Ако се сложимо да је народ по свом лику и нарави исто што и вода, онда ћемо морати да се сложимо да је народ сасвим неподложан ујармљивању, зауздавању и уобручавању

Срђан Воларевић (Фото: Печат)

Народ, као сушта Божија творевина, не подлеже лако ма каквој прецизној дефиницији, па га је по тој неухватљивости веома тешко узглобити и привести уравнотеженом трајању и току, осим ако у тим настојањима не рачуна се увек и безусловно на присуство Бога. Без Бога, дакле, мора се прибећи другим видовима овладавања народом, зарад „мира и стабилности“.

За вечни наук нам следе све муке и главобоље које су Јевреји приређивали Мојсију пошто их је по Божијем налогу, и уз Његову издашну помоћ, извео из ропства у Мисиру. У том натезању са народом чак се једном био и Богу пожалио како би га ови очас посла могли каменовати у својој суновратној хировитости.

Нећемо много одступити од истине, ако народ схватимо, по природи његовој, да је исто што и вода. Сетимо се: на самом почетку Постања, Створитељ, уз небо, издваја земљу и воду.

И ако се сложимо да је народ по свом лику и нарави исто што и вода, онда ћемо морати да се сложимо да је народ сасвим неподложан ујармљивању, зауздавању и уобручавању. Дакле, сасвим неухватљив. Рукама вода не може да се држи, непосредно.

Веома вешти у спекулативним делатностима, Енглези, могли су да досегну размере свог царства у коме сунце не залази, јер су веома умешно владали народима. Кинезе су потчинили опијумом, приличан број година, да је цела Кина личила на велику пушионицу сировог опијума, северноамеричке Индијанце су сместили под земљу, као и аустралијске Аборџине, али и новозеландске домороце, њихови су пипци вазда бивали уз врх царске Русије и сасвим неометано муљали догађаје… Од Ђинђића на овамо, међу нама Србима из саме полиције спроводе систем „шишања траве“, кад се ко издвоји и истакне као могућ народни вођ, бива уклоњен из јавности, уобичајено гурнут на маргине друштва…

Срђан Воларевић: Ђакон и Тесла

А вода као вода, у рекама, потоцима, речицама, има своје обале, исконске токове и тече ли тече, као и сам народ. Међутим, ако се каквим насилним захватом те обале наруше, вода се излива и изазива велике, немерљиве и сасвим непредвидиве штете, као и страдања. Али власт жели да контролише народ, да га усмерава искључиво по својим замислима трајања народа – као што у земљи Србији сада имамо онај покрет, влашћу усмерен, одобрен па и брањен, где се мање реке стављају у металне цеви. У том случају нема изливања воде, али нема не речица и река. То је као оно са Индијанцима и Аборџинима.

Али ако народ, односно воду, заледимо, народ доведемо у стање малодушности, безвољности и мртвила, што нико као власт то може врло делотворно да спроведе, онда воду, тако залеђену, можемо рукама шчепати, сасвим лако и једноставно. Јер вода у том стању не може да избегне силу руку.

У том случају, располагања залеђеним, умртвљеним народом, на ма какав начин, са тежњом да га преобликујемо, што се међу Србима у Србији често напомињаше (у смислу мењања свести), суочићемо се са најгрубљим уситњавањем народа, до потпуног атомизирања. У том наведеном захвату од леда можемо добити само удробљен лед који се врло брзо растапа у капи, које са привидом слободе стекнуте подигнутом температуром, очас посла мењају своју природу и облик и преображавају се у пару.

Тада сваки смисао губе и власт и народ, прометнути у пару, дим, ништавило.

Срђан Воларевић: Алегорија о џелату и човеку који се примиче смрти

Власт зато што нема над чиме да се оправда, а народ преко свог атомизирања у капи, губи свој услов постојања и сврхе, што се садржи само и само у току свеукупне воде.

Међутим, ако капи, у пари отишавши на небо, у облаке, поврате се из непостојања у свест о себи, крену да се враћају, у силовитом мноштву, за власт ће бити најбоље да потражи најближе мишије рупе које ће се ценити више од дуката. Јер ће тада све и једном челнику власти кожа бити стављена на шиљак.

Categories: Да се ја питам

Tags: Србија, Срђан Воларевић, власт, карусел, народ