Наслов мог текста из Печата гласи „Преумљења и кампање”. А „Стање ствари” га је преименовало у „Милан Ружић: Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене”
Милан Ружић (Извор: Печат)
Текст који треба да представља одговор Зорану Ћирјаковићу Ћири – а како одговорити човеку који ни себе ни мене није ништа питао, већ је прибегао увредама (успут не одговоривши ни на шта из мог претходног текста) – хтео сам да почнем паралелом са оним малим слончетом Ћиром које се губи, јер се увек заигра са неким бесмисленим стварима, па га мајка дозива кроз шуму: „Ћирооо! Ћирооо!”
Међутим, то не би била права паралела, јер слонови, за разлику од Ћирјаковића, памте, а изгубљени Ћира је доказао да не памти, нити се сетио да каже хвала, онима који су га бранили у време док су га „отказивали”. Као један од уредника портала „Искра”, увек сам преносио све текстове који су били у одбрану залуталог Ћире, али добро, сви греше, па и ја. Не можете очекивати да се један такав ичега сети кад је већ написао оно што је написао.
Заиграјмо игру „Подсетимо Зокија”…
Зоки, не сећам се да си у свом избљувку од текста оповргао ишта што сам рекао, и то је лепо знати, јер то онда значи да ништа и не можеш да оповргнеш.
Назвао си ме „Ломпаровим ботом”, „драгачевским елитистом” и рекао да сам „посао и све чиме се бавим добио преко везе”. Како је диван тај звук који производи ветар када дува кроз празну главу…
Мило Ломпар, сећаш се – онај о чијем делу сањаш, мој је дугогодишњи пријатељ, а ја, за разлику од тебе, својим пријатељима никада ништа нисам тражио нити имам потребу да им се улагујем, као ти ономад кад си тражио ко ће да те брани. Тим што си мене, Зоки, назвао Ломпаровим ботом, а Ломпара опет некаквим ботом, па и још неке људе, говори само о томе да ти једино то разумеш и за то не могу да те кривим, јер човек свет види онаквим какав је он сам. У недостатку аргумената, најлакше је некога вређати. Идемо даље, Зоки…
Посао којим се бавим, а ти ни не знаш који је то посао, нисам добио преко везе. Ниси, Зоки, ни претпоставио да си тако сам себи скочио у уста, јер ако си већ рекао да си дипломирао на електротехници (и да знаш математику – што је био неочекивано непромишљен, умало не написах глуп, одговор на моју фигуративну опаску о једначини са свим непознатима), а исто тако си рекао да си радио као туристички водич (опет симболика коју ниси схватио), како је могуће да ти (са својом дипломом) ниси добио посао водича и новинара преко везе, а ја са дипломом лингвисте сам добио посао на Одељењу за српски језик преко везе? Све оно што сам писао, а то је бар лако проверљиво, не могу да пишем преко везе, тако да веза у мом случају није играла улогу нигде, као што је нема ни у твом одговору.
Говорити о елитизму круга двојке, а некога дисквалификовати на основу тога да ли је икада био у Београду, не може бити ништа мање од будалаштине, па се нећу на то превише обазирати, али у свако доба можемо прошетати Београдом, отићи у било коју установу културе, редакцију, научну установу и побројати људе којима сам ја помогао, са којима сам радио и који ме поштују, па и да проверимо да ли сам икада икога, са ким сам се бар на тренутак дружио или радио, након тога заборављао и нападао. Ово са Београдом и „селом покрај Лучана” је бескрајно безобразна, а првенствено злонамерна изјава, јер тиме не показујеш само свој елитизам (који си успут приписао мени), већ показујеш да си класни идиот који не види даље од Београда који су, успут, одбранили људи из средина попут моје, али то је нека друга тема. Не видим ништа лоше у томе што сам рођен у Чачку, живим у Лучанима, син сам поштених, добрих и радних људи и унук истих таквих сељака из околине Ариља и Пријепоља. И нимало ме не чуди да ти, Зоки, као сељачина не можеш да разумеш потомка сељака. То су једноставно две различите ствари.
Милан Ружић: Нападом на Ломпара Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене
„Драгачевски елитиста“… Ево, тапшем и дивим ти се, Зоки. Ко год ти је пренео ове будалаштине, поздрави га. Рекао си ми да сам елитиста, а мене у Драгачеву једино понекад види неко ко планинари, јер сам ја заслепљен природом, док си ти заслепљен првенствено собом, а сада, по налогу, и Ломпаром. Зато ти то не можеш уопште да схватиш, што је и добро. Не треба да напрежеш своју главицу пуну електротехнике.
Што се тиче текста у Њузвику у ком си, добри мој Зоки, написао да те је срамота што си Србин, опет си слагао. Рекао си: „Господин Ломпаров бот износи и једну ружну неистину – не само да нисам крио свој најсрамнији текст из 1998. већ је само захваљујући мени лако доступан. Окачио сам га на чак два места – постављао сам линк и на претходни твитер профил, неколико пута – и, наравно, на оба моја профила је и даље доступан.” Али, лепи Зоки, није то баш тако… Елем, ти свој текст из Њузвика ниси могао да сакријеш, јер су га, колико се сећам, у изводима штампали „Погледи” (чини ми се 1999. године – онда кад је народ ког се стидиш био бомбардован), а цитирао Никола Живковић у књизи „Српско питање”. Ццц… Зоки, мали враже.
А то што говориш како си у Википедију сам унео неку реченицу о себи, тачније о својој биографији – не могу да кажем да сам чуо јаднији потез. Дакле, ишао си линијом стида од своје биографије, па прљања, а онда прања и сад ревизије, мој Зоки…
Ти не схваташ, Зозо, најважнију ствар. Нисам ја бранио Ломпара од тебе, нити Ломпару треба одбрана. Браним неукаљану биографију од човека који је своју опрао, што бабе кажу кад треба да ставе маст на груди (а ја то знам, јер сам унук сељака – знаш те људе, они које мрзиш), „у девет вода”. И тебе не тишти то што је Ломпар ишао на Нову, него те тишти што ти као обична другосрбијанска пријатељица ноћи ниси гостовао на Новој која је природно станиште за људе који имају уверења која ти гајиш, Зоруле… Теби је у ствари жао што Ломпар може тамо некога и да натера да преуми, да пређе на патриотску страну. Али да не објашњавам ја теби оно што ти већ знаш. Исто тако си написао, подсећам те, Зозили: „Срамно је да је текст објављен у ’Печату’ – у коме ми није било дозвољено да на било који начин и у било којој мери критикујем Мила Ломпара.” Дакле, самим тим признајеш да није проблем ни мој текст, ни Ломпар, већ то што ТИ, Зози, ниси могао да објавиш текст у Печату. До малопре сам био забављен твојим одговором, а сад ми те је већ помало жао.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
Онда иду три пасуса против Мила, јер то ти је задатак, али опет си га лоше урадио и наставник ће бити веома љут због тога, Зоћо. Е, тад си написао: „Господин Ломпаров бот пише да сам ’наводни творац кованице аутошовинизам’. Можда га је срамота што је његов идол инспирацију за критику аутошовинистичког самопорицања вероватно делом украо из моје идеје и објавио је шест година касније?” Опет, ја па ја. Зоки, уопште ниси тимски играч. Разочарао си своје одељење.
За сам крај, а крај је потпуно неочекиван, тачно колико и твоја појава под новом управом твог живота, Зокице… Е тамо убацујеш и Јеремића. Браво (устао сам и аплаудирам)! Ово говори три ствари… Прво, пакујеш ме у кош са Јеремићем, али си промашио, лопта маши целу таблу. Друго, тако оправдаваш суштину свог ботовања, али овога пута погађаш доњи део мрежице. Треће, лопту ти уз чвргу узима јачи од тебе, глупо је што у твојој свесци видимо задатак и сви знамо да га решимо, а такав математичар не уме.
И, мој добри Зоки, то што себе на Твитеру представљаш као „првокенселованог ” је велика срамота, јер ниси први. Колико је интелектуалаца „отказано” (ово је српскија реч, па да нешто и научиш) слањем у логоре, колико их је стрељано, а онда и коликима је забрањен било какав рад у времену комунизма, то би, Зозице, морао да знаш.
Милан Ружић: Пораз родољубља пред мало већом платом и много већим егом
Ниси заборавио ни да најавиш свој нови текст о Ломпару (докле више, Зоки?!), а то, као и писање о мени на Твитеру, твом блогу, коментарима по порталима који су пренели мој текст, само показује да сам ја направио велику грешку што сам ти пружио задовољство да се игде огласиш. Људи ми шаљу оно што си писао и смеју се. Пружио сам ти оловку да те извучем из септичке јаме, а није требало то радити. Међутим, како сам те, додуше индиректно, извлачио онда објављујући све текстове о твојој невољи, тако сам те извукао и сад, јер ти у ствари само то и хоћеш – да се неко бави тобом, Зокили. Ухватио си се баш за моју оловку да те извуче из септичке јаме. У реду, ја волим да помогнем.
Пошто смо подсетили Зокија, морам написати још нешто. Наслов мог текста из Печата гласи „Преумљења и кампање” и у њему, као што видите, нема ничега сензационалистичког нити увредљивог. А „Стање ствари” га је преименовало у „Милан Ружић: Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене”. Овај наслов, поред тога што провоцира, а као лингвиста савршено добро знам зашто оригинални наслов није био провокативан, као што знам и да се при оваквом преименовању увек умеша зла намера и нешто што треба да привуче читаоце, „Стање ствари” би могло мало да обрати пажњу на нешто што се зове морал или барем етика. Наравно, сваки портал има право да преименује текст, па преко тога могу и да пређем ако као параметар искључим добру намеру.
Међутим, то да Зоки објави текст крајње увредљиве и неко-ми-је-рекао садржине мењајући тако моју биографију, а не своју као ономад на Википедији, и да онда „Стање ствари” извуче у наслов увреду (по други пут у овоме што се нажалост не може назвати полемиком) „Зоран Ћирјаковић: Одговор господину Ломпаровом боту”, то је већ једноставно безобразно и злонамерно. Да не кажем да је тај текст преузет из коментара, па објављен. Тиме се један човек за кога сам мислио да је господин и коме сам такође учинио неколико услуга никада не тражећи повратну услугу јасно ставио на страну спектакла, а помало и Зокија. Стога, овај текст, ако у редакцији имају имало части, „Стање ствари” наравно може пренети јер је одговор на текст објављен на њиховом порталу, али ће убудуће, наравно, морати да траже дозволу за сваки мој текст, посебно онај који желе да пренесу, а пренели сте их скоро све на чему јесам захвалан, али што онда и не чини овај данашњи поступак баш људским.
Милан Ружић: Група „српских интелектуалаца“ потписала…или Бескрајни апели и петиције
Све правописне грешке у Зокијевим реченицама које сам цитирао, исправљене су, баш као и оне правописне грешке редакције која је Зокијев текст објавила.
А Зоки, илити Ћира, у ствари је из медија склоњен не зато што је неко други крив, већ због тога што је Ћира, као и истоимени возић, једноставно замењен бољим, бржим и функционалнијим возовима – бољима од себе (овде не мислим на аутора ових редова). Замењен је возовима на струју, а он је и даље остао да се ложи. Угаљ полако нестаје и Ћира успорава. Онај ко га је упутио на тако далек пут, треба да зна да Ћира не може носити толики терет. А можда баш то и знају, па су га зато с тим теретом и послали на тај пут.
Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу писано Миланом Ружићем
Зоки, мали весељаче… Драго ми је што се нисмо упознали. Одох да читам, а ти иди да пишеш на својим страницама и профилима, правим и лажним, попут своје биографије, и да лепо проведеш ноћ обасјан светлом телефона или рачунара пишући коментаре. Мене зову добре књиге. Доста сам њиховог времена потрошио на тебе, Зоћо мој добри, и ретко када паметни…
(Овај текст се сме пренети искључиво у целости без изостављања иједне написане речи)
Напомена Стања ствари: Текст Милана Ружића пренет је без икаквих исправки. Ако надаље жели да забрани да преносимо његове текстове, упркос ранијој бланко дозволи, молимо га да се јавно изјасни!
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Милане, ви пишете:
Стога, овај текст, ако у редакцији имају имало части, „Стање ствари” наравно може пренети јер је одговор на текст објављен на њиховом порталу, али ће убудуће, наравно, морати да траже дозволу за сваки мој текст, посебно онај који желе да пренесу, а пренели сте их скоро све на чему јесам захвалан, али што онда и не чини овај данашњи поступак баш људским.
Ставите по неку запету, не би било лоше, посебно кад делите лекције! Мало нам је пун куфер неписмених писаца, макар били запослени и у Андрићграду.
ПОКАЗНА ВЕЖБА, МАДА ЈЕ РЕЧЕНИЦА НЕДОСТОЈНА И ЂАКА ПРВАКА: … а пренели сте их скоро све (ЗАПЕТА) на чему јесам захвалан, али што онда и не чини овај данашњи поступак баш људским.
ПАРДОН: Запете не решавају проблем, ово је нека тежа болештина, интерпункција не помаже! Зовите др Кустурицу!!!!!
@Милан Ружић
Милане, морам да Вам признам на почетку да су ме Ваши одговори Ћири разочарали. Не што сте обојица решили да се гађате блатом — од воље Вам, а Ћира ионако сматра да без блата у земљи Србији не бива, него зато што сте у оба одговора потпуно промашили суштину Ћирине критике Ломпара. Да ли сте промашили што је нисте схватили, или сте схватили али сте сматрали да није битна, или сте схватили да је битна али нисте хтели да се дотичете те суштине, мислећи можда да ни ми кибицери нећемо приметити, а јесмо, до Вас је.
Елем, кључни цитат изЋириног текста је следеће:
„Ценећи серију националних лидера, идеолога, вођа – да се задржимо од Петог октобра – од Коштунице до Мила Ломпара, начин на који су они одвојени од кључних аспеката српске реалности, од српског културног обрасца, како Срби разумеју себе, свет и могућност деловања – они су се заљубили у Запад, интелектуално. Могу да се крсте двадесет четири сата дневно – не вреди. У мозгу им је Запад, као универзалан, а он није универзалан. Зато је то залуђивање људи који имају неку озбиљну енергију.“
Суштина је да је српска елита по-за-пад-ња-че-на, и док се тога не ослободи, не мрдамо нигде. Два примера.
а) У Духу самопорицања Ломпар на више места говори о западним вредностима и западним интересима, не схватајући, или не желећи да схвати, да су западне вредности идентичне западним интересима, и да запад нема друге вредности до интересе. Ово је преовлађујући дух запада од француске револуције. Наравно ово не значи да на западу нема чак и бројних индивидуалних примера када су вредности претпостављене интересима, међутим то се испољава на индивидуалном нивоу, не на доминантном политичком или економском. Својим становиштем Ломпар покушава да у Србији 21. века оствари неки идеализовани запад који ни на западу више не постоји већ скоро четврт миленијума, Србе који мисле као Немци.
б) Ломпар своју дефиницију српског становишта заснива, између осталог, и на Јасперсовом схватању кривице, а Јасперса помиње више од 60 пута у књизи. Да ли Вам треба бољи показатељ позападњаченог ума? Да ли можете да замислите Карађорђа који позива на устанак цитирањем Јасперса? (Наравно занемарујемо то што је Јасперс рођен 1883.) Да ли можете да замислите мајора Гавриловића који цитира Јасперса браниоцима Београда? Поента је да аутентично и одрживо српско становиште мора да буде и аутохтоно, или другим речима само-референтно. То је и разлог што сам рекао, у коментару испод Ћириног првобитног текста, да је Дух самопричања потпуно бескористан некоме ко је српско становиште понео од куће и не доживљава га тек као пуку интелектуалну гимнастику.
Навешћу на крају неколико стихова Фјодора Тјутчева из 19. века, где слободно замените Русију Србијом, а као илустрацију зашто позападњачени ум нити може да до краја разуме овдашњу стварност, нити може да понуди практично решење проблема.
Не може Русија умом да се схвати,
Општим се аршином измерити не да:
Њен лик је чудан и чудно те гледа —
У Русију можеш само веровати.
Duboko RAZOČARANA,
Ja,koja se radujem svakom članku ili intervjuima gospodina Lompara,izuzetnog intelektualca i gospodina, gospodina Ružića ,koji piše sve ono što mi stoji na vrh jezika,a nije me Bog nadario kao njega,da bih mogla to iznjeti na tako čaroban način kao on.( Izuzimajući ove zadnje tekstove) i gospodina Ćirjakovića izuzetno pronicljivog i šarmantnog.
Sa kojima se možete slagati ili ne slagati,ali koje treba čuti ,mnogo čega naučiti i naravno razmisliti i sagledati na svoj način mnoge teme.
Ali, većina nadareni ljudi poseduje i sujetu, a kao intelektualci bi trebali imati i crvene linije u kritici i ne prelaziti na uvrede.
U ovakvim teškim i tragičnim vremenima za Srbe, očekujući od sve trojice intelektualaca da daju najbolje od sebe,što oni uglavnom i rade, ovakva diskusija između g.Ćirjakovića i g.Ružića je za privatnu prepisku, a ne javnu.
Bar je to moje mišljenje i zato sam tužna i razočarana.
Према очекивању – страшно. Тако ли полемише српска интелектуална елита?
Школски примѣр српске дијагнозе зване “елитност”. Пријатељ си мог нѣпријатеља уколико му пружиш могућност и да зуцне ишта што ми нѣје по души. А тек онда си мој најцрњи нѣпријатељ, ако сам ти нѣкад учинио услугу “никада нѣ тражећи повратну услугу”. Господски, нѣма шта. И надасве врло интелектуално и културски, баш онако племићки отмено. Пијачарење јаднѣје од сваке пијаце (одлично знам о чему говорим, провео сам као врло млад човѣк пар година и за пијачном тезгом). Против мене си, па више нѣмаш ни части, нѣси ни господин, већ глиста, коју ћу првом згодном приликом згњечити, па лѣпо, са слашћу, ђоном изравнати са земљом.
Ружићева полемика с Ћирјанићем је од почетка промашена – кривицом обојице. Ружић би трѣбало да ми је ближи – ипак ми је нѣкакав земљак, млађи, са друге стране Јелице. Ћирјанић ми је кудикамо даљи, али засад мислим да би можда ваљало да га још мало послушам, наговѣштава да можда могу чути и штогод ново и можда корисно. Што се “спектакла” тиче – ипак таква квалификације више приличи Србину инфо или Хепију и Пинку, с оне друге стране. Што се “умивенијих” гласила тиче: Нови стандард заобилазим већ нѣколико година; на Искру и НСПМ једва понѣкад свратим – они углавном нѣ поштују основна правила пристојности на интернету: указати јасно, живом повезницом на изворе својих прилога, што “спектаклу склоно” СтСт, ето, ипак уредно чини. Искра ми дође као интернет-издање Печата, јер се конформистички врло чува да нѣ избаци нѣки прилог у коме се критикује тзв. Врховни командант и његова хорда. Ако би ми била нужда, као извиканом националисти (бар у својој срѣдини), за публиковање бих се сигурно прѣ обратио Стању ствари, а затѣм и идеолошки потпуно туђем Данасу нпр., него садашњем Стандарду, или Искри, НСПМ, Печату. Један уредник Искре нѣма никаквог основа да с висока гледа на Стандард или СтСт. Можда ће све ово нѣком звучати збркано и глупо, али је опет плод нѣког личног искуства одранѣје, које ипак више цѣним од туђег. Држим да ће ме Лазић свакако боље разумѣти него Ружић или Ћирјаковић, уколико се потоњи уопште осврћу на сматрања којекаквих анонимних гремлина.
@ Мирјана
Слажем се са вама у највећем делу онога што сте написали. Разочаран сам и ја и Ћирјаковићем и Ружићем, јер обојица нису на потребном нивоу интелектуалаца. са свим изреченим увредама и дисквалификацијама опонента, остајући у највећем делу на личном плану. Наравно, кад једном крене спирала надгорњавања, тешко се зауставља и претпостављам да ће се наставити, на радост свих мрзитеља и недобронамерника Србије и србства, И тако ће се и енергија, уместо обједињавања у борби против заједничких и неспорних непријатеља, расипати и траћити на међусобна гложења и конфликте, на показивања и доказивање менталних мишића и на личну промоцију.
Vucicitis је веома опака заразна болест. Нема јој лека.
Кога занимају ваша лична препуцавања и ваше сујете? То је само задовољавање ваше потребе да се с неким надгорњавате. Ради надгорњавања. Дајте се контролирати!
Овим препуцавањем само навлачите сумњу у све оно што сте добро изнедрили некада, негде…, да ни то више не вреди ни пишљивог боба.
Један миран и тих професор изазива овакво вређање.
Мој дубоки наклон и огромно поштовање господину Марку Еугеникосу.
Проблем је једноставан, и очит, али, како то обично бива, нерешив.
Мишљења сам да је Стање ствари један од најбољих родољубивих портала, исто мислим и за пратиоце овог портала. Због тога сматрам да је Ћирјаковић непотребан на овом делу сцене, јер је непристојан, деструктиван, болесно сујетан а тиме уноси сву своју тугу и прљавштину на простор који би требало да буде другачији. Сам каже да је Задруга лек, па нек настави да гледа и желим му брз опоравак. Свакако Милан није требао уопште да му одговара јел тиме краља и себе али га разумем, испровоциран реаговао је као Чачанин што је мени чак симпатично. Мустру за медијски наступ је Ћирјаковић оформио мешавином своје нарцисоидности и Петром Луковићем, Зораном Живковичем, Чанком и дјугајима. Вулгарност и сензација. Сетимо се како вређа Рељића или верујући Православне, испод сваког нивоа. Улазимо у Страсну седмицу и треба да тражимо смирење и опрост а ова искушења су непотребна.
Пуно среће
„Ценећи серију националних лидера, идеолога, вођа – да се задржимо од Петог октобра – од Коштунице до Мила Ломпара, начин на који су они одвојени од кључних аспеката српске реалности, од српског културног обрасца, како Срби разумеју себе, свет и могућност деловања – они су се заљубили у Запад, интелектуално. Могу да се крсте двадесет четири сата дневно – не вреди. У мозгу им је Запад, као универзалан, а он није универзалан. Зато је то залуђивање људи који имају неку озбиљну енергију.“
Da li neko od vas dvojice zaista misli da je ovo tačno? Između „Koštunice i Lompara“ ima nekih ljudi za koje bi se bez preterivanja moglo reći da su western_fobi, koji su ovde indirektno, a u nekim emisijama ili tekstovima, od strane dotičnog, i direktno nazivani zaljubljenicima u zapad. Ako niste primetili, nama je 90-ih i Rusija bila zapad. Pretpostavljam da bi trebalo zabraniti Šekspira, Strindberga, Getea, Joneskua, Igoa, Servantesa…, kompletnu Antiku, (jer tamo je izmišljena demokratija), … jer su oni „zapad“, i da se okrenemo Turcima. Jeste došlo čudno vreme da su nam mudžahedini prirodni saveznici protiv ovih satanista, ali mudžahedini se nikada neće krstiti, dok po Evropi još uvek ima iole normalnog sveta.
„У мозгу им је Запад, као универзалан, а он није универзалан.“; što jeste tačno i na makro i na mikro nivou, ali umekšava prethodne teze pa se postavlja pitanje koje to zapadne vrednosti valjaju, a koje gore pomenuta kompanija ne vidi, pa im treba otvoriti vidike? Ili sam ja tu neuniverzalnost pogrešno protumačio, pa krstiti se 24h na dan predstavlja suprotnost zapadu?
Svojevremeno dok sam gledala srpsku TV, Cirjakovic je napao Reljica sa takvom mrznjom, zbog Corona vaccination. Mucno za gledati. Da je mene napao tako,zeleci mi smart, mislim da bi lose prosao. To sto se zali da je izgubio posao,druze Cirjakovic, posaljite taj snimak nekoj firmi za pravljene vaccine, pasce neka kinta.
@Зоран Ћирјаковић
Нема на чему, ствари треба називати правим именима иначе не можемо да дискутујемо о њима. Чак постоји и филозофска теорија која то описује, али сам заборавио како се зове а гуглање ми није уродило плодом.
@Жарко
Западне вредности које Ломпар таксативно наводи (одељак О српском становишту: слобода и хлеб) су слобода, демократија, рационалност, појединац, законитост, плуралност, толерантност. Осим можда појединца, шта је данас остало од тих вредности у пракси? На папиру да, али у пракси?
Нећемо забрањивати ауторе које сте навели (и друге), али то су појединци који су стварали своја дела често супротно духу времена и средина у којима су живели. Многе од њих сада сам запад забрањује јер нису више довољно освешћени (воук). У сваком случају, запад у коме су они стварали своја дела више не постоји, запад у коме је Ј.С. Бах сваку своју композицију потписивао са soli Deo gloria.
@Зоран Ћирјаковић
Успео сам да ископам концепт о коме сам говорио раније, а чијег назива нисам могао да се сетим. Није филозофија него лингвистика, Сапир-Ворфова хипотеза, а то је претпоставка да конкретне мисли изражене у једном језику не могу бити коректно схваћене од стране људи који говоре друге језике. Хипотеза као створена за Ломпара. За С-В хипотезу сам први пут чуо од Стива Сејлера (Steve Sailer, https://www.unz.com/isteve/) пре десетак година. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%80%E2%80%94%D0%92%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D1%85%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B0
Много детаљнији текст на енглеској википедији о лингвистичкој релативности: https://en.wikipedia.org/wiki/Linguistic_relativity
U praksi je na zapadu, (bar koliko sam ja mogao da primetim do polovine 2020-e, (a sad je verovatno i lošije)), ponajmanje ostao pojedinac, jer pojedinac znači sloboda, a to je suprotno od kolektivizma koji sprovode zapadni levičari, ali se ne seče sve to sad sekirom zato što je trenutno stanje takvo kakvo je. Od svega nabrojanog jedino demokratija i racionalnost nisu baš na mestu, jer i za jedno i za drugo treba baš dosta razuma, a homosapiens je samo formalno gledano razumno biće.
@Марк Еугеникос
Иако можда и јесте цепидлачење, не свиђа ми се помињање именице “вредности” у датом контексту. Суштински је тачно да запад има само интересе и из њихове перспективе посматрано интереси и вредности могу бити суштински синоними. Али, из наше перспективе они су такорећи антономи. Запад (више) нема вредности! Ако је икада и било стварних и истинских вредности, данас их више нема.
И још грђе. Њихов интерес је сведен на профит, експлоатацију и поробљавање. Они су попут непријатељске ванземаљске цивилизације.
И надасве досадно.
Као што сам и предвидео, Зоки је убрзо завршио код Марића, али он није квалификован за ту дијагнозу а и новац се брзо троши, како ће се све ово завршити, видећемо.