трају, са свим несрећама које су их пратиле.
Тачан израз би требало да буде арапска „зима“ или арапски „хаос“. Никада ситуација у арапским земљама није била тако катастрофална. Уништене државе, на стотине хиљада мртвих, милиони избеглица и економски губици који достижу милијарде долара. Да не помињем психолошку штету, анимозитет који влада међу заједницама и одлив мозгова.
Истина је да су арапске земље плодно тло за побуну. Слабо дистрибуирано богатство, недостатак слобода, аутократски режими, економски проблеми итд.
Али како сам мало пре објаснио, то „пролеће“ није уопште спонтано. Сиријски активисти попут Осаме Монаједа, били су у контакту са Џином Шарпом и финансирали су их исте организације које су подржале Отпор. Сиријца Радвана Зиадеха (члана Сиријског националног већа – ЦНС – баш као Монајед) финансирао је НЕД; Египћанина Мохамеда Адела је обучавао КАНВАС у Београду 2009. године. Његову обуку и остале египатске сајбер активисте плаћао је Freedom House. То су само неки примери: у мојој књизи „Арабе$ке“ наћи ћете више детаља о многим другим арапским сајбер активистима и о њиховим везама са КАНВАС-ом.
Арапско „пролеће“ је такође показало да када „ненасилне“ методе брзо не достигну свој циљ, западне силе (а нарочито Сједињене Америчке Државе) прелазе на класичне методе подстичући грађанске ратове са драматичним последицама. То се догодило у Либији, Јемену и сада у Сирији.
Што се тиче дестабилизације Блиског истока, она је део америчког пројекта „Велики Блиски Исток“. Првобитно га је замислио Одед Инон (1982. године), израелски званичник, а преузели су га амерички неоконзервативни јастребови. Прво администрација Буша старијег, а онда и његов син. Од тада су амерички званичници предлагали неколико планова поделе арапског света. По мишљењу Одеда Инона, његов план има за циљ да „укине све постојеће арапске државе и реорганизује цео регион у мале, крхке, подложније ентитете који нису у могућности да се суоче са Израелцима“. Ми тренутно видимо овај план на делу у Ираку, Либији, Јемену, Сирији, а за Судан је већ превише касно.
Да се дотакнемо и Украјине с обзиром на то да је тамо такође организован државни удар након чега је започет оружани сукоб. Ко је одговоран за Мајдан и коме је био потребан сукоб у Украјини?
– Ја сам посветио неколико чланака Евромајдану, у којима сам показао да оно што се догодило у Украјини у периоду између 2013. и 2014. године, само је продужетак „наранџасте“ револуције. Као што сам већ објаснио, Срби из Отпора и масовна подршка америчких агенција за извоз демократије су ти који су помогли украјинским дисидентима да покрену своју „револуцију“. Заиста, 2004. године побуна је успела да постави проамеричке лидере на чело украјинске државе: Виктора Јушченка и Јулију Тимошенко. Али када је проруски кандидат, Виктор Јанукович, победио на изборима 2010. године, то је пробудило бес западних земаља, које толико воле изборну демократију. С обзиром да ненасилне методе нису дале очекивани резултат на исти начин као и 2004. године, брзо су усвојене насилне методе попут оних у Либији, Сирији и Јемену. Током Евромајдана, користили су украјинске неонацистичке групе, које су наоружали, финансирали и које су „штитили“ званични медији. Мешање Запада током ових догађаја било је срамно и недолично свим врлинама којима се Запад хвали и које велича. Све је учињено како би државни удар против Јануковича био успешан и како би се Украјина политички окренула ка Западу, а војне базе НАТО-а успостављене на украјинско-руској граници. То је ситуација коју ниједна западна земља не би прихватила, посебно САД. Ко се не сећа кубанске ракетне кризе?
САД оптужују Русију за агресивно понашање, и сматрају да Русија представља опасност за Европу. Када погледамо карту света, можемо да видимо да је Русија опкољена америчким и НАТО базама, што не иде у прилог тим тврдњама. Како ви оцењујете руску спољну политику?
– Супротно ономе што говоре западни медији, у случајевима Украјине и Сирије, за агресивно понашање су одговорне Сједињене Америчке Државе и европске земље.
Док је Русија пружала знатну помоћ Украјини пре Евромајдана, западне силе су тој земљи нудиле само ситнице.
Док је Украјина далеко од приступања Европској унији, а западни бранитељи њене „револуције“ не дају новац, чини се да све указује на то да је ова земља само „Тројански коњ“ који треба да смета Русији, која заузима превише простора и постаје све важнија у међународним питањима, баш као у сиријском сукобу. То је само један од начина за отварање нове ере хладног рата.
У сиријском случају, Русија је на страни међународног права и ефикасно се бори против џихадистичког тероризма. А ко је финансирао и наоружавао (директно или индиректно) сиријске дисиденте и џихадисте? Западњаци и њихови вазали, тј. земље Залива, наравно. Без интервенције Русије, Сирија би сада била раскомадана земља, којом би владале крваве хорде из неког другог времена.
Доналд Трамп је у предизборној кампањи говорио о томе да Америка треба да се окрене себи и да не треба да се меша у унутрашњу политику других земаља. Међутим, након одређеног времена, могуће је оценити да Америка ипак наставља да се меша и у унутрашњу политику других земаља као и у међусобне односе других земаља. Како ви оцењујете америчку политику од доласка Трампа не место председника САД и да ли видите промене у америчкој спољној политици или континуитет са претходном администрацијом Барака Обаме?
– Погрешно је веровати да се спољна политика САД драстично мења са променом председника. То смо схватили са доласком председника Обаме после драматичног двоструког мандата председника Буша млађег. Обамина политика је била крвава као и политика његовог претходника, ако не и гора. Пар Обама-Клинтон стајао је иза катастрофе тзв. арапског „пролећа“, а пар Обама-Кери подржао је државни удар Евромајдана. Шта очекивати од председника Трампа? Једну ратнохушкачку политику – а можда и више од тога – према земљама које не сарађују са Ујка Семом, која је у континуитету политике оних који деценијама бораве у Белој кући. Иначе, зар Трампов мото није управо „Поново створити велику Америку“?
Превод са француског: Светлана Максовић
(Геополитика бр. 106)
Categories: Преносимо
Оставите коментар